Poučne priče

Proveli smo popodne u familijarnoj šetnji…utočište za mali predah pružila nam je prva klupa u nizu istih na tom izletištu.
Na klupi do nas je sedela žena sa bebom u krilu…mala se vrpoljila i tražila da sidje…dotakavši tlo načinila je par koraka, videlo se po neuvežbanosti da su tek ovih dana naučeni…malene cipelice su udarale po betonu nepravilnim ritmom dok nisu stigle do travnjaka…tu je posrnula, zateturala se, i pala…očekivala sam da do mene dopre eho žalosnog plača, ali malena je samo dobacila ispitivački pogled do majke i pokušala da sama ustane…nije joj to prvi pad ..ali je zanemarljiv kakvi je sve padovi možda čekaju u životu…ko to jos može znati…ko uopšte može znati sta je čeka u životu…kuda će je sve život odvesti.
Dogodine će biti toliko spretna da ce moći i da trči…za naredne tri četiri već će uveliko jurcati s drugarima po igralištu…otići u obdanište…za još koju možda će prvi put stati na klizaljke…ili skije…naučiće da sme da korakne na zebru tek na zeleno…taman će joj u to vreme i stopalo toliko porasti da je prime u školu…lakim korakom punim ponosa što je sad već velika da može ići u školu prećiće preko školskog dvorišta…i tu provesti svoje detinjstvo…kako ona bude rasla, tako će joj trebati sve manje i manje koraka da to dvorište predje…
Posle škole trčećim korakom stizaće na trening…zimi ce nežno gaziti prve pahulje pod svojim nogama…ponekad će, vraćajući se od drugarice, zanosno šetati ulicom sledeći neki ritam koji samo do nje dopire.
onda ce jedno školsko dvorište zameniti drugim…opet ce ga preći s ponosom, ali ovoga puta i sa puno strepnje…velika je to prekretnica…poskakivaće svakodnevno hodnicima…žurno će se sjuriti niz stepenište svakog velikog odmora u nadi da ce naići na njega…jedoga dana će i on ugledati devojku sa hodom gazele i zaljubiti se ne shvatajući šta ga je privuklo baš k njoj…opojan miris njene kose osetiće vec izdaleka kad je bude uveče čekao na dogovorenom mestu.
Dok mu bude prilazila sitnim korakom pomisliće da niko na ovom svetu ne hoda tako graciozno kao ona...mrzeće taj njen korak kad jednoga dana bude odlazila od njega nekom drugom zaljubljenom mangupu koji će je čekati ispred skole...dok ispitivački budu šetali ulicama ne obaziruci se na kišu koja pada, brojaće koliko još lokvica mora da nagazi da bi stigla do kuće…ispeće se na prste i poljubiti svog pratioca…
kad dodje leto sitnim gazom ispisaće svoje otiske po vrelom pesku i umiti stopala u plavetnilu mora…dva meseca kasnije šuštaće uvelo lišće pod njenim vrednim koracima koji će je voditi do fakulteta…upornim radom i svakodnevnim koračanjem ka njemu ni on više neće biti tako nepremostiva prepreka kakva će joj se činiti kada mu bude prvi put prilazila sa ogromnom količinom straha i treme koji ce se mešati i nadopunjavati u njoj…gordim korakom izaćiće odande s diplomom u rukama i predati je na sledeći konkurs koji bude izašao…
Kad zaokruži taj svoj deo života čekaće je onaj najvažniji životni korak…taj dan hodaće nasmejana, bezazlena, opijena mekoćom i belinom oblaka u koji bude umotana…prvi put će zajedno preći prag svog novog doma kao muž i žena…uskoro će taj isti prag preći skupa ovaj put kao tata i mama...
Jednog proleća, za mnogo mnogo godina od sada izaćiće s kolicima u park…sešće na neku klupu…u krilu ce držati jedno malo stvorenje koje će voleti vise od života…spustiće ga dole…i dok ono bude pravilo prve nespretne korake…znaće…da sve u životu…počinje baš tim…PRVIM korakom koji napravimo.

HRABROST
“Znači mislite da sam hrabra?” –
upitala je.

“Da, mislim da jesi.”

“Možda i jesam. Ali, to je zbog
toga što sam imala predivne učitelje. Ispričaću Vam o jednom od njih. Pre mnogo
godina, dok sam radila kao volonter u bolnici u Stenfordu, upoznala sam
devojčicu po imenu Liza, koja je bolovala od jedne retke i teške bolesti.
Pokazalo se da je jedina mogućnost da ozdravi bila da joj se transfuzijom da
krv njenog petogodišnjeg brata, koji je, na neki neobjašnjiv način, uspeo da
preživi istu bolest, tako da su se u njegovom organizmi stvorila antitela koja
mogu da savladaju tu opaku bolest.

Doktor je njenom malom bratu
objasnio kakva je situacija, i pitao ga da li želi da da krv za svoju sestru.
Videla sam da je dečak, posle samo jednog trenutka, duboko uzdahnuo i rekao: ‘Da, spreman sam ako će to spasti Lizu.’

Dok su vršili transfuziju, ležao
je u krevetu pored sestre i smešio se. I mi ostali smo se smešili, gledajući
kako se devojčici vraća boja na obrazima. Onda je njegovo lice ubledelo i sa
njega je nestalo smeška. Pogledao je u lekara, i drhtavim glasom upitao: ‘Hoću li odmah početi da umirem?’

Pošto je bio mali, dečak je
pogrešno shvatio doktora; mislio je da će sestri dati svu svoju krv.

Da, naučila sam šta je hrabrost,
jer sam imala dobre učitelje.”

..Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje. Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio.Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopusti da to ne bude.
Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje. Ljubav je žrtva
i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi.
Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja. Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.

Meša Selimović

Sreca

Dosla sam k vama da vas pozdravim.
Moje je ime Sreca i sastavni sam deo zivota, zivota onih koji veruju u snagu ljubavi i zivota, onih koji veruju da je ljubav beskonacna.
A znate da sam u braku?
Davno sam se vencala za Vreme i ono vam je odgovorno za resenje mnogih problema koji vam na pocetku izgledaju veliki i bezizlazni. Ono izgradjuje srca i licnost, leci rane i pobedjuje tugu. Vreme i ja zajedno imamo troje dece. Nasa su deca Prijateljstvo, Mudrost i Ljubav.
Prijateljstvo je najstarije dete lepo, iskreno, veslo i nasmejano. Zblizava ljude, a da pri tome nikoga ne ranjava vec utesi svakoga kome se priblizi drzeci ga za ruku.
Mudrost je nase drugo dete. Ona je pametna, sa cvrstim principima i neprekidno uci i sve je zanima. Najslicnija je svom ocu Vremenu. Mozete zamisliti kako je to kad njih dvoje koracaju zajedno – Mudrost i Vreme.
Najmladja je Ljubav. Koliko posla s njom!!! Tvrdoglava je, uporna i prevrtljiva tako ponekad zeli ziveti na samo jednom mjestu a onda se nakon nekog vremena seti i kaze da je stvorena da bi zivela u dva srca, a ne samo u jednom. Ah, moja je Ljubav vrlo slozena i zapletena osoba, tako da zna i pokoju nesmotrenost pociniti i to samo kakvu!
Kada do toga dodje na scenu moram pozvati njenoga oca. Vreme dodje i pokusa pokrpiti rane koje je njegova kci Ljubav izazvala, a cesto u pomoc priskoci i Mudrost, mada nije u svim slucajevima od velike koristi sa svom svojom pamecu.
Jednom mi je jedna osoba rekla:
- " Na kraju sve dodje na svoje, na ovaj ili na onaj nacin. Ako se stvari jos nisu sredile i poslozile znaci da jos nismo na nasem pravom putu."
Zato, kazem vam, verujte mojoj porodici, mom suprugu Vremenu i mojoj deci Prijateljstvu, Mudrosti i Ljubavi.
Budete li imali poverenja u njih, znajte, da cu i ja,
Sreca jednog dana svakako pokucati na vasa vrata.
I nikad se ne zaboravite smesiti!

Da li si ti sargarepa, jaje ili zrno kafe?

Cerka se zalila svom ocu na tezak zivot i rekla kako ne zna vise kako da se suprotstavi zivotnim problemima i teskocama, kako nema vise snage za borbu; jer cim resi jedan problem, vec je pred njom drugi i tezi od prethodnog.
Njen otac, koji je bio kuvar po zanimanju, odveo ju je u kuhinju. Uzeo je tri lonca, napunio ih vodom i stavio ih na vatru. Za kratko vrijeme voda u posudama pocela je da kljuca. U prvi lonac je stavio sargarepu, u drugi jaje, a u treci nekoliko zrna kafe, zatim ih je ostavio da se kuvaju neko vreme.
Cerka se nije mogla strpeti, jer nije znala sta njen otac tim postupkom zeli reci i dokazati.
Otac je iskljucio sporet, pa je izvadio sargarepu iz vode i stavio je u posudu, a isto je uradio sa jajetom i kafom. Pogledao je cerku i upitao: "Sta vidis?"
- "Vidim sargarepu, jaje i zrno kafe", odgovorila je.
Zatrazio je od nje da opipa sargarepu i osetila je da je sargarepa jako meka i krhka. onda je zatrazio da oguli jaje i videla je da je ono tvrdo i skuvano. Rekao joj je da pomirise kafu, a ona se nasmesila kad je osetila njen bogati miris.
-"Ali sta sve ovo treba da znaci"?, upitala je zacudjeno.
-"Znaj, kceri moja, da su i sargarepa i jaje i kafa prosli kroz isto stanje, boreci se sa istim neprijateljem -'kljucalom vodom', ali se svaki od njih suprotstavio na razlicit nacin.
Sargarepa je bila tvrda i jaka, ali je vrlo brzo omeksala i oslabila u kljucaloj vodi.
Jaje je cuvala njegova jaka ljuska, ali ne zadugo i ono se skuvalo u vreloj vodi i promenilo iz tecnog u tvrdo stanje.
Dok je kafa sasvim drugacija. Njeno zrno je ostalo isto, naprotiv - ona je uspela promeniti vodu! A ti??
Da li si sargarepa koja je naizgled jaka, ali, cim naidjes na manje prepreke i teskoce, oslabis i gubis snagu?
Ili si jaje mekog srca koje, kad naidje na probleme, postaje jako. Tvoja ljuska (spoljasnji izgled) se ne menja, ali se menja tvoja unutrasnjost tako da tvoje srce postaje tvrdo, jako i gorko?
Ili si zrno kafe koje izmeni vrelu vodu (a ona je izvor bola) tako sto je cini ukusnom i daje joj lep miris. Ako si kao zrno kafe, ti svoju okolinu cinis boljom, vrednijom, ti teskocu sebi olaksavas tako da ona bude olaksica umesto teskoce i problema, brige i tuge.
Razmisli, kceri moja, kako ces se suociti sa svim problemima i teskocama ovoga sveta??"

Kad su se upoznali, on se njoj divio, ona se njemu divila.
Pricali su o svemu i svacemu dajuci jedno drugom najlepsi deo sebe.
On je nju obozavao, ona je njega obozavala.
Na dan vencanja on joj je poklonio svoje srce, ona je njemu poklonila svoje srce.

I ziveli su tako izmesanih srca, on sa njenim, ona sa njegovim.

Prolazilo je vreme, poceo je manje da joj se divi i ona je pocela njemu manje da se divi.
Prestali su da se obozavaju.
Jednog dana on je osetio da vise ne moze da je podnese.
Istog dana i ona je osetila da vise ne moze da ga podnese.
On je prestao da izlazi iz svoje male sobe, ona je prestala da izlazi iz svoje male sobe.
Delio ih je opusteli dnevni boravak.
Tog popodneva on je prelistavao male oglase i ona je tog popodneva prelistavala male oglase.
Bilo mu je cudno kad je zapazio dva oglasa pod sifrom " izgubljeno srce" .
I njoj je bilo cudno kada je zapazila dva oglasa pod sifrom " izgubljeno srce".
Onda je on obavio telefonski razgovor i ona je obavila telefonski razgovor.
Ujutro on je ranije krenuo na posao.
I ona je tog jutra ranije krenula na posao.
Oko podneva njemu je stigao prvi E-mail, i njoj je oko podneva stigao prvi E-mail.
Vec predvece on se njoj divio, ona se njemu divila.
Pisali su o svemu i svacemu dajuci jedno drugom najlepsi deo sebe.
Kroz dva dana on je nju obozavao, ona je njega obozavala.
Te veceri, kad su se sreli ispod sata, bili su sokirani.
On je njoj vratio njeno srce, ona je njemu vratila njegovo srce.

Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima
jedne zgrade,
sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome
je pisalo:
"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za
reklamu, koji je
tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru
bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za
dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog
coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica
i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je
pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i
sta je to mogao napisati.

Nasta ce prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio:

"Danas je prolece … a ja ga ne mogu videti".

Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece
i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje.

Reci ranije . . .

On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona beše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njen muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨ Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: ¨Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život¨.
Čovek nije ništa odgovrio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
¨Ti nećeš umreti!¨
¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.
¨Zato jer si mi potrebna!¨
¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨

Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: »Moja majka, moj sin, moja žena... to već ionako zna«. Možda i zna,ali nikad se niko nije umorio slušajući voljenu osobu koja joj to ponavlja? Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: »Ja sam, želim ti reći da te volim«.
Stisni ruku osobi koju voliš i reci: »Trebam te! Volim te, volim, volim te...«.
Ljubav je život. Zemljom hodaju živi i mrtvi, razlikuju se po ljubavi.

Jedna od najtuznijih pricha koje sam ikad prochitala...

Moja majka je imala samo jedno oko. Mrzio sam je... bila je sramota za nas. U našoj školi ona je spremala hranu za učenike i učitelje.
Jednog dana dok sam još bio u toj osnovnoj školi moja majka je ušla u moj razred da me pozdravi. Bilo me je tako sram. Kako mi je to mogla učiniti? Ignorirao sam je, uputio sam joj pogled pun mržnje i pobjegao. Kasnije su mi se prijatelji iz razreda podrugivali – Fuj, tvoja majka ima samo jedno oko!
Propadao sam u zemlju i želio da moja majka jednostavno nestane... Kad sam je opet vidio ustao sam i rekao joj – Ako od mene budeš radila predmet ismijavanja bolje ti je da umreš!
Moja majka nije ništa odgovorila...
Nisam zastao niti trenutka da razmislim o tome što sam joj rekao, bio sam toliko pun ljutnje u sebi. Bio sam nezainteresiran za njene osjećaje... Želio sam otići iz kuće i nikad više ništa imati s njom.

U kasnijem životu sam učio puno i teško. Tako da sa dobio šansu da odem u Singapore na studije... Posrećilo mi se. Oženio sam se, kupio sam kuću i dobio svoju vlastitu djecu. Bio sam sretan sa svojim životom, sa svojom djecom i svim oko sebe mada sam nastavio živjeti u stranoj zemlji.

Ali jednog dana, moja majka je došla da me posjeti... Ona me nije vidjela godinama niti je ikad vidjela svoje unuke. Pojavila se na vratima. Moja djeca su je počela ismijavati. Ja sam se izderao na nju zato što se samo tako pojavila, nepozvana. Derao sam se na nju – Kako si se usudila doći do moje kuće i plašiti mi djecu? Goni se odavde, odmah!

Moja majka je samo tiho odgovorila – Oprostite, mora da sam pogriješila kuću – i nestala...

I onda, jednog dana, nakon nekoliko godina, pismo je doslo do moje kuće. Pozvan sam nazad u svoj rodni kraj radi godišnjice mature. Slagao sam ženi da moram ići na poslovni put. Poslije proslave, iz neke radoznalosti, svratio sam do našeg starog doma. Kad su me vidjeli, susjedi su mi rekli da je umrla. Ni jednu suzu nisam pustio. Predali su mi jedno pismo za koje su rekli da je od nje...

Moj Dragi Sine,
Mislila sam na tebe sve vrijeme.
Oprosti što sam došla do tvoje kuće i preplašila tvoju djecu.
Bilo mi je drago kad sam čula da si uspio u životu i da ćeš doći na proslavu ovamo.
Ja možda neću moći ni izići iz kreveta da te vidim.
Žao mi je što sam ti uvijek bila teret i sramota.

Vidiš, kada si bio dijete dogodila se jedna nesreća u kojoj si izgubio jedno oko.
Kao majka, nisam mogla podnijeti da odrastaš bez jednog oka.
Doktori su te pregledali i rekli mi da je moguće.
Ja sam ti onda dala jedno svoje...
Bila sam tako ponosna da znam da moj sin vidi svijet za mene, s tim okom.

S Ljubavlju, Za Tebe Uvijek...

Tvoja Majka...

Kutija

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki
muškarac kaznio svoju petogodišnju kćerkicu, jer je izgubila neku vrlo
dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bilo je božićno vreme. Sledećeg jutra je devojčica donela mali poklon i rekla: “Tata, to je za tebe”
Tati je bilo vrlo neprijatno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema ničega, jako se naljutio.
Kćerkicu je prekorio: “Ne znaš, ako nešto pokloniš, očekuje se, da se u kutiji nešto nađe?”
Devojčica ga je žalosno pogledala i sa suznim očima rekla: “Tata, ali
nije prazna. Do vrha sam je napunila s poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred kćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj.
Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao
izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio i iz nje uzeo jedan navidljivi
poljubac i setio se ljubavi, koju je kćerka spremila unutra.
Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju prijatelji, deca, Bog…
Ne postoje važnije stvari, koje bi mogli dobiti.

Price koje pokrecu:
Covek

1. Dobicete telo.
Mozete ga voleti ili mrzeti, ali bice vase celog zivota.

2. Ucicete lekcije.
Upisani ste u redovnu nezvanicnu skolu koja se zove Zivot. U
toj skoli svakodnevno cete imati prilike da ucite odredjene lekcije. Te
lekcije mogu da vam se dopadnu ili da smatrate da su nevazne i glupe.

3. Ne postoje greske vec samo lekcije.
Rast je proces proba i gresaka: eksperimantisanje. Neuspeli eksperimenti su isto tako deo procesa kao i oni koji uspeju.

4. Lekcija se ponavlja dok se ne nauci.
Lekcija vam se nudi u razlicitim oblicima sve dok je ne naucite. Tek kad je naucite, mozete da predjete na sledecu.

5. Ucenje nikada ne prestaje.
Ne postoji period zivota koji nema svoju lekciju. Ako ste zivi, uvek postoji neka lekcija koju treba da naucite.

6. "Tamo" nije bolje nego "ovde".
Kada nase "tamo" postane "ovde", jednostavno ce vam se pojaviti neko drugo "tamo" koje ce ponovo izgledati bolje nego "ovde".

7. Ogledate se u drugima.
Mozete da volite ili mrzite nesto kod neke osobe ukoliko to odrazava nesto sto volite ili mrzite kod sebe.

8. Prvenstveno od vas zavisi kakav cete zivot voditi.
Posedujete sve sposobnosti i osobine koje su vam potrebne. Od vas zavisi kako cete ih upotrebiti - izbor je vas.

9. Resenje je u vama.
Odgovori na zivotna pitanja leze u vama. Samo je potrebno da gledate, slusate i verujete.

10. Zaboravicete sve ovo.

Da li znaš . . .

Da li znaš da kad nekome zavidiš to je zato što ti se ta osoba u stvari sviđa?

Da li znaš da oni koji su naizgled vrlo jaki u stvari imaju vrlo osecajno srce i vrlo su ranjivi ?

Da li znaš da oni koji uvek brane druge u stvari tragaju za nekim ko će braniti njih?

Da li znaš da su tri reči koje je najteze izgovoriti :
Volim te, Oprosti i Pomozi mi
Ljudi koji ih izgovaraju stvarno su im potrebne i osecaju njihovu težinu, to su ljudi koje moras postovati i ceniti.

Da li znaš da ljudi koji drugima prave društvo i pomažu drugima u stvari im je društvo i pomoć zaista potrebna?

Da li znaš da su ljudi koji nose crveno sigurniji u sebe?

Da li znaš da ljudi koji nose žuto znaju uživati u svojoj lepoti?

Da li znaš da ljudi koji nose crno žele ostati neprimeceni i da im je potrebna tvoja pomoc i razumevanje?

Da li znaš da se tvoja pomoc drugima uvek vraća dvostruko?

Da li znaš da oni koji te najviše trebaju tebi ne znače ništa?

Da li znaš da je lakse reći nekome šta osećač preko pisma nego to isto reći u lice? Ali da li znaš da ako to kažeš u lice ima puno veću vrednost?

Da li znaš da su stvari koje je najteže učiniti ili reći vrednije od najskupljih stvari koje možeš kupiti novcem?

Da li znaš da ako nesto lepo zamoliš, sigurno ćeš i dobiti?

Da li znaš da mozes ostvariti svoje snove, možeš se zaljubiti, postati bogat ostati zdrav, ako verujes u svoje snove iznenadićeš se što si sve sposoban učiniti?

Ne veruj ništa što ti je rečeno dok to i sam ne iskušaš, ako znaš nekoga kome je potrebno nešto od pomenutog i pružiš mu svoju pomoć, videćeš da će ti se dvostruko vratiti.


"Jednog dana promenicemo svet... ili ga vec menjamo " LOPTA JE SADA U TVOJIM RUKAMA.. Kada bi svet prestao postojati za 24 sata sve telefonske linije, svi cetovi i e-mailovi bili bi zakrceni porukama: "Zao mi je sto sam ti naneo bol. ", " Oprosti mi", " Volim te", " Vrlo te cenim ", Cuvaj se " ili " Oduvek sam te voleo ali ti to nikad nisam rekao".

TEGLA OD KISELIH KRASTAVACA I KAFA

Kada vam se ucini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24h na dan nije dovovljno, setite se tegle od kiselih krastavaca... i kafe...

Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i drzao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio je lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Slozili su se da jeste. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamencici su se otkotrljali u prazan prostor izmedju loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste. Sledeća kutija koju je profesor uzeo bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jednom da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste. Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali. «Sada!», rekao je profesor, dok je smeh zamirao, «hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strasno predajete. To su one stvari uz koje bi vas život i dalje bio ispunjen i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari. Ako napunite teglu peskom nema mesta za kamenčiće i teniske loptice. Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se s decom. Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se očisti kuca i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice – stvari koje su vam zaista vazne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.»
Jedna od studentinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa. Profesor se nasmejao. «Drago mi je da ste to pitali. Nju sipam, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem.»

Trebas voleti i ceniti sebe jer

- Na svetu je sigurno dvoje ljudi koji bi umrli radi tebe.

- Najmanje 15 ljudi te voli na neki nacin.

- Jedini razlog zasto bi te neko mrzio je zato sto bi zelio biti bas kao i ti.

- Tvoj osmeh moze doneti srecu svakome, cak i ako mu nisi draga.

- Svaku noc neko misli na tebe pre nego sto ode na spavanje.

- Nekome znacis sve na svetu.

- Ti si posebna i jedinstvena.

- Neko za koga ne znas ni da postoji, voli te.

- Kad napravis i najvecu gresku, nesto dobro izadje iz toga.

- Kad mislis da ti je celi svet okrenuo leda, pogledaj ponovo.

- Uvek zapamti komplimente koje si primila a zaboravi uvrede.

Stvari nisu uvijek onakve kakve izgledaju


Dva anđela putnika zaustavila su se da prenoće u kući jedne vrlo imućne porodice. Porodica je bila netaktična i nije im odobrila da se smeste u gostinjskoj sobi njihove vile. Umesto toga dali su im mali prostor u hladnom podrumu kuće. Dok su raspremali ležajeve na podu, stariji anđeo ugledao je jednu pukotinu na zidu, i popravio ju je. Kada ga je mlađi anđeo upitao zašto je to napravio, stariji mu je odgovorio, “Stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine”.

Sledeću noć, anđeli su došli da prenoće u kuću jednog vrlo siromašnog para, ali muškarac i njegova žena bili su vrlo gostoljubivi. Nakon što su sa njima podelili ono malo hrane što su imali, bračni par je dozvolio anđelima da spavaju u njihovom krevetu gde će se moći dobro odmoriti. Kada su se sledeći dan probudili, anđeli su pronašli gospodina i njegovu suprugu u suzama. Jedina krava koju su posedovali, čije je mleko bilo njihov jedini izvor prihoda, ležala je mrtva na polju. Mlađi anđeo bio je besan i upita starijeg anđela, “Kako si mogao dozvoliti da se to desi? Prvi čovjek imao je sve, i ti si mu pomogao popravivši rupu u njegovom zidu; druga obitelj imala je malo toga, ali je bila spremna sve podijeliti, a ti si dozvolio da im ugine krava”.

“Stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine” odgovori stariji anđeo.

“Kada smo bili u podrumu one vile, primetio sam da je u onoj pukotini na zidu sakriveno zlato. S obzirom da je vlasnik bio opsednut novcem, zatvorio sam pukotinu tako da im onemogućim da pronađu to zlato.”

“Noćas, dok smo spavali u krevetu siromašne porodice, anđeo smrti došao je po ženu ovog seljaka, a ja sam mu dao kravu.
Dakle, stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine”.

Priča o dva muškarca

Dva muškarca, obojica jako bolesni zajedno su ležali u bolnici. Jedan od njih je svaki dan imao mogućnost sjediti u svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi.

Drugi muškarac je morao stalno ležati na leđima.

Brzo su se upoznali i razgovarali po cijele dane. Pričali su o svojim obiteljima, svojim domovima, poslu, gdje su bili u vojsci, i gdje na odmoru. Svaki dan je muškarac koji je sjedio uz prozor opisivao drugome muškarcu stvari koje je vidio vani.

Muškarac na drugom krevetu je počeo živjeti za te jednosatne trenutke kada je njegov prijatelj sjedio i pričao o događanjima i bojama vanjskoga svijeta. Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima.
Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su djeca spuštali svoje male čamce u vodu.
Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cvijeće svih boja. Veliko, staro i snažno drveće je uljepšavalo pokrajinu, a u daljini su se vidjela svjetla grada.
Kada je muškarac uz prozor detaljno objašnjavao sve to, njegov je prijatelj na drugom krevetu zatvorio oči te zamišljao sve te slikovite prizore.
Jednoga dana mu je muškarac uz prozor opisivao paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira što njegov prijatelj nije čuo tu muziku, on ju je vidio u svom umu. Tako su prolazili dani i tjedni.

Jednoga jutra je jutranja sestra donijela vodu za umivanje i uz prozor pronašla tijelo muškarca koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je medicinsko osoblje koje je tijelo odnijelo van.

Odmah kada je to bilo moguće, drugi muškarac je zamolio da ga pomaknu uz prozor. Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinula se da se je udobno namjestio te ga ostavila samog.
Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi puta ugledao vanjski svijet.
Konačno je imao priliku sam uživati u vanjskim ljepotama. Pogledao je kroz prozor i ugleda prazan zid.
Muškarac je pitao sestru koji je to bio razlog da je pokojni prijatelj tako lijepo opisivao stvari u vanjskom svijetu. Sestra mu je rekla da je bio slijep i da nije mogao vidjeti zid koji je stajao ispred prozora.
Reče: »A, možda je hteo usrećiti vas?«

Sad je Vreme
Jednu malu devojcicu cesto su slali u podrum po krompir koji je trebalo pripremiti za veceru. Jednog dana dok je birala krompir, sisao je i njen otac u podrum
"Sta to radis?" - upitao je.
"Pokusavam da nadjem najsitnije krompire koje cemo iskoristiti za veceras. Krupnije i bolje krompire iskoristicemo kasnije."

Otac se smesio dok je iz njene ruke uzimao sud i sitan krompir izrucio nartag na gomilu.
"Ako tako postupas uvek cemo jesti samo sitan krompir. Izaberi najveci, najbolji krompir za danas, pa cemo uvek jesti najbolji krompir!"

Ono sto najbolje mozemo da ucinimo svojim bliznjima ne treba da cuvamo za neko buduce vreme. Ta buduca prilika mozda nikada nece doci. Ako se trudimo da sada zivimo najboljim zivotom i sada budemo ljudi dobre volje, onda nije potrebno da brinemo o tome da li cemo biti takvi i u buducnosti.
Izaberite sada samo ono sto je najbolje i uvek najbolje.

Uteha
Devojcica se upravo vratila iz susedstva gde je jadnoj zeni tragicno preminula osmogodisnja devojcica.
"Zasto si isla tamo?" upita je otac.
"Da utesim susedu!"
"A sto si tako malena mogla uciniti da je utesis?"
"Sela sam joj u krilo i s njom plakala!"

Mi smo andjeli sa samo jednim krilom: mozemo leteti jedino ako se zagrlimo.

Da li cu ikada saznati?
Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je trebala dugo cekati, odlucila je kupiti knjigu kako bi joj vreme brze proslo. Uz knjigu kupila je i paketic keksa.

Sela je u VIP cekaonicu kako je niko ne bi uznemiravao. Kraj nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine. Kad je ona pocela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se sokirala, ali nista nije rekla i nastavila je citati knjigu. U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga vec izgrdila. Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covek pored nje, ne obaziruci se ni na sta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: bas me zanima sta ce sada napraviti?!

Covek uzme poslednji i podeli ga na dvoje!

Ovo je zaista previse, pomisli devojka, sokirana uzme svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osecala malo bolje, nakon sto ju je prosla ljutnja, sela je na mesto gde nije bilo nikoga da bi izbegla neke druge neugodne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketic keksa jos uvek netaknut.

Postidi se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podelio i svoj poslednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povrijedjeni ponos i osjecanja.

Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali?

Kamen mudre zene
Neka mudra zena, putujuci kroz planinu nadje u jednom potoku dragi kamen. Sutradan srete putnika koji bese gladan, te mudra zena otvori torbu da mu da nesto da pojede. On ugleda dragi kamen u njenoj torbi, ocara se njime i zatrazi od mudre zene da mu ga da. Mudra zena to ucini bez premisljanja.
Putnik podje dalje, sav radostan zbog svoje dobre srece. Znao je da kamen dovoljno vredi da ga ucini bogatim.

Ali, posle nekoliko dana, vrati se on nazad i potrazi mudru zenu. Kad je nadje, dade joj kamen i rece:
"Razmisljao sam. Znam koliko je ovaj kamen vredan, ali ti ga vracam u nadi da cu od tebe dobiti nesto sto je mnogo, mnogo vrednije. Ako mozes, daj mi to sto imas u sebi, a sto ti je omogucilo da mi s takvom lakoćom das ovaj skupoceni kamen."

Voz zivota
Nedavno sam citala knjigu u kojoj je zivot bio uporedjivan s putovanjem
u vozu. Bila je to sjajna lektira.

Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava
srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.

Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji. Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u voz ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu. Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim ljudima kojima je potrebno pomoci.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .

I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.

Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici, cak ni oni koji sede pored nas.
Bicu veoma tuzna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomogla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.

Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.

Svima zelim srecno i prijatno putovanje.

Savrseno srce
Jednoga dana mladic je stajao u sredistu grada razmisljajuci kako on ima najlepse srce u celoj dolini. Prosla je velika povorka i svi su oni priznali kako je njegovo srce savrseno.
Nije bilo crtice ni zareza u njemu. Da, svi su se oni uistinu slozili da je njegovo srce najlepse koje su ikad videli. Mladic je bio jako ponosan i jos se vise i glasnije hvalio svojim prelepim srcem.

Iznenada, jedan stari covek pojavio se ispred povorke i rekao:
„Zasto tvoje srce nije priblizno lepo kao moje?”
Povorka i mladic pogledali su u to starcevo srce.
Udaralo je snazno, ali prepuno oziljaka, bilo je mesta gde su komadici bili premesteni i onih koji su bili stavljeni, ali nisu potpuno odgovarali i bilo je nekoliko ostecenih strana(ivica). Ustvari, bilo je puno mesta gde su celi komadi nedostajali.

Narod je zapoceo - kako moze reci da mu je srce lepse nego sto on misli? Mladic je pogledao u starcevo srce i video njegovo stanje, i nasmejao se. „Mora da se salis, rekao je. Uporedi svoje srce s mojim, moje je savrseno a tvoje je prepuno oziljaka i suza.

”Da, rekao je starac, tvoje izgleda savrseno ali nikad se ne bih menjao s tobom.

Vidis, svaki oziljak predstavlja osobu kojoj sam dao svoje ljubavi - izvadim komadic srca i dam je toj osobi, i cesto mi ta osoba uzvrati deo od svog srca koje se uklapa u prazni deo mog srca, ali buduci da delovi nisu jednaki, ja imam nekih grubih zavrsetaka koje delim, jer me podsecaju na ljubav koju delimo.

Ponekad dam delove srca, ali mi osobe ne vrate svoj komadic srca. To su ti prazni delovi - davanje ljubavi je rizikovanje.

Ovi oziljci su bolni, otvoreni su, podsecaju me na ljubav koju dadoh ljudima takodje, i nadam se da se oni mogu vratiti jednog dana i popuniti prazne prostore na koje cekam."

Ljubav
Covek umire i odlazi na nebo.
Andjeli mu kazu:"Odvescemo te u raj, ali prvo da ti pokazemo pakao."
Odvode ga na mesto sa velikom sredisnjom posudom punom kasaste hrane. Oko posude su jadne i gladne osobe. Svaka od njih ima kasiku dugacku po tri metra. Hranu mogu dobaviti, ali je, zbog duzine, ne mogu prineti ustima. I tako, ove pateticne osobe gladuju pored izobilja hrane.

Zatim ga andjeli odvode u raj.
Na njegovo iznenadjenje, ugleda istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa hranom, ponovo ljudi sa kasikama od tri metra. Samo ovi su zadovoljni, srecni, nasmejani i zdravi.
"Zasto? U cemu je razlika da su ovi ljudi srecni i siti?", upitao je andjele.
"Pa zar ne vidis?", upitali su ga.
Kada je pazljivo pogledao primetio je da svaka osoba hrani kasikom susednu.

"Ovdje ljudi hrane jedni druge. Oni su naucili put ljubavi."

Ti si poseban !
Poznati govornik otvorio je svoj svoj seminar drzeci u rukama novcanicu od 20 dolara. U sobi u kojoj je bilo 200 ljudi upitao je: "ko bi zeleo ovu novcanicu?"

Ruke su se podizale u vazduh.

On rece: "Dati cu je nekome od vas, ali pre toga dozvolite mi da ucinim ovo." A nastavi guzvati novcanicu.

Potom upita: "ko jos uvek zeli ovu novcanicu od 20 dolara?" Opet su ruke bile visoko podignute u vazduhu.

"Dobro", ponovi on, "a sta ako ucinim sledece?" Ispusti novcanicu na zemlju i stade je uvrtati svojom cipelom.

Potom je podize, sada poguzvanu i prljavu. "A sada, ko je jos uvijek zeli?" Opet su se ruke podigle u vazduh.

"Prijatelji, svi vi ste naucili veoma vrednu lekciju. Bez obzira na to sto sam ucinio sa novcanicom, jos uvek ste je zeleli, zbog toga sto se nije smanjila njena vrednost. Jos uvek je bila 20 dolara.

Mnogo puta u nasim zivotima, mi smo baceni, zguzvani, prizemljeni zbog odluka koje donosimo i okolnosti koje nam se nadju na putu.
Osecamo da smo manje vredni, ali bez obzira na to sta se dogodilo ili sta ce se dogoditi, vi nikada necete izgubiti svoju vrednost, prljavi ili cisti, poguzvani ili konacno pognuti, jos uvek cete biti vredni onima koji vas vole.
Vrednost naseg zivota nije u tome sto mi radimo ili koga poznajemo, vec pored koga smo. Vi ste posebni i nemojte to nikada zaboraviti!»

Majcino pismo Svetu
Dragi Svete,
Moj sin danas polazi u skolu.Jedno vreme ce za njega sve biti neobicno i novo.Zelela bih da se ti prema njemu odnosis nezno.
Vidis do sada je on bio glavni u kuci. Bio je gazda u svom dvoristu. Ja sam uvek bila tu da vidam njegove rane i da ga utesim.
Ali sada - stvari ce se promeniti.
Ovoga jutra, on ce sici niz stepenice i mahnuti mi rukom. Krenuce u veliku avanturu u kojoj ce verovatno biti i ratova i tragedije i tuge.
Da bi ziveo u svetu u kome mora da zivi, bice potrebna vera, ljubav i hrabrost.
Zato,Svete, zelela bi da ga nekako uzmes za tu njegovu mladu ruku i da ga naucis stvarima koje ce morati da zna. Uci ga - ali nezno ako mozes. Nauci ga da na svakog nitkova dolazi po jedan heroj; da na svakog politicara dolazi po jedan vodja koji se istinski posvetio svom poslu; da na svakog neprijatelja dolazi po jedan prijatelj.Nauci ga cudesnim stvarima koje pruzaju kljige.
Daj mu da na miru razmislja o vecitoj tajni ptica na nebu pcela na suncu i cvece na zelenom brezuljku. Nauci ga da je mnogo casnije da dozivi neuspeh nego da vara.
Nauci ga da veruje u sopstvene ideje cak i kad mu svi drugi kazu da nisu valjane. Nauci ga da svoje misice i svoj mozak proda sto je moguce skuplje ali da nikada ne stavlja cenu na svoje srce i dusu.
Nauci ga da zatvori usi pred gomilom koja urla... ali da stoji uspravno i da se bori ako misli da je u pravu.
Uci ga nezno, Svete, ali nemoj ga razmaziti, zato sto se dobar celik kuje samo u vatri.
Ovo je veliki zahtev, Svete, ali vidi sta mozes da ucinis. On je tako drag mali covek.