Napisano proletos.

Jutros sam ustala rano i skuvala caj.Lomi me neka granicna temperatura jer hodajuci i ganjajuci neke papire verovatno sam pokupila i neku virozu.
Popila sam caj i resih da opet malo prilegnem jer rano je jos za ustajanje a i subota je.
Soba neka meni nepoznata bez veze kicasto roza obojena.Trpezarijski sto i moj stari tu.
Donosi nam punu teflonsku tavu tek isprzenog krompira res pecenog.Kako divno mirise pa odozgo jos stavio nekoliko jaja jer nije mogao docekati da se snicle odmrznu.
Tu je i neizostavna salata puna zdela pa onako po muski krupno...

У Босни су увек биле јако хладне зиме са много снега.Ишли смо у шлколу у групама.Прошао би како се код нас звао згрн да рашчисти снег и ми деца се нисмо видели из снега.Возила су ретко пролазила.Снег је шкрипао под ногама а иње би нам се ухватило по коси.
Када уђемо у школу онако бели и смрзнути окупили би се око велике пећи која се усијала од жеречег угља а стари подворник је увек нешто гунђао.
Учило се својски.Није било протекције код наставника није било плачених додадних часова.Нисмо имали одвојено своје собе. Учили смо за кухињским столом где би мајка кувала ручак , радила...

Davno,davno napisano...


Tebi...

Mogla bih mnogo toga napisati uz ovo tebi,ali se bojim da ono sto zelim nece biti jasno.
Bolje je da ostane nedovrseno,ustalom kao i sve kod nas. Ne priznajem da si ti uzrok ovog
dubokog nezadovostva u meni,ne tesim sebe laznim nadama o boljim danima sutra...
Ipak pitam se da li ima smisla? I pomisljam da li ce biti tesko bez tvog pogleda,prisistva,osmeha,
reci,slucajnih,neznih,dragih dodira...
Cutacu,ziveti u nekom svom svetu,bez tebe i cekati...
Mozda cemo se ponovo sresti...
mozda onako slucajno...kao...

Pustih maštu,
a ona doluta do tebe,
pokuca na vrata,
proviri,
posto nema odgovora.

Mašta je pokucala na vrata i provirila u tvoje misli
koje su se sakrile iza veeeelikog zida
i ćute...
Ne reaguju,
niti proviruju
iza zida...
A ja spustih Poljubac na dlan
lagan kao pero,
dodah mu krila
koja kao leptir dolepršaše
iza zida i sleti na tvoje srculence
koje kuca ludo...
Hoće da pobegne,
a ti mu ne daš
stežes ga okovima
teškim kao olovo,
a opet lagano kao pero...
Jer je moj Poljubac
jak...

Biće ovo još jedna besana noć- rekao je sebi Neš i ustao, obukao se i krenuo put kafića
u kome su se juče zadnji put videli. Koraci mu vukoše tugu za sobom a na licu mu još
uvek tragovi suza koje ni jučerašnja kiša nije mogla oprati. Ušao je u kafić i još od
vrata samo klimnuo glavom gestikulirajući konobaru da mu sipa konjak. Konobar
iz svog iskustva znajući da mu treba uteha sipao je odmah dupli da bi uštedeo na
vremenu. Kroz oči mu je konobar pročitao ranjenu dušu i pohitao da mu odnese piće,
pa nije mu prvi put da mu dolaze ljudi slomljenog srca. Neš je ne...

Posle svega sigurno je da će mu nezaboravna ostati ona kiša nad gradom koja ih je
dočekala na izlasku iz kafića. Kad su otvorili vrata gusti dim pojurio je napolje i
pomešan s kišom započeo je ples na slaboj uličnoj svetlosti.

"Čekaj, ne idi, dozvoli bar da te otpratim do ...." - nije uspeo ni da dovrši misao naišla
je bela limuzina i stala tik uz trotoar. Ona je samo ćutala. Okrenula se još jednom
bacivši letimični pogled na njega dok je zatvarala svoj plavičasti kišobran sa sitnim
belim cvetićima. Zapazio je tad njen osmeh i njene oči kao dva...

Nekada davno je stari Chiroki svome unuku ispričao jednu životnu istinu:
“U svakom čoveku vodi se bitka, kao borba između dva vuka, u svakom od nas. Jedan vuk predstavlja zlo: predstavlja bes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam…
Drugi vuk predstavlja dobro: predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrohotnost, srdačnost, darežljivost, istinu, saosjećanje i veru."
Mali Indijanac se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri...

Predivan film,jedan od onih koji mogu da gledam hiljadu puta,da se uz njega smejem i placem

Pre mnogoo godina došla mi je u ruke knjiga američkog psihologa Abrahama Maslova "Motivacija i ličnost"... Maslov je osnivač škole unutar savremene psihologije koja je poznata pod imenom humanistička psihologija...u knjizi "Motivacija i ličnost" ima jedno poglavlje o samoostvarenim osobama...Samoostvarene osobe su one koje su postale sve ono što su mogle postati. Pojedinac koji je postigao samoaktualizaciju ostvario je i iskoristio sve svoje kapacitete, potencijale i talente. Pod tim podrazumevamo da osoba poseduje znanja potrebna za uspešan život, da je svesna svojih emocija...

Ne molim te, Gospode, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osetljivošću da odredim šta je veoma, a šta manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i meru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primetim svetlost i vrhunce, da nađem vremena za lepotu, umetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro delujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog...

Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije a strast doživljava snove. Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročiti miris koji si nekada voleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život.

Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni.
Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji. Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vaša pitanja, kako god teška ona bila.
Njih možete pitati zašto je nebo plavo i zašto drveće uvis raste želeći dosegnuti sunce, kamo putuju rijeke, tko je nas obojio i odakle cvijeću ime… njih mozete pitati gdje to sunce spava i gdje se kriju drevni gradovi, zašto ne možete razdvojiti mlijeko i čaj da opet budu kao prije nego što ste ih pomiješali, ne želeći piti ni jedno ni drugo već nešto treće… njih možete pitati zašto rastemo, zašto učimo, zašto se ponekad osjećamo...

-