Ljubavna pisma

Pesta 15.novembra 1814 godine

Ljubljena prijateljice moga srca
Poslije onog nezaboravnog rastanka sa Vama tek sestog dana uspio sam da stignem u Pestu,jer je put bio veoma los.Cijelo moje putovanje bilo je samo neprekidno sanjarenje o Vama- danju sam budan sanjao a nocu u snu.
Sada sam 36 milja daleko od vas i moje ruke ne mogu da grle Vas snjeznobijeli vrat,niti moje lice moze da se odmara na nevinim devojackim grudima(ah!iscezli su sad ti slatki casovi,zanosni casovi moga zivota).Sad mogu slobodno da kazem sta hocu bez bojazni da cete me Vi ucutkati prijeteci mi svojim njeznim prstom.I sad nemate vise nikakvog razloga da mislite da Vam laskam .Ili sta bih drugo mogao ovde da Vam kazem?Zacijelo nista vise do da ponovim neke od onih rijeci koje sam Vam govorio,dok smo se njezno grlili i lili najtoplije suze.Cujte ,dakle to isto sada~zadovoljstvo moje duse,radosti moga srca,i srece mog zivota u Vama su.Ovo sam Vam cesce govorio a sada vam o tome i pisem,to ce me pratiti celog mog zivota,a moja ce usta izgovarati ovo i onda kada mi svirepa smrt bude sklopila oci svojom hladnom rukom.Moj put me je,istina,sad od Vas odvojio,ali su moje srce,moja dusa i sve dusevne moci ostale kod Vas.Vi vladate svime i sve je u Vasoj moci.Zivot bez Vas i bez nade da cu uvijek zivjeti sa Vama i da cete me voljeti,predstavljao bi paklene muke,koje nijedan nesrecnik na ovome svijetu nikad nije podnio..No ,nada u Boga i ubijedjenje da Vi,najdraza prijateljice imate iskreno srce i dusu punu vrlina,daju mi utjehe i donekle ublazavaju patnju moga srca.Uvjeren sam da Vase dobro srce ne zeli nanijeti zla nijednom covjeku,a jos manje meni koji samo radi Vas zelim da zivim,i koji sam se potpuno predao Vasem dobrom i iskrenom srcu.Sva moja sreca zavisi od Vase ljubavi i zato budite ubijedjeni da Vas volim i cijenim iznad svega na ovom svijetu.Za tu moju srecu dodijelice vam dovoljnu nagradu svevisnji Bog,koji nagraduje sve dobro,a ja sa svoje strane ne mogu nista vise da Vam obecam sem vjecite ljubavi,vjernosti i postovanja.
Budite zdravi i vesei i ne zaboravite onoga koji Vas voli vise od svega na svijetu i koji smatra za najvecu cast I srecu sto sebe moze vjecno nazivati
Vasim vjernim i iskrenim prijateljem

Prilog
Vi!Moja Vi!
Ne biste li hteli da budete moja?

Vuk Stefanovic

I.Turgenjev

...Mislim o tebi...i mnogo drugih uspomena i slika iskrsava preda mnom-i svuda si ti,na svim putevima svog zivota srecem tebe...

...Niski zidovi male udobne sobice dijele nas od cijelog svijeta...Sami smo,sami na cijelom svijetu,osim nas dvoje ne postoji vise nista zivo;iza ovih prijateljskih zidova mrak je i smrt i pustos.Ne vije to vjetar,ne lije to pljusak,nego to jadikuje i stenje Kaos i placu njegove slijepe oci.A kod nas je tisina i svijetlo,i toplina i radost;nesto veselo,nesto djetinje nevino kao leptir-prse oko nas;mi se priljubili jedno uz drugo,prislonili glavu do glave pa citamo lijepu knjigu;osjecam kako kuca tanka zilica u tvojoj njeznoj slepocnici,cujem kako zivis,a ti cujes kako zivim ja,tvoj smjesak radja se meni na licu prije nego tebi,odgovaras cutke na moje pitanje bez rijeci...Tvoje misli i moje misli dva su krila iste ptice koja je potonula u nebesko plavetnilo...


...O nezaboravne oci!U koga,kamo ste upravljene sada?Ko prima u svoju dusu vas pogled?...

Deni Didro - Sofiji Volan
3. novembar 1759.

. . .Od ranog jutra čujem radnike ispod mog prozora. Tek što se razdani, lopata im je u rukama, kopaju zemlju, guraju kolica; pojedu komad crnog hleba, utole žedj na potoku koji tu teče; u podne odspavaju jedan sat na zemlji, i ubrzo su opet na delu, veseli su; pevaju, razmenjuju dobre grube šale koje ih uveseljavaju. Smeju se; uveče se vraćaju goloj deci oko zadimljenog ognjišta, ružnoj i prljavoj seljanki, i krevetu od suvog lišća, a sudbina im nije ni bolja ni gora od moje. . . Iskusili ste i dobru i zlu sreću: recite mi, da li vam se sadašnje vreme čini težim od prošlog?

Čitavo jutro sam se mučio jureći za jednom idejom koja mi je izmicala; sišao sam tužan; slušao razgovor o javnim nedaćama; seo za bogatu trpezu bez apetita; stomak mi je bio pun sinoćnje hrane; pretrpa sam ga količinom koju sam opet pojeo. Uzeo sam štap i hodao da bi to svario i lakše se osećao; vratio se i seo za kartaški sto da prekratim teške sate.Od prijatelja nisam imao nikakvih vesti. Od prijateljice za kojom sam tugovao bio sam daleko. Jadi na selu; jadi u gradu; jadi svuda. Onoga ko ne zna šta su jadi ne treba ubrajati u čovečiju decu. Sve se potire. . . Dobro zlim, zlo dobrim, a život nije ništa. . .

Možda ćemo otići u grad sutra uveče ili u ponedeljak ujutro. Videću, dakle, prijateljicu, za kojom tugujem; biću ponovo sa ćutljivim prijateljem koji se ne javlja; ali ću ih već sutradan izgubiti; i što moja sreća u njihovom društvu bude veća, to ću više patiti kad se od njih rastanem. Takav je život. Okreni, obrni, uvek se nadje neki list uvele ruže da vas rastuži. . . Volim jednu Sofiju. Nežnost koju prema njoj osećam umanuje u mojim očima svako drugo zanimanje. U prirodi vidim samo jednu moguću nesreću. Ali se ova nesreća umnožava i predočava mi se na stotinu načina. Ako mi jedan dan ne piše, šta je s njom? Je li bolesna? I odmah me užasna prividjenja saleću i muče. Da li mi je pisala? Rdjavo ću protumačiti neku ravnodušnu reč, a na selu sam. Sudbinu čovek ne može učiniti ni boljom ni gorom? Moćna zvezda odredjuje njegovu sreću i nesreću. Što je više predmeta, manje je osetljivosti na svakog od njih. Kad postoji samo jedan, sve se na njega usredsredi. To je blago tvrdice. . .Ali osećam da mi je varenje otežano i da sva ova tužna filozofija dolazi od pretpanog stomaka. Proždrljiv i umeren, setan ili vedar, ja vas, Sofija, volim jednako,samo je boja mog osećanja drukčija. . .

Poslao sam čoveka u Šaranton da vam odnese čitavu svesku od mene a od vas uzme samo jedan redak. U iščekivanju njegovog povratka, gorim od nestrpljenja i proklinjem glasonošinu sposrost. Ljubav i loše varenje. Uzalud sebi govorim: taj mangup je potražio zabavu u nekoj krčmi. Ugledao je venac od bršljana na nekim vratima i morao je da udje. A šta je sa ovim razumom koji ovde stoluje, koga ništa ne može potkupiti, zašto mene optužuje a mog slugu oslobadja krivice? Da li čovek istovremeno može biti i mudar i lud?. . .Danas gotovo ništa nisam uradio. Pfre podne je proletelo ni sam ne znam kako, a večeras vam pišem pisamce da bih samoga sebe doveo u red. Dan mi neće biti izgubljen ako četvrt saata razgovaram sa vama. Zbogom, moja Sofija. Do sutra uveče ili do ponedeljka ujutro, ako vreme bude lepo i ako nešto ne poremeti baronove planove, koji su nestalniji i od vremena. . .

Zbogom, prijateljice moja. Budite uvek tako mudri. Što se mene tiče, ja sledim savete koje dajem. Često sam vam govorio, i što sam stariji sve bolje osećam da sam vam dobro rekao da za mene na svetu postoji, i da će uvek postojati samo jedna žena. A ko je ta žena? To je moja Sofija. Ona misli na mene, ali mi ne piše jer evo se moj glasonoša vratio iz Šarantona bez pisama.

Loše sam raspoložen. Idem da legnem iz straha da ću bez razloga izgrditi slugu i sam zaslužiti sve pogrdne reči koje bih mu uputio; jer, napokon, nije on kriv što u Parizu ne pišu, i što me to ljuti.

Pariz, decembar 1795.

Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veče koje smo sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja. Ljupka, neuporediva Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce.

Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti?

Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi.
Predao sam se dubokim osećanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noć u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi.

Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim.

Do tada, mio dolce amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost ne uzvraćate, a samo zbog misli na njih, moja krv ključa.



Daleko od žene koju obožava, on dosadjuje i brine. Svakog dana voljenoj ženi piše duga i nežna pisma:

Nica, 1797.

"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prodje ni jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja... Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene... Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo
zato,da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre...Ipak, u tvojim pismima od 23.i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda izmedju 23. i 26.su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prodje još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me manje?
Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka... Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja... Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim...
Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti..."

Napoleon-Žozefini

Niko nije cist i bezgresan pred tobom, cak ni dete koje zivi na zemlji samo jedan dan...bespomocni decji udovi mozda su nevini, ali ne i decija dusa. A zasto ne? Da, jer si video jednog decacica koji je bled o besa izlog izraza gledao svoga brata koji je takodje trebao da bude podojen. Jadni Aurelije! To sto dete hoce da bude podojeno nije isto sto i zlo! Ti pises i da je Bog opskrbio telo culima i udovima, ukrasio ga lepim likom i uneo u njega sve nagone koji zele da odrze i sacuvaju zivot. Ali ti se ne zadrzavas na tome kao na necem lepom i dobrom, sledeceg trena opet pocinjes da jadikujes nad tim sto si rodjen zlim delom i sto te majka zacela u grehu. Ili u ljubavi, casni biskupe, dete se zacinje u ljubavi, tako lepo i umno je Bog sredio svet, nije dao da se to dogadja pupljenjem."

"Vita Brevis", Pismo Florije Emilije Aureliju Agustinu

"...Ne zanima me od čega živiš. Želim znati za čim žudiš i imaš li hrabrosti snivati o ispunjenju želja srca svoga.Ne zanima me koliko ti je godina. Želim znati jesi li spreman riskirati da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog svojih snova, zbog ove pustolovine koju nazivamo životom. Ne zanima me koji planeti djeluju na tvoj mjesec. Želim znati jesi li stigao do središta vlastite boli, jesu li te životna razočarenja otvorila ili si se skrutio i zatvorio od straha da ponovno ne osjetiš bol. Želim znati jesi li u stanju trpjeti bol, moju i svoju, a da je pritom ne moraš skrivati ili ublažavati ili izbrisati.
Želim znati znaš li se radovati, zbog mene ili sebe, i možeš li divlje zaplesati i pustiti da te ekstaza preplavi sve do vrškova prstiju, a da nas pritom ne upozoravaš neka budemo pažljivi, realni, svjesni ljudskih ograničenja...
Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita. Želim znati jesi li spreman razočarati drugoga kako bi bio iskren prema sebi; jesi li spreman podnijeti optužbe za izdaju, a pritom ne iznevjeriti sebe; možeš li biti izdajica i samim time vrijedan povjerenja.Želim znati jesi li u stanju vidjeti ljepotu, pa i ako nije lijepa, svakoga dana, i možeš li svoj život nadahnjivati njezinom prisutnošću.
Želim znati jesi li dovoljno snažan da živiš s neuspjehom, svojim i mojim, i da svejedno stojiš na rubu jezera i ushićeno vičeš prema srebrnom punom mjesecu: "To!"Ne zanima me gdje živiš i koliko novaca imaš.
Želim znati jesi li sposoban ustati, nakon noći ispunjene tugom i očajem, umoran i do kostiju izubijan, i učiniti sve što je potrebno kako bi nahranio svoju djecu.
Ne zanima me koga poznaješ i kako si dospio ovamo. Želim znati hoćeš li i dalje sa mnom stajati u žaru vatre i ne posustajati.Ne zanima me gdje si ili što ili s kim si studirao. Želim znati što te u tebi samom gura naprijed u trenucima kad se sve ostalo ruši.
Želim znati možeš li biti sam sa sobom i voliš li usitinu osobu koja jesi u trenucima praznine..."

Za Kalpurniju (suprugu)

Ne možeš čak ni da zamisliš koliko čeznem za tobom.
Glavni uzrok moje čežnje počiva u ljubavi, ali i u činjenici
da nismo navikli da budemo razdvojeni. Iz
noći u noć ležim budan u postelji i razmišljam o tebi,
a preko dana, u doba kad sam te obično posećivao,
stopala me ponesu ka tvojim odajama, ali kad shvatim
da nisi tamo, srce mi preplavi neizmerna tuga i
osetim se kao odbačeni ljubavnik. Takvih muka sam
pošteđen samo kad sam zaokupljen poslom i kada u
sudnici vodim parnice u korist svojih prijatelja. Tebi
ostavljam da proceniš na šta se sveo moj život kad mi
je rad jedino pribežište a tuga i čežnja jedina uteha.
Zbogom.

Gaj Plinije Sesilije Sekundus

Za Anu Bolen,
moju gospodaricu i prijateljicu:

Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas, ali žar naših srca uprkos tome raste – bar što se mene tiče. Nadam se da isto važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri zameniti moje prisustvo – tačnije, moju sliku – kao i poklon koji sam ti ranije pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to
poželiš, zauzeti njihovo mesto.

Svojeručno,
Tvoj sluga i prijatelj,

Henri Osmi

E da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku...
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!

Dok ova noć lagano tone u beskraj, a kazaljka na satu spokojno odbrojava vrijeme, pokušavam tu, na drugom kraju svijeta, da budem sretna što znam da postojiš, stvarno postojiš, ali si jako, jako daleko.

Uvijek se nasmijem kad se sjetim kako si mi pričao da ćeš, dok mi budeš pisao pisma tipkajući po računarskoj tastaturi, sam sebi ličiti na savremenog Henri Milera, koji je i u po-odmaklim 80-tim, s šarmom starog pokvarenjaka, pisao onako nježna i strasna pisma svojoj neprežaljenoj, velikoj ljubavi, prelijepoj glumici Brendi Venus. (Tada još Tom Henks i Meg Rajan nisu razmenjivali elektronsku poštu i nije postojao izraz "virtuelna stvarnost". Meni i danas to "virtual reality" tako hladno i milenijumski zvuči, ako mu ne dodaš malo čežnjive prašine, malo sjetne tuge, beskrajnih plavičastih snova i kapljice nježnog bola. A njih je u našoj stvarnosti i više nego dosta.)

Uvijek si nas poredio sa velikima, iako sam ti stalno govorila da je naša priča sićušna i da za nju nema mesta u svjetskoj književnosti, već je njena veličina u atomskoj snazi one prozirne suze, koja večno svetluca u oku i stalno se čini da će pobeći. A neće, znaš da neće.

Kad bi bar bio malo bliže i ova bi noć manje bolela. Ali neka mili moj - kao što sve prođe - i ovo će proći, i vidjećeš - bićemo opet zajedno i biće lijepo kao prije.

Ljudi kažu da se vremenom svi snovi raspadnu ko trošne lađe i raspuknu kao baloni od sapunice... Polako, jedan po jedan... Ako se to i desi - valjda tad shvatiš da to i nisu ni bili pravi snovi, da je to samo bila iluzija sna, samo dodir magličaste žudnje.

Znaj mili moj - nema te crne sile zla koja bi mogla da se javi, pa da prestanem da te sanjam, da te želim, da ti pišem, da te iščekujem, da sa tobom čavrljam, da te slušam kako simpatično vrtiš svoj akcenat, da te izluđujem svojim bubicama, da te čekam da mi pričaš o ljubavi, o "muškim vrlinama" i pogledima na svijet, da mi "otvaraš oči", da mi nježno šapućeš i da me voliš...

Nema te stvari koja bi mogla da baci u sjenu sve ono lijepo što smo jedno drugome rekli, kroz šta smo prošli, što smo doživjeli...

Ne boj se zlato moje - ne mogu nemiri ono što može spokoj.
Ne pogađa sreća - koliko boli tuga.
Nije sutra ni crnije, ni bjelje - nego što je bilo svako juče....
Uvek je nekako. I uvek se može... I dalje se mora.

Potpuno razumem svaki tvoj oprez. Svaku tvoju stanku. Svaki tvoj strah. Svaku tvoju ranu. Svaku tvoju bol. Svaku tvoju nesreću i svaku tvoju tugu.

Svi mi imamo pravo na neke svoje tišine. Na neke svoje neiscjeljene rane, na neke svoje patnje i na neki svoj tihi i nijemi mir.

Postoje neke stvari o kojima se ćuti. O kojima se ne priča nikom.
I neke o kojima se priča.
I neke o kojima se priča samo prijateljima.

Znaš, duboko sam uverena da je i tvoja i moja čitava nesreća u tome što smo se rodili na pogrešnim mjestima. Da smo kojim slučajem svijet ugledali na drugoj strani svemira sve bi bilo drugačije. Sve ovozemaljske patnje bi nam bile daleke i svi problemi nepoznati i tuđi.

Da smo se rodili na srećnijem mjestu, u srećnijoj zemlji, u srećnije vrijeme...

Na to ne možemo uticati niti se to da promijeniti.
Možemo jedino da se iz sveg srca trudimo da pronađemo one naizgled male i beznačajne sitnice koje boje život nežnim tonovima i uz koje će nam možda biti ljepše i lakše da preživimo ovo malo što nam je još ostalo da odživimo....
Vjeruj mi - tako mora..

Znaš, svi smo mi iz neke ljubavi rođeni. I tako je počelo.
Dat nam je ovaj život na poklon, kao listić za tombolu.
Možemo puno dobiti, ali ne moramo.
Možemo sve izgubiti, ali ne moramo.

Sreća uvijek ima dve strane - sjaj i tugu.
Nikada još nisam srela nekog ko je nenormalno bogat i bezgranično srećan....
Ali znam mnoge koji su tako siromašni, a imaju tako velike radosti...
Vidiš - Bog se uvek potrudi da stvori ravnotežu.
Poslije velikih radosti obično dolaze velike tuge....
I obrnuto - posle velikih, olovnih kiša - pojavi se sunce....

Ponekad mi se čini da je car Radovan duboko negde zakopao svoje blago i da ga niko ovozemaljski ne može pronaći.. Ali nije, veruj da nije. To blago je u nama i niko nam ga nikada neće začarati. Zato što je u srcu - a taj put nije za svakog prohodan..

Znaš, kad god ti pričam o sreći - osjetim se pomalo nesrećnom. Valjda shvatim da je sreća o kojoj sanjam tako nedostižna.... I to me raznježi....

Ako ti stalno misliš o nesrećama, patnjama i bolovima, o stvarima koje peku i guše, o nemirima koji te muče, o stradanjima i ranama......one ne mogu nestati, zacijeliti se i proći... Ne mogu, vjeruj.

One se hrane i rastu kad im pridaješ značaj. One te tada još više obuzimaju. One se šire. One bujaju. I bivaju još gore nego što su inače. I još veće. I još više peku.... I žele da te dotuku... I uspjeće im - samo ako im dozvoliš. Ako im se predaš. Ako ih ne obuzdaš.

Svako ima nekog koga voli.
Ja imam tebe. I ti imaš mene.
Zar to, za početak, nije dovoljno da kreneš dalje?

Svako ima nekog koga nema.... I koga žali. I bez koga mu je teško.
I koga ne može niko i ništa vratiti. I bez koga se život ponekad učini težak. I siv. I nemoguć. I uzaludan...
Ali ni to se ne da izmjeniti...

Mi moramo ići dalje.
Svaki dan odživjeti kao da je posljednji.
I praštati.

Kažu da je Bog svakom dao da ponese onoliko koliko može....

Ne zaboravi ljubavi moja - uvjek postoji neko ko te čeka na kraju puta. Na kraju dana, na kraju svega. Uvjek...
Uvjek postoji neko ko te voli baš takvog kakav jesi, ko te baš takvog prima, kome si baš takav drag... Uvjek postoji neko ko te želi saslušati, ko samo čeka da nešto kažeš...

Ja znam da si ti jedna velika i čista duša. I znam da me voliš.. I znaš da te volim..

I znam da ovu samoću i daljinu moramo izdržati.
Znam da ćemo uspjeti. Ja te vidim, u snove ti dođem i gledam šta sanjaš..

Vidjećeš, činiće ti se jednog dana - sve ovo što je danas tako surovo, stvarno i bolno - biće jednom tako daleko i nemoguće, da nećeš povjerovati da smo kroz sve to prošli i da si sve to proživjeo. Svi mi živimo u nekim hodnicima vremena.

Često nam se čini - lavirint nema kraja.
Vidjećeš mili, i ovo će proći.....

Volim tvoje varljive godine, tvoje razbarušene misli, tvoja pomješana osećanja, tvoje nježne riječi, tvoja brižna i čežnjiva pisma kad me dugo nema....

Volim tvoje izgubljene snove, tvoje ispreturane emocije, pomalo stidljive ljubavne izjave, zauvek potrošene nemirne godine, pokidane iluzije.... Tebe cijelog, takvog kakav jesi, kakav si stvoren, kakvog te znam....

I sad vidiš, dok ispijaš prvu jutarnju kafu čitajući ovaj mail - u ovoj dalekoj noći, poput one tako davne i obične "proste vojvođanske zime" - tu sam, sa tobom, i tako snažno mislim na nas. Nema te sile koja mi te može ukrasti iz srca.. Ni provalije vremena i prostora koja vječno može da nas dijeli.

Znaš ljubavi, otkad si otišao na mom nebu više nema zvijezda.
Jesi li čuo za one crne rupe u svemiru koje astronomima predstavljaju vječitu zagonetku? Ima to sa tobom neke veze i ima zbilja nešto u tome.

Eee, zlato moje - čini mi se noćas - umrijeću od sjećanja.
A voljela bih sa tobom vječnost da podijelim. Možda čak i više od toga: malo parčence raja. Da odmorim malo dušu.

(Kad god mi u inbox-u piše "You´ve got mail." - učini mi se da mi se sam Henri Miler mangupski smješka i da mi vragolasto namiguje.
Možda je to od suza, od vremenske razlike ili kosmičke prašine. Ili od ko zna čega sve ne?)

Znaš, shvatila sam to odavno: ti nisi sa ovog svijeta - pripadaš zvijezdama s one strane svemira i sav si od svijetlosti stvoren.

Želim ti dobro jutro, ljubavi moja nježna...
I šaljem poljubac za sreću, za dobar i lijep dan.....
Svaki novi dan....

Najsladja Fani,

Plašiš se ponekad da te ne volim potpuno. Što te više upoznajem, to te više volim. U svakom pogledu - cak je i moja ljubomora bila agonija ljubavi, a u najzešcem nastupu spreman sam i da umrem za tebe. Dosadjivao sam ti suvise. Ali zbog ljubavi. Šta ja tu mogu? Ti si uvjek nova. Tvoj posljednji poljubac je uvek najsladji, posljednji osmjeh najsjajniji, posljednji pokret najljupkiji. Kada si juce prošla kraj moga prozora, ispunila si me takvim divljenjem, kao da te prvi put vidim. Jednom si, blago negodujuci, rekla da volim samo tvoju ljepotu. I ima li u tebi i neceg drugog? Zar misliš da ne vidim srce koje svoja krila podvezuje zbog mene? Nikakve prepreke nisu ni za trenutak tvoje misli mogle da okrenu od mene. To moze da zalosti koliko i da raduje - ali, necu govoriti o tome. Cak i da me ne voliš, ne bih mogao da ti uskratim svoju potpunu odanost: koliko su samo snazna moja osjecanja kada znam da me voliš. Moja duša je bila nezadovoljna i uznemirena, duša smještena u tijelo suviše tjesno za nju. Nikada nisam osjetio da moja duša uziva u necemu tako potpuno kao u tebi. Kada si tu, moje misli nikud ne odlutaju: ti uvjek zaokupljaš sva moja cula. Briga za našu ljubav koja izbija iz tvoga posljednjeg pisma, cini me neizmjerno zadovoljnim: ipak, ne smiješ dozvoliti da te takve misli muce.

S Braunom je gotovo, ali tu je gospodja Vajli, kad ona ode, svanuce mi. Pozdravi tvojoj majci.

S ljubavlju, tvoj Dz. Kits

Mart, 1820.

Džon Kits (1795 - 1821)

Tatjana Onjeginu:


"Pisem vam-sta bih znala bolje?
I sta vam vise mogu reci?
Sad zavisi od vase volje,
prezrenje vase da l' cu steci,
al' ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se necete odreci.

Da cutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne bi ste znali vi ni sada,
bar da se nadam da sam smela
da cete opet k nama doci
i da cu ma i retko moci
u selu da vas vidim nasem,
da se veselim glasu vasem
da vam sto kazem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noci duge sama
dok ne dodjete opet k nama.
Al' osobenjak, vi ste znamo,
i teska vam je selska cama,
a mi... mi nicim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Sto dodjoste u nase selo?
U stepi, gde moj zivot traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja sta je,
Smirivsi burne osecaje,
mozda bih jednom( ko ce znati
po srcu nasla druga verna
i bila bih mu zena smerna,
a svojoj deci dobra mati.

Drugi! A' ne ja nikom ne bi'
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
moj zivit sav je jemstvo bio
da cu te sresti izmedj' ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zastitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
i nevidjen si bio mio,
tvoj pogled me svud proganj'o,
u dusi stalno glas odzvanjo'...

Ne nije mi se san to snio,
jer cim si uso' ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe cesto slusah sama;
govorio si samnom jednom.
kad prosjaku pomagah bednom
i kad blazih molitvama
buru i jad u srcu cednom.
Zar nisi i ti onog trena,
o prividjenje moje drago,
promak'o kroz noc kao sena,
nad uzglavlje se moje sag'o
i sapnuo mi reci drage
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Cuvar duse mlade
il' kobni duh sto kusa mene?
Uticaj sumnje sto mene guse.
Mozda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duse,
a sasvim drugo sudjeno je...
Nek bude tako! Sta da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zastitu od tebe...
Zamisli: ja sam ovde sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nemo moje srce pati.
Cekam te: nade glas u meni
bar pogledom ozivi jednim,
ili iz teskog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Zavrsih! Da procitam strepim...
Od stida vise nemam daha...
Al' vasa cast mi jemci lepim
i predajem se njoj bez straha..

Avgust 1812

Moja najdraža Caroline!

Znaj da suze koje si videla nisam sklon da prolijem, ako uzbuđenje u kome sam se rastao od tebe, uzburkanost koju mora da si opazila tokom cele ove nervozne, nervozne veze , nisu počela do momenta kada sam ti rekao da te napuštam. Ako, sve što sam rekao, uradio i sve što sam još spreman da kažem i uradim nije ti dovoljno dokazalo šta su moja prava osećanja i šta su ona prema tebi, moja ljubavi, ja nemam ni jedan drugi dokaz da ponudim. Bog zna da ti želim sreću kad te budem napustio ili radije kad me ti napustiš iz osećanja dužnosti prema svom mužu i majci, ti ćeš priznati da istina onoga što sam ponovo obećao i zavetovao da niko drugi neće rečju i delom ikada zauzimati mesto u mojim osećanjima, mesto koje je i biće najsvetije za tebe, dok me ima. Nikada nisam znao sve do momenta ludosti, moja najdraža, najvoljeniji prijatelju - ne mogu da se izrazim - ovo nije vreme za reči, ali ču imati ponosno i tužno zadovoljstvo u patnji što sama jedva možeš shvatiti, jer ti me ne znaš, ja sam sada blizu toga da izađem teškog srca, jer moj postupak ove večeri zaustaviće bilo koju apsurdnu priču koju današnji događaji mogu izazvati. Da li sada misliš da sam hladan, surov, lukav, ili šta god drugo pomisliš. Hoće li čak tvoja majka - majka kojoj moramo zbilja mnogo žrtvovati, više, mnogo više (što se mene tiče), nego što će ona ikad znati ili moći da zamisli. Obećanje da te ne volim, ah, Caroline to je prošlo obećanje, ali ęe izazvati sve posledice za prave pobude. Nikad neću prekinuti da osećam sve ono čemu si već prisustvovala kao svedok, više nego što će ikad biti znano sem mom sopstvenom srcu - možda tvom. Neka te Bog zaštiti, oprosti ti i blagoslovi te uvek - čak više nego ikad…

Tvoj najodaniji Byron

Bajron - Terezi Gvicoli

Bolonja,25.avgust 1819.

Tereza moja
najdraza.
Procitah ovu knjigu u tvome vrtu-Ljubavi moja,ti nisi bila
tu,inace je ne bih procitao. To je jedna od tvojih najdrazih knjiga,a autor je
moja prijateljica.Ti neces razumeti ove reci na engleskom,ni drugi ih nece
razumeti:to je razlog sto ih nisam napisao na italijanskom. Ali,ti ces razumeti
rukopis onoga koji te strasno voli,i pogodices da je sedeci sa tvojom knjigom
,mogao misliti samo o ljubavi.
U toj reci,prekrasnoj na svim jezicima,a
ponajvise na tvom-amor mio-sadrzan je moj bivsi i moj buduci zivot.
Osecam
da ovde postojim i da ce me biti i posle smrti,a sa kojom svrhom ti ces
odluciti.Ti si moja sudbina,osamnaestogodisnja zena,vec dve godine van

manastira:voleo bih da si tamo i ostala,ili da te bar nikad nisam sreo.

Ali,kasno je za sve.Volim te,i ti mene volis,konacno to kazes i ponasala si
se kao da je tako bilo,a to je za mene velika uteha u svemu.Ja osecam prema tebi
mnogo vise od ljubavi i ne mogu da prestanem da te volim.
Pomisli ponekad na
mene kad nas Alpi i okean budu razdvajali-ali to se nikad
nece desiti,dok
god ti sama to ne pozelis.

Bajron

"Bože, kako si mi se učinila lepom, one nedjelje, u ljubičastoj haljini. Oh,
kako si snažno pogodila sva moja maštanja! Zašto si toliko tražila da ti kažem
ono što sam hteo da ti izrazim samo pogledom? Misli te vrste gube riječima. Htio
bi da predam iz duše u dušu plamenima jedan pogled! A sada, moja obožaana, ma
što ti pisao gonjen vremenom tužan ili veseo, znaj da u mojoj duši postoji
beskrajna ljubav, da ti ispunjavaš moje srce i moj život, da ništa neće
izmjeniti tu ljubav iako je uvijek dobro ne izrazim; da će cvjetati sve ljepša,
novija, ljupkija, jer je to prava ljubav a istinska ljubav stalno raste. Ti si
moja snaga, ti to vidiš."

Onore De Balzak, Evelini Hanskoj

25. septembar 1893.

Dragi moj mali Luje,

Svrseno je, dakle. Necemo se vise videti. Budi siguran kao sto sam i ja u to sigurna. Ti nisi hteo, ti bi na sve pristao samo da ostanem, ali smo se mi morali rastati da bi ti obnovio svoj zivot. Ja se ne kajem sto ti nisam popustila, tebi, sebi, nama, kad si onoliko plakao zagnjurivsi glavu u nas krevet, a takodje kada si dvaput podigao to jadno lice i opet, uvece, u mraku kad nisam videla tvoje suze ali sam ih osetila kako mi kaplju na ruke.

Sad oboje uzasno patimo. To mi izgleda kao strasan san. Nekoliko dana necemo moci u to da verujemo; nekoliko meseci cemo osecati bol, a zatim ce nastati oporavljanje.
Tek tada cu ponovo poceti da ti pisem jer smo resili da cu ti pisati s vremena na vreme. I to smo takodje cvrsto resili. Ta veza od mene k tebi -jer ti nikad neces doznati moju adresu - bice jedina, ali ce uciniti da nas rastanak ne bude sasvim cepanje.

Ljubim te jos jedan, poslednji put, ali sasvim lagano sa tihe andjeoske daljine!



25. septembar 1894.

Moj dragi mali Luje

Hocu opet da razgovaram s tobom kao sto sam obecala. Vec godinu dana mi vise nismo ,,mi". Ja dobro znam, da me ti nisi zaboravio. Mi smo jos suvise pomesani da ne bih osetila cak i tvoj bol, kadgod razmislim. Medjutim, ovih dvanaest meseci nisu bili sasvim nekorisni; oni su prebacili laki veo tuge preko proslosti. Vec jedan veo! Vec se neke stvarcice ublazuju, cak su neke sitne pojedinosti umrle. To uvidjmo, zar ne, kada slucajno neka od njih ozivi?

Pokusala sam da se setim pravog izraza, koji je imalo tvoje lice, kada sam te prvi put videla. Nisam uspela da te sasvim onakvog vidim. Pokusaj da zamislis moj prvi pogled. Uvideces da se sve na svetu otire.

Onomad sam se nasmejala. Kome, zbog cega? Nikome, ni zbog cega. Jedan zrak opruzen duz jedne aleje naterao me je da se nasmesim, uprkos mojim usnama.
Vec sam pokusavala od nekog vremena da se smesim. Izgledalo mi je da je to sad nemoguce. Pa ipak, kao sto ti rekoh, jednoga sam se dana nasmejala uprkos sebi. Htela bih da se sve cesce i cesce i ti takodje smesis, prosto zbog lepog vremena ili zbog buducnosti.


17. decembar 1899.

Evo me opet kraj tebe, mali moj Luje. Zar ja nisam u svemu kao san, javljam ti se kad mi se svidi, ali uvek u pogodnom trenutku, usred praznine i mraka, idem i dolazim sasvim blizu, ali sam neopipljiva?

Nisam nesrecna. Povratila mi se hrabrost posle toliko novih jutara i novih godisnjih doba. Sunce je prijateljsko i poverljivo, pa je cak i obicna dnevna svetlost vrlo razumna!
Igrala sam jedanput. Cesto se smejem. U pocetku sam brojala koliko sam se puta nasmejala. A zatim bilo je nemoguce brojati.

Sinoc, pri suncevom zalasku, videla sam jednu svecanost. Gomila se pruzala, lepa, kao basta i ja sam se smatrala srecnom sto sam tu, dok se sva ta mnozina istovremeno veseli.
Pisem ti da ti to kazem i da ti kazem da sam primila novu veru u tebe: neznost. Mi smo o njoj govorili nekad nedovoljno svesni. Molimo se zajedno da bismo verovali iz dubine srca.


6.juli 1904.

Godine prolaze. Jedanaest godina. Otisla sam bila daleko, vratila sam se, otici cu opet.
Bez sumnje ti imas svoje ognjiste i, bez sumnje, veliki moj Luje, malu porodicu za koju je tvoj zivot znacajan.

A ti, kako si mi ti? Ja zamisljam da ti je lice punije, ramena sira. Sigurno ti imas malo sede kose, sigurno ti se, takodje lice jos onako ozarava, kad hoce da se nasmeje.
A ja? Necu ti reci kako sam se pretvorila u staricu. Staricu! Zene stare brze nego ljudi i kad bih mogla biti kraj tebe, izgledala bih kao tvoja majka i po izgledu i po svim onim tvojim sto mi je u ocima.

Vidis li da smo imali pravo sto smo se toliko rastavili, jer se mir povratio i ti si, malocas, gotovo rasejano, poznao koverat moga pisma.


25. septembar 1893.

Dragi moj Luje,

Dvadeset godina je proslo otkako smo se rastali.
Dragi moj Luje, dvadeset je godina otkako sam ja umrla. Ako si doziveo da procitas ovo pismo koje ce ti uputiti sigurne i pobozne ruke, koje su ti i ostala slale tokom godina, ti ces me zaboraviti i oprostices mi sto sam se ubila sutradan po nasem rastanku, zbog svoje nemoci, zato sto nisam znala da zivim bez tebe.

Juce smo se rastali. Pogledaj bolje datum, koji si, mora biti, rdjavo procitao na zaglavlju ovoga pisma. Juce si u nasoj sobi jecao s glavom zagnjurenom u krevet, slomljen zbog svoje slabosti i svog ogromnog detinjeg bola. Juce si pred sumrak, kraj odskrinutog prozora sto gleda u dvoriste, tvoje suze slepo tekle na moje ruke. Juce si ti vikao, a ja sam cutala - svom svojom snagom. I onda, danas, ja sam napisala za nasim stolom, u drustvu svih nasih stvari, u nasem divnom malom dekoru, cetiri pisma, koje si primio u dugim razmacima i sad zavrsavam ovo koje sve zavrsava.

Veceras, ja cu pobozno preduzeti sve mere da ti pisma stignu u svoje vreme i da nikad ne budem pronadjena. A zatim isceznucu iz zivota. Izlisno je da kazem kako: jedna odredjena pojedinost o tim ruznim stvarima mogla bi naciniti mrlju i izazvati kod tebe nove patnje cak i posle toliko godina.

Glavno je da uspem da te odvojim od sebe ne ranama vec obazrivo milovanjem; hocu da nadzivim sebe i da se tako brinem o tebi. Nece biti naprezanja: ti ga mozda ne bi podneo zbog svoje zive osetljivosti. Vracacu se zato k tebi dovoljno retko i dovoljno cesto da bi se postepeno gasila u tvojim ocima i postedela tvoje srce. I kada ti budem javila istinu, dobicu dosta u vremenu da ti vise nista ne bi shvatio od svega, sto znaci moja smrt.
Oh, mali moj Luje, cini mi se kao da se krije neko strahovito cudo u ovom poslednjem, danasnjem razgovoru, kad tako tiho, sa takve daljine mi razgovaramo i slusamo jedno drugo, ja, koja sam sada samo ti i ti koji vise ne znas ko sam ja - i kad rec sada ima beskrajno razlicit znacaj, za usne, koje je sapucu pisuci i one koje je sapucu citajuci.
Sada, kroz ogromni razmak vremena, kroz vecnost - mada to moze izgledati besmisleno - ja te stvarno grlim. A zatim... zastajem. Jer ne smem, bojeci se da ne budem tuzna, to jest zla, da ti priznam sve ono ludo sto se moze sanjati o ljubavi, koja je velika, o neznosti koja je prevelika.

Anri Barbi

Pismo Šarloti Fon Štajn Vajmar



Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe,
jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu
postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne
može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam
slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i
prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu
draž, a nekmoli za tako bolan nedostatak koji ja osećam od jutra do
večeri.

Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja
nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio,
svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad
sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj
strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam
ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što
ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i
sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domaćinstvo u
Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju
naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh,
tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo
privlačilo, voli me iznad svega…

To je već bila ljubav čudna, neko bi rekao uzaludna, a ja mislim van
svakog redosleda stvari. Halil Džubran i Mej Zijada, oboje pisci,
dopisivali su se nekih dvadeset godina, tačnije do kraja njegovog
života. Voleli su se , bili su prijatelji, bili su čežnjivi ljubavnici, a
nikad se nisu videli. Koliko je Halil uneo u svoja dela nju, ne znam,
mislim da nije skoro pa ništa. No njihova pisma su objavljena u knjizi
koja se zove " Plavi plamen " i svako od pisama je svojevrsna poezija
duše. Sam Džubran je stvorio simbol njihove ljubavi u obliku plavog
plamena,koji je je nacrtao na pismima,i po tome knjiga i nosi naslov.
Izmedju njih je bila samo reč i ništa više... Ali- na početku stvaranja
sveta takodje je bila samo reč...



Mej Zijada Halilu Džubranu

Džubrane!

Sve ove stranice sam napisala ne bih li izbegla reč ljubav. Ljubav u
onima koji ne trguju ljubavnim ispoljavanjem, niti onim što ona traži u
plesnim dvoranama, i na skupovima razvija strahovitu dinamiku, budući da
žele da budu srećni kao i oni koji rasterećuju svoje emocije u povšnom
bolu, jer ne mogu da podnesu pritisak neispražnjenih osećanja. Ali, oni
im zavide na spokoju, a da isti ne žele za sebe. Više vole svoju samoću,
tišinu, obmanu srca, od sigurnih ishoda i poigravanja onim što nema
vezu sa osećanjem. Više vole izdvojenost, bilo kakvu muku (može li i
jedno od ovo dvoje postojati negde gde srce nije usamljeno?) nego
zadovoljenje oskudnim kapima.
Koji je smisao ovoga što pišem? Ne znam ni sama šta hoću da kažem, ali
znam da TE VOLIM i da se ljubavi bojim. Kažem ovo, jer sam svesna toga
da malo ljubavi ne rađa ništa. Bolje da ljubavi nema, ako je neznatna.
Kako se usuđujem da Ti to kažem? Kako to da ovako preterujem? Ne znam,
Hvala Bogu, da to pišem na papiru i da to ne izgovaram, jer, da si u
ovom trenutku prisutan, pobegao bi od stida od ovih reči i nestao za
dugo vremena. Pustila bih da me vidiš, tek kada zaboraviš.

Čak i zbog pisanja se ponekad prekoravam, jer sam u pisanju posve
slobodna… Sećaš li se onoga što su rekli stari na Istoku: Za devojku je
bolje da ne čita i ne piše! Ovde je prisutan Sv. Toma. Ono što ovde
pokazujem nije samo posledica nasleđa, već nešto više od toga. Šta je
to? Reci mi Ti šta je to? Ti mi reci jesam li u pravu ili ne, Jer ti
verujem? Intuitivno verujem u sve što kažeš! Grešila ili ne, moje srce
ide k Tebi i najbolje da bude u Tvojoj blizini, da Te čuva i bude Ti
naklonjeno.

Sunce je zašlo za horizont, i kroz oblake čudnih oblika i boja ukazala
se jedna sjajna zvezda - Venera, boginja ljubavi. Živeli na njoj, kao na
Zemlji, ljudi koji vole i čeznu. Možda i na njoj neko kao ja i ima
nekog Džubrana, prijatnog i dalekog, veoma bliskog, kome sada piše dok
sumrak ispunjava nebo i zna da tama dolazi iz sumraka, da svetlo dolazi
iz tame. Da će noć naslediti dan, toliko puta će dan smeniti noć, pre
nego vidi onoga koga voli i u nju se uvlači sva tuga sumraka, noći. Baca
pero u stranu, da bi se od tuge sakrila u jednom imenu: Džubran!

(Mej Zijada, 15. januar 1924. godine)

Halil Džubran - Mej Zijadi

Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš, malena moja? Bojiš li se
sunčeve svetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li se zore!? Bojiš li se
dolaska proleća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da Te malo ljubavi neće
zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće zadovoljiti ni mene. Ti
i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se zadovoljiti malim. Mi želimo
mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno. Kažem, Mari, da je u želji
ispunjenje, i ako je naša želja jedna od božijih senki, doseći ćemo
sigurno nešto od Božje svetlosti.

Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. treba
da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj
Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rođene sa mnom. Danas
sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti
sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svetlo dana. Hoćeš li biti
pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha.
Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako bog Te
blagoslovio. Bog Te sačuvao, voljena saputnice moga srca.

(Džubran, Njujork 26.februar 1924. godine.)

“Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš,
malena moja? Bojiš li se sunčeve svjetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li
se zore!? Bojiš li se dolaska proljeća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da
Te malo ljubavi neće zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće
zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se
zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno.
Kažem, Mari, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od
božijih senki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svjetlosti.



Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. treba
da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj
Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rođene sa mnom. Danas
sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti
sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svjetlo dana. Hoćeš li biti
pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha.
Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako bog Te
blagoslovio. Bog Te sačuvao, voljena saputnice moga srca.”



Halil Džubran , “Mej Zijadi”

PISMO
LJUBAVI
Evo opet ti pisem, jer moja nada je jaca od vremena.Ti znas
da ne mogu pobjeci od tebe i da zelim da mi zauvijek ostanes vise od
navike jednog sna, jace od potrebe da zauvijek kraj mene ostanes.
Ti
znas da bez tebe ni ja ne postojim, na samo dno padam sve bezdane
nadjem, vise ih ne brojim, vlastitim mislima ne mogu da vladam.
Ti
znas da je zivot bez tebe apsurdan. Sasvim su bezvrijedni dani sto
dolaze svaki je unapred bolno uzaludan. Noci me razbiju bezdusno pogaze.

Zeljela bih ti reci koliko te volim, koliko mi znacis. Iz dana u
dan mi mnogo vise trebas, samo ti mi osmjeh na licu izvlacis.
Htjela
bih ti reci sasvim jednostavno bez suvisnih rijeci i bez potetike, ono
sto je vazno i neizostavno.
Iako me nista o tome ne pitas, znam da
su ti jasna moja osjecanja. Od prvog trena ti mi misli citas, znas cemu
se nadam i znas koga sanjam.
A ja ... Ja jos trazim nacin da opisem
ono sto jos nikad niko opisao nije...

(Lejla pishe Medznunu )

Pismo Azri

Ne mogu otici, draga princezo, prije nego bar pokusam razumjeti ono sto
nam se dogodilo, ono sto nam se moglo dogoditi da smo bolje znali sta
nam se nudi, ono sto sam od tebe dobio i ono sto sam mogao dobiti da sam
znao, da sam bio sposoban, primiti, ono sto sam ti zelio dati i sto sam
ti mozda i dao. Bio bih veoma iznenadjen, bio bih zapravo beskrajno
tuzan, ako se ti i ovo pismo ne biste nasli; to bi znacilo da mi ni ti
nisi pomogla da ostavim negdje bilo kakav stvaran trag i da sam krivo
razumio ono sto sam s tobom imao. Zato ti pismo ostavljam ovdje, zajedno
sa ovom svojom ostavstinom: ako ga nadjes dobro sam razumio i ovaj
pokusaj ima razloga, a ako ga ne nadjes jasno je da sam imao krivo i da
je sve ovo, da je naprosto sve - bez razloga. Zato ti pismo i svoju
ostavstinu ne saljem postom i zato moj (nas?) domacin ima uputstvo da,
ako ne dodjes do kraja novembra, sve ovo baci.

Kad god sam razmisljao o svom zivotu, kad god sam pokusao u cjelini
sabrati svoj boravak na svijetu, dogadjalo mi se isto: sve sto sam
pamtio, sve sto je ispunjavalo moje dane i godine, curilo mi je izmedju
prstiju koji su ostajali cisti i suhi. Curilo kao pijesak. Stari su
naucavali da je bilo jednom zlatno doba, da je nakon njega doslo
broncano, a onda, s ljudima ili za ljude, zeljezno doba. Ja, po svemu
sto vidim, zivim u dobu pijeska, u dobu ciste sadasnjosti sastavljene od
sitnica, od najcistijih cestica koje ne odrazavaju i ne pamte, u kojima
se ne moze ostaviti trag i koje se ne mogu upamtiti jer ni one ne
ostavljaju trag. Naprosto pijesak. Svaka inventura mog zivota prije tebe
davala je isti rezultat: mnogo sitnica, bezbroj pjescanih cestica koje
se ne mogu povezati u bilo kakav oblik i u kojima ne mogu prepoznati ni
sebe ni stvarnost jer u njima nema i ne moze biti oblika.

Onda si dosla ti i s tobom jedno sasvim novo osjecanje, mozda cak jedno
drugacije iskustvo. Ne znam kako bih to nazvao, ne znam to ni opisati,
ali je valjda (nadam se) i kod tebe tako pa ti ne moram ni objasnjavati.
Naprosto, bilo je u svemu tome stvarnosti, bilo je trenutaka u kojima
sam istovremeno osjecao i znao da se nesto zaista dogadja i zaista meni,
da imam, i u sebi i objektivno, nesto oko cega se mogu okupiti moja
sjecanja, moje zelje, moja osjecanja i moje misli. Ako bih smio
posegnuti za jednom izlizanom metaforom, rekao bih da je nasa ljubav kao
klepsidra u koju se moj pijesak mogao usuti i tako bar izvana dobiti
oblik, mjeru, razlog. Zato mi ono nase znaci tako mnogo i zato ovaj
pokusaj i zato nada da ces naci ovo pismo, zato molba da dodjes i da ga
nadjes.

Odlazim jer si me ti zamolila da odem i tu je sve sasvim jasno i sasvim
je u redu. Svi razlozi za to su, medjutim, posve krivi i zbog njih
stvari ne mogu biti u redu. U nama i medju nama nema razloga za tvoju
molbu i za moj odlazak. Ti si to trazila zbog tupe premorenosti
svakodnevnicom koja se rasipa iz ocajnicke potrebe da se nesto promijeni
pa makat ovo i ovako, iz glupe nade da ce se zivot lakse podnositi ako
se nesto u njemu stalno mijenja. Zamolila si me da odem iz razloga koji
su sasvim vanjski, koji s nama nemaju doslovno nista. To su krivi
razlozi na koje ne smijem pristati, a ja eto pristajem i odlazim. To
nije u redu, a upravo to mi se dogadja oduvijek i u svemu. I pogotovo
nije u redu sto ne osjecam ocajanje, bol, bijes... Samo tupo pristajanje
i blaga, jedva jasna potreba da razumijem i mozda objasnim.

Dževad Karahasan

"Kada budes
citala ove reci, ja ću već započeti putovanje ka vecnosti. Ne znam da li
će mi tajna tog novog putovanja biti otkrivena i da li će mi biti dato
da te se secam. Ako to bude slučaj, nastavicu vecno da živim. Imali smo
malo vremena za nas, tako malo da se zivot nije mogao promeniti. Jednom
si mi rekla da su stvari koje su za nas zbilja važne, one kojima smo
ostali verni. U dugim satima samoce shvatio sam da možemo biti verni
samo onome sto pamtimo. Uvek si bila uz mene na jedini mogući način - u
secanju.

Vreme koje protice obavezuje nas da idemo napred, u
buducnost. Tako je lako skrenutio u neverstvo. Ali, postoji i secanje.
Pravo neverstvo je zaboraviti nekoga. Koliko puta sam pozeleo da te
ugledam bar na cas i da ti ti kažem: Ne tražim da me volis, samo me
nemoj nikada zaboraviti.

Da li se možemo secati po sopstvenoj
volji? Možemo li doneti odluku da se nečega ne secamo? Ne, to se desava
isto onako kao što se more zabeli od pene koju je podigao vetar; bez
naše volje. Nisam imao tvoje telo; ostao sam veran onome sto smo
proziveli zajedno, onom slučaju koji je spojio naše sudbine. A sudbina
je prema meni bila izdasna; nisam bio prisljen da odbacujem proslost da
bih zavoleo sadasnjost.

Poslednjih godina nosio sam sa sobom
Geteovu knjigu ”Izabrane sklonosti„. Koliko puta sam ponovo citao deseto
poglavlje misleci da me to problizava tebi, osecajuci kako ti dodirujem
kozu. ”Ostaje samo ono sto nam je dopusteno da pamtimo„, piše tamo. To
sto nam je dopusteno da pamtimo je nešto neobično, iznenadno i
neocekivano, nešto sto osvetli nas zivot. Meni je bilo dopusteno da
pamtim nasu pricu kao da je to nešto najprostije i najprirodnije. Na
momente sam bio uplasen zbog mogućnosti da zaboravim drza onoga sto mi
je bilo dato da prozivim. No, to se nije desilo. Ostao sam veran lepoti
naše ljubavi."

Мој анђеле, све моје, моје Ја...Моје је срце пуно од многих
речи које имам да ти кажем...Ах! Куд год кренем ти си са мном...
Плачем кад помислим да ћеш вероватно тек кроз недељу дана
примити прве вести о мени. - Ја те волим, као што и ти мене
љубиш, само много јаче...Ах, Боже! Да тешког живота! Без тебе
... Тако близу и тако далеко... - ...Моје мисли лете теби, моја
бесмртна љубљена, час веселе, час тужне, питајући судбину
да ли ће нас услишити. Живећу само са тобом или нећу живети...
Никада нећу дати своје срце другој. Никад! - Никад! - Боже!
Зашто се растајемо кад се љубимо и кад је мој живот сад пун туге.
Због твоје љубави сам у исто време најсрећнији и најнесрећнији човек.
Буди мирна...буди мирна - љуби ме! Данас, јуче, како сам те плахо
желео и плакао за тобом! - ти -ти - животе мој - све моје!
- збогом! ах! воли ме и даље, - не презри никад срце твога
љубљеног Л. - Вечно твој, вечно моја, - вечно своји.
(Бетовен Терези Фон Брунсвик)

Зашто да те мучим драго моје! Зашто себе да обмањујем а тебе да мучим и тако редом. Ми не можемо једно другом ништа бити, а значимо једно другом толико! Веруј ми, када с'тобом овако отворено разговарам, ти си у свему самном сложна. Но ипак, ја сам избезумљен јер ствари видим онако какве јесу. Лаку ноћ, анђеле и добро јутро! Више те нећу видети. Али ти знаш све, ја имам срце...Све што бих могао рећи глупо је. Ипак ћу те ускоро видети, као што се Звезда види! Размишљај о томе.
(Гете Шарлоти Фон Штајн)

Budući da volim Tebe (volim Te, dakle, ti koja teško shvataš, i kao što more voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav preplavljuje tebe - pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa dopuštaju), volim i celi svet kojem pripadaš i Tvoje levo rame, ne, najpre je bilo desno i zato ga ljubim kada mi se prohte (i kad si Ti toliko dobra da smakneš bluzu s njega), i kojem pripada i levo rame, i Tvoje lice nadamnom u šumi, i mirovanje na Tvojim gotovo obnaženim grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo već bili jedno, i ja se uopšte toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća i moj jedini ponos, i ja to nipošto ne ograničujem na šumu. - iz "pisama Mileni" - F.Kafka