Poučne priče

RUŽA

Nemački pesnik Rilke boravio je neko vreme u Parizu. Idući na sveučilište svakog je dana u dvorištu svoje prijateljice Francuskinje prolazio vrlo prometnom ulicom.
Na tom putu, iza jednog ugla, redovno je sedela neka prosjakinja, koja je od prolaznika tražila milostinju. Sedela je uvek na istom mestu, nepomična kao kip, s ispruženom rukom gledajući u zemlju.
Rilke joj nikada nište nije udelio, dok je njegova prijateljica znala spustiti koji novčić.
Jadnog dana mlada žena začuđeno upita pesnika:"Zašto nikada ništa ne daš onoj sirotici?"
" Trebali bismo udeliti nešto njezinom srcu, a ne u ruke" odgovorio je pesnik.
Sledećeg dana Rilke se pojavio s prekrasnom, tek procvalom ružom. Stavi je prosjakinji u ruku i htede proći.
Tada se dogodi nešto neočekivano. Sirotica je podigla oči , pogledala pesnika, brzo ustala, uzela njegovu ruku i poljubila je. Otišla je stišćući ružu na grudima.
Cele nedelje nisu je videli. Osmoga dana pojavila se na istom uglu. Bila je nema i nepokretna kao i uvek.
"Od čega je živela sve ove dane, kad nije ništa dobila?" upitala je mlada Francuskinja.
"Od ruže", odgovori pesnik.

Četiri sveće
ČETIRI SU SVEĆE POLAGANO GORELE.
Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.
Prva je sveća rekla:
"JA SAM MIR.
NAŽALOST, LJUDI ME NE USPEVAJU SAČUVATI, MISLIM DA ĆU SE UGASITI."
I odmah se ugasila.
Druga je sveća rekla:
"JA SAM VERA.
NAŽALOST, MNOGI LJUDI IMAJU POVRŠNU VERU I JA IH NE ZANIMAM. NEMA SMISLA DA I DALJE GORIM."
Tek što je to izgovorila, puhnuo je lagani povetarac i ugasio ju.
Treća je sveća žalosno progovorila:
"JA SAM LJUBAV.
NEMAM VIŠE SNAGE. LJUDI ZABORAVLJAJU NA MENE, I TO KOLIKO SAM IM POTREBNA. ONI NE LJUBE NI SVOJE NAJBLIŽE."
I bez oklevanja se ugasila.
ODJEDNOM JE UŠLO JEDNO DETE I UGLEDALO TRI UGAŠENE SVEĆE.
"ŠTA JE TO?" upitalo je dete.
"VI STE TREBALE SVETLITI DO KRAJA."
I rekavši to, počelo je plakati.
U to je progovorila četvrta sveća:
"NE BOJ SE, DOK JA GORIM MOĆI CEMO UPALITI UGAŠENE SVEĆE. JA SAM NADA."
Detetu su zablistale oči od radosti dok je s upaljenom svećom vraćalo svetlo ugašenim svećama..
NEKA NIKAD NE PONESTANE NADE U SRCIMA NAŠIM!

Jednog dana na plaži se sretoše Lepota i Rugoba.
"Hajdemo se kupati u moru", rekoše.
Skinu se i zaplivaju. Nakon nekog vremena Rugoba izađe iz mora, obuče odeću koja je pripadala Lepoti te pođe svojim putem.

Kad je iz mora izašla Lepota, ne nađe svoje odeće.Budući da se stidela hodati gola, obuče Rugobinu odeću te pođe svojim putem.
Ljudi i danas počesto zamene jednu za drugu.
Ipak ima i onih koji prepoznaju Lepotu bez obzira na to kako je odevena, kao i onih koji prepoznaju Rugobu ne dajući se zavesti njenom odećom.

Beskućnik


"Posećujući okrepljujuće časove meditacije, čuo sam predivnu priču o jednom učeniku meditacije. Želeo je da sažaljenje postane deo njegovog svakodnevnog života. Živeo je sam u stanu u velikom gradu. Na dnu stepeništa, u hodniku zgrade, životario je jedan beskućnik.

Kao i većina prolaznika, učenik meditacije je svakodnevno prolazio pored beskućnika ne gledajući ga. Nekoliko puta mu je udelio nešto sitnine, uglavnom iz osećaja krivice, ne trudeći se da na njega obraća pažnju niti da o njemu razmišlja. Nije bio ni nemilosrdan ni zao, jednostavno je bio ravnodušan.

Učeći meditaciju ubrzo je video da mora da otvori svoje srce prema svojim bližnjima - ne samo na rečima, već u stvarnom, svakodnevnom životu. Shvatio je da bi najbolji početak za postizanje tog cilja bio upravo taj beskućnik.

Jednog dana je izašao iz svog stana, sišao niz stepenice i pogledao ga pravo u oči, kao da mu je blizak prijatelj. Beskućniku je bilo neprijatno i odmah je skrenuo pogled. Ipak, vrata sažaljenja su konačno otvorena.

Sedmice su prolazile i učenik meditacije je svakoga dana prolazio pored beskućnika, pažljivo se trudeći da ga pogleda u oči. Svakoga jutra, pre izlaska iz zgrade, učtivo bi rekao: "Dobro jutro. Kako ste danas ?" I svake večeri, vraćajući se kući s posla, rekao bi: "Kako ste proveli dan ?"

Ljubaznost se napokon isplatila. Malo - pomalo, beskućnik je izlazio iz svoje čaure i počeo da mu uzvraća poglede, u nekoliko navrata se i osmehnuo. Konačno, posle izvesnog vremena, počeo je da mu odgovara na postavljena pitanja. Odgovarao bi: "Jutros sam prilično dobro. A vi ?" Uveče bi rekao: "Večeras mi je bolje nego jutros. Hvala na interesovanju." Njegovo samopouzdanje je raslo.

Vremenom je to preraslo u ritual u kojem je učenik meditacije počeo istinski da uživa. Iskreno se radovao susretu sa svojim "prijateljem", otkrivši istovremeno da mu je sve lakše da se sprijatelji sa ostalim strancima.

A onda je jednog dana beskućnik nestao bez traga. Učenik meditacije se naprasno rastužio, pitajući se šta bi mogao da bude razlog. Dani su prolazili ali beskućnik mu je i dalje nedostajao. Na kraju se jednostavno pomirio s njegovim nestankom i sećanja su počela da blede. Nastavio je sa svojim uobičajenim životom.

Jednog dana, oko mesec dana kasnije, kada je u povratku s posla ušao u zgradu, na stepenicama je sedeo nepoznati čovek. Kada mu je prišao ovaj je odmah ustao da ga pozdravi. Nije poznavao ovog stranca koji mu je ipak, kao kroz maglu, odnekud bio poznat.

Čovek je ispružio ruku i rekao: "Izvinite što Vas ometam, g-dine, ali samo sam hteo da Vam se zahvalim."

"Da mi se zahvalite ?", uzvratio je učenik meditacije. "Na čemu?"

"Vidite", rekao je stranac,"nekada sam živeo upravo ovde, pod ovim stepenicama. Toliko sam se stideo sebe i imao tako malo samopoštovanja da me niko nije poznavao." Posle kratke pauze, nastavio je. "Godinama unazad niko nije bio ljubazan prema meni. Niko nije hteo ni da me pogleda, a kamoli da mi posveti vreme. Nisam imao prijatelja niti sam cenio sebe. Onda ste Vi počeli da me primećujete. Bili ste ljubazni prema meni. Na kraju sam shvatio da, ako Vi možete da budete ljubazni i ukažete mi poštovanje, onda bih možda i sam mogao da budem ljubazan i pokažem sebi malo poštovanja. Tako sam se pokupio i pronašao posao i stan. Kupio sam novu odeću. Moj se život preokrenuo. A znate zašto ? Zbog Vas. Vaša dobrota i želja da me poštujete i budete dobri prema meni promenili su moj život. Samo sam hteo da Vam se zahvalim."

Ljubav

Čovek umire i odlazi na Nebo.
Andjeli mu kazu:"Odvešćemo te u raj, ali prvo da ti pokazemo Pakao."
Odvode ga na mesto sa velikom sredisnjom posudom punom kašaste hrane. Oko posude su jadne i gladne osobe. Svaka od njih ima kašiku dugačku po tri metra. Hranu mogu dobaviti, ali je, zbog duzine, ne mogu prineti ustima. I tako, ove patetične osobe gladuju pored izobilja hrane.

Zatim ga Andjeli odvode u Raj.
Na njegovo iznenadjenje, ugleda istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa hranom, ponovo ljudi sa kašikama od tri metra. Samo ovi su zadovoljni, srećni, nasmejani i zdravi.
"Zasto? U cemu je razlika da su ovi ljudi srećni i siti?", upitao je Andjele.
"Pa zar ne vidiš?", upitali su ga.
Kada je pazljivo pogledao primetio je da svaka osoba hrani zrakom susednu.

"Ovde ljudi hrane jedni druge. Oni su naučili put Ljubavi."

Zašto žena plače....

Jedan dečkić je upitao svoju majku: "Zašto plačeš?"
"Zato što sam žena" - odgovorila mu je.
"Ne razumem" - rekao je dečak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: "Nikada i nećeš".
Kasnije je upitao oca: "Zašto mi se čini da mama plače bez ikakvog razloga?"
"Sve žene plaču bez ikakvog razloga" - bilo je jedino što je tata znao reći.
Dečačić je odrastao i postao muškarac, i još uvek se pitao zašto žene plaču.
Na posletku je nazvao Boga. Kad ga je dobio, upitao ga je:
"Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?"

Bog odgovori:
"Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena, dovoljno jaka da nose svu težinu ovoga sveta, a opet dovoljno nežna da mogu pružati utehu.
Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene dece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kad svi drugi odustanu, i da se brine za svoju familiju za vreme bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, čak i ako ju je njezino dete veoma povredilo. Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove greške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrost da zna da dobar muž nikada ne bi povredio svoju ženu, ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da bude uz njega.
I napokon, dao joj je suzu da je isplače.
To je samo njeno na korišcenje kad god joj zatreba.

Priča o tri sina
Tri žene sretnu se kod bunara gde su došle po vodu. Zapričaju se o svojim sinovima. „Trebali biste čuti moga sina! Kako samo prekrasno peva, kao slavuj!“ Druga žena se hvali: „A da samo vidite moga sina, kako je visok i snažan! Kada baci kamen uvis, on skoro dotakne oblake!“
Treća žena samo šuti.

Na to je druge dve počnu provocirati: „A tvoj sin?".
„Ne znam što bih vam pričala. Moj sin je mladi, obični dečko, kao i mnogi drugi“.

Žene se upute kući noseći teški teret vode na glavi. Treća žena je i dalje šuela osećajući se neugodno pored dve brbljavice. Sunce je sve žešće pržilo, teret je bio sve teži. Odjednom žene ugledaju na ulazu u selo svoja tri sina. „Počujte kako moj sin lepo peva!“, usklikne prva pokazujući na svog sina koji je sedio na zidiću i zaneseno pevao.
„Pogledajte moga sina“, ushićeno će druga, „kako visoko baca kamen. Divota!“.

Treći sin potrči prema svojoj majci i uzme joj teški teret s glave.

LJUBAV I VREME


Bilo jednom jedno ostrvo na kojem su živeli osećaji i ljudske vrednosti: Dobra Volja, Tuga, Znanje i među ostalima i Ljubav.
Jednog su dana shvatili da će njihovo ostrvo da potone,te su pripremili svoje brodove, kako bi ga napustili. Jedino je Ljubav želela ostati do poslednjeg trenutka. Kada je ostrvo bilo samo tren do potonuća, Ljubav je odlučila potražiti pomoć. Bogatstvo je prolazilo u blizini i Ljubav je upitala: "Bogatstvo, možes li me povesti sa sobom?"
"Ne mogu, mnogo je zlata i srebra na mom brodu, nema mesta."-reče Bogatstvo. Ljubav tada odluči pitati Ponos koji je prolazio na veličanstvenom brodu.
"Ponose, preklinjem te, možes li me povesti sa sobom?"
"Ne mogu ti pomoći, Ljubavi", odgovori Ponos: "Ovde je sve tako savršeno, mogla bi mi uništiti brod."
Tada je Ljubav zamolila Tugu, koja je prolazila kraj ostrva:" Tugo, molim te povedi me sa sobom!"
"Oh, Ljubavi", odgovori Tuga:" Tako sam tužna da ne mogu."
Kada je Dobra Volja prolazila kraj ostrva, toliko je bila zadovoljna da nije ni čula Ljubav kako je doziva.
Tada Ljubav začuje neki glas: "Dodji ,Ljubavi, ja ću te povesti sa sobom."
Bio je to starac u malenom čamcu. Kada su stigli do kopna, Ljubav se iskrca, a starac ode. Ljubav je bila toliko srećna da je zaboravila pitati starca za ime. Ljubav shvati koliko mu duguje, te upita Znanje: "Znanje, ti sigurno znaš ko me je
spasao?"
"To je bilo Vreme", odgovorilo je Znanje.
"Vreme?", upitala je Lubav:"Pa zašto bi me Vreme spasilo?"
Znanje odgovori:
"Zato što je samo Vreme sposobno da proceni koliko je Ljubav važna u životu..."

Thank ju! Very Happy A sad Backtotopic

RAZGOVOR S BOGOM

Usnio sam da razgovaram s Bogom.

"Dakle, ti bi želeo razgovarati sa mnom", reče Bog.

"Ako imaš vremena", rekoh.

Bog se nasmeši.

"Moje je vreme večnost.Šta si me hteo pitati?"

"Šta te najviše iznenadjuje kod ljudi"?


Bog odgovori:
"Što im je detinjstvo dosadno.
Žure da odrastu,a potom bi opet želeli da postanu deca.

Što troše zdravlje da bi stekli novac,pa potom troše novac da bi vratili zdravlje".

Što razmisljaju teskobno o budućnosti,
zaboravljajuci sadašnjost.Na taj nacin ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti.


Što žive kao da nikada nece umreti,a onda umiru kao da nikada nisu živeli."

Bog me primi za rukuOstadosmo na trenutak u tisini.

Tada upitah:

"Kao roditelj, koje bi životne pouke želeo da tvoja deca nauče?"

Osmehujući se, Bog odgovori:

"Da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.

Da nauče da nije najvrednije ono što poseduju,nego KO SU u svom životu.

Da nauče kako se nije dobro uporedjivati s drugima.

Da nauče kako nije bogat onaj čovek koji najvise ima,nego onaj kojem najmanje treba.

Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi
da se duboko povredi voljeno biće,a potom su potrebne godine da se izleči.

Da nauče opraštati tako da sami opraštaju.

Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nežno vole,
ali to neznaju reći niti pokazati.

Da nauče da se novcem moze kupiti sve. Osim sreće.

Da nauče da dve osobe mogu posmatrati istu stvar,
a videti je različito.

Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima...
a ipak ih voli.

Da nauče kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste.Moraju i sami sebi opraštati."

Ljudi će zaboraviti šta si rekao.
Ljudi će zaboraviti šta si učinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakve si osećaje u njima pobudio.

Bratska Ljubav

Dva brata, jedan oženjen, drugi neoženjen, posedovali su farmu čije je plodno tlo davalo obilnu letinu. Pola je žita pripadalo jednom bratu, a druga polovina drugom.
Na početku je sve bilo dobro. Potom bi se oženjeni brat noću povremeno budio od sna i mislio: "To nije uredu. Moj brat nije oženjen i dobija polovinu uroda s farme. Sa mnom je žena i petoro dece, i tako sam osiguran za svoju starost. Ali, ko će se brinuti za mog brata kad ostari? On mora mnogo više staviti na stranu za budućnost negoli što to čini sada, i stoga je on potrebniji od mene."
S tim bi mislima ustao, prikrao bi se kući svoga brata i istresao bi vreću žita u bratovu žitnicu.
Neoženjenog brata počele su saletati iste takve misli. Povremeno bi se budio od sna i govorio bi: "Ovo jednostavno nije pošteno. Moj brat ima ženu i petoro dece, a dobio je polovinu uroda sa zemlje. Ja ne moram nikoga prehranjivati osim sebe. I da li je stoga pravedno da moj brat, čije su potrebe očito veće od mojih, dobije tačno toliko koliko i ja?" Tada bi ustao iz kreveta i odneo bi punu vreću žita u žitnicu svoga brata.
Jedne noći obojica su ustala iz kreveta u isto vrijeme i naišli su jedan na drugoga s vrećom žita na leđima.
Mnogo godina nakon njihove smrti pročula se ta vest. I kad su ljudi hteli podići hram, izabrali su mesto na kojem su se dva brata susrela, jer u selu nisu mogli naći svetije mesto od toga.

Melem za Dušu - komunikacija

Ceo svoj život proživeli su baba i deda u slozi, ljubavi i razumevanju, srećni i zadovoljni. Izraz tog malog sklada tokom celog života kao da je tumačilo nešto što ćemo nazvati "vrtom".

Svakog proleća su baba i deda zajednički obrađivali njihov vrt, a onda zajednički uživali u lepoti njegovih boja i bogatsvu plodova. Tako je bilo i proslog proleća. Kao i obično, u tom vrtu sve je bilo posađeno i zasađeno na vreme.

I jednog dana baba je krenula da obiđe vrt. Veoma se začudila kada je zapazila da je jedan komadić zemlje ostao neobrađen. To se retko događalo ali, pala joj je na um lepa misao:

- " Moj deda voli crni luk. Posadiću ovde crni luk i neću mu reći. Kako će se samo iznenaditi kada bude uskoro ugledao mladi luk."

Nešto kasnije, deda je odlučio da prošeta vrtom. I on se začudio kada je ugledao nezasađenu leju.

- "Stvarno smo ostarili" - zaključio je deda i odmah odlučio: "Posadiću ovde cveće, moja baba uživa u njemu i obradovaće se kad ga bude ugledala."

Ono što su odlučili to su i učinili. Baba je posadila crni luk a deda cveće. Narednih dana i jedno i drugo su kradom odlazili u vrt i čuvali svoju leju. Baba je "plevila" sve što nije bilo luk a deda sve što nije izgledalo kao cveće. Naravno, nije teško pogoditi šta je ostalo. Ostala je prazna leja.

Dešava li se u vašem "vrtu" nesto neobično?
Heartr love3 Heartr

MA LI RAJA I PAKLA

Neki general, odeven u sjajnu vojničku odoru i naoružan do zuba, uđe u hram te svešteniku postavi pitanje postoje li raj i pakao.

"Ko si ti?" upita ga sveštenik. "Da nisi možda vojnik? Pa koji bi te plemić hteo u službu s takvim lopovskim licem."

General se na to razbesni i uhvati za mač, a sveštenik još doda podrugljivo: "Gle, pa ti imaš mač, sigurno je zarđao i tup, ne možeš me njime raniti."

General, crven od gneva, izvuče sablju, spreman da svešteniku odrubi glavu, kad mu ovaj reče: "Eto vidiš, ovde se otvaraju vrata Pakla."

Shvativši poruku, general se pokloni i zahvali svešteniku, a ovaj mu na to klimnu i reče: "Eto vidiš, ovde se otvaraju vrata Raja."

Muzika Ljubavi

Čovek je sedeo na stanici metroa u Vašingtonu i počeo da svira violinu. Bilo je hladno januarsko jutro. Svirao je je šest Bahovih komada oko 45 minuta. Za to vreme, pošto je bilo radno jutro, izračunato je da je bar hiljadu ljudi prošlo kroz stanicu, najveći broj njih odlazeći na posao.

Nakon tri minuta, sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira. Usporio je, zastao na par sekundi, a onda požurio da stigne na vreme. Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao napojnicu: žena mu je bacila dolar u kutiju bez zastajanja i nastavila da hoda. Nakon par minuta, neko se naslonio na zid da ga sluša, ali je onda čovek pogledao na sat i ponovo počeo da hoda. Očito je kasnio na posao.

Najviše pažnje je pokazao trogodišnji dečak. Majka ga je požurivala, ali je dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je povukla i dete je nastavilo da hoda neprestano se osvrćući. Takvu reakciju pokazalo je još nekoliko dece, ali svi roditelji, bez izuzetka, primorali su ih da nastave dalje.

Za 45 minuta sviranja, samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slušalo muziku. Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju normalnom brzinom. Sakupio je 32 dolara. Kada je prestao da svira, nastala je tišina, ali to niko nije primetio. Niko nije zatapšao niti je pokazao bilo kakvu reakciju.

Niko nije znao da je violinista bio Džošua Bel (Joshua Bell), jedan od najboljih muzičara sveta. On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada napisanih, i to na violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre sviranja u metrou, Džošua Bel je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu, gde je karta koštala 100 dolara.

Ovo je stvarna priča. Džošua Bel je svirao inkognito u okviru eksperimenta koji je organizovao list "Vašington post" o percepciji, ukusu i prioritetima koje ljudi imaju.

Cilj eksperimenta bio je da se utvrdi da li i koliko ljudi u svakodnevnom životu:

-primećuju lepotu -zastaju da bi u njoj uživali -prepoznaju talenat u neočekivanom kontekstu

Jedan od mogućih zaključaka ovog iskustva mogao bi biti: ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko još drugih stvari na isti način propuštamo?

ZALJUBLJEN U LJUBAV.....


Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada
misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada
prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta,
i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali
nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.

Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo
zatvorenih ociju
gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok
ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u”sladoledu od
cokolade”.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno izlagao
potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da
izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu
poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.
Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni
poljubac njihovih latica...Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota? Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju
kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja
litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.


Gabriel Garcia Markes

Već 60 godinao stavlja ženi ružu na jastuk


83-godišnji Velšanin Tom Šovelton oženjen je već 60 godina, ali i dalje svako jutro svojoj ženi Džoan ostavlja crvenu ružu na jatuk.

Romantični Tom najpre poljubi svoju ženu svako jutro čim ustane, i obavezno svako veče pred spavanje. On čvrsto veruje da su takvi jednostavi, ali nesebični gestovi ključni za harmoničnu vezu.

„Svi bi trebali to da rade. Ja nju volim do srži, i tako se ponašam od kako smo se upoznali,“ objasnio je Tom.

Par se upoznao na proslavi Nove godine 1946., a spojila ih je ljubav prema hortikulturi. Ubrzo su počeli da rade zajedno, venčali se i dobili petoro dece. Danas imaju desetoro unučadi i jedno praunuče.

„Ceo život smo radili i živeli zajedno, pa znamo koliko je važno davati i uzimati,“ kaže Džoan. „Proveli smo zajedno srećnih 60 godina. Ništa ne bih menjala.“

Šta jeste Ljubav.

Da li te srce boli, i sve se u tebi lomi, kad je on tužan?
- Da, to je Ljubav.
Da li te privlace drugi, ali ipak ostajes sa njim, bez trunke pokajanja?
- Da, to je Ljubav.
Da li prihvataš njegove greske samo zato jer su one deo njega?
- Da, to je Ljubav.
Da li zaplačeš zbog njegovog bola, mada ga on dobro podnosi, jer je jak?
- Da, to je Ljubav.
Da li on oseca tvoje srce, i dira te duboko u dusu, tako da te boli jako?
- Da, to je Ljubav.
Da li si sa njim zbog te slepe, neshvatljive mešavine bola, sreće i uživanja, koja te privlači k njemu, i čvrsto te drži?
- Da, to je Ljubav.
Da li bi mu dala svoje srce, svoj zivot, svoju smrt?
- Da, to je Ljubav.
Onda, zasto, zasto volimo kad je Ljubav tako bolna, i predstavlja takvo mucenje?
Zasto u svojim zivotima svi tragamo za Ljubavlju? Za tom boli i agonijom? Tim mucenjem, koje nas ubija?
Zašto?
Zato što je to LJUBAV.


Što nije ljubav?
Kad ti se dlanovi znoje, srce ubrzano kuca, a glas ti zastaje u grlu!
-To nije ljubav... To je Dopadanje

Ne možeš skinuti pogled il ruke s njega!
-To nije Ljubav... To je Požuda

Želiš ga jer znaš da je on tamo!
-To nije Ljubav... To je Usamljenost.

Privlače te drugi ali ipak ostaješ sa njim!
-To nije Ljubav to je Lojalnost.

Ostaješ sa njim jer znaš da te voli ne želiš da ga povrediš!
-To nije Ljubav... To je Sažaljenje.

Sa njim si, jer te ljubi i drži za ruku!
-To nije Ljubav... To je Nesigurnost.

Da li si sa njim, jer jedan pogled na njega i srce tvoje preskače!
-To nije Ljubav... To je Strast.

Da li mu opraštaš greške jer se brineš za njega!
-To nije Ljubav... To je Prijateljstvo.

Da li mu govoriš svakog dana da je jedini na kojeg misliš!
-To nije Ljubav... To je Laž.

Da li bi se odrekla svojih najdražih stvari samo za njega!
-To nije Ljubav... To je Velikodušnost.

Životni voz

Nedavno sam čitala knjigu u kojoj se život poredi sa putovanjem u vozu.
Bila je to veoma zanimljiva knjiga.
Život je kao putovanje, u vozu ljudi ulaze i silaze.
Prilikom nekih zaustavljanja mogu se dogoditi
prijatna iznenađenja,ljudi proživljavaju
srećne trenutke,ali ima i nezgoda,nesreća,tuge.

Kad se rodimo i zakoračimo u voz,srećemo se
sa ljudima za koje mislimo da će nas pratiti tokom
čitavog našeg putovanja.
Na primer naši roditelji…Nažalost,kad-tad oni će sići
sa voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi,brižnosti,
nežnosti,bez svoga prijateljstva i društva.

Međutim u voz će ući druge osobe koje će nam takođe
biti veoma važne.To su naša braća i sestre,
naši prijatelji i ljudi koje srećemo i koje ćemo
zavoleti tokom putovanja.Mnoge osobe koje ulaze u voz
gledaju na putovanje kao na kratku šetnju
.Oni ne uživaju u predelima kraj kojih prolaze,
ne žele da se zbližavaju sa drugima,pa kraj putovanja dočekaju sami.
Drugi u ovoj vožnji kroz život nailaze samo na žalost i tugu.Ali ima i onih koji su u vozu,u toku vožnje,uvek nadohvat ruke i spremno pomažu onima
kojima je potrebna pomoć.

Mnogi kada siđu sa voza,ostavljaju iza sebe trajnu čežnju.
Neki nas uvaljuju i u nevolje,mnogi ulaze
i silaze a da ih nismo ni zapazili.
Čudi nas što su mnogi putnici koji su nam veoma dragi negde u
nekom drugom vagonu.Ostavljaju nas same
u delu našeg putovanja.Ponekad pokušavamo da ih pronađemo i
da se smestimo u njihov kupe.
Međutim na našu žalost,često ne možemo da
sednemo kraj njih,mesto pored neko
drugi je već zauzeo.

I takav je život,Prepun izazova,snova,maštanja,nadanja,prepun
sastanaka i rastanaka bez ponovnog sastajanja.
I nikad se ti trenutci neće vratiti.Zato pokušajmo
da svoje putovanje kroz život učinimo najlepšim mogućim.Pokušajmo
da sa svima u vozu budemo u ljubavi,Pokušajmo da u svakom putniku vidimo
ono najbolje u njemu.

Setimo se toga da na svakom ukrštanju
životnih koloseka neki od vagona može da isklizne iz koloseka i
da je putnicima u njima potrebna
naša pomoć.I sami možemo doživeti iskliznuće,
Nadamo se da ćemo tada naići na putnika
koji će nas razumeti.

Najveća misterija putovanja je što ne znamo
kada ćemo zauvek sići sa voza,takođe neznamo
ni kada će naši saputnici sići.Pa ni oni koji sede do nas.Sigurno
ću biti veoma tužna kada budem morala
zauvek da napustim voz.Verujem da će veoma boleti rastanak sa
prijateljima koje sam srela za vreme
putovanja i koji su mi postali dragi.

Međutim gajim nadu da postoji glavna stanica
i da ću videti kako svi moji dragi pristižu,sa prtljagom
koji nisu imali kada su ulazili u voz i biću srećna što se ponovo
srećemo.Usrećiće me pomisao da sam ja
pomogla da uvećaju svoj prtljag i da sam u njega
stavila prave sadržaje.

Moramo se truditi da imamo srećno putovanje
i da znamo da se na kraju sva muka stostruko isplati.Pokušajmo da
pri silasku sa voza
ostavimo prazno sedište koje kod ostalih putnika,
koji nastavljaju putovanje,budi čežnju i lepa
i prijatna sećanja.

edna je žena sanjala da je ušla u veliku i raskošnu prodavnicu i tu je, na svoje ogromno iznenađenje, videla Boga za pultom.

“Šta prodaješ?” upitala je.

“Sve što ti srce zaželi” odgovori Bog.

Žena je jedva poverovala u ono što je čula i odluči tražiti ono najbolje što ljudsko srce može zaželeti.

“Hoću mir za dušu, i ljubav, i sreću, i mudrost,
i slobodu od straha”, reče.
Potom, nakon kratkog razmišljanja, doda:

“Ali ne samo za mene, već za svakoga na svetu.”

Bog se nasmejao.
“Mislim da si me pogrešno shvatila, draga moja”, reče Bog.
“Ovde ne prodajemo plodove. Samo seme.“

Čovjeku ništa nije tako teško kao čekati vrijeme - svojih pet minuta, jer stalno vam se čini da je to vrijeme došlo evo baš sad i, ako priliku sada ne iskoristite, poslije ćete se kajati cijeli život.
Vrijeme je na visokoj cijeni, ono se plaća, ono se čuva kao dragulj, vremenu se čovjek divi, jer ga vrijeme vremenom satire. I, ako je to istina, onda je vrijeme zapravo gospodar cijelome svijetu. Onome tko nema vremena i za koga vrijeme ne radi, ne piše se dobro. Taj je siromah, tome je odzvonilo. Ne kaže se uzalud sve u svoje vrijeme.

Vrijeme je neumorno. Ono usprkos svojim godinama uvijek korača istim tempom; kao životni usud opominje naše pakosti, pecka sitne ljudske prljavštine, povremeno čak dođe neko čudno, teško vrijeme za sve nas. To se obično dogodi kada se u svijetu nataloži previše zla, pa obična ljudska dobrota bude manja od vijeka, tuga veća od svake radosti, a ljudima ovlada neko ludilo. Tada vrijeme čini svoje. Ono sudi i presudi. A oni koji ostanu kao svjedoci tog vremena, još dugo opominju sve koji dolaze.

Ispočetka je njihov glas jak, a poslije tiši, naposljetku kao da i nije vise važno. A važno je, jer čovjek neprestano pravi istu grešku, ruši ono što je s vremenom nastalo. Vrijeme ima svoju aromu, ono je dio svih nas, naših lijepih i onih drugih, teških trenutaka koje poslije cijeli život pokusavamo zaboraviti, ali nam ne uspijeva. Nitko ne zna što će mu vrijeme donijeti. A ono svakome daje po zasluzi. I možemo se ljutiti koliko nas volja, možemo nalaziti tisuće razloga koji su trebali utjecati na drukčiju našu sudbinu, možemo cijelom svijetu do bola vikati svakojake prostote, vrijeme će opet neumoljivo presuditi u svoju korist.
Siniša Glavašević 1960 - 1991.

Ljubav nije neki luksuzni predmet koji bi se mogao kupiti.
Ljubav nije tek nešto za blage ljude.
Ljubav je zadatak SVIH ljudi da žive zajedno u miru i prijateljstvu.
Ljubav je težak zadatak!

U vreme zaljubljenosti sve ide samo po sebi, svi osećaji sudeluju
pa nema nikakvih problema, samo što je vreme prekratko ili predugo…

Nijedan čovek nije svaki dan jednako drag i dostojan ljubavi.
Voleti drugoga samo zato što je tako drag lako završava u porazu.
Ljubav je težak zadatak!

Ljubiti znači verovati, sudelovati u radostima, ali i patnjama.
I brigama partnerovim, i onda kad svakidašnji zajednički život može delovati
poput otrova na uzajamnu pažnju i naklonost.
Ljubav je pitanje odgovornosti!

U ekonomiji ljubavi mora se davati više nego što se ima, moraš dati samoga sebe!
U dobrom braku nikad nisi sam.
Uvek ste vas dvoje, da delite svaku sreću i da zajedno nosite svaki jad i bol.

Ljubiš ako patnju drugoga osećaš kao na vlastitom telu i ako radost
Drugoga postaje tvoja vlastita radost.

Ljubav je svetlo koje drugog ne zaslepljuje.
Ljubav je međusobna blizina, a ne posedovanje drugoga.
Ljubav je davanje topline, a ne gušenje drugoga.
Ljubav je vatra koja neće spržiti drugoga.
Ljubav znači silno poštovati, a ne zarobljavati drugoga.
Dugotrajni nežni zagrljaj najlepših povijuša može ugušiti i najjače stablo.
Jedino je ljubav dom u kojemu možemo stanovati!

Seljak je imao štence koje je nameravao prodati.
Zalepio je reklamu o prodaji štenaca, i narednih je dana većina štenaca bila prodana.
Jednog mu je dana prišao dečak i rekao "Gospodine, želim kupiti jednog od Vaših štenaca."
"Pa," reče farmer brišući pritom znoj s vrata, "ovi su štenci fini rod pasa, i prilično su skupi."

Dečak je spustio glavu na trenutak. Tada duboko zavuče ruku u đep i izvuče čitavu šaku sitniša i dade ih seljaku.
"Imam 39 centi, jeli to dovoljno da pogledam ?"
"Naravno, " reče seljak.
I sa zviždukom, seljak dovikne "Dolly, dođi!".
Iz kućice za pse dotrči kujica Dolly sa četiri male krznene loptice. Mladi je dečak pritisnuo lice uz žičanu ogradu.
Oči su mu plesale s užitkom.

Kako su psići stizali k ogradi, dečak je video još nešto blizu kućice.
Polako, još se jedna krznena loptica približila, vidljivo manja.
Psić je imao kržljavu nogicu i nikako nije mogao hodati u ravnini.
"Želim ovog" reče dečak, i pokaže prema najmanjem psiću.

Seljak je kleknuo kraj dečaka i rekao "Sine, ne želiš ovog psića. Nikada neće biti u mogućnosti trčati i igrati se kao ostali psi."
S tim odgovorom dečak se odmaknuo od ograde, posegnuo za nogavicom i počeo je zavrtati prema gore.
Otkrio je seljaku dve čelične šipke koje su se protezale sve do stopala - gde su bile spojene s veštačkim stopalom.
Pogledao je seljaka i rekao :
"Vidite gospodine, niti ja ne trčim predobro - a štene će trebati nekoga ko Ga Razume."

ŠTA KO ČUJE

Došao Indijanac u grad. U obilasku mu pomaže ugledan građanin i upoznaje ga sa znamenitostima.

- Čujem cvrčka - reče Indijanac kad su prolazili pored parka.
- Da? Nisam čuo! - odgovori mu prijatelj.

Nakon nekog vremena, prolazeći poslovnim središtem grada kaže građanin:
- Čujem, nekome je pao dolar!
- Da? Nisam čuo - odgovori Indijanac.

SUNCE
Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna.
Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po čijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i bele statue. I zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.
Tako mnogo godina.I kada su njegove kose, plave kao uvelo lišce, postale bele; kada su njegove strasne i velike oči, koje su nekada zelene kao limunoveo lisce , postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, on se vratio na svoje suncane obale Jonskog mora. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on niije bio onaj isti .I nije mogao da pozna te suncane obale rodnoga kraja Bolno, on zatvori oci i pogleda u sebe I, gle, tamo on vide sve onako kao sto je bilo nekad,nepregledne obale sa drvecem i senkama koje su isle do kraja sveta ,i blede statue u kojima je uzrujano strujala bela krv strascu i zanosom ,i jedno ogromno sunce koje je izgledalo vece nego svemir .Ono je davalo prostore svodu ,sjaj i oblik stvarima ,jasnocu i cistocu mislima ,i pozlacivalo sve kuda je palo .
To je bilo sunce koje se ne radja na istoku sveta ,Sunce Mladosti, koje izlazi i zalazi na granicama koje su sire od svih prostora ,sunce koje je davalo dubinu nebeskom svodu ,boju predelu ,treptanje zvezdama, lepotu strasti i kobi u ocima zene, i koje je sada svetlelo jos samo duboko u vecernjem sutonu jedne duse .
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša…

edan naš prijatelj je šetao u predvečerje po praznoj plaži u Meksiku.
Dok je hodao, primetio je jednu osobu na velikoj udaljenosti. Kada je
prišao nešto bliže, video je kako se neki čovek, očito iz tog kraja,
saginje, nešto podiže i baca u vodu. Svaki čas je bacao nešto u okean.

Kada je naš prijatelj prišao ...još bliže, video je da taj čovek podiže
jednu po jednu morsku zvezdu, koje je voda izbacila na obalu, i da ih
vraća u vodu.

Naš prijatelj se zbunio. Prišao je tom čoveku i obratio mu se: „Dobro veče, prijatelju.
Pitao sam se šta to radite.“

„Vraćam ove zvezde natrag u okean. Znate, sada je velika oseka, i sve
ove zvezde su ostale na suvom. Ako ih ne vratim u more, uginuće.“

„Shvatam“ – odgovorio je moj prijatelj – „ali na plaži leže hiljade
morskih zvezda. Ne možete sve da ih vratite u vodu. Previše ih je. Sem
toga, to se dešava na stotinama plaža duž obale. Zar ne vidite da
jednostavno ne možete ništa da učinite?“

Čovek se nasmešio. Sagnuo se i podigao još jednu morsku zvezdu. Dok ju
je vraćao u okean, odgovorio je: „Učinio sam nešto bar za ovu.“


(Iz knjige "Melem za dušu")

Jednom, dok sam bio tinejdžer, moj otac i ja smo stajali u redu za
ulaznice u cirkus. Kon...ačno je, nakon dugoga čekanja, ispred nas ostala
samo jedna porodica, koja me je veoma zainteresovala. Bilo je osmoro
dece, verovatno su sva bila mlađa od dvanaest godina. Bilo je očigledno
da nisu baš bogati. Njihova odeća nije bila skupocena, ali je bila
čista. Deca su bila dobro vaspitana; stajala su u parovima iza
roditelja, držeći se za ruke. Uzbuđeno su brbljali o klovnovima,
slonovima i drugim učesnicima cirkusa koje će te večeri videti. Iz
njihovog ponašanja jasno se dalo naslutiti da nikada pre nisu bili u
cirkusu. Ovo je trebalo da bude vrhunac njihovih mladih života.

Otac i majka ponosno su stajali ispred njih. Mama je držala oca za ruku
gledajući ga kao da govori: »Ti si moj vitez na belom konju.« On se
smeškao i ponosno šepurio, gledajući je kao da odgovara: »Pa, naravno
da jesam.«

Prodavačica je upitala oca koliko ulaznica treba. Ponosno je odgovorio:
»Dajte mi, molim vas, osam dečijih i dve ulaznice za odrasle, tako da
mogu odvesti svoju porodicu u cirkus.« Prodavačica je kazala cenu.
Čovek nije imao dovoljno novca. Kako bi se sada mogao okrenuti i reći
svojoj deci da nema dovoljno novca za ulaznice u cirkus? Primetivši šta
se događa, moj je otac zavukao ruku u džep, izvukao novčanicu od
dvadeset dolara i bacio je na pod. (Mi nismo uopšte bili bogati!) Zatim
se sagnuo, pokupio novčanicu, lupnuo muškarca po ramenu i rekao:
»Oprostite gospodine, ovo vam je ispalo iz džepa.«

Čovek je znao šta se događa. On nije tražio milostinju, ali je svakako
cenio pomoć u očajnoj, srcu bolnoj i neugodnoj situaciji. Pogledao je
moga oca u oči, uhvatio ga za ruke čvrsto stežući novčanicu od dvadeset
dolara. Dok mu se suza kotrljala niz obraz, drhtavim je usnama
odgovorio: »Hvala vam, hvala vam, gospodine. Ovo zaista mnogo znači i
meni i mojoj porodici.«

Moj otac i ja vratili smo se do auta i odvezli kući. Te večeri nismo otišli u cirkus, ali tamo nismo bili uzalud.