Dva noža
U Evanđelju po Luki čitamo: „A on im reče: Ali sad koji ima kesu neka je uzme, tako i torbu; a koji nema neka proda haljinu svoju i kupi nož. Jer vam kažem da još i ovo treba na meni da se izvrši što je napisano: I uvrstiše ga među bezakonike. Jer što je za mene pisano to se završava. A oni mu rekoše: Gospode, evo ovde dva noža. A on im reče: Dosta je“ (Lk 22,35–38). Kako razumeti ove reči Gospodnje?
U 22. glavi Evanđelja po Luki opisuje se niz događaja koji neposredno prethode Isusovom stradanju. Posle pashalne večere (Lk 22,14–20), nagoveštaja Judine izdaje i prepirke među učenicima oko toga (Lk 22,21–24), slede pouke apostolima (Lk 22,25–30) i kratak dijalog sa Petrom (Lk 22,31–34). Opis pashalne večere i razgovora posle nje završava se jednim zagonetnim obraćanjem Isusa učenicima: „A on im reče: Ali sad koji ima kesu neka je uzme, tako i torbu; a koji nema neka proda haljinu svoju i kupi nož. Jer vam kažem da još i ovo treba na meni da se izvrši što je napisano: I uvrstiše ga među bezakonike. Jer što je za mene pisano to se završava. A oni mu rekoše: Gospode, evo ovde dva noža. A on im reče: Dosta je“ (Lk 22,35–38).
Ove Isusove reči predate su nam jedino kod Evanđeliste Luke. One su izgovorene u kontekstu razgovora sa učenicima: posle kratkog dijaloga sa Petrom, Isus se ponovo obraća svima. Umesto da se stara o sebi, imajući u vidu krsno stradanje koje ga očekuje, Isus još jednom pokazuje svoju vrlinu u brizi o učenicima. On sagledava njihovu sudbinu posle njegovog stradanja i vaskrsenja. Ono što ga interesuje nije više njihova uloga u događajima koji neposredno slede, npr. Judina izdaja i Petrovo odricanje, već ono što će se dešavati sa njima kada posvete svoje živote misionarskom i pastirskom radu. Taj njihov rad svakako će biti skopčan sa mnogim opasnostima i nevoljama. Zbog toga je potrebno da se dobro opreme: oni su poslanici Gospodnji koji, kao i ostali ljudi, moraju imati torbu i u njoj sve što je potrebno za put, pa čak i nož kao zaštitu protiv razbojnika.
ZBUNjUJUĆE REČI HRISTOVE
Ono što navedeni stihovi pokazuju je da različita vremena zahtevaju različitu opremu. Za Isusovog života učenici su uživali zaštitu svoga Učitelja. Međutim, on sada odlazi i potrebno je da preuzmu brigu o sebi. Oni kreću u neizvesnost u kojoj im je potrebna najbolja moguća oprema. Postvaskrsna vremena su drugačija od perioda delovanja Gospoda Isusa. Vaskrsli će biti uz svoje apostole, ali to ne isključuje njihovo staranje o sebi: i nož (mada bi možda bolji prevod bio „mač“) je neophodan deo misionarske opreme. Na Isusovu reč, apostoli spremno pokazuju dva noža. Isus na to kaže: „dosta je“. Kako razumeti ovaj sled stvari? Jesu li učenici nešto pogrešno rekli? Nešto pogrešno razumeli? I kako razumeti Isusove reči: „dosta je“? Da li u smislu: „dosta je dva noža“, ili pak: „dosta je, prekidamo razgovor“?
Izvesno svetlo na ova pitanja može baciti jedna epizoda koja se opisuje niže (Lk 22,49–51). Zapravo ovaj, u odnosu na našu epizodu budući događaj, daje smisao – ili bar isključuje neke smislove – Isusovim rečima koje ovde tumačimo. Nož koji je pomenut biva upotrebljen: jedan od učenika reaguje na prisutne vojnike i odseca nožem uvo jednome slugi prvosvešetničkom. Isus, međutim, isceljuje uvo i na taj način izražava jasan stav prema primeni nasilja: na pitanje „Gospode, da bijemo nožem?“ (Lk 22,49), Isus odgovara: „Ostavite se toga“ (Lk 22,51) i isceljuje ranjenog. Poruka je jasna: sada nema primene nasilja. Menja li se pak stvar posle Vaskrsenja na koje se i odnose Isusove reči u Lk 22,35–38?
Svakako ne. Nijedan hrišćanski misionar nije podstican da se koristi oružjem, a iz istorije Crkve nije poznat nijedan primer osvete za hrišćanske mučenike ili bilo kakva primena nasilja u ime hrišćanske vere. Tako se zagonetne Hristove reči „dosta je“ odgonetaju u čudu isceljenog uva. Očigledno ja da je početak Isusovog obraćanja učenicima („... i kupi nož“) bio koncipiran tako da učenike postepeno uvede u ono što ih očekuje posle Vaskrsenja. Međutim, komentar: „evo ovde dva noža,“ svedoči da su učenici bukvalno a ne figurativno shvatili reči Gospodnje. Zbog toga razgovor počinje da gubi željeni pravac i Isus kaže: „dosta je“, tj. „završavamo razgovor“. Epizoda sa isceljenim uvom jasno pokazuje da prethodne reči o nožu nisu imale intenciju da opravdaju ili pak podrže bilo kakvo nasilje. One su, međutim, i tada (Lk 22,38) i nešto kasnije od učenika (Lk 22,49) bile tako shvaćene: prvi put kada su konstatovali da imaju dva noža i drugi put kada je nož zaista iskorišćen. U prvom slučaju Isus prekida razgovor, u drugom jednim čudom isceljenja jasno izražva svoj stav o nasilju.
RAZLIČITA OBJAŠNjENjA
U istoriji tumačenja Lk 22,35–38 bilo je različitih pokušaja da se objasni ovo zagonetno mesto. Amvrosije Milanski, na primer, pokušava reči Gospodnje da objasni tako što one izražavaju tolerisanje nošenja i upotrebe noža u cilju samoodbrane, ali ne i osvete. On nadalje kaže da se Gospod nije ni branio, ni svetio, već je odabrao da se žrtvuje. On nadalje predlaže razumevanje ovoga mesta u duhovnom smislu: prodati sopstveno odelo, znači odustati od svoga života, a kupiti nož, značiti primiti reč Božiju (up. Jev 4, 12: „Jer je živa reč Božija i delotvorna, oštrija od svakoga dvosekloga mača, i prodire sve do razdeobe duše i duha, zglobova i srži, i sudi namere i pomisli srca“). Pominjanje dva noža se možda, po Amvrosiju, odnosi na dva zaveta, pošto se Gospod i poziva na starozavetno proročanstvo koje se odnosi na njega (st. 37), dok reči „dosta je“ on tumači na sledeći način: „Da bi dao da se razume da ličnosti koja ojačava učenje oba zaveta ništa ne nedostaje“. U svetootačkoj egzegezi tumačenje „dva noža“ odvijalo se uglavnom u dva pravca: 1) alegorijski se radi o duši i telu, a reči „dosta je“ označavaju da ono što je „dovoljno“ za volju Božiju je ono što treba dostići telom i dušom, 2) tema „dva noža“ naročita je bila aktuelna u sporovima oko duhovne (crkvene) i svetovne (državne) vlasti („Svakome svoj nož“!).
ISTORIJA I ALEGORIJA
Jedna epizoda sa Karlom Velikim prigodno sažima dominantno tumačenje ovoga mesta u crkvama Istoka i Zapada. Naime, car Karlo Veliki pita: „Kako može Isus istovremeno da ukorava Petra što je slugi odsekao uvo (Jn 18,10–11; Mt 26,51–52; Lk 22,60–61), a da sam podstiče na kupovinu noža“ (Lk 22,36)? Na tom je monah Alkvin odgovorio da su dva noža privremena (svetovna) i duhovna vlast. Slično razumevanje, mada ne zasnovano na direktnoj egzegezi teksta, nalazi se i u Justinijanovim novelama. Na Zapadu su carevi koristili ovaj tekst kao potvrdu svoje vlasti. Edgar, kralj Engleske, obraća se nadbiskupu kanterberijskom: „Ja imam mač Konstantinov, a vi Petrov“. Uloga ovoga teksta u napetim odnosima Crkve i države je očigledna. Na njemu se zasniva i poznata srednjovekovna maksima: papa habet utrumque gladium („papa ima oba mača“).
U svakom slučaju, nemogućnost da se razume šta Gospodnje reči tačno znače u kontekstu teksta u kome se nalaze otvorila je prostor za mnoga alegorijska tumačenja „dva noža“, poput: duša i telo, dva zaveta, duhovna i svetovna vlast, ljudska i božanska priroda Hristova itd. Takvi pokušaji tumačenja Pisma su legitimni i uvek predstavljaju aktualizaciju biblijskog teksta na polju raznih životnih i istorijskih situacija i izazova.
Tako, ne možemo sa sigurnošću reći šta naš tekst znači, ali sa sigurnošću možemo reći šta ne može da znači: kupovanje noža i dva noža nikako ne mogu značiti odobravanje nasilja ili podsticanje na njega. Takvo tumačenje je isključeno već u samoj epizodi sa prvosvešteničkim slugom i nezamislivo je u kontekstu evanđelske propovedi o beskompromisnoj ljubavi.
Pravoslavlje
