Biće ovo još jedna besana noć- rekao je sebi Neš i ustao, obukao se i krenuo put kafića
u kome su se juče zadnji put videli. Koraci mu vukoše tugu za sobom a na licu mu još
uvek tragovi suza koje ni jučerašnja kiša nije mogla oprati. Ušao je u kafić i još od
vrata samo klimnuo glavom gestikulirajući konobaru da mu sipa konjak. Konobar
iz svog iskustva znajući da mu treba uteha sipao je odmah dupli da bi uštedeo na
vremenu. Kroz oči mu je konobar pročitao ranjenu dušu i pohitao da mu odnese piće,
pa nije mu prvi put da mu dolaze ljudi slomljenog srca. Neš je ne dozvolivši mu da
spusti piće na sto popio tu gorku čašicu utehe naiskap i zatražio drugu. Suviše buke,
ne može sedeti u mestu, ustao je i za šankom dočekao drugi dupli konjak. Nema vajde
ni od konjaka ni od konobarovog tapšanja po ramenu, platio je i izašao napolje. Trebalo
mu je vazduha, gušio se u svojim jadima. Otišao je i seo na klupu, njihovu klupu, gde su
proveli lepe trenutke zajedno snevajući. Lagani je povetarac nosio zvuke neke setne
pesme. Divna avgustovska noć i posvuda miris već poodmaklog leta. A nebo nakićeno
zvezdama i puni zlatnožuti mesec koji beše svedok njihove ljubavi. Tužne oči ne vide
više ovu lepotu. Njemu je ovo pusta noć, mesec zavijen tugom. Samo bezbrojne setne
misli kao noćni leptirovi što izvode svoj ples oko lampiona i ništavilo duše, praznina srca
i saznanje da je ostavljen. Sad bi dao sve na svetu da je tu pored njega, da ga samo još
jednom nežno dodirne kosom, i još jedan blagi poljubac spusti na njegove usne, pa da
umoran zaspi prebirući svojim prstima po njenoj svilenkastoj kosi kao po harfi,
ušuškan u njenim nedrima i nikad se više ne probudi....