Plešu sneg i košava
ulicom klizavom i dugom
zla sudbina kažnjava
ovo srce ispunjeno tugom

Nikog nema samo ja i stari pas
što me tužnim prati pogledom
i on ko i ja traži spas
u govornici okovanoj ledom

Znam da ni njemu nije lako
nisam ni ja bolje sreće
al on je naviko da živi tako
on će me shvatiti kad ona neće

Uzimam telefon i okrećem
dobro mi poznate brojeve
po ko zna koji put ne zvoni
o kako mrzim ove strojeve

Moje reči moji glasnici
do tebe ne dolaze
i adresa polako bledi
na parčetu hartije

Dok okolo vetar cvrči
sneg smrznuto šiba lice
drhtava se ruka grči
na dršci od slušalice

Dosta mi je tvojih laži
ja ne mogu od njh živeti
zato drugog sebi traži
kome ćeš dušu uzeti

Ledene suze za tobom teku
od tuge teške srce slomiše
baciću tvoju sliku niz reku
ništa mi tvoje ne treba više