Posle svega sigurno je da će mu nezaboravna ostati ona kiša nad gradom koja ih je
dočekala na izlasku iz kafića. Kad su otvorili vrata gusti dim pojurio je napolje i
pomešan s kišom započeo je ples na slaboj uličnoj svetlosti.

"Čekaj, ne idi, dozvoli bar da te otpratim do ...." - nije uspeo ni da dovrši misao naišla
je bela limuzina i stala tik uz trotoar. Ona je samo ćutala. Okrenula se još jednom
bacivši letimični pogled na njega dok je zatvarala svoj plavičasti kišobran sa sitnim
belim cvetićima. Zapazio je tad njen osmeh i njene oči kao dva badema koje zasvetleše
u mraku dok je ulazila u auto. Hteo je nešto da izusti ali ostade nem. Hteo je bar da
zatvori vrata na kolima ali ostade ukočen i zgrčen. Jedino što je mogao u tom trenutku
je da tužnim pogledom otprati tu belu limuzinu po kojoj je dobovala kiša i tek tad primeti
da lije kao da se nebo otvorilo. Stavio je promrzle ruke u džepove i taman kad je hteo
da skrene svoj pogled limuzina zastade, srce mu zaigra, svaki deo njegovog tela je
zatreperio u trenu kad kroz prozor spazi njenu ruku. Ponadao se tada, možda će ga
pozvati ili bar će mu možda mahnuti poslednji put, ali ona je samo izbacila zgužvano
parče papira i limuzina je pojurila i ode niz dugu ulicu prepunu baruština.

Kao brodić od papira njegova pesma, koju joj je samo pre nekoliko trenutaka poklonio,
zgužvana i bačena otplovila je niz ulicu zajedno s njom i odnela njegove snove o ženi
koju je voleo a nije mu bila namenjena. Krenuo je i on pogureno i sav pokiso niz ulicu za
svojom pesmom kao za sudbinom. A kroz glavu mu se vrzmaše misli: - "Šta sam tu mogao?
On će je okititi zlatom a ja samo mogu da je darujem ljubavlju i ovim mojim bednim
pesmama, od srca pisane ali od snova satkane."
Ostaše da lelujaju kroz kišu i vetar njegove reči koje od bola žgrčene usne
jedva prošaptaše - "Molim te Bože nek bude srećna s njim....."