Ljubavna pisma

Oprostajno pismo

Cesto mi se tvoj lik pojavljuje u snu. To andjeosko lice koje i nakon toliko vremena ne mogu izbrisati iz glave, iz srca u kojem si ostao urezan zauvek. Osecam te pod kozom, kao da mi umesto tople krvi ti teces kroz vene, kao da nikad neces nestati!
Uvek se iznova pojavljujes u mom snu na trenutke koji traju poput vecnosti, jer u snovima si tako savrsen, nasa ljubav je savrsena...zelim da to traje zauvek.
Nekoliko trenutaka me preplavljuje osecaj da sam tako zasticena, voljena. Medjutim, ubrzo shvatim da sam u stvarnosti naivna devojka koju si lagao.
Pitam se, kako neko moze povrediti osobu za koju je uvek govorio da je voli i pricao sve price u koje sam poverovala, a bile su samo reci koje ti nisu i nece znaciti bas nista. Verovala sam ti, jer sam bila zaljubljena, a ljubav je uvek slepa.
Ti si to vesto iskoristio. I sada se plasim pomisli da me je izdala osoba koju sam volela najvise od svega, kojoj sam se divila, a tako si me razocarao.
U tvoj zivot je dosla ona koja ti mozda znaci sve, al to nije vazno. Za tebe sam bila samo broj...jedna devojka koja te iskreno i ludo volela. Al tako je to uvek bilo u zivotu. Zaljubljeni su uvek patili, bili ostavljeni, prevareni!
Zasto te ne mogu jednostavno zaboraviti? Ne znam, ne mogu se boriti protiv sebe, svog srca, previse sam slaba. Znam da ovu prazninu koju osecam, koja me svaki put skrsi, polomi sve u meni mozes samo ti ukloniti. Dragi moji mama i tata!

Nemojte se ljutiti sto sam ovo ucinila i nemojte plakati...ovo je bio moj izbor, a vi niste nista krivi. Znam da bi mi sada rekli da razgovaram s vama, no da sam ja to mogla, ne bi bilo ovako kako je, zato samo procitajte pismo.
Ja sam napravila ono sto mi je um nalozio, a srce htjelo jer trpiti vise nije moglo svu onu bol koju su mi zadavali ljudi, ako ih mogu uopce tako nazvati, svojim rijecima i dijelima...
Dok nisam izasla van iz svoje cahure mislila sam kako je svijet jedno predivno mjesto i jedva sam cekala da i ja udem u njega, zauzmem se za sve te ljude koji cine nas svijet.
No onda kada sam izasla u svijet, vidjela sam sto se zapravo dogada vani...ljudi nisu imali nijednu lijepu rijc za druge ljude, trazili su samo kako nekome napakostiti iuvriediti ga...nebom nije letjela sreca, kako sam ocekivala, nego je nebo bilo prekriveno tamnim oblacima mrznje, neljubaznosti, svade....
Umjesto prekrasnih pticica koje bi letjela nebom i razveseljavale me svojim prekrasnim pjevom, cula sam samo teske rijeci. Svaki me dan srce sve vise i vise bolilio, svaki dan sam imala u srcu zabodenih sve vise i vise ostrih maceva koji su razrezali moje srce na tisucu komadice, a ja bez srca vise nisam mogla zivjeti!
Ljudi nisu vise ljudi, sada su zvijeri, opasne zvijeri...i vise se moramo cuvati njih nego pravih zvijeri...
I znam da mi je BOG s razlogom dao ovo tijelo, Bog je imao plan za mene, ali duh u meni je posato nemiran, ovo tijelo mu je postalo tijesno i vise ga nie moglo trpiti, bas kao ni ja, jer mu se mnogo ruznih stvari dogadalo bas zbog tog tijela...
Duh je pozelio izaci...pobjeci...nestati....ispariti...uzivati....zivjeti....biti slobodan...
Kao i ja....pomogla sam nam oboma.
Vi ste, dragi moji, ljudi...znam da jeste, da ste ljudi bas kao i ja....jer sam svaku ruznu rijec, svako ruzno djelo, svaki ruzni postupak OPROSTILA! Zaboravila...i sad sam sretna, jer sam ucinila sto mi je Bog i nalozio, oprostila.
I znam da ste i vi ljudi, jer ce te, bas kao i ja drugima, oprostiti...
ZAUVIJEK VAS ANDEL KOJI CE VAS PRATITI I GLEDATI KAKO OPRASTATE I VOLITE!
-pisalo je u pismu koje su otvorili roditelji ove povrijedene djevojke kada su je nasli mrtvu u krevetu...plakali su, ali nisu znali zasto...zato sto je vise nema, zato sto je sada napokon sretna ili zato sto nisu nista primjetili i nisu joj mogli pomoci!
Prestanite vrijedati jedni druge, jer nikada ne znate koliko tu drugu osobu zaista povrijedite i ozlijedite je psihicki. Otvorite oci i pazljivo gledajte, jer se mozda i iza najtoplijeg i najveceg osmijeha skriva velika tragedija, tuga i razocaranost...Mi nismo zvijer, mi smo ljudi, stvoreni da volimo...pa zasto onda to i ne radimo??

Proganja me misao da te druga ljubi, ta misao mi neda mira...Iako si me izdao, razocarao zauvek cu te pamtiti kao savrsenu osobu jer si takav u mojim snovima, andjele!

Autorica: Megy

U mojim snovima si savrsen!

Cesto mi se tvoj lik pojavljuje u snu. To andjeosko lice koje i nakon toliko vremena ne mogu izbrisati iz glave, iz srca u kojem si ostao urezan zauvek. Osecam te pod kozom, kao da mi umesto tople krvi ti teces kroz vene, kao da nikad neces nestati!
Uvek se iznova pojavljujes u mom snu na trenutke koji traju poput vecnosti, jer u snovima si tako savrsen, nasa ljubav je savrsena...zelim da to traje zauvek.
Nekoliko trenutaka me preplavljuje osecaj da sam tako zasticena, voljena. Medjutim, ubrzo shvatim da sam u stvarnosti naivna devojka koju si lagao.
Pitam se, kako neko moze povrediti osobu za koju je uvek govorio da je voli i pricao sve price u koje sam poverovala, a bile su samo reci koje ti nisu i nece znaciti bas nista. Verovala sam ti, jer sam bila zaljubljena, a ljubav je uvek slepa.
Ti si to vesto iskoristio. I sada se plasim pomisli da me je izdala osoba koju sam volela najvise od svega, kojoj sam se divila, a tako si me razocarao.
U tvoj zivot je dosla ona koja ti mozda znaci sve, al to nije vazno. Za tebe sam bila samo broj...jedna devojka koja te iskreno i ludo volela. Al tako je to uvek bilo u zivotu. Zaljubljeni su uvek patili, bili ostavljeni, prevareni!
Zasto te ne mogu jednostavno zaboraviti? Ne znam, ne mogu se boriti protiv sebe, svog srca, previse sam slaba. Znam da ovu prazninu koju osecam, koja me svaki put skrsi, polomi sve u meni mozes samo ti ukloniti.
Proganja me misao da te druga ljubi, ta misao mi neda mira...Iako si me izdao, razocarao zauvek cu te pamtiti kao savrsenu osobu jer si takav u mojim snovima, andjele!

Autor: Maja

Ljubav muci

Za onu koju bih zeleo svaki dan vidjeti, sretnu
I nasmijanu, bez brige na ovome svetu

Evo me! Dugo sam se pitao, jos iz pocetka dali bi bila dobra stvar da ti
napisem koje pisance i dugo, dugo vremena tako se zapitkivao, dali da pisem
ili nepisem. Nisam dugo vremena pisao ovakav materijal, ustvari prvi put je
da pisem ovako nesto devojci. Ipak, evo me. Sad je tacno 3 sata ujutro
nemogu da spavam jer opet maleno moje ti mi dolazis u misli. Kao na letnje
vece kad hladan vetar lagano preleti preko tvog tela tako i u meni se budi
neki neobican osecaj kad pomislim na tebe, i to svaki put jos od 12 Marta
dvi hiljade i pete godine. Sigurno se pitas kakav osecaj, i mozda upitkujes
dobar ili los! Pa srce moje zar uopste mozes da dodjes na tu temu da bi ja
ikad nesto lose o tebi pomislio? NE! Nemogu jer nema nicage na ovome svetu
sto bi me navelo da nesto lose pomislim o tebi. Razlog? Uskoro ce stici!
Sigurno i ti dobijas neki da takodje kazem cudan osecaj, mozda ti srce kuca
sve jace od znatizelje da saznas sta sledeca recenica u ovom pismu govori?
Nemoj da zuris jer ipak reci na ovom papiru nece nigde da polete ili odlete.
Zato ti i pisem ovo pismo, jer ipak jednog dana sta god da bilo, mozda kad
bi pala u neki sevdah mozes da ga ponovo procitas i da znas da te je neko
zavolio i jos uvek te voli i volece te do kraja zivota, nebitno u kakvoj
vezi mi bili. Zena, devojka, prijateljica, kakav odnos nebitan je, jer
zavoleo sam te i uvek cu te voleti.
Znas, uvek sam volio da pisem ali cudno nikad nisam voleo da citam knjige.
Nisam ih puno ni procitao u zivotu ali one koje jesam stvarno sam se bio
uneo u njih. Opet da navedem par razloga sto su me jos naveli da pocnem da
pisem ovo pismo. Nisam dugo vremena pisao pa sam se cisto i zazeleo, a jedna
druga mnogo vece stvar je ta ako podjes sama od sebe znas da nekada neke
reci nisu tako lake za izgovoriti, pa ih je lakse prenjeti nekim tisim
putem. Iako bi one lepse zvucale kad bi se rekle u lice, ipak ovako one su
tu i ostaju pa ih uvek mozes procitati, setiti ih se i lako ih zapamtiti a
doneklen i uveriti se da imaju ono isto znacenje koje bi i trebale da imaju.
Ljubavi moja, ustvari da zamenim ljubav sa tvojim imenom, Miro moja, mozda
ti sve ovo izgleda tako staromodno, no ja sam osoba koja sva svoja
desavanja, dogadjaje, misli i osecanja ponekad voli da prenese na papir. To
ponekad je trenutno u ovom trenutku. Obracam se tebi - tebi koja
najverovatnije sad slatko spava sa zaklopljenim okicama i mozda u dubokom
snu za koji niko nezna o cemu je; tebi cije je postojanje u meni probudilo
neke osecaje za koje do sad nisam znao niti ikad imao; tebi koja me je
naucila da voli; tebi koja me je navela da vidim da postoji ljubav. Sad vec
pocinje da postaje tesko nastaviti u istom ritmu u kojem sam poceo. Jer na
hiljade misli su mi dosli od jednom pa dok napisem jednu od njih hiljade
drugih dodje pa sve tako dodju pa odlete pa mi nastane teski dzumbus u
glavi. Ali, nije bitno, ipak cu pokusati da ti kazem ono sto nameravam. Sad
je glupo govoriti sta ce sa nama biti u buducnosti ali hteo bi da ti kazem
jedan deo iz knjige koje sam davno procitao i koji mi nikako od tog dana iz
glave nije izasao jer na mene je ostavio veliki utisak a naprosto ukrao
reci, taj deo glasi "kada u casovima samoce tihi vetar bude prevrtao
stranice tvoje proslosti, seti se i ti mene da sam i ja bio jedan od
slucajnih prolaznika na stazi tvog zivota...". Nadam se da si shvatila ovo.
Jer, znaj taj "slucajni prolaznik" te je uspeo zavoleti bez obzira na vrjeme
mesto ili nesto drugo.
Razmisljam se kakvi su nasi trenutci bili do sada. Za mene svaki novi susret
biva sve drazi i drazi, jer svakim danom te volim sve vise i vise. VOLIM TE!
Moram to da ti priznam. Zavoleo sam te na prvi pogled! Pa makar se ti
podsmijavla tome, mada se nadam da nemas potrebe i da nisi takva osoba.
Mozda ces misliti da preterujem ali ja znam sta sam osetio u sebi. Nebih
zeleo da mislis da letim sa nekim recima ali svaka rec sto cu upotrebiti
vezana je za tebe i ima ono znacenje koje bi i trebala da ima. Takodje,
nemoj da mislis da ti ovo govorim samo zato sto je pocetak govorim ti ovo sa
znanjem da cu te uvek voljeti pa do kraja zivota. Obadvoje znamo da osecaj
onaj prvi kad stanes u vezu je uvek ljep pa stvari uskoro pocnu da se
strmoglavljuju, mislim da se to nece desiti sa nama jer nema potrebe,
nezelim to da se desi, ali sto ce biti bice sa nama. Jos nesto bi voleo da
napomenem: osecaj je nebeski kad ti neko prizna da te voli nadam se da ces
se sloziti sa time.
Da se doneklen i vratim na pocetak pisma zasto uopste i pisem? Sa svime ovim
sto imam da ti kazem, pokusavam ti reci da hocu da nasa veze ima neku svrhu,
ali ustvari ona vec i ima svrhu jer povezala me je za tebe toliko da bi
velika suza kanula kad nebi vise bila moja. Zasto ti ovo pokusavam reci?
Zato sto sam shvatio nesto, nesto sto se u meni probudilo i posle cega sam
dobio sasvim novi pogled na ceo svet i stvari sto se desavaju u njemu. Vazno
mi je da se drzim onoga sto mi je bitno i da je ljudski zivot vredniji i od
para i od bilo cega drugog. Stime hocu da kazem da si mi bitna ti; ti kao
osoba; ti kao drug;ti kao ljudsko bice kojo me cini srecnim; ti kao devojka,
I ti kao ljubav prva. Mnostvo puta covek sebi postavi pitanje cemu je
vrednost zivjeti? Zasto uopste zivjeti? i neke stvari radi govoreci jednom
se zivi? Navelo me je da shvatim da zivot netreba na neku ruku "trositi". i
svaki momenat na ovoj planeti dok "trosim svoj zivot" hocu da ima neku svrhu
I poentu. A znaj da svaki momenat sa tobom se osecam da mi je vredan a
takodje ispunjen svrhom i bogu sam zahvalan za svaki delic sekunde koji mi
pruza da budem sa tobom. Dobijam cudan osecaj sad kao prvi put kad sam te
ugledao kad kazem ovo ali osecam kao da mi je bog podario svog andjela kao
da me je blagoslovio sa tobom.
Mogao bi da skratim dosta price sa ovim sto cu ti reci; 6-og FEBRUARA, TI SI
NAJSLADJA STVAR STO SU MOJE OCI IKADA UGLEDALE pod onom lipom u tvojoj
basti, i osoba za koju je zadrhtalo srce moje nakon sto me poljubi po prvi
put. Na neku stranu sta pokusavam da kazem svime ovim je da mi je zivot
sladak i ljep znajuci da si ti na svetu ovome. Da naprasto postojis!! Ali da
li ces uvek postojati za mene?? to je ono veliko pitanje koje bi hteo da
pitam. Znam da hoces, kao drug ali..ono sto bi te hteo pitati glasilo bi
ovako: "Da li mislis, jel ima nesto u tebi u srcu tvom sto bi ti mozda moglo
reci dali mozes da budes samnom i samo moja na svetu ovom"? Neznam niti hocu
da predpostavjam tvoj odgovor jer on je samo u tebi sakriven i samo ga ti
znas. Takodje, znam da je ovo nesto suludo za pitati u ovim godinama tako da
drzi svoj odgovor pa mi ga reci kad vreme dodje za to, ali nemoj sad!. Samo
znaj i drzi to u mislima da ipak ima neko ko te zeli za ceo zivot. Ima mnogo
ali, zasto, kako, gde, sta, koliko i mnostvo drugih stvari koje ce se samo
vremenom odgonetnutni. Ali, bitno je to da ce vreme reci svoje a sam BOG CE
PRESUDITI DALI SMO SUDBINA ILI IPAK NE. Mozda kad bi neka starija osoba
procitala sada ovo rekla bi "decija posla" ali, pitanje za njih bi trebalo
da glasi da niste vi mozda sa svojim muzem ili zenom zavrsili jedno sa
drugim zbog "decijih poslova"?
Dali da prestanem? Ipak bi hteo da nastavim malo jer sam se ipak razbudio i
bice jos jedna nesnana noc. Stvari kao prevara? Mislim da znas moj odgovor
na to pitanje, jer spomenuo sam ti ga tako da to ucinio tebi nebih. Dali bi
ti ikad prevarila mene? Znas ono nikad ne reci nikad. Ali ipak kad malo
bolje razmislim prevara i nije toliko cesta pojava kao sto se doneklen
reklamira i prica. Ako dvoje ljudi sto se poznaju odu na pice, jer to
prevara? Sta je uopste prevara? Po meni bi bilo to da govorim nekoj drugoj
devojci da je volim. Ja te nikad nebi mogao prevariti onda iz tog razloga.
Jer da te gledam u oci i kazem da te volim a da sam predhodno bio sa nekom
drugom, ipak nemogu niti cu ikad moci dok god sam stobom. Ogovaranje i
privera to su dve stvari sto idu jedno uz drugo i sto cine jedno drugo. Ako
ikad imas nekih sumnji, pitaj me pa ces dobiti pravi odgovor na sve bio on
gorak ili ne, ali bice iskren. Isto tako, nikada necu i nebi mogao
poverovati nekome drugom, sem ako neke reci nepoteknu iz tvojih usta. Jel
verujem ti.
Znamo obadvoje, niko nije savrsen na ovome svetu. Svako ce pogresiti jednoga
dana. Ali nebih voleo da zbog neke greske izgubim tebe jer ja to sebi nebi
mogao oprostiti. Ovim pismom doneklen pokusavam da ti se otvorim i dokazem
neke stvari. Ta rec "poverenje" nije da je nemam za tebe, ali nikad me nisi
toliko uverila da ostavicu ti da razmislis o tome kako bi zavrsio tu
recenicu. Iako si mi uvek odgovorila na sve sto sam te pitao i rekla da si
bila iskrena ali kao na sirokoj stazi koja se pocne suzavati tako se to
poverenje u tebe pocinje gubiti na nekome suzenju. Nemoj pogresno shvatiti,
sto ti pokusavam reci je to da me nikad nisi uverila, jer odgovoriti na
pitanje nije uvek dosta. Iz toga razloga bi te pitao dali me volis? Zasto?
Koliko dugo? Jel sam gresio kad sam pomislio da me tvoje oci vole kao sto
tebe voli srce moje? Jel sam gresio? Dali i dalje gresim? Reci mi pa koliko
god da surova istina bila prihvaticu je. Nezelim da mi uzvratis reci, vec
zelim da mi kazes iskrene reci sto su ti u srcu i sto ce iz njega da izadju
kao sto se to zbiva samnom sada. Reci mi dali ima ljubavi u nama, ja znam da
je ima jer ona se probudila u meni i jos uvijek traje i trajace iskreno
receno do kraja zivota. Stime se i dalje budim sa istim razlogom svako novo
jutro kad sunce svane. Mnogih noci biva to da dobijam neku nesanicu, zbog
koje nemogu da spavam, tako ponekad ti saljem vjetrom neke rjeci za koje
samo ja znam, ali ih vjetar izgleda izgubi negdje u putu ka tebi. Tako mi
cesto zaokupis misli, da sam u stanju da ucinim bilo sta i doneklen kao da
uspostavim neku telepatiju sa tobom. Hodas kroz moje misli, ko sebicni lovac
na blago. Bezbroj pitanja ti tad postavim, no necujem odgovor, mada mogu
samo da ih naslutim.
MIRO MIRJANA, kazi mi letim li ja mozda previsoko, u neka sedma nebesa, u
plavo bele oblake, u kojima me cekaju mozda neka nova iskusenja od kojih ce
biti jedno da cu naici na veliku prepreku i strmoglaviti se niz nju??? Kazi
mi maleno moje, da li sam ja mozda previse zaokupljen snovima ili iluzijama
sto nebih voleo da jesam?? hajde kazi mi maleno moje, jel odgovor znas samo
ti!!! Kazi i nemoj se sazaliti kakav god da bio tvoj odgovor. Ali zapamti
ovo : "I da odes na drugi kraj beskraja, daleko iznad snova, stoljece jedno
da te od mene razdvaja kao daljina dugackih mora, od sebe te sakrio nebi,
jer uspomena zivi i nosim je u sebi"..
E maleno moje, mozda ti se cini da sam malo preterao, no dopusti mi da
iskazem sve ono sto sam do sada cuvao u sebi. Sta cu kad sam doneklen
sentimentalna osoba. Ali barem ako ti se ovo moje pismo i sve utrosene reci
cine suvisnim, barem sve ovo ostavi za neka vremena kad ti sve ladje potonu
I kad vec pocnes da se davis u plimi problema. Tad ga uzmi i ako ti treba
potrazi me da ti sve ovo ponovim i da ti kazem ovo sto cu ti sada reci :
VOLIM TE.
Mozda je bas suvisno govoriti o ovoj previse znacajnoj reci u ljubavi, no
znam da samo se sa njom nesme i nemoze igrati, i da je mogu samo iskreno
reci oni koji su pronasli dovoljno razloga u nekome da bi to izgovorili. Pa
iz ovoga sam zakljucio da li ja dovoljno riskiram ili sam ja u kategoriji
tih malo vise iskrenih i doneklen hrabrijih. Nadam se da ces razumeti moju
duhovni prirodu doneklen i za koju sam siguran da cu moci iskoristiti za
neke divne trenutke s tobom.

MIRJANI, malenoj mojoj, koju upoznah proleca gospodnjeg 2005.

Nadam se da ces imati razumevanja!!

S ljubavlju, IGOR

Autorica: sanjica

Živim u sjenci sjenke tvoje

Zivim u sjenci sjenke tvoje...i znam da to znas, sminkam stvarnost tvojom bojom, jer drugacije ne umijem!

Sve je lazno, ovaj svijet je lazan...Ne zelim pred laznim svijetom lazno da se smijem...ali to nije osmijeh, to je grc, ljudi su slijepi!

Lijepi dani, nasmijani nekad bili za tebe, za mene, a sad sve same skice, neke druge ulice i srce skitnice zgazeno nehotice...Znam da znas!!!

NESTAJES...jer u svim snovima ti vratim sve te prazne rijeci praznim danima, jer kraj tebe nisam vise...Prica odavno nije fer ljepotica i zvijer, suvise razno sve je ovo prazno, prazno, zarazno i neprolazno...Svakog dana, sata, minute vracam se nasoj prici ZAR MISLIS DA SE STVARNO PONOSIM TIME????

Plasim se da priznam da jos postojis, rane bole...i da mi falis...fali mi dodir, osmjeh, rijec...fali mi lice i nase glupe sitnice...

Dosta KRIVICE, ptice selice su odavno otisle na jug!Otisla sam i ja iz grada, nisam mogla vise...i svi ovi novi pogledi me plase PROKLETI SRETNI ZAGRLJENI LJUDI TE ULOGE SU BILE NASE, samo moje i tvoje, A GDJE SMO SADA, pogledaj u mene, NEMA ME, obecala sam ti da cu otici i otisla sam...postoje samo uspomene nase i poneki trag nemoguce ljubavi...KOLIKO DAJES TOLIKO I DOBIJAS...

U nasem gradu sada postoji jedan zivot gdje PRESTAJEM JA, GDJE POCINJES TI, JEDNA LJUBAV GDJE BILI SMO MI, GDJE SADA SU DRUGI...

JEDNA LJUBAV-MI...i reci mi sta je to ponos, sta je to sram???

Ne, nikada za to s tobom nisam znala pa ne zelim ni sad!!!Sve nase suze saprala je kisa, na kraju nisam sigurna ni da li si plakao, nit da li si dno dotakao, a takav kakav jesi, takva kakva jesam slagali smo sami sebe...nismo imali snage za borbu protiv onih koji su krojili nase zivote...kao da smo djeca bez prava glasa...otisla sam, a ti si se vratio starim stazama svom vjenom picu i ludim provodima...

Znam mene ni svi peroni ovog svijeta nece nikad nimalo promjeniti I DALJE ISTI BLEJER IZA BLOKA I UVIJEK MAJSTORSKOG OKA NIKAD IZVAN SVOGA TOKA I DALJE ROKA NA PUTU DOKA SVOJE SRECE...

I dan je taj sto me vara, plavetnilo neba misli mi skrece, a onda padne noc..prokleto dugi sati...Ali znam sve je nista, slomit cu kazaljke vrijeme ce stati, kosmos ce cekati...samo...trazim te, sanjam te pijanim ocima u nocima, u tuđim licima u stanovnicima nekih drugih svjetova-GDJE JE NA????

Cutim jer znam da ti znas jedini moj TI KOJI ODAVNO MOJ NISI...Svaka sekunda kao godina, ali barem sad znam na cemu sam i znam da NEMA NAS...

Spremna sam da budem ponosna i nasmijana pred svima, iako te kad sam sama, i dalje oblikujem od oblaka dima...

Oprosti sto nisam imala snage da te slazem i zazelim srecu, AL STA CE TI TO OD MENE???

Sve uspomene s kaputa stresi samo budi to sto jesi, TU GDJE SI sta god da se desi budi okej i nikad ne saznaj kako boli kad NEKOG VOLIS, A NEMAS, VOLIS I LOMIS SE DA IZDRZIS!!!

Ostaje nada da ce nekad neko htjeti da shvati mene...MOJA LUTANJA, MASTANJA, SANJARENJA I ZNATI DA IH PRATI...i ko zna mozda jednom sretnes me, ali srest ces samo prolaznika slucajnog, obicnog covjeka i pogled leden...

IAKO TE TAJ NEZNANAC NEKAD VOLIO VISE OD SEBE!!!

Samo se cuvaj i budi dobro...

Autorica: Travničanka

Priča bez kraja

Kako da pocnem pricu bez kraja, a da je ne zavrsim? Sve sto osecam i sto zelim preneti na papir, recima se ne moze oslikati. Za sve to, reci nisu dovoljne. One ne iskazuju ni polovinu mog trenutnog stanja, mog ludila ili moje opsednutosti njime. Da li ga zaista volim-vise ne znam ni sama. Da je trenutni i jedini centar mog zivota, necu slagati kada kazem da jeste. Bio i ostao, i ostace zauvek. Da li je sve sa nama bila navika, mozda neka neslana sala, samo igra? To ne mogu reci, jer nikada nije hteo da mi kaze pravu istinu. Da li me je voleo ili ne, da li me jos uvek voli. . . Nikada nisam mogla biti sigurna u njegova osecanja, vesto ih je skrivao. U nekim trenucima, mogla bih se zakleti da sam mu sve na svetu, a vec u sledecim, nisam mogla da prepoznam decka koji me je voleo, a koji me sada tako nadmeno gleda, kao da me ne poznaje. . kao da ne nikada nije imao, kao da nikada nije osetio toplinu moga tela. . . Moje poljupce, dodire, moje sve! Potpuni stranac i totalni neznanac. Mislila sam da ga poznajem, da sam ga poznavala, ali sam sad sigurna da je sve vreme provedeno sa mnom, nosio masku. Masku koju nisam uspela da skinem. . . . a zelela sam da znam, da saznam, da li me je ikada voleo? Moja jedina ljubav, moje sve. . . zivot moj! Posle toliko zajednickih, prelepih trenutaka, posle toliko neznosti, njegove, sada ne mogu da verujem da me je zaboravio. Ne mogu da zamislim drugo neko zensko pored njega, a tu je. Neka druga ja, moja bleda kopija. . . Ona je sada na mom mestu, ljubi ga, grli, ali zasigurno ga ne voli snagom moje ljubavi! Ne. . . , njega niko nikada nece voleti kao ja! Da li ce on to shvatiti jednog dana? Mozda. . . ali tada ce biti kasno, prekasno za povratak. . . Zivot ide napred, nikako unazad. . Ni sama ne znam da li je to ono sto zaista zelim-da ga zaboravim i da nikada vise ne osetim njegove ruke na sebi, poljupce. . . njegovo sve. . . ali verujem da cu morati. Znam da uspeti necu da ga zaboravim, ali vredi pokusati? ! Zelim ga, volim i ne mogu tek tako da ga izbrisem. Nije on za mene stvar, igracka da mogu da ga se odreknem, da lako zaboravim. . On je na meni ostavio tragove njega koji su jos prisutni, tragove koji ne nestaju. . . . ostaju zauvek u meni, duboko. . . Kazu ljudi:"PONOS JE JACI OD LJUBAVI. "Da li sam ja ikada imala ponosa? Pre njega, uvek! Iz svake bitke, izlazila sam kao pobednik, uvek jaka, najjaca, spremna na sve. Sa njim, nestao je svaki deo mene, sva moja hrabrost! Moj ponos, moje dostojanstvo-sve cime sam se nekad odlikovala. Promenio je sve u meni, mene celu. Postala sam ranjivi kreten samo za njega. Igracka koja igra kako on svira. A odsvirao je vise od hiljadu melodija, laznih-za mene najiskrenijih. . Svesna svega sto mi radi, ja oprastam i idem dalje, verujem da Bog vidi sve, da ce mu pomoci da jednog dana shvati da sam ja ta! Ta koju stvarno voli, koja je dala sve sto ima samo za njega! Znam da sam luda sto sve to dozvoljavam, ali ne mogu. . . jednostavno ne mogu da ga ostavim. Ne mogu da se pomirim sa tim da on nije vise moj, da pripada drugoj. . . Pocinjem da ludim cim nocu sklopim oci, a znam da nije sa mnom. Zamisljam ga sa njom i placem. . . umirem cela. Svaka suza, cista, nevina moli da mi se vrati. Svaki deo mene, nestaje, iscezava. . . gubi se u dubini njegovih ociju, lazljivih! Iako daleko od mene, on je tu. U meni, sa mnom, uvek-zauvek. Jedina uteha mi je sto je opet moj, jedini, u snovima. Jedino tu, u njima, samo je MOJ i niciji, druga ne postoji. Samo ON&JA, i nasa ljubav-cista, iskrena, neraskidiva! On, moje sunce koje je nekada sijalo samo meni, sada nekoj drugoj sija. Meni tek ponekad posalje po koji zrak. . . zrak nade, vere u ljubav, ali naravno, opet lazan! Sve sa njim bila je samo jedna velika laz?!

Dusane, imam jako mnogo razloga da te mrzim najvise na svetu, ali znam da to ne mogu, jer ma koliko si me povredio, ponizio, zauvek cu te voleti! Proklet bio, ljubavi jedina!

TVOJA MALA

MARINA

na stanici zivota

Ja znam da nikada necu ljubiti tvoje oci, ni buditi se srecna misleci na tebe. Ja nikada ti nisam ni ime znala nikada te nisam Svojim zvala, ja znam Ti nikada neces biti moj.I proci ce jos puno nedelja, usamljenih nedelja kako bih ih zvala, a ja cu Te i dalje cekati, i svake sekunde i svakog trena okretacu glavu traziti tebe, da se za tebe molim. Moje ce suze za tebe teci, a ti to nikada znati neces, i zauvek volecu te tvoje oci, tu tvoju kosu i celog tebe. Volecu te svim svojim bicem, volecu te do kraja zivota svoga kada poslednja sveca za mene dogori, i zauvek cu te cekati na stanici zivota mog, i na njoj stajacu sama.Ja koja sam uvek ispracala, mozda ce i mene ispracati neko, ko zna mozda jednog dana?! Mozda cu nekada zeleti nekog vise od tebe ali ga sigurno necu voleti tolikom jacinom kao i ovog puta. Stajacu i dalje, cekacu drugi deo sebe, na stanici zivota mog trazicu iskru oka tvog, trazicu tebe pokraj tela tvog, trazicu ljubav da mi se ona vrati, trazicu nekog da me shvati, kao sto svaki andjeo trazi dom svoj BLISTAJ U LEPOTI TI ANDJELE ''MOJ''. Samo ostaje nada da vreme sada leci sve rane i da bog ce mi dati sad snage preziveti te dane....

Nocas pada kisa sve jace i jace,kao da bog nad nama place.Ko da zali trenutke neke tako daleke.Kap po kap,tragove brise ono sto smo bili a nismo vise,jedna ljubav i srecni ljudi,dvoje koji ne postoje.

najdrazi


najdrazi,sudbina se s nama okrutno poigrala kad nije dozvolila da se ranije sretnemo zasipam te poljubcima u masti zamisljam tvoje grude na kojima svake noci zaspim,tvoje vrelo telo sjedinjeno smojim te tvoje usne s kojih kaplje najlepsi afrodizijak i zavidim svima jer imaju ono sto ja nemam sto tako zarko zelim ljubavi,uzivam u svakoj tvojoj reci u svakom dodiru i poljubcu ma koliko bili fiktivni za mene su bolno stvarni ti si moja daleka radost sreca za kojom ceznem i tuga...na tebe cekam sve ove godine i sad kad si dosao bojim se da te ne izgubim budi moj u svakoj mojoj misli budi kraj mene oseti me zamisli me ili zamisli makar ovo : ti i ja na pustom ostrvu sami i srecni zagrljeni i raznazeni docekujemo svitanja boje purpura svitanja koje od nase razuzdane strasti podrhtavaju ljubim te pescanim zalom pod nama ljubim te vrhovima modrih talasa koji nas pokrili kao cilim ljubim te palmama i kokosom i moja zelja za tobom besna i luda iz tebe izvire i iz vulkana strasti gasi se u tebi ,obecaj mi tu noc ucini da nikad vise na drugog ne pomislim da stihovi mi kao ptice zaleprsaju u tvoja jutra kao bujica jesenjeh kisa da se sliju u tebi i da u noci punog meseca ciji krik tako prodorno sece daljinu nikada,nikada vise tuzna i prazna za tobom ne osvanem.....

...Poslednje pismo.........

…….po ko zna koji put, slusam istu pesmu ove noci……….ona razume moju bol……
Mislim o tebi ……ne znam zasto…
Secanje na nas i na nesto sto je nekad bila ljubav… uspomene, snovi, zelje.
Oni su me naterali da ti kao i bezbroj puta do sada pisem.........
Pitam se…..Zasto neki ljudi tako naglo nestanu iz nasih zivota?...Bez najave……tiho…..misleci da ih necemo osetiti…..da necemo primetiti njihov odlazak…..A ostave iza sebe mnogo pitanja, mnogo “zasto”…..ostave tragove svog postojanja…..
Sedim u polutami svoje sobe…….razmisljam o svemu……pesma …….ona upija moje suze……..
Pokusavam da svoje emocije sakrijem , ali kako kada one same izbijaju iz mene.....
Verovala sam u tebe, djubrence jedno……Uvek mi dodjes…..ne, nisi to ti…..to smo mi….Onako zaljubljeni….onako srecni..A nije to ni zaljubljenost, to je ljubav, velika, jaka, najaca, ona koju retki dozive…..Da to je onaj osecaj ispunjenosti, koji je postojao u meni dok smo bili zajedno…..
Imam dovoljno snage za oprostaj…..ne mrzim te…….ne……a tako si me povredio…..Zasto?….Znas da sam te voleci ostavila…….a znas i zasto…..
Oprastam ti…jer te volim, volim tvoje oci….tvoje ruke…..tvoju dusu……
Zasto si dozvolio da moje oci toliko placu……..
Uvek se nasmejana setim onih slatkih dana….kada sam u tvojoj velikoj jakni isla gradom…..kada si me cekao na autobuskoj….svaki put……Tako je puno toga sto nas je vezivalo……….Znas i to…Gledas li slike po nekad..ti si ih slikao…..
A sad ova noc tako boli…….Ali neka mili moj- proci ce i ona….opet te ne mrzim….. Nema te stvari koja bi mogla da baci u senu sve ono lepo što smo jedno drugome rekli, kroz šta smo prošli, što smo doživeli...
Ne pogadja sreca koliko pogadja tuga......Bolis me po ko zna koji put.....
Niko ne zna za moju tugu.....svi misle da si deo proslosti.....A ti znas da sam svoju bol uvek volela da cuvam u sebi.....»Postoje u nama neke stvari ne prevodive u reci.....»
Svi mi imamo pravo na neke svoje tišine. Na neke svoje neisceljene rane, na neke svoje patnje i na neki svoj tihi i nemi mir...
Valjda postoje neke stvari koje se ne pricaju........
Moja i tvoja nesreca je izgleda u tome sto smo rodjeni na pogresnim mestima..........nije vreme u pitanju.....bilo je pravo.....Nismo mogli da uticemo ...borili smo se sa daljinom.....
Valjda je nekome sudjeno da bude tuzan.....Kazu Bog je jednako svima izvagao.....Malo tuge malo srece.....Ali ne znam......ja moj deo o sreci vec dugo cekam...
Svako nekog ceka ...nekog....Nekog koga nema....
Eeee, zlato moje, cini mi se vecereas umrecu od secanja.......
Ni sanjala nisam da tako mali i beznacajan u mom zivotu mozes da postanes,moj zivot, moje sve. Zar si mogao preko noci sve da zaboravis? Sumnjam…poznajem te dovoljno da ti u ocima vidim da me jos uvek volis. Mozda… znam da si u ovom trenutku daleko od mene, a tako jako osecam tvoje prisustvo pored sebe....
Plasim se te praznine koja lezi u mom srcu, a ona je nastala kada si ti otisao.....Plasim se zida koji sam podigla oko sebe......Ne zelim nikog da pustim blizu svog srca.......Ono vise nije ni moje.....mozda sam ga tebi dala.......a ti mi ga nisi vratio.....Ni ne treba mi...Lakse mi je bez njega....
Kazu da «ni jedna osoba ne zasluzuje tvoje suze, ona koja ih zasluzuje necete nikad rasplakati.»....A ja ti ih i ove noci poklanjam.....Nadam se po poslednji put........
Nocas te pustam.....pustam od sebe........budi srecan..
...Budi ljubav necija....
...I saljem ti poslednji poljubac...
..za svaki novi dan..
..pored nje........
Tvoja........L*

Jedno pismo

Dragi moj,pisem ti ovo pismo u nadi da ces shvatiti koliko mi nedostajes.
Vreme prolazi a ja i dalje cekam tvoje pismo koje znam da nikad stici nece.volela sam te ludo i neizmerno.
Ti si mi bio prva misao kad ujutru oci svoje otvorim i sa tobom u mislima sam uvece utonula u san.
koliko suza prolivenih je bilo zbog tebe.
Noci neprospavanih,i tiho u samoci natapala sam jastuk svojim suzama.
Tvoj odlazak je za mene propast.Ne vidim vise smisao zivota,zasto,pitam se po hiljaditi put.
Zasto je druga bolja od mene,
Sta to ona ima sto ja nemam,a pruzila sam ti sve.Dala sam ti dusu,srce i telo.
A koliko lazi je bilo u svakoj tvojoj izgovorenoj recenici,tek sam sad shvatila.
Zeleo si samo da me imas dok druga ne naidze.Svaka misao na tebe boli.
Tesko je opisati svu tugu koju nosim u dusi.
Smejem se i vesela sam pred drugim ljudima ali dusa mi place.
Mozda ce, mozda, vreme da izleci ovu tugu i bol koju osecam,jer vreme je najbolji lek,bar tako kazu.
Zauvek tvoja, Malena.

Odavno nisam sanjao ovako intezivno, odavno mi san nije bio tako stvaran...skoro pa se sjecam svakog detalja...

A sanjao sam nju. Moju veliku ljubav iz 94te...onu koju izgleda nisam smjeo imati. Bili smo zaljubljeni do usiju u onom strasnom ratnom vremenu. Upoznali smo se na nekom rodjendanu. Primjetio sam je cim je usla, no brzo sam nastavio sa onim cime sam bio zauzet. A bio sam i previse zauzet sa mojom gitarom, pjesmama, nekom takozvanom rakijom napravljenom od rize i nekih dodataka. Homemade danas bi rekli...

U jednom trenutku sam joj uhvatio osmijeh. Onaj veseli, siroki osmjeh. To me je natjeralo da je bolje pogledam. Imala je nesto sarmantno u sebi, nesto sto me je odmah privuklo i osvojilo. Nakon odredjenog vremena sam se sasvim slucajno nasao pored nje. Krenuli smo spontano pricati o muzici, zivotu i sl. Nakon 10 minuta sam imao osjecaj da je poznajem vec cijeli zivot. Poznajete taj osjecaj? E bas tako sam se osjecao. Nisam ni primjecivao kako me iz minute u minutu osvajala, mene tada jos blentavog nezrelog emotivnog dvadesetogodisnjaka. Ona je bila godinu i pol mladja od mene....u jednom trenutku sam cuo kako me zovu da sviram. Samo sam mahnuo rukom u smislu no way, omamljen tim trenutkom. Nije mi na pamet padalo da ustanem i odem od nje. Pricali smo tako o svemu i svacemu, smijali se kao blesavi, tu i tamo se dodirnuvsi, onako nevino i nespretno....Tako je i zavrsila ta vecer. Pravio sam se da nisam cuo kada mi je prijatelj, onako usput, rekao da ima momka vec godinu dana. Bio sam vec dovoljno omamljen, da negiram sve nepovoljne okolnosti vezane za nju :)))

Sljedece jutro sam shvatio da sam defiinitivno bio opaljen u glavu. Mislio sam samo na proslu vecer i na nju, i onaj njen osmijeh i pogled..nisam vjerovao da cemo se jos negdje sresti, sanse nisu bile velike...

No vidjeli smo se nakon toga jos mnogo, mnogo puta. Njena sestra je bila dobra prijateljica od moga prijatelja, pa su nam susreti bili sve cesci. Sljedeci put sam je vidio u gradu. Sreo sam je na nekoj pijaci kako kupuje neke sitnice za sebe. Otisli smo negdje u neku rupu na kaficu. To je bio neki improvizovani kafic, smjesten u podrumu zasticen od metaka i granata. Opet smo se smijali kao ludi, gledali, dugo gledali jedno drugo i pricali bez pocetka i kraja...bio sam i tad totalno omamljen kao i mnogo puta poslije toga...

Pa onda onaj odlazak u kino. Jurassic park, prvi dio. Od cijeloga filma se sjecam samo uvodne scene. Sjedili smo negdje u zadnjem redu, desno. Tu smo se i prvi put poljubili. Znali smo da nam to bas i nije pametno, no bilo je jace od nas. Od tog trenutka smo bili jedno drugom u zagrljaju, totalno zaboravljajuci svijet oko nas. I stvarno, stvarno se ne sjecam o cemu se radilo u tom filmu. Neki dinosaurusi...

Pa onda onaj rodjendan kod naseg prijatelja. Prijatelj je zivio na 10 km udaljenosti od centra u novom dijelu grada. Taj dan i vecer je pljustala kisa kao rijetko do tada. Trebali smo ici nekim busom koji je samo nocu vozio, zbog opasnosti od snajpera. No busa nije bilo ni na vidiku. Nas petero smo se nadali da ce se ipak pojaviti...no bus nije dosao. Ovo troje je htjelo da idemo nazad, kuci. Mi ne. Ovi su nas gledali kao dvoje budala, pitajuci se a kako mi to mislimo po ovome vremenu tamo stici...pa pjeske rekosmo...kao da je to najnormalnija stvar na svijetu da idemo po totalnom mraku, 10km poluplivajuci do naseg prijatelja. Samo je jedna stvar bila vazna..morali smo skupa biti tamo...morali...i naravno cijela ekipa nas je pratila, psujuci i smijuci se istovremeno. A nas dvoje....nista nam nije smetalo, ni da smo bili mokri do gole koze, ni onaj mrak...a umor, umor nismo ni osjecali. Tu vecer mi je rekla ,valjda misleci da spavam, dok smo lezali zagrljeni na nekom madracu, kada sam bio negdje izmedju sna i jave: sta da radim sa tobom...cuo sam je, zvucalo je nekako poluzabrinuto, nekako cudno. Nisam tada imao snage bilo sta da kazem...san je bio jaci...osjetio sam samo njene prste u svojoj kosi i njene usne na svojima...

Sljedeci dan me je otpratila do jedinice gdje sam taj dan morao strazariti. Ne moram ni spominjati da sam tih dana i mjeseci bio totalno izbezumljeno zaljubljen u nju. Znao sam da ima tog tipa, i da nije sretna i da ce ona to da prekine(to se i desilo malo kasnije)...znao sam da njeni roditelji ne bi odobrili nasu vezu, kao ni njena bliza familija....nisam znao sta da radim. Da prekinem ovaj san, da se vratim na zemlju...ili da nastavim na ovaj nacin.

Negdje 95te, godinu dana kasnije, kada je vec bilo izvjesno da cu uskoro moci da pobjegnem iz okupiranog grada, pitao sam je sta bi bilo sa nama kada bi recimo bili negdje vani..u nekoj stranoj zemlji...ona se onako sarmantno nasmijala, pogledala me i sve mi je bilo jasno. Sve. Nije trebala nista vise da mi kaze....

Koji mjesec kasnije sam napustio Sarajevo. Bio sam i previse obuzet problemima vezanim za moju novu zemlju, moj novi zivot, da bih mislio na nju. No ipak je bilo trenutaka kada bih pomislio na te dane. A prvih godina smo se cesto vidjali kada bih dolazio u posjetu u Sarajevo. I pokusao sam jos par puta da nesto napravim od nas, no budimo realni, nije bilo sanse. Rat je bio gotov, ona je studirala a ja sam bio u nekoj drugoj zemlji. Nisam imao namjeru da se vracam, a ni ona da napusta svoj rodni grad.

Poslovno je 98-e godine bila u Amsterdamu sa dvije prijateljice. Spavali su kod mene. Proveli smo se fenomenalno. Ostala je ista, sarmantna i nasmijana. Pricali smo o tim nekim drugim vremenima, i kako nam je eto izgleda bilo sudjeno da stvari idu na neki drugi nacin.
Od tada smo tu i tamo u kontaktu, odemo na kaficu kada sam u Sarajevu a i pisemo se preko maila. Nedavno je dobila kcerku, udala se. Nije htjela da me vidi proslo ljeto, da je ne zezam zbog velikog stomaka :))))

I eto sinoc je sanjam, kako setamo beskrajno dugo po Sarajevu, po nekim bastama sa puno, puno cvijeca...neko cudno drvece oko nas...i opet se smijemo ko blesavi, gledamo jedno drugo kao blesavo zaljubljeni tinejdjeri i samo na tren se zagrlimo, onako na sekund, pa opet nastavimo dalje...napisao sam joj mail o ovome, nasmijati ce se...cak sam joj i muza sanjao, kako je ostao kuci da cuva dijete...san kao san, nestvaran.

I dok ovo pisem, osjecam emocije kako tutnje kroz moju glavu i tijelo...bas cudno..kao da taj osjecaj od nekad u stvari nikad ni ne nestaje nego biva potisnut negdje u podsvijesti? I kako ga jedan san, izgleda, lako moze probuditi....

Odsustvo reči

Verovao ili ne, dragi moj druže ovo pismo ti pišem. A rekla sam sebi da ti neću ni jednu jedinu reč uputiti više. Rekla, odlučila, čvrsto se zaklela, usne stisnula, oči sklopila, ruke sebi svezala....i poklekla. Jer u ovom trenu moje usne šapuću a oči prate dok prsti mi lete da skrivene reči uhvate. Kada se pojave na ivici usana da ih u ove retke utkaju. I ja ti pišem, spram svih izgleda i svih nadanja, svih svojih zakletvi. Uprkos sebi...i tebi. Ja ti pišem...pobednik i poraženi...suviše slaba da prekinem i suviše jaka da poreknem...
A nije oduvek bilo tako. Ne. Nekada smo razmenjivali reči, igrali se njima. Iz svojih misli puštali ih lako, poput bezbrižnih leptira dahom sa dlana poslatih. I uvek sam znala da ćeš moje reči pročitati, u mislima čuti. Uz sebe priviti. Da ćeš im se smejati, iznova ih pogledom milovati. U bojama nežnih krila pravo značenje naći, u njihovoj raznobojnosti moju dušu spoznati. I što sam ih više slala, više se njih rađalo. Na svake dve, tri oslobođene, izgovorene, otkucane reči, činilo mi se, još hiljadu njih bi uzletelo. Svetovi su se u njima rađali...
I tvoje reči su bile takve. Radovala sam im se poput malog deteta. Cvetove za njih spremila, i niti nežnosti u latice utkala. Da mogu da tu slete, naprave sebi dom i nikada ne odu. Da ih svakoga dana milujem, iznova čitam, pogledima ljubim. Da mi je neko rekao kolika je snaga napisane reči, da ovo nisam doživela, nikad mu ne bih verovala. Prstima prelazim preko tipki tastature i razmišljam. Kako je moguće da tako budem opčinjena? Rečima nekim, dragim a opet tako dalekim?
Onda je odjednom sve stalo. Da li su moje reči rekle previše? Jesu li te uplašile? Umesto leptirića, da li si aveti neke video? Ne znam...jer tvojih reči više nema. Samo tišina sa druge strane, smeje mi se u lice. Nemiri, pitanja, brige, sve muke koje sa neizvesnoću dolaze. Sa saznanjem da si nemoćan da nešto promeniš.
Dani prolaze a ja još uvek ne znam šta je sa tobom. Do koje zvezde si stigao? Koliko svetova upoznao? Samo ćutanje, samo tišina. Svoje reči, dobro si skrio. Do mene ne dopiru. Cvetići za njih tužno venu. Ružan je to prizor. Samoća tu leži. Ušuškana u nežne niti koje sam splela, baškari se, proteže, uživa. Jer tvojih reči nema. Možda su pronašle put do nekog drugog doma. Nečija duša nežno ih uz svoja nedra svija. Možda...Ali čak i da je tako, ja bih volela to da znam. Jer sve je bolje od tišine, od odsustva reči.
I nakon svega ljutnja, kao poslednji vid potpune nemoći. Besmislena osveta koja samo naizgled pruža zadovoljstvo da i drugoga povrediš. Odlučila sam zato da i ja svoje reči zadržim. Razmena izaslanika je prekinuta. Reči su postale moji zarobljenici, leptirići u duši kao u staklenoj tegli, ćutanjem zarobljeni.
Eh, ali nije moglo dugo tako. Morala sam da ih pustim, jer ove reči me guše, ako ostanu u meni bojim se, neću imati dovoljno mesta da udahnem vazduh. Deseti dan je kako teško dišem, borim se za dah i svakog trena znam da sam sve bliža porazu.

Ljubavi, tako mi nedostaješ, dao bih sve na svetu da si sad kraj mene.. znam koliko ti je teško i da plačeš, i pitaš se gde sam ja... još osećam na svojim usnama tvoje vrele poljupce, tvoje ruke u svojoj kosi, tvoje telo na svojim rukama... ne sumnjaj u mene nikad, ljubavi, boriću se za nas i našu ljubav do poslednjeg daha... i nikad te neću ostaviti, molim te da mi veruješ to... jer ja sam tvoj i ti si moja... ti si moja ljubav... jedina... i evo veče je i sedim u sobi sam i pišem ti, jedina... treba mi ljubav tvoja, kao vazduh koji udišem, kao dah... a jutro je daleko i kao da zora nikad ne sviće, kao da si nestvarna, kao da si san...tako mi nedostaješ, ljubavi... i nikad mi te nije dosta, jedina, i svaki tren bez tebe je kao večnost... ne plači, voljena, jer ja sam samo tvoj, i dok sviće novi dan, ti ćeš već biti u zagrljaju mom... i osvojićemo svet, ljubavi, svet će biti naš, jedina... oprosti mi što te toliko volim...

Tvoj Johnny

Dok ova noć lagano tone u beskraj, a kazaljka na satu spokojno odbrojava vrijeme, pokušavam tu, na drugom kraju svijeta, da budem sretna što znam da postojiš, stvarno postojiš, ali si jako, jako daleko.

Uvijek se nasmijem kad se sjetim kako si mi pričao da ćeš, dok mi budeš pisao pisma tipkajući po računarskoj tastaturi, sam sebi ličiti na savremenog Henri Milera, koji je i u po-odmaklim 80-tim, s šarmom starog pokvarenjaka, pisao onako nježna i strasna pisma svojoj neprežaljenoj, velikoj ljubavi, prelijepoj glumici Brendi Venus. (Tada još Tom Henks i Meg Rajan nisu razmenjivali elektronsku poštu i nije postojao izraz "virtuelna stvarnost". Meni i danas to "virtual reality" tako hladno i milenijumski zvuči, ako mu ne dodaš malo čežnjive prašine, malo sjetne tuge, beskrajnih plavičastih snova i kapljice nježnog bola. A njih je u našoj stvarnosti i više nego dosta.)

Uvijek si nas poredio sa velikima, iako sam ti stalno govorila da je naša priča sićušna i da za nju nema mesta u svjetskoj književnosti, već je njena veličina u atomskoj snazi one prozirne suze, koja večno svetluca u oku i stalno se čini da će pobeći. A neće, znaš da neće.

Kad bi bar bio malo bliže i ova bi noć manje bolela. Ali neka mili moj - kao što sve prođe - i ovo će proći, i vidjećeš - bićemo opet zajedno i biće lijepo kao prije.

Ljudi kažu da se vremenom svi snovi raspadnu ko trošne lađe i raspuknu kao baloni od sapunice... Polako, jedan po jedan... Ako se to i desi - valjda tad shvatiš da to i nisu ni bili pravi snovi, da je to samo bila iluzija sna, samo dodir magličaste žudnje.

Znaj mili moj - nema te crne sile zla koja bi mogla da se javi, pa da prestanem da te sanjam, da te želim, da ti pišem, da te iščekujem, da sa tobom čavrljam, da te slušam kako simpatično vrtiš svoj akcenat, da te izluđujem svojim bubicama, da te čekam da mi pričaš o ljubavi, o "muškim vrlinama" i pogledima na svijet, da mi "otvaraš oči", da mi nježno šapućeš i da me voliš...

Nema te stvari koja bi mogla da baci u sjenu sve ono lijepo što smo jedno drugome rekli, kroz šta smo prošli, što smo doživjeli...

Ne boj se zlato moje - ne mogu nemiri ono što može spokoj.
Ne pogađa sreća - koliko boli tuga.
Nije sutra ni crnije, ni bjelje - nego što je bilo svako juče....
Uvek je nekako. I uvek se može... I dalje se mora.

Potpuno razumem svaki tvoj oprez. Svaku tvoju stanku. Svaki tvoj strah. Svaku tvoju ranu. Svaku tvoju bol. Svaku tvoju nesreću i svaku tvoju tugu.

Svi mi imamo pravo na neke svoje tišine. Na neke svoje neiscjeljene rane, na neke svoje patnje i na neki svoj tihi i nijemi mir.

Postoje neke stvari o kojima se ćuti. O kojima se ne priča nikom.
I neke o kojima se priča.
I neke o kojima se priča samo prijateljima.

Znaš, duboko sam uverena da je i tvoja i moja čitava nesreća u tome što smo se rodili na pogrešnim mjestima. Da smo kojim slučajem svijet ugledali na drugoj strani svemira sve bi bilo drugačije. Sve ovozemaljske patnje bi nam bile daleke i svi problemi nepoznati i tuđi.

Da smo se rodili na srećnijem mjestu, u srećnijoj zemlji, u srećnije vrijeme...

Na to ne možemo uticati niti se to da promijeniti.
Možemo jedino da se iz sveg srca trudimo da pronađemo one naizgled male i beznačajne sitnice koje boje život nežnim tonovima i uz koje će nam možda biti ljepše i lakše da preživimo ovo malo što nam je još ostalo da odživimo....
Vjeruj mi - tako mora..

Znaš, svi smo mi iz neke ljubavi rođeni. I tako je počelo.
Dat nam je ovaj život na poklon, kao listić za tombolu.
Možemo puno dobiti, ali ne moramo.
Možemo sve izgubiti, ali ne moramo.

Sreća uvijek ima dve strane - sjaj i tugu.
Nikada još nisam srela nekog ko je nenormalno bogat i bezgranično srećan....
Ali znam mnoge koji su tako siromašni, a imaju tako velike radosti...
Vidiš - Bog se uvek potrudi da stvori ravnotežu.
Poslije velikih radosti obično dolaze velike tuge....
I obrnuto - posle velikih, olovnih kiša - pojavi se sunce....

Ponekad mi se čini da je car Radovan duboko negde zakopao svoje blago i da ga niko ovozemaljski ne može pronaći.. Ali nije, veruj da nije. To blago je u nama i niko nam ga nikada neće začarati. Zato što je u srcu - a taj put nije za svakog prohodan..

Znaš, kad god ti pričam o sreći - osjetim se pomalo nesrećnom. Valjda shvatim da je sreća o kojoj sanjam tako nedostižna.... I to me raznježi....

Ako ti stalno misliš o nesrećama, patnjama i bolovima, o stvarima koje peku i guše, o nemirima koji te muče, o stradanjima i ranama......one ne mogu nestati, zacijeliti se i proći... Ne mogu, vjeruj.

One se hrane i rastu kad im pridaješ značaj. One te tada još više obuzimaju. One se šire. One bujaju. I bivaju još gore nego što su inače. I još veće. I još više peku.... I žele da te dotuku... I uspjeće im - samo ako im dozvoliš. Ako im se predaš. Ako ih ne obuzdaš.

Svako ima nekog koga voli.
Ja imam tebe. I ti imaš mene.
Zar to, za početak, nije dovoljno da kreneš dalje?

Svako ima nekog koga nema.... I koga žali. I bez koga mu je teško.
I koga ne može niko i ništa vratiti. I bez koga se život ponekad učini težak. I siv. I nemoguć. I uzaludan...
Ali ni to se ne da izmjeniti...

Mi moramo ići dalje.
Svaki dan odživjeti kao da je posljednji.
I praštati.

Kažu da je Bog svakom dao da ponese onoliko koliko može....

Ne zaboravi ljubavi moja - uvjek postoji neko ko te čeka na kraju puta. Na kraju dana, na kraju svega. Uvjek...
Uvjek postoji neko ko te voli baš takvog kakav jesi, ko te baš takvog prima, kome si baš takav drag... Uvjek postoji neko ko te želi saslušati, ko samo čeka da nešto kažeš...

Ja znam da si ti jedna velika i čista duša. I znam da me voliš.. I znaš da te volim..

I znam da ovu samoću i daljinu moramo izdržati.
Znam da ćemo uspjeti. Ja te vidim, u snove ti dođem i gledam šta sanjaš..

Vidjećeš, činiće ti se jednog dana - sve ovo što je danas tako surovo, stvarno i bolno - biće jednom tako daleko i nemoguće, da nećeš povjerovati da smo kroz sve to prošli i da si sve to proživjeo. Svi mi živimo u nekim hodnicima vremena.

Često nam se čini - lavirint nema kraja.
Vidjećeš mili, i ovo će proći.....

Volim tvoje varljive godine, tvoje razbarušene misli, tvoja pomješana osećanja, tvoje nježne riječi, tvoja brižna i čežnjiva pisma kad me dugo nema....

Volim tvoje izgubljene snove, tvoje ispreturane emocije, pomalo stidljive ljubavne izjave, zauvek potrošene nemirne godine, pokidane iluzije.... Tebe cijelog, takvog kakav jesi, kakav si stvoren, kakvog te znam....

I sad vidiš, dok ispijaš prvu jutarnju kafu čitajući ovaj mail - u ovoj dalekoj noći, poput one tako davne i obične "proste vojvođanske zime" - tu sam, sa tobom, i tako snažno mislim na nas. Nema te sile koja mi te može ukrasti iz srca.. Ni provalije vremena i prostora koja vječno može da nas dijeli.

Znaš ljubavi, otkad si otišao na mom nebu više nema zvijezda.
Jesi li čuo za one crne rupe u svemiru koje astronomima predstavljaju vječitu zagonetku? Ima to sa tobom neke veze i ima zbilja nešto u tome. :)

Eee, zlato moje - čini mi se noćas - umrijeću od sjećanja.
A voljela bih sa tobom vječnost da podijelim. Možda čak i više od toga: malo parčence raja. Da odmorim malo dušu.

(Kad god mi u inbox-u piše "You´ve got mail." - učini mi se da mi se sam Henri Miler mangupski smješka i da mi vragolasto namiguje.
Možda je to od suza, od vremenske razlike ili kosmičke prašine. Ili od ko zna čega sve ne?)

Znaš, shvatila sam to odavno: ti nisi sa ovog svijeta - pripadaš zvijezdama s one strane svemira i sav si od svijetlosti stvoren.

Želim ti dobro jutro, ljubavi moja nježna...
I šaljem poljubac za sreću, za dobar i lijep dan.....
Svaki novi dan....

Bože, kako si mi se učinila lepom, one nedjelje, u ljubičastoj haljini. Oh, kako si snažno pogodila sva moja maštanja! Zašto si toliko tražila da ti kažem ono što sam hteo da ti izrazim samo pogledom? Misli te vrste gube riječima. Htio bi da predam iz duše u dušu plamenima jedan pogled! A sada, moja obožaana, ma što ti pisao gonjen vremenom tužan ili veseo, znaj da u mojoj duši postoji beskrajna ljubav, da ti ispunjavaš moje srce i moj život, da ništa neće izmjeniti tu ljubav iako je uvijek dobro ne izrazim; da će cvjetati sve ljepša, novija, ljupkija, jer je to prava ljubav a istinska ljubav stalno raste. Ti si moja snaga, ti to vidiš."

Onore De Balzak, Evelini Hanskoj

Sreli smo se ne tako davno. Bilo je kao i uvek sto biva: srece, padova, razocarenja. Koliko smo puta usijanih glava glava bili pred prekidom, a onda se vracali jedno drugom ponovo, noseni zarom, na stare staze. Uspeli smo da se odupremo i nadzivimo sve one price i ogovaranja, sve one klevete i lazi.
Koliko smo dobrih prijateljskih saveta zakopali duboko u nama! Verovali smo jedno drugom i voleli se. zato su nam zelje i snovi puni ambicija i opstali; zato smo i uspeli sacuvati ono sto su nam srca stvorila; ono za cim smo ceznuli.
Sve do sada kada je postalo ozbiljno. Kad je sadasnjost bila isto tako vredna kao i buducnost. Kad smo hteli vise nego sto nam je zivot pruzao i davao.
Kada sam ja od tebe zeleo mnogo vise nego sto si mi pruzala. Jer ja te nisam zeleo samo za jednu noc, za jednu avanturu. Zeleo sam te kao buduce ostvarenje svojih zelja. Zeleo sam te kao zenu koja ce me pratiti ne samo dio puta vec citav zivot. Zato nije ni cudo sto sam se s` pravom zapitao da li sam ja sposoban da ti pruzim sve ono sto treba kroz zivot. Da se na kraju pitam da li ce ti ljubav koju ti pruzam biti dovoljna.
Ja nisam bogataseg sin da ti mogu pruziti sve sto pozelis jer pored mene bi te ocekivala mnoga odricanja posto nase zelje moramo sami da gradimo i stvaramo; u protivnom, postaju snovi.
Jednom, kad nas zivot ponese u kolotecinu svog zivljenja, znaj da nas u njemu ocekuje svasta. Olako si prihvatila moje ispruzene ruke i, verujem, posla bi samnom na kraj sveta, svesna da u zivotu nije srecan onaj sto ima sve, nego onaj koji ne zeli ono sto nema!
Shvati, razmisli, odrasti vec jednom da bi u potpunosti meni pripadala, da budes vecno moja, ona kojoj zelim da poklonim tako mnogo; jer ljubav je samo jedna karika u lancu koji vodi ka sreci, cilju, saznanju da ponekad i samo voleti nije dovoljno.

Nikada sebi necu oprostiti sto se nisam dovoljno borila za tvoju ljubav. Ipak jedno sam naucila,ljudi su nesrecna bica,jer sve sto se dogodi u zivotu to je u pogresnom momentu. Znam,mislis da sam kriva,ali i ja sam samo ljudsko bice koje gresi,i moli za tvoj oprostaj. Zaboravi na predrasude,na misljenja drugih i dozvoli nam da budemo srecni. Ipak,ja osecam da cemo se voleti celog zivota,bez obzirana to da li smo zajedno ili ne. Ti i ja se dovoljno poznajemo. Nemoj otici od mene zauvek,jer te ni jedna druga nece voleti ovom ljubavlju,ni jedna nece biti u tvojim ocima ovoliko luda i uporna. Ni sa jednom ne mozes imati toliko nevinih i bezbriznih grehova. Ako osetis potrebu odgovori,ja sam cekala,cekam i cekacu...

Sjaj u travi - William Wordsworth

Sada, kada nista na svetu ne moze vratiti dane prohujalog leta
nas sjaj u travi i blestavost sveta, ne treba tugovati,
vec traziti snage u onom sto je ostalo i s tim ziveti..
Zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava ...zaboravimo da smo se voleli,
da smo se svadjali i da smo bili krivi...
Pozurimo, sa danima i danima sto ce doci,
pozurimo sa shvacanjem, sa svim sto me odvaja od tebe...
Jednom ces se vratiti i ubrati cvetove
koje smo zajedno mirisali, gazili -
ali, tvoje ruke bice prekratke, a noge premorene da se vratis...
bice kasno.
Mozda cemo se naci jednom na malom vrhu zivota i neizrecene tajne
hteti jedno drugome da kazemo, al` proci cemo jedno kraj drugog kao stranci,
jedan skrenuti pogled bice sve sto cemo jedno drugome moci dati...
Zaboravicu oci,
i necu posmatrati zvezde koje me na tebe neobicno podsecaju.
Ne boj se, jednom ces se zaljubiti,
al`ljubit ces zato sto ce te nesto
na toj zeni podsecati na mene.
Ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam,
zivot je borba - nastoj pobediti,
ali ako izgubis - ne smes tugovati.
Cilj zivota je ljubav - a ona trazi zrtve.
Bio si moje veliko prolece,
uspomena koja ce dugo ziveti u buducnosti,
koje cu se secati.
Osecacu tugu jer sam te volela,
bit ce to ironija tuge.
Nestace sjaja u travi,
nestace velicanstvenost sveta,
ostace samo bleda slika onoga sto je proslo...

Cuti, zatvori oci, sanjaj me, ako vec ne mozes da me gledas, ni
dodirujes.Ja cu, prateci reku, da stignem do tvojih snova, i tamo da se
postavim na ivicu sume, da cekam da me ugledas i sednes pored mene.
Ledjima se osloni na moja, zabaci glavu na moje rame, i ja cu moju na
tvoje, pa da ukrstimo poglede kroz jedan jedini oblak iznad nas. Pricaj
mi o nocima kad si me zeleo, i muklo dozivao, a ja cu tebi o svemu sto
se zbilo u meni od trena kad sam saznala da postojis...Golicaj me
trepavicama i dahom po licu, izazovi mi onaj osmeh, iza kog sledi grc u
stomaku i mutan sjaj u ocima...