Odlomci iz knjiga koje volimo

Stepski vuk, Hese

“...vise volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura. Tada u meni gori divlja zalja za snaznim osecanjima, za dozivljajima, gori srdzba prema ovom ufitiljenom, plitkom, normalnom i sterilizovanom zivotu i besomucni prohtev da nesto razbijem u paramparcad, kao na primer neku veliku trgovacku kucu, ili katedralu, ili samog sebe; da pocinim neku smelu glupost, da nekim postovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovnicke djake snabdem kartom za Hanburg, da zavedem neku devojcicu ili da nekolicini predstavnika gradjanskog poretka u svetu zavrnem siju. Jer ipak od svega sam najvise mrzeo, najvise se gnusao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam gradjanina, to obilno i uspesno odgajivanje osrednjeg, normalnog, prosecnog.”

Predeo slikan cajem, Milorad Pavic


“Moja dusa je device koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao sto se umivam svakog jutra kao sto se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice , imam svoj nebeski pralik. Moju rec neko je vec izgovorio negde gore pre mene, moja rec samo sledi svoj nedostizni uzor. I ja zudim da se pesmom priblizim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uci o svojoj drugoj, nevidljivoj bozanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja rec i moj glas samo polovina Reci i polovina Pesme i uci me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer , Duh dise kad hoce i na koga hoce. Inace, zasto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuca. Zasto je covek sredom glup i za utornik , a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni vise nije citljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine . Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog zivota ostadose samo brkovi o koje mozes da ocistis zube.
Zato ja trazim Onog ko ce mi umesto mene procitati i tumaciti knjigu moje sudbine. Ko ce mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao sto nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode ( jer ovde su sve takva bica sto imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne moze imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao sto oci gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj racun. Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo sto ovde postoji i moze se spoznati na ovom svetu) ucim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takodje simbol i ucim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duse. Moj nebeski ljubavnik meri: sta su drugi nama nazao ucinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: sta smo mi drugima nazao ucinili. Ako me ka nebu vuce moj nebeski ljubavnik kojeg naslucujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj zivot, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duse, knez oblasti nocne, ubica mog glasa, koji ce se neminovno jednom pojaviti da me odvuce u podzemlje, u cutanje i smrt. Zato sam zelela da nadjem onog prvog pre no sto me nadje drugi.”

Dr. Faustus
Tomas Man

"Jer sve je receno: Budite trezni i budni! Ali mnoge to uopste ne zanima, nego- umesto da se s pamecu brinu o onome sto je potrebno na zemlji kako bi na njoj bilo sta bolje i da jos k tome razumno rade da se medju ljudima uspostavi takav red koji ce lepom delu ponovno dati zivotni temelj i omoguciti mu da se posteno uklopi u taj red- umesto toga covek namerno sve to izbegava i odaje se paklenoj opojnosti: tako da on prodaje svoju dusu i dolazi medju strvine."

F.M.Dostojevski - Smeh - Proba duše

Za smeh je, pre svega, potrebna iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi?
Za smeh je potrebna nezlobnost, a ljudi se najčešće smeju pakosno. Iskren
i nezlobiv smeh znaci veselost, a zar ima kod ljudi u današnje vreme veselosti
i umeju li ljudi da budu veseli? Veselost čoveka je najvidnija crta njegova, koja
ga najviše odaje. Jedan karakter dugo ne možete upoznati, ali čim se čovek bar
jedanput nasmeje sasvim iskreno, pokazaće vam se njegov celi karakter odmah
kao na dlanu. Samo čovek vrlo visokog i vrlo sretnog razvitka ume da bude veseo
i da zarazi druge, to jest neodoljivo i dobrodušno veseo. Ne govorim o njegovom
umnom razvitku, nego o karakteru, o celom čoveku. Na taj način, ako želite da
prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako
govori, ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje
da pogledate kako se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek.

Ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete: jedino
deca umeju da se dobro smeju do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna.

Antoan-Sent Egziperi "Mali princ"


Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on…
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu…

Fransoaz Sagan "Odgovori"


"Ponajčešće ljubav znači rat. Borba u kojoj svako nastoji da ščepa za vrat onog drugog. Sastoji se od ljubomore, posedovanja, pripadanja, čak u odnosima koji izgledaju najširokogrudiji. Kao u svim drugim bitkama i u ovoj padaju žrtve. Uvek postoji jedan koji voli više nego drugi, jedan koji pati, drugi - koji pati zato što nanosi patnju. Na sreću, ne pate uvek jedni te isti, pa odnos može da se preokrene. Ali, postoji i izvesna nežnost koja nam pomaže da prihvatimo onog drugog, a koja se sastoji od poverenja i dostojanstva. No, žalosno je što ljudi uvek nastoje da dobiju na jednoj strani ono što su izgubili na drugoj. Malo ih je koji su zadovoljni položajem i svojim materijalnim stanjem. Oni pokušavaju da to nadoknade na račun drugih u svojim ljubavnim odnosima, jer žele nešto da se ušićari. Dobija se, dok sve ide svojim tokom. Osim toga, u ljubavnim odnosima postoje "smicalice" kojima se možemo poslužiti, te ostaviti partneru da posumnja da li ga uopšte volimo. Meni je to odvratno. Postoji, takodje, jedan prirodan, razuman odnos koji potvrdjuje činjenica da ako neko s vama živi, s vama spava i smeje se - s vama, onda vas zacelo i voli, pa onda čemu sumnjati da će prvom prilikom da otprhne."

Tomas Man "Čarobni breg"


"Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja."

LJILJANA HABJANOVIĆ-ĐUROVIĆ - ŽENSKI RODOSLOV


Da li ljubav uopšte postoji? Ili je ono što se ljubavlju zove tek san o njoj? Kratkotrajna iluzija? Da li je ljubav silovito, žudno stapanje dva tela i propadanje kroz bezdan bezumnog užitka, ili vreme između: pomamna, grčevita nada da će se sve ponoviti. Neprestano drhtavo iščekivanje. Da li je ljubav odbaciti svoj san i zavoleti sve što je njegovo: mračne ćoškove navika i ružnu pustoš duše? Odbaciti svoju sliku o njemu i voleti ga onakvog kakav je? Da li voleti znači naći opravdanje za sve? Ničega se ne stideti, čak ni pred sobom? Sve je to ljubav...

Paulo Koeljo - Alhemičar


"... Kada čovek dublje zagleda u dušu sveta
lako shvati da na svetu uvek postoji
jedna osoba koja čeka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva prošlost i sva budućnost
gube svaki značaj...
i samo postoji taj trenutak..."

Gabrijel Garsija Markes


Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo marioneta,
i podario mi komadic zivota,
moguce je da ne bih kazao sve sto mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.
Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.
Spavao bih manje, sanjao vise,
shvatio sam da da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slusao bih kada drugi govore, i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.
Kada bi mi Bog podario komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.
Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica...
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota...
Ne bih pustio da prodje ni jedan dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu, vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas ljudi...Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine. a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put prst svog oca, da ga je uhvatio zauvek.
Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu ppomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nazalost poceti da umirem...

Djole Balasevic "Jedan od onih zivota"


I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaceš, istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Og Mandino - Najveci trgovac na svetu


- Nisam na ovaj svet stigao da bih bio porazen,
niti neuspeh struji mojim venama.
Ja nisam ovca sto ceka da je njen pastir podstakne.
Ja sam lav koji odbija da zbori, hodi i spava sa ovcama.
Kasapnica neuspeha nije moja sudbina.
Istrajacu sve dok ne uspem...

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."


D.Maksimovic

Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne cita, onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagno umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvaca pomoc.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajuci si svaki dan ista ogranicenja,onaj koji ne mijenja rutinu, onaj koji se ne usudjuje odjenuti u novu boju,onaj koji ne prica sa ljudima koje ne poznaje.

Lagano umire onaj koji bježi od strasti
i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u ocima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne mijenja svoj život kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi, onaj koji se ne želi odreci svoje sigurnosti radi nesigurnosti, i koji ne ide za svojim snovima; onaj koji si nece dozvoliti, niti jednom u svom životu, da pobjegne od smislenih savjeta.......
Živi danas, ucini danas, riskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti sretan!


Pablo Neruda

" Preboleces to - to je samo klise koji stvara probleme.Izgubiti nekoga koga volis znaci potpuno promeniti svoj zivot.Ne mozes da prebolis jer je to osoba koju si voleo.Bol prestaje,dolaze novi ljudi ali praznina nikada ne biva popunjena.Kako bi i mogla da bude?
Osobenost onoga za kim zalimo ne ublazava se njegovim odlaskom nekom drugom.Rupa u mom srcu ima oblik te osobe i niko drugi ne moze da je popuni.Zasto bi se od nekoga to i ocekivalo?"

(Vinterson-"Zapisi na telu")

Zivotom ne vlada volja ili namera. Zivot je pitanje nerava, vlakana i sporogorecih celija u kojima se misao krije a strast dozivljava snove. Mozda zamisljas da si bezbedan i smatras sebe jakim. Medjutim, neocekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki narociti miris koji si nekad zavoleo i koji budi divna secanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naisao, akord iz muzickog dela koje si prestao da sviras – kazem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi nas zivot.

Oskar Vajld "Slika Dorijana Greja"

Dajem ti sat, ne da se prisećaš vremena, već da bi ga ponekad mogao na trenutak zaboraviti, da ne izgubiš dah pokušavajući da ga osvojiš. Jer bitke se nikad ne dobijaju. Čak se i ne biju. Bojno polje samo otkriva čoveku njegovu ludost i očajanje, a pobeda je uvek samo iluzija filozofa i glupaka...
Moglo bi se pomisliti da će se nesreća jednog dana umoriti, ali onda samo vreme postaje naša nesreća.


Buka i bes - V. Fokner

Samo voljena zena sme da pita i da zahteva,da prebacuje i kori. Da se nestasno igra i koketuje sa bolom. Koketerija nevoljene zene je ruzna groteska, njeni zahtevi su nasilje, prekori placno moljakanje.Onaj ko trazi u ime svoje neuzvracene ljubavi,prlja i sebe i tu ljubav vukuci je kroz blato ponizenja.

Naše nispunjene želje, neotvarene maštarije, zaboravljeni snovi, svedoče kako smo lako izneverili svoju mladost. Sebe. Jer mi smo ono što želimo, o čemu sanjamo; mi pravi izgubljeni smo u mladalačkim drhtajima i žudnjama. Sve što je došlo posle, što je bilo drugačije, kompromis je. I poraz!

Ali izbor se ne može učiniti jednom zauvek. Na svakoj raskrsnici ponovo se mora birati pravac. Zato je legenda o lavirintu jedina istinita i sveobuhvatna priča o lljudskom životu.

Ljiljana Habjanovic Djurovic

...jer nista ljude ne veze tako kao zajednicka i srecno prezivljena nesreca.I oni su se osjecali cvrsto vezani secanjem na tu minulu nevolju.Zato oni tako vole te uspomene na najtezi udarac koji ih je u zivotu zadesio, i nalaze u njima zadovoljstva koja su mladim nerazumljiva.Njihova su secanja neiscrpna a oni su u ponavljanju tih secanja neumorni; dopunjavaju se u razgovoru i podsecaju; pogledaju samo jedan drugom u te staracke oci sa skleroticnom, pozutjelom beonjacom i vide ono sto mladi ne mogu ni da naslute; zanose se sopstvenim recima; tope svoje svakodnevne brige u secanju na vece koje su davno i srecno prosle."


Na Drini cuprija, I. Andric

"Budite radosni kad god vam se za to pruza mogucnost, i kad
god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci ciste radosti vrede
vise nego citavi meseci naseg zivota provedeni u mutnoj igri
nasih sitnih i krupnih strasti i prohteva. (Njihova propinjanja
su cudljiva i nezdrava, njihova nezadovoljenja nisigurna i kra-
tkotrajna, sam sebi cilj i svrha!) A minut ciste radosti ostaje
u nama zauvek, kao sjaj koji nista ne moze zamraciti."

Andric-Znakovi pored puta