Poučne priče

Stablo i cvet

U zoru je podno stabla iznikao malen Cvet. I tek što je otvorio oči, ugledao je Stablo. - Ti si, sigurno, veliki Cvet - reče mu. - Ne, ja nisam Cvet. Ja sam Stablo - odgovori Stablo. - Kakva je razlika izmedju Stabla i Cveta? - upita Cvet.- Cvet živi nekoliko dana, a Stablo mnogo godina - reče Stablo. - I to je sve ? - Ne - odgovori Stablo. - Mi Stabla izdržimo i najjače vetrove, a vi, Cvetovi, prehladite se i od najblažeg lahora. - To je sve? - ponovno upita Cvet. - Vas mogu ubrati i darovati. Vas mogu staviti u vazu i negovati. Vas ljudi vole, a i vi volite ljude. A s nama Stablima je drukčije. Nas ne mogu ubrati i pokloniti. I ne mogu nas staviti u vazu i negovati. Mi uvek ostajemo po strani. - Zar smo mi Cvetovi na putu? - Ne, uglavnom niste. Ali ljudi vas primete i kada ste daleko od puta. Često vas i pogaze. Uostalom, lako je pogaziti one koji vole, jer oni nisu zaštićeni. - Šta se dogodi kada neko pogazi Cvet? - To se uvek sazna. I zbog toga se može mnogo plakati. Neki i nakon mnogo vremena spominju pregažen cvet. Nas Stabla niko ne može pregaziti, ali nas i ne vole kao što vole Cvetove. - Onda si ti - reče mu Cvet - izuzetak među Stablima, jer tebe voli jedan mali Cvet. Kada je oko podneva pripeklo sunce, Stablo je svojom senom zaštitilo Cvetić.

Eho
Jedan covek i njegov sin su jednog dana isli sumom.
Odjednom,decak zape i osecajući bol kriknu: "Ahhh!" Iznenada, cu glas
koji je dolazio s planine: "Ahhh!"
Znatizelja ga obuze pa dreknu:
"Ko si ti?" Ali, odgovor koji dobi bese: "Ko si ti?" Ovo ga naljuti,
pa ponovo dreknu: "Kukavico!"
Glas odgovori: "Kukavico!"
Decak pogleda oca i upita ga: "Tata, sta se ovo desava?"

"Sine", reče otac, "obrati pažnju."
Tada otac viknu: "Divim ti se!" Glas odgovori: "Divim ti se!"
Otac ponovo uzviknu: "Predivan si!" Glas rece: "Predivan si!" Decak je stajao iznenadjen, ali jos uvek ne shvatajuci sta se desava.
Otac mu objasni: "Ljudi ovo zovu 'eho'. Ali, to je ustvari 'zivot'.

Zivot ti uvek vraca ono sto ti dajes. Zivot je ogledalo tvojih dela.
Zelis li više ljubavi, podaj vise ljubavi.
Zelis li vise dobra, podari vise dobra.
Zelis li razumevanje i postovanje, tada razumevaj i sam postuj.
Ako zelis da ljudi budu strpljivi s tobom i da te respektuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i respektuj ih.
Ovo pravilo odnosi se na svaki aspekat zivota.
Zivot ti uvek vraca ono sto dajes.
Tok tvoga zivota nije slucajnost, on je ogledalo tvojih dela."

Dva krcaga
Vodonosa u Indiji imao je 2 velika krcaga koje je nosio obesene o motku o vratu. Jedan krcag je bio napukao, a drugi je bio savrsen. Dok je savrseni krcag uvek donosio punu meru vode nakon dugog hoda od potoka do kuce, napukli krcag doneo bi samo polovinu.

Pune dve godine ovo se dnevno ponavljalo i vodonosa je donosio meru i po vode do gospodareve kuce. Naravno, savrseni krcag je bio ponosan na svoj doprinos, savrsen za svrhu kojoj je bio namjenjen. Jadni, napukli krcag stideo se svog nedostatka i osecao se jadno doprinoseći samo polovinu onog sta je trebao.

Po isteku druge godine, shvativsi svoj gorki neuspeh, jednog dana rece vodonosi pri potoku:

- ''Stidim se sebe i hteo bih se izviniti ."

- "Zasto" upita vodonosa, "zasto se stidis?"

Krcag nastavi:

-"Proteklih godina mogao sam donositi samo pola svog tereta jer je druga polovina iscurila kroz napuklinu putem do gospodarove kuce. Zbog moje mane ti radis vise a ne dobijas naknadu za svoj napor."

Vodonosa se sazalio nad starim, napuklim krcagom i saosecajno rece:

-" Kad se budemo vracali zeleo bih da obratis paznju na prekrasno cvece uz stazu. "

Stvarno, kad su se penjali uzbrdo, stari napukli krcag opazio je s jedne strane divno cvece obasjano Suncem i to ga je malo oraspolozilo. Ali kad su stigli do kraja opet ga obuzme tuga i jos jednom se izvini vodonosi za svoj neuspeh.

Vodonosa mu rece:

- "Da li si opazio da je cvece samo s tvoje strane staze, a na strani savrsenog ga nema? To je zato jer sam ja oduvek znao za tvoj nedostatak pa sam ga iskoristio. Na tvojoj sam strani posadio semenke cveca i svaki dan dok smo prolazili ti si ih zalivao. Vec dve godine berem ovo divno cvece i njime ukrasavam gospodarev sto. Bez tebe ova lepota nikada nebi krasila njegov sto."

Lepota odraza i odraz lepote
Legenda kaže da je nekada davno postojao mladić po imenu Narcis, koji je bio toliko lep da se svako ko bi ga pogledao istog trenutka u njega zaljubio. To se dogodilo i nimfi po imenu Eho, ali on nije obraćao pažnju na nju, zbog čega je venula od tuge sve dok od nje nije ostao samo glas. Nemezis, boginja Osvete, bacila je čini na oholog Narcisa kome je od tada bilo suđeno da se zaljubi u svoj odraz na površini jezera, nad kojom je stajao opčinjen sopstvenom lepotom, sve do smrti, nakon koje su ga bogovi pretvorili u cvet.

Posle Narcisove smrti, došle su Drijade – gorske vile – i videle da se jezero pretvorilo u vrč slanih suza.
- „Zašto plačeš?” – pitale su ga.
- „Oplakujem Narcisa”, reče jezero.
- „Ah, ne čudi nas što oplakuješ Narcisa. Mi smo stalno po šumi trčale za njim, ali ti si jedino imalo prilike da izbliza posmatraš njegovu lepotu.
- ” „Narcis je bio lep?” – upita jezero iznenađeno.
- „Ko bi to mogao znati bolje od tebe? Na tvoje se obale svakog dana naslanjao”, odgovoriše Drijade.

Jezero je na trenutak zaćutalo, a zatim reklo:
- „Oplakujem Narcisa, ne zbog njegove lepote, već zato što sam, svaki put kada bi legao na moje obale, mogao da vidim kako se u dubini njegovih očiju oslikava moja vlastita lepota.”

A u dubini vasih ociju ciji se lik oslikava?

Zovem se Ljubav
Postojala sam pre nego sto je bilo šta postojalo u Univerzumu, postojala sam pre nego sto je postojala priroda, postojala sam prije nego sto je postojao covek. Bila sam usamljena, htela sam da podelim sve ovo sto nosim sa sobom kroz nebrojene vekove i stvorila sam svet koji sam htela da se mojim imenom zove.

Uvukla sam se u more i jezera, u reke i potoke, u planine i beskrajna polja, u sume i proplanke. Ja sam ona u kojoj se umivate, ja sam ona u kojoj lice svoje ogledate, ja sam ona koju udisete.

Volim da dodjem iznenada, kada se nenadate, volim da vam oduzmem dah, volim da vam oduzmem moc govora.
Volim da vam srce brzo zakuca, da vam kolena klecaju, da cesto izgovarate nesuvisle recenice.
Volim da zbog mene radite nepromišljene stvari, da se smete kao deca, volim da setate livadama i berete retko cvece.
Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pevate, volim da zbog mene pesme pišete, da zbog mene price izmišljate kojima nijedna bajka ravna nije.

Ali sam tuzna kada me se bojite.

Tukli ste me, mucili, zatvarali u tamne kleti, izbacivali iz hramova, ostavljali me gladnu i zednu, zaklanjali ste sunce od mene, slali vecne kise i tmurne oblake, krali ste duge od mene. Vezivali ste me lancima, niste mi dali da se sirim i razvijam, govorili ste cak i da ne postojim. Niste verovali u mene, izmišljali ste strasne stvari samo da prikrijete moje ime, palili ste, pljackali ste, ubijali ste.

Ali sve sam zbog vas izdrzala.

Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrecnu, da vas ne rastuzim. Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rasterala, nepriemetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno. Sunjala sam se kao mio lopov oko vasih srca, omeksivala ograde koje ste postavljali i mislili ste da vam se nece moci nikada vise ukloniti. Brisala sam vam suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, terala na smeh kada ste mislili da cete vecno plakati, terala vas na govor i tada kada biste se zarekli na vecno cutanje.

Ne bojte se.

Primite me u svoje dvorove, otvorite mi vase hramove. Primpremite sudove duse svoje da vam ih napunim radoscu i veseljem. Ja cu biti vasa molitva, ja cu biti vas vid kada ne vidite, ja cu biti vas sluh kada ne cujete, ja cu vas nahraniti kada ogladnite, ja cu vas napojiti kada ozednite. Ja cu biti vasa svetlost u mraku, ja cu biti put po kojim cete hoditi kada budete mislili da prolazite nepoznatim predelima.

Ne bojte se. Otvorite srce i primite me u sebe. Jer sam tu. Jer postojim.

Zovem se Ljubav, samo me pozovite i bicu tu.

Bicu srecan kad...
Biću srecan kad . . .

Ubedjujemo sami sebe da ce zivot biti bolji kad se vencamo, dobijemo bebu, a zatim drugu bebu. Onda smo isfrustrirani zato sto deca nisu dovoljno velika i bicemo zadovoljniji kada porastu. Nakon toga, isfrustrirani smo zato sto imamo posla sa pubertetlijama. Sigurno cemo biti srecniji kada izadju iz tog razdoblja. Govorimo sebi da ce nam zivot biti potpun kada se nas supruznik dozove pameti, kada kupimo lepsa kola, kada budemo u mogucnosti da odemo na lepo putovanje, ili kada odemo u penziju. Prava je istina da ne postoji bolji trenutak za srecu od ovog trenutka. Ako ne sada, kada?
Tvoj zivot ce uvek biti ispunjen teskocama.

*
Najbolje je da to priznaš sebi i da odlucis da svejedno budes srecan. Sreca je pravi put. Zato, cuvaj svaki trenutak koji imas, i cuvaj ga jos vise zato sto si ga podelio sa nekim posebnim, dovoljno posebnim da bi provodio vreme sa njim... i zapamti da vreme nikoga ne ceka.

*
Zato, prestani da cekas...
Da otplatis kola.
Da kupis novu kucu ili automobil.
Da ti deca odu od kuce.
Da se vratis na studije.
Da zavrsis studije.
Da izgubis 10 kg.
Da dobijes 10 kg.
Da se ozenis (udas).
Da se razvedes.
Da dobijes decu.
Da odes u penziju.
Da dodje leto.
Da dodje prolece.
Da dodje zima.
Da dodje jesen.
Da umres.

Nema boljeg trenutka za srecu od ovog.
Sreća je put, a ne cilj.

Zato
radi kao da ti ne treba novac,
voli kao da nikada nisi bio povredjen,
i igraj kao da te niko ne gleda.

(nepoznat autor)

“Ako ja ne želim ono što ti želiš, ne trudi se, molim te, da mi dokažeš da je ono što ja želim pogrešno;

ili, ako ne vjerujem ono što ti vjeruješ, zastani malo prije nego što počneš da me ubjeđuješ;

ili, ako osjećanja pokazujem jače, odnosno slabije od tebe u istim situacijama, dopusti mi da to ipak učinim onako kako mi odgovara;

ili, ako nešto radim na način koji se razlikuje od načina kako ti radiš to isto, dozvoli mi.

Ne zahtjevam od tebe da me potpuno razumiješ, bar ne sada; to ću, možda, tražiti tek kad osjetim da od mene hoćeš načiniti kopiju sebe....

Možda sam tvoj bračni drug, možda radni kolega, tvoj roditelj, ili jednostavno, prijatelj.. I dok ostvarujem svoje želje, pokazujem svoja osjećanja ili izražavam vjeru, ti otvori svoje srce i dopusti da u njega uđe i razvija se saznanje da nije sve pogrešno što je različito od tvoga. Prihvati me onakvu kakva jesam - to je prvi korak koji možeš učiniti ako hoćeš da me razumiješ...

Jednog dana, ako me ikada stvarno shvatiš, vidjećeš da u tome kakva sam postoji mnogo lijepog. I tada ćeš, nadam se, osjetiti snažnu potrebu: ne da me mijenjaš da bih bila kao ti, nego da me cijeniš, priznaš, podržiš i voliš....”

Jedna greska na zeni

Kada je Bog napravio zenu, dosao je do sestog dana, radeci prekovremena.

Jedan andjeo je dosao i pitao ga: "Zasto koristis tako puno vremena na nju?"

I Bog odgovara: "Jesili ti vidio sve specifikacije, sto sam joj dao da je formiram?"

"Ona mora znati prati, ali ne smije da bude od plastike, imati vise od 200 pokretnih zglobova, svi moraju imati mogucnost za promjenu, i usput da svaka dijeta funkcionise, i jos da ima krilo za najmanje cetvero djece... ali u isto vrijeme da ima poljubac, da moze izlijeciti od jednog povredjenog koljena do slomljenog srca, i sve ce ovo da radi sa samo dvije ruke."

Andjeo se zacudio svim tim vjestinama.

"Sa samo dvije ruke... Nemoguce!"

"I ovo je samo standardni model?!"

"To je puno posla za jedan dan... sacekaj sutra pa je dovrsi."

"Ne zelim to, protestirao je Bog. Tako sam blizu da zavrsim ovo bice, sto je meni srcu drago.

Kad se razboli, sama se izbori da ozdravi, i moze da radi 18 sati dnevno."
Andjeo se priblizio i dotaknuo zenu.

"Boze, kako si je napravio tako meku."

"Jeste, mekana je", kaze Bog, ali napravio sam je da ima i snagu. "Neces vjerovati sta sve moze da uradi i da izdrzi."

"Moze li misliti?" pita Andjeo.

Bog odgovara: "Nije samo da moze misliti, ali moze da saradjuje i da pravi dogovore."

Andjeo nesto vidi, sto mu je privuklo paznju, i dotakne zenino lice...

"Boze, izgleda da ovaj model ima jednu propust. Jesam ti rekao da puno stvari stavljas na nju."

"Nije to nikakav propust... to je jedna suza". ispravi ga Bog.

"Zasto je to?", upita Andjeo.

I Bog kaze: "Suza je njezin nacin da se izrazi, njena tuga, njena ljubav, njena samoca, njen bol i njen ponos."

Ovo je ostavilo jak utisak na Andjela; "Ti si genije, Boze. Na sve si mislio. Zena je sjajno bice!!"

To je istina! Zena ima snagu, sto joj se covijek divi. One podnose teskocu, da nose tugu, ali znaju za srecu, ljubav i svoje misljenje.

One se smiju, kad zele da vrisnu. Zene pjevaju, kada zele da placu. Placu kad su srecne i smjeskaju se kad su nervozne.

Bore se za ono u sto vjeruju.

One su protiv nepravde.

Ne uzimaju "ne" za odgovor, ako ima drugi i bolji nacin za resenje. Sve od sebe daju za svoju porodicu. One prate jednu prijateljicu doktoru, zato sto se boji doktora. I zena voli bez granice...

One placu kad im djeca nesto novo u zivotu dozive, i raduju se dobroti svojih prijatelja.

One se raduju kada cuju za neko rodjenje ili vjencanje.

Srcej njihovo se slomi kad cuju za smrt neke drage osobe.

One tuguju za izgubljenim voljenim osobama, ali jake su i kada nema vise nista za sta da se bore.

Zene znaju da jedan poljubac i zagrljaj moze da zalijeci jedno slomljeno srce.

Ali, nalazi se jedna greska kod zene:

Ona zaboravi koliko vrijedi.

Velika srca vole, mala traze da budu voljena
Draguljar je sedeo za stolom i kroz izlog svoje otmene trgovine promatrao prolaznike.
Neka se devojcica priblizila trgovini i prislonila nosic na izlog. Kao nebo plave oci radosno zasjase kad ugleda jedan od izlozenih predmeta.

Usla je odlucno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.
"To je za moju sestru. Mozete li mi je zapakirati kao dar?"
Trgovac s nevericom pogleda devojcicu i upita: "Koliko novcac imas?"

Ona se podize na prste, stavi na stol limenu kutijicu, otvori je i isprazni. Bilo je onde nekoliko manjih novcanica, saka sitnisa, nekoliko skoljki i figurica.

"Hoce li biti dovoljno?" upita ponosno.
"Zelela bih starijoj sestri kupiti dar. Otkada nemamo mame, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rodjendan. Uverena sam da ce je dar veoma obradovati. Njene su oci iste boje kao taj dragi kamen."

Trgovac je otisao u malu prostoriju i u zlatnocrven papir zapakirao kutijicu.
"Uzmi i pazljivo ponesi", rece devojcici.
Ona uze paketic kao pobednicki pehar i ponosno izadje iz trgovine.

Sat vremena kasnije u trgovinu ude prekrasna devojka s kosom boje meda i divnim modrim ocima. Stavi na stol kutijicu koju je trgovac pazljivo zapakirao i upita:
"Ova je ogrlica kupljena u vasoj trgovini?"
"Da, gospodjice."
"Koliko je kostala?"
"U mojoj trgovini cene su stvar poverenja, ticu se samo mene i mojih kupaca."
"Moja sestra je imala nesto sitnisa, sigurno nije mogla platiti ovako vrijednu ogrlicu!"

Trgovac zatvori kutiju, slozi omot i vrati je devojci.
"Vasa je sestra platila najvisu cenu: dala je sve sto je imala".

Ne odustaj
Posmatraj stablo. Razmisljaj o njemu kroz godisnja doba. Videces kako nailazi na mnoga iskusenja.

U prolece, radovaces se gledajuci ga kako mu cvetaju pupoljci. Mozda i neces zapaziti kako tesko podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji dolaze sa severa.

Svidja ti se stablo kako se lagano njise na toplom letnjem suncu? Ali mozda neces shvatiti kako je zedno u susnim razdobljima. Mozda neces cuti vapaje za toplom letnom kisom kako bi utolilo zedj.

Svidjaju ti se sjajne sarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim stablima kako bi ti mogao uzivati u prelepom predelu? Ali primecujes li njegovo ukoceno telo na hladnoj kisi u ledenom januaru? Uocavas li zebnju kad mu vetrovi odnose list po list ?

Zimi ce ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoca stvaraju na njegovim granama. Ali cujes li kako mu grane pucaju od studeni i tezine snega?

Promatraj stablo. Razmisljaj o njemu od jednog do drugog godisnjeg doba. Pored lepote uoci patnju.

I reci sebi: slicno mi je. Ima svoja godisnja doba kao i ja. U njima otkriva svoju lepotu. U njima prolazi svoje kusnje. Jer zivot, coveka ili stabla, ima lepih dana ali i nevremena, oluja, grada, suse…

Ne postoji zivot bez iskuenja. Nemoj misliti da zivot nije zasluzio zivljenje. Suprotno. Svako iskusenje skriva jedan trezor. Otkrices ga ako razbijes skoljku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono ce promeniti tvoj zivot u blistavi dragi kamen.

Iskusenje te moze srediti. Matirati. Moze se sruciti na tebe kao sto se prirodna nepogoda sruci na stablo. Ali iskusenje je poziv na uzdignuce. Zamisli sta bi bilo od leptira da ne zeli izaci iz caure. Zamisli koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskusenje promene.

Covek raste menjajuci se: od razdora u susret, od napustanja u prihvatanje. Tako zrijemo prihvatajuci mnoga umiranja citavoga zivotnog veka, umiranja vode u nova radjanja.

Ne trci prema iskusenjima. Pusti godisnjim dobima da se pobrinu za taj posao.
Ali kad se iskusenja isprece na putu, ne bezi. Ne odustaj. Uspravi se. Guraj napred. Idi dalje. Posmatraj stablo. Misli o njemu kroz godisnja doba. I uci se od njega.

istina...
Svaki put kada ti srce otkuca, blizi si trenutku kada ce zauvek da stane.
Svaki put kada setas sumom, zao ti je sto na kraju ipak moras da se vratis asfaltu.
Svaki put kada trepnes okom, proci ce nekoliko trenutaka dok to ne ucinis ponovo.
Svaki put kada nekog nasmejes, smisljas nacin da to uradis jos jednom.
Svaki put kada sa prijateljima popijes casicu dobre rakije, razmisljas da popijes jos koju.
Svaki put kada na radiju cujes neku dragu pesmu, otpevas refren naglas.
Svaki put kada svog psa pomazis po dlakavom stomaku, raste poverenje izmedju dva bica.
Svaki put kada se obrijes, svestan si da te ista nevolja ceka vec sledeceg jutra.
Svaki put kada te devojka nezno dodirne, prijatni zmarci spuste ti se lagano niz kicmu.
Svaki put kad ujutru ustanes, neko sanja najlepsi san.
Svaki put kada se rastajes od nekoga, iznova ti bude tesko.
I SVAKI PUT JE PRVI.

Pred ogledalom (skriven iza laznih imena)
Zamislite gomilu ljudi! Ulica vrvi ! nepregledna masa se haoticno krece! Svakim trenom ih je sve vise! Vise! Pogazice se! a nikada isti ljudi nikada isti obrazi a opet svi jedni na druge lice! Gledajte u masu! Nadjite joj smer! Pokusajte da odredite kuda idu! Imate osecaj da jedni drugima gaze sene! Gledajte tako da izgubite boje! Da nestanu oblici! Da se pojedinac ishcezne! Samo partite tok! Nadjite mu boju! Ubrzavajte ga pogledom! Skrecite I zamotavajte ga! Izgubite I vi vas pogled u bezoblicnoj masi! Sta nalazite? Sta vidite? Jedno lice pogleda u zemlju , jedan usporeni teski korak., jedne decije oci, jedne teske ruke! Jednu nadu! Jedan skriveni osmijeh… onaj isti iz ogledala, onaj putujuci, onaj obecavajuci, ocajavajuci,deciji,stari,prijateljski,tudjinski,on aj svaciji I niciji,onaj samo vama znan Iz ogledala.. vidite li to lice, s velikim trudom na pola ispijenu dusu,oblak dima I malo sna? Prepoznajete li to lice u masi? Je li vas opet vratilo? Umesto da izgubite oblik, da nadjete boju da skrenete masu,da ucite sebe vi nalazite trag onog sto ste ga nekada gledali u oci a bio je samo odsjaj. Vididte li opet sebe? Pitate li se odakle vam je osecaj poznat? Kakva se muzika cuje? Odakle ova gorcina vama na usnama, odakle vam vetar medju prstima, odtkud vam I suze I osmijeh u isti cas. Odakle toliko radosti I tuge u vama. Da li osecate kako se u vama nesto cepa da nesto istiskuje, kako vam se uliva voda kako vam se puni telo kako vam srce jezik pritiska? Osecate li? Gde ste sada? U masi u obliku koji ste sami stvorili, na mestu gde ste sreli te oci? Ima li ga u blizini? Ne! vas? Na istom ste mjestu! Primjecujete li da su godine prosle u tom trenu? Da ste preziveli toliko srece boli I radosti za par godina! A tren? Zasto? Gde je? Kako? Opet ste stali u onaj prostor zaledjen dahom od lika do ogledala.. vreme je da ga pustimo on je I onako vec odavno daleko. Imam strah veliki koji se ledi u meni kao taj isti dah… ako ga pustim da ode I iz mene moj najveci je strah da me opet ne stignes, susretnes, sretnes, ulovis u mom snu..

A vreme je …

Otici je bar lako ! a zabroaviti?

Lako se okrenuti! A zazmuriti!

Poljubiti! A voleti? Ispiti! A popiti? Umreti ! a ziveti?

Secati se! a sastaviti secanja po svojoj meri?

Moj najveci strah ako te pustim da odes da ces me stici u snu…

A vreme je…

Vreme je….

Svaka tuga neka bude moja. A svaki osmeh tebi poklanjam, svaku srecu I svaku radost. Odricem se tih poroka daj mi tugu I bol da budu moja sreca..

Raduj se! Osecam senu tvoju, I tebe van ogledala u svakom kamenu, u svakoj zili drveta koje je ikada pokusalo da raste. Osecam te u svakoj sitnici u svakoj kaplji …a govorim o jednom vec odavno dalekom… skrivenom iza laznih imena onom kog nadjete u pesmama knjigama I romanima u svim decijim pricama, o onom koji kradom jos uvek zeli pred san da mu sapucu price a zaspace prije nego se nacne krov od cokolade. Onom koji zeli da mu vetar gladi kosu.. o onom dalekom koji se nece zadrzati, a vi,cete ga se secati I onda kad ga ne bude.. o onom u dubini, a lik koji ogledalo stvara veruje,poverovacete I vi u njega. o onom cija jutra brisu sve..

Vreme je…

Svaki osmeh…svaka sreca… svaka radost.. I zelja…

Tvoja je. ostaj mi dobro mali veseljace.. i nemoj pustiti da dete nestane... ne daj rekama da te vode, povedi ti njih, ne daj se godinama i teskim snovima, cuvaj sebe najvise od sebe, pusti nek te vole, pusti nek ti pridju, dozvoli sebi da se opustis, dozvoli sebi da zaboravis..dozvoli da oprostis..dozvoli da sunce udje i u tvoja jutra.. ne trazi istinu nocu, ne trazi utehu i ne trazi razloge..sami ce doci ako ih ima..

i ne zaboravi raduj se!

Ubila si moju ljubav
Zasto je morala i ove noci zvezda s neba da padne? Mozda zali nasu srecu koja ce trajati samo ovu noc, a onda ce sve nestati. Slomice se sve nase zelje a snovi ce ostati zauvek da lebde poput sena na zidu.

A ja te mozda i sada volim. Ne mogu da dozvolim oktobarskim nocima da odnesu tvoje oci. Secam se. Sada se samo mogu secati, tvojih malih okica sto predivno sjaje. Ponekad osetim njihovu tezinu na svom srcu. Hiljadu glasova u meni zove i trazi da se vratis ali i sam znam da te vise nikad necu pozvati svojoj ljubavi u zagrljaj. Ne mogu ponovo zbog te strasne ljubavi izgubiti ponos.

Svi pricaju o tom glupom ponosu. Zar je on uopste vazan kad se neko iskreno voli i ljubi? Mozda sam trebao da budem isuvise oprezan i zabranim svojim osecanjima da vladaju mojim bicem.

Jer ja sam uvek pricao one nezne reci koje ti nisi volela. Mozda nikada nisi shvatila Santiceve pesme. Naravno ni Santic ne bi napravio tako veliku gresku kao sto sam ja. On govori da se samo iskrene ljubavi ne govore recima, ali ja nisam mogao cutati.

Jer ti bi mozda tada shvatila da u mom zivetu ne zauzimas posebno mesto. A sta sam dobio tim neznim recima. Ti si govorila da lazem i kako uopste moze dete da voli i iskreno ljubi.

Te reci jos uvek paraju moju dusu. Ti si ta koja je ubila moju ljubav ili mozda nasu ljubav jer nisi smela priznati da si zaljubljena. Mislila si da cu ja da volim za oboje, i da cu svaki put pronaci spas za nasu ranjenu ljubav. Ovog puta ja sam potpuno nemocan pred njenom tamom. Ne postoji ni jedan jedini delic sazaljenja u meni.

Ja samo sada stojim nad ponorom nasih uspomena i trazim u mislima svoju izgubljenu srecu. Mozda me nekad i previse zaboli secanje na strasne poljupce, vatrene dodire, ali to secanje je istovremeno tako milo i nezno kao latice ruze prekrivene jutarnjom rosom. Nasa ljubav u ovom snu zaista umire, ja je vise nikada necu oziveti. Slomila si sve nase zelje, izbrisao sve tragove srece, ubila si moju ljubav. Mrzim te onoliko koliko sam te mozda nekada voleo.

Hej dete zvezdanog svoda
Hej dete zvezdanog svoda,

Koju planetu sada mazis svojim obrazom što se smeši,
povijenim od slatkoće i sočnim od ženstvenosti?

Kojem suncu sada letiš, lagana detetom u sebi,
nošena smejuljkom stidljivim, a spremnim od radoznalosti?

Da, znam taj pogled drevnog deteta što nas uči umetnosti smejanja,
znam da pada na strasnu šumu divljih orhideja,
dok zanosno se smeju pomisli da ćeš ubravši ih ubrati i lepotu.
Znam da taj zrak beskonačnog ugla gustinom svojom stvara dom u strasnoj šumi vragolije zagrljaja.
Zato dajem mu srce svoje da ga ponese i posadi u vrt.
Da, u tajni vrt, među trenutke straha, stida, rođenja i nestajanja,
I, ah da, smeha! Smeha dušom, rečju, andjelima...
Smeha frulom čarobnjaka što svira nam pogled...

I talasić jedan, kojeg uho tvoje u talas smrti i rođenja pretvara,
svojim vrhom zapenušanim crta tajni znak.
Znak jednog oka...
Znak jednih usta, jednog srca,
Jednog slatkog zaobljenja koje tronu smisao poklanja.
Kada se umoriš ili rastužiš
Ili samo svojoj svetlosnoj brzini želiš strast, strah ili Uzhićenje pokloniti,
prepoznaj ga u muzici koju slušaš svojim zanosnim njihanjem u svetu kvrgavog drveća.

Poželiš li ipak, prati njegov trag do jednog malog mesta.
Tananog, tihoh, ko ništa pred nastajanje.
Šćućuri se u taj topli svod, spakuj se kao žuto pile goluždravo,
dok jaje još mu nije tesno,
dok ceo univerzum pred njim je za razaznati, il' čak prepoznati.
Ugrej sebe svojom toplotom, što greje iz misterije nikad ne razjašnjenje!
Ugrej i mene mojim zaštitništvom, mojom reči, a tvojim telom, pogledom i životom.
Ugrej me svojim srcem, dok ti srce dajem.

Da, dok ti srce dajem...

(Elhean Seethis)

poslednje pismo za moju majku
Imam li pravo da te tako zovem? Zasto ove reci upucujem bas tebi,koju sam izneverio vise nego sve druge. Vise nego sebe. Kako je ogromno moje prokletstvo. Kolika je tvoja ljubav prema meni, toliki je bol kojim ti uzvracam. I kolika je hrabrost koja mi dozvoljava da ti se obratim, toliko je siroka dusa tvoja majcinska, spremna na prastanje. Slutim da oprostaj za mene imas i strah me je zbog toga. Ako se spremam greh da okajem, krst svoj na Golgotu da iznesem, molba tvoja Bogu za spas moje duse, bice trnovit venac na glavi ovog gresnika. Razapece me i kopljem probosti i time pokazati svoju milost.Pravi bol od tebe, majko, ocekujem. Tvoja suza u odsudnom casu i reci oprostaja sa tvojih usana, razorice moje bice. Nestace sve ono sto sam bio, sto jesam i sto sam mogao biti. Jedino to bice dovoljno velika kazna za moj zlocin.

Prizvao sam smrt i u ruke joj predao neduzno ljudsko bice. U njegovom oku ostao je moj lik, na telu, miris mog, sa njegovom dusom, otisla je i moja. Smrt se sada vraca, trazi me, dolazi po mene. Koliko je samo milosrdja u njenom koraku. To je moj andjeo spasa kog cekam rasirenih ruku. Presuda je glasila:"Na smrt"

Time me, zapravo, oslobadjaju. Prava kazna je svaki tren koji prezivljavam od tad. Svaki udisaj i otkucaj srca koji mi preostaje. Sve sto jeste, a nije moralo i sto je moglo, a nije se desilo. Sta ova prazna ljustura ljudska prezivljava medju cetiri zida, samo ona zna. To je istinska pravda. Osuditi na zivot, dovoljno dug da razumes sebe i spoznas istinu. Da se zapitas jesi li stvarna licnost, ili necija bolesna masta, neka nocna mora.

Znas li majko koliki je moj svet. Kolika su prostranstva koja ni najludja masta ne moze popuniti. Koliki je nemir u meni zbog spoznaje da ce nestati mojim odlaskom. A tako sam zeleo da ga nekom poklonim. Kako bi to lep poklon bio. Nisam sam, majko. On je tu. On i ja. Zrtva i dzelat i obrnuto. U jednom umu. Ne znam vise ko ciju ulogu igra; sve se izmesalo. Pitao sam ga hoce li da njemu darujem moj svet, moj san. Nista nije odgovorio. Gledao me je samo svojim umornim tuznim ocima i nemo odmahnuo glavom. Kao oganj pece ta njegova seta. Zasto se ne pretvori u demona, zasto me ne rastrgne na komadice. Umesto toga, bolno se osmehuje. U oku mu suza. Pada pravo na moje grudi, probada me kao uzareno koplje. Bol, bol! Ne mogu vise, ne mogu. Ne mogu majko. Zasluzio jesam, ali ne mogu. Reci mu da nisam hteo, da to nisam bio ja, onaj pravi. Zlo je to u meni ucinilo, zlo. Reci mu majko da dobro u nama nije samo. Svi zlo posedujemo i svi smo njegove sluge. Samo, ne znamo to.

Imam li pravo na poslednju zelju? Ako imam, zeleo bih da ne cujem vasa prastanja, da ne vidim stalozena lica, ne osetim smirenost u dusi. Demon sam i kao demona me ispratite. Na krst, na kolac, u vatru! Djavolji sluga sam, zar ne shvatate?! Uzasnut sam i umoran od zivota. Majko, sve sto trazim je zaborav. Stavite me tamo kada sve bude gotovo i neka me odatle niko nikada ne izbavi. A ako ne ucinite tako, tek cu onda shvatiti koliki uzas cini moje delo i koliko je strasna patnja moje duse. Pokazite surovom sta je milosrdje. U zaborav, majko, u zaborav.

Maske
Jednog dana na plaži se susretoše Lepota i Rugoba.
"Hajdemo se kupati u moru", rekoše.

Skinu se i zaplivaju. Nakon nekog vremena Rugoba izađe iz mora, obuče odeću koja je pripadala Lepoti te pođe svojim putem.

Kad je iz mora izašla Lepota, ne nađe svoje odjeće. Budući da se stidela hodati gola, obuče Rugobinu odjeću te pođe svojim putem.

Ljudi i danas počesto zamene jednu za drugu.

Ipak ima i onih koji prepoznaju Lepotu bez obzira na to kako je odevena, kao i onih koji prepoznaju Rugobu ne dajući se zavesti njezinom odećom.

Miris lipe
Cula sam jednu zanimljivu recenicu u jednom filmu :
- "Nemoj govoriti, jer ces se kajati, jer to prolece iz tebe govori, mislis da osecas ljubav, jer miris lipe cini to."

Zanimljivo je kako mirisi rukovode sa nasim culima, jer mene ovaj miris navodi i na suze i na smeh, i na ceznju, i na nostalgiju, pred oci su mi cas slike iz detinjstva, zelja za necim sto je proslo, pa opet osmeh srece za ovaj zivot sada, pa neka tuga ,ni za cim, ni zasto posebno ali ovaj miris igra se sa emocijama. Valjda je Priroda tako podredila stvari, da imamo vreme za mir, vreme za igru, vreme za opustanje, i vreme kada se opet pripremamo za neko naredno vreme.

Ali, sva ova lepota nam je tako darezljivo dana, tako je lepo odabran svaki trenutak, samo jedino preostaje da ga uhvatimo i uzivamo u njemu. A nada ostaje da cu nakon ovog vremena, opet imati novo vreme, za novi miris lipe.