У Босни су увек биле јако хладне зиме са много снега.Ишли смо у шлколу у групама.Прошао би како се код нас звао згрн да рашчисти снег и ми деца се нисмо видели из снега.Возила су ретко пролазила.Снег је шкрипао под ногама а иње би нам се ухватило по коси.
Када уђемо у школу онако бели и смрзнути окупили би се око велике пећи која се усијала од жеречег угља а стари подворник је увек нешто гунђао.
Учило се својски.Није било протекције код наставника није било плачених додадних часова.Нисмо имали одвојено своје собе. Учили смо за кухињским столом где би мајка кувала ручак , радила по кухињи и сви остали укућани били ту.Ништа није лепше мирисало од пите кромпируше.Права посластица је била када би мајка направила кнедле са шљивама.
Отац би ми правио сваке године дрвене лигуре тако су се звале импровизоване санке и на том смо се клизали и возили.Ако одлетим са лигурама у неку ограду па ми се подеру панталоне мајка ме не пита да ли сам повредила колено него ме излупа сто сам подерала панталоне мања је штета подерано колено од подераних панталона.
Увече када се смраћи узмем бокал воде искрадем се из куће и поспем по стази да се преко ноћи смрзне па да се сутра клижем.Свако од деце се трудио да има сто дужу и бољу стазу за клизање.
Пред веће би мајка наложила пећ у спавачој соби па се соба угреје.Легнемо у кревет поредамо се као кифле.
У бубњари пуцкетају дрва.Мајка иђе у топлу собу угаси светло и каже :"Спавајте ,ваља ићи ујутро рано у школу баш је хладно ,изведрило се ,ноћас ће миш и мачка заједно спавати."

Давно је то било ,нема више драгих родитеља нема брата и сестара сви су отишли на вечни починак.
Гледам кроз прозор ,обелио парк око београдске Арене јелке се окитиле снегом и ова хладна ноћ подсетише ме на дане који су давно прошли.