„Šta je tebi do mene, ženo?“Prilikom opisa svadbe u Kani Galilejskoj u Evanđelju po Jovanu (Jn 2,1–11) na Marijinu konstataciju da je nestalo vina, Isus odgovara svojoj majci: „Šta je tebi do mene, ženo? Još nije došao moj čas.“ Kako razumeti ove reči Gospodnje?
U okviru opisa čuda u Kani Galilejskoj, koje nam je predato jedino od Evanđeliste Jovana, dolazi do čudnog dijaloga između Marije i Isusa Hrista. Naime, Isus je sa svojim učenicima i majkom bio prisutan na svadbi. U jednom momentu nestaje vina i Marija se obraća Isusu: „Nemaju vina.“ Isus joj na to odgovara: „Šta je tebi do mene, ženo? Još nije došao moj čas.“ Ovo je jedno od novozavetnih mesta koje kod čitalaca često izaziva nedoumice i to s razlogom. Marijina konstatacija da je nestalo vina uzrokuje Isusove zagonetne reči koje čak zvuče grubo i distancirajuće.
Najpre treba pokušati da se pojasni Isusovo pitanje upućeno Mariji: „Šta je tebi do mene, ženo?“ Ova rečenica je prevod jedne čudne grčke konstrukcije koja bi bukvalno prevedena značila: „Šta imamo ti i ja?“ ili „Šta je meni i tebi (zajedničko)?“ Razlog ove neobične gramatičke konstrukcije leži u tome što se radi o izvorno semitskoj formulaciji, odnosno o semitizmu, što je naziv za reči i konstrukcije koje su u grčkom jeziku preuzete iz semitskih jezika. Ova konstrukcija se relativno često koristi u Starom Zavetu da bi se izrazila nepremostiva distanca između dva sagovornika koja otežava njihovu dalju komunikaciju (vidi, na primer, Sud 11,12; 1Car 17,18; 2Car 3,13; 2Dnev 35,21). Marija se Isusu nije obratila sa nedvosmislenim pitanjem ili pak molbom da učini nešto i pomogne domaćinima svadbe – da se izvuku iz teške situacije u kojoj su se našli ostavši bez vina.
LjUDSKE ŽELjE I BOŽIJA SAMOVLASNOST
Isus je, međutim, očigledno razumeo njene reči kao molbu ili podsticaj da nešto preduzme. Njegova reakcija pokazuje da ne želi da mu se sugeriše kada treba nešto da učini. U jednom dubljem teološkom smislu, ovo mesto znači da Bogom i njegovim čudesnim delima niko, pa ni mati Božija, ne raspolaže i da se ne može na svaki zahtev ili molbu očekivati automatska reakcija. Nepremostiva distanca između Marije i Isusa koja se ovde naglašava je distanca između ljudske želje i Božije samovlasnosti i slobode da na nju odgovori ili ne. Ova distanca još se više produbljuje Isusovim oslovljavanjem Marije sa „ženo“. Mada nama, danas, ovo obraćanje zvuči grubo, ono je bilo uobičajeno za tadašnju epohu – kada je neko želeo da se ljubazno obrati ženi, kao danas na primer sa: „gospođo.“ Međutim, i dalje ostaje neobično to što se Isus majci obraća na ovaj način. Ovo obraćanje treba razumeti u kontekstu prethodno navedenog, naime da se čitava rečenica odnosi na distanciranje od Marijine želje kao simvola svih ljudskih želja, zahteva, molbi i sl. Bogu i Božije samovlasnosti da deluje kada i kako hoće. Prostor vere je prostor neizvesnosti i nedeterminisanog odnosa sa Bogom. Božanska sloboda Boga Logosa (Jn 1,1) izmiče svakoj instrumentalizaciji, ma od kuda ona dolazila.
ZAGONETNE REČI HRISTOVE
Sledeće zagonetne reči su: „Još nije došao moj čas.“ U Evanđelju po Jovanu često se pominje „čas“ Isusov koji se na kraju ispostavlja kao „čas“ njegove smrti na krstu i projave božanskog identiteta (Jn 7,30; 8,20; 12,23; 13,1; 16,32; 17,1). U tom svetlu navedene reči izgovorene na svadbi u Kani Galilejkoj znače da Isus stavlja majci do znanja da momenat projave njegovog božanskog identiteta u svetu još nije došao. Još jednom se naglašava distanca između Marije i Isusa. Međutim, dublje promišljanje nad tekstom pokazuje da ovaj odnos nije običan i da postoji neka vrsta tajnovite komunikacije između Marije i Isusa.
Naime, Marija se u teškom trenutnu na svadbi obraća Isusu svesna da je on jedini koji može da reši ovaj problem. Kako je mislila da Isus može da reši problem? Zar nije i sama činjenica da mu se obraća pokazatelj vere u njegove čudesne moći koje čak i u ovako bezizlaznoj situaciji mogu naći izlaz? Zar nije verovala da za njenog Sina ne postoji nerešiv problem? S druge strane, Isus razume šta majka želi da mu kaže, a da ona nije jasno izrazila svoju želju. Konačno, bez nastavka daljeg dijaloga Marija se obraća na svadbi prisutnim slugama rečima: „Šta god vam kaže, učinite“ (Jn 2,5).
Mati Isusova se, i pored njegove distancirajuće reakcije, oslanja na čovekoljubivost svoga Sina. Ona ga poznaje, ona zna da on neće uskratiti utehu potrebitima. Njene reči nadalje pokazuju da ona ne zna šta će se desiti, niti se usuđuje da dalje pita o tome, već savetuje slugama da se u potpunosti prepuste onome što im Isus bude naložio. I čudo se dogodilo, voda je pretvorena u vino, i to vino najboljeg kvaliteta (Jn 2,10).
Ostvarenje čuda na podsticaj majke pokazuje da se Isusove reči: „Šta je tebi do mene ženo?“ ne mogu čitati kao grub odgovor; mada, s jedne strane, Isus ovim rečima naglašava distanciranje od majčine želje koju ona očekuje da joj ispuni, ipak na kraju on tu njenu želju ispunjava, pomogavši na taj način i domaćinima i slugama koji bi svakako bili kažnjeni da su svatovi ostali bez vina.
ČAS HRISTOV
Isus Hristos se obraća svojoj majci u trenutku početka njegovog javnog delovanja u svetu rečima: „Još nije došao moj čas.“ On joj na taj način ukazuje na dve stvari: prvo, čudo koje će upravo učiniti ne treba shvatiti kao njegov „čas“, kao momenat otkrivenja njegovog istinskog identiteta. I u drugim Evanđeljima se naglašava to da Isus ne želi da od strane svoje neposredne okoline bude shvaćen samo kao čudotvorac. On je znao da takvo shvatanje njegove ličnosti može da raslabi njegove sledbenike za suočavanje sa njegovom krsnom smrću koja sledi. S druge strane, mada taj čas još uvek nije došao, on je otpočeo, pošto se pretvaranjem vode u vino projavljuje na najopipljiviji način netruležnost i punoća njegovoga dara ljudima. U tom smislu treba razumeti i Isusove reči u Jn 4,23: „... dolazi čas i već je nastao.“
Zatim, Isus, na paradoksalan način, distancirajući se od njene želje, istovremeno joj otkriva tajnu koja će uslediti u daljoj pripovesti, a to je da spasenje dolazi kroz stradanje, ali da je ono već prisutno kroz čuda koja Isus čini preobražavajući tvorevinu i uvodeći je svojim prisustvom u jednu novu stvarnost.
Na kraju, možemo zaključiti da Jn 2,4 ne oslikava nedostatak poštovanja prema Bogorodici, već samo distanciranje između čovekove želje i bogočovečanske ničim uslovljene volje, koja se pak na kraju, u činjenju čuda, ipak pokazuje kao čoveku okrenuta i posvećena. Međutim, kako smo pokazali, postoji neki tajanstveni odnos majke i Sina koji struji iz dijaloga koji vode, a koji se pokazuje prisan i savršen baš u događaju samog činjenja čuda za koje je Marija nenametljivo zamolila Isusa.
BOGORODICA I DOMOSTROJ SPASENjA
Interesantno je primetiti da je u Evanđelju po Jovanu, Marija prisutna i kod prvog i kod poslednjeg otkrivenjskog akta svoga Sina. Njeno prisustvo signalizuje početak, u Kani Galilejskoj (Jn 2,11) i kraj, pod krstom (Jn 19,25–26), otkrivenjske delatnosti Boga Logosa među ljudima. „Čas“ koji još ne beše došao na svadbi u Kani, iz perspektive krsnog stradanja zadobija konačno tumačenje. Mati Gospodnja koja verovatno tada nije bila svesna značenja „časa“ koji još nije došao, doživela ga je pod krstom, kada je on konačno „došao“ i otvorio vrata spasenja čoveku i svetu.
Pravoslavlje 
