Od ljudskih prava do hrišćanske etike
Jedna od velikih tekovina modernog društva je ideja o univerzalnim ljudskim pravima i slobodama, kao i dostojanstvu (svakog) čoveka koje izvire iz samog njegovog postojanja kao čoveka, i ne zavisi od njegovog porekla (klasne pripadnosti), tradicije, uverenja, rase i sl. Ono, međutim, što je za svakodnevni život ljudi mnogo važnije od načelnih deklaracija i principa je njihovo funkcionisanje u praksi.
I tu je moderno društvo u proteklih stotinak godina učinilo veoma mnogo, ne samo kada je reč o političkim pravima i slobodama (kao što je uvođenje opšteg prava glasa za punoletne osobe, ravnopravno tretiranje svih građana jedne zemlje pred zakonom i sl.) već i kada je u pitanju kultura svakodnevne komunikacije i način na koji se odnosimo prema drugima. I jedno i drugo je posledica ideje o dostojanstvu čoveka kao i ideje o građaninu kao slobodnom i odgovornom konstitutivnom činiocu društva. Tako je odnos poštovanja i uvažavanja prema drugom čoveku veliko civilizacijsko postignuće koje, treba to uvek napomenuti, nije nezavisno od hrišćanske ideje o čoveku. Pružiti drugima ono što očekujemo za sebe, uvažavati slobodu pojedinca sve dok ona ne ugrožava nekog drugog, jesu naizgled potpuno sekularizovane vrednosti savremenih (pre svega zapadnih) društava, pri čemu se zaboravlja da je njihovo poreklo u hrišćanskoj antropologiji i etici, koja bi se jednostavno mogla formulisati, u svom afirmativnom kao i odričnom obliku na sledeći način: „(ne) čini drugome što (ne) želiš da tebi čine“.
VERA I TOLERANCIJA
Često se danas može čuti opaska da nam nije potreban koncept tolerancije jer su pravoslavna vera i tradicija iznad toga; one traže ljubav prema drugome umesto prosto tolerancije što je, svakako, mnogo više.
Ipak, ako malo razmislimo videćemo da je ovakav argument u najmanju ruku neoprezan. Iako je hijerahija ovih vrednosti ispravno postavljena na teorijskom planu, činjenica je međutim da je u praksi nivo tolerancije u društvu, počev od one elementarne, često tako nizak da se i nivo uvažavanja drugog čoveka čini nedostižnim, dok ljubav postaje puka fikcija.
LjUBAV I SLOBODA
Problem se sastoji u tome što je ljubav nešto što se ne može tražiti, nametati ili zahtevati, niti može postojati bez slobode i želje konkretnih ličnosti da vole. Nasuprot tome, tolerancija i poštovanje drugoga jesu vrednosti od kojih je moguće krenuti i koje se u jednom društvu mogu zahtevati od svakog pojedinca. Drugim rečima, tolerancija i uvažavanje jesu minimum na kome je neophodno graditi odnos prema drugome, dok je ljubav optimum te relacije. Problem je čini se i u tome što prečesto ističemo maksimalističke ciljeve a da pri tome nismo sposobni da ostvarimo ni one najelementarnije. Treba se uvek iznova podsećati da nije reč samo o moralnom ili zakonodavnom problemu kada neko vrši nasilje nad drugim, zagađuje prirodnu sredinu ili ambijent u kome ljudi žive (kada govorimo o ovom poslednjem, o čemu se veoma malo govori, dovoljno je samo pogledati enormne količine đubreta, plastičnih kesa i sličnog otpada kojima su preplaljeni naši gradovi, šume i sela da bi se videlo o kakvom problemu je reč), učestvuje u korupciji ili je podstiče, uvodi laž i bahatost kao legitiman odnos prema drugome i prema svetu itd. U svakoj od ovih stvari i svima njima zajedno je reč i o duboko religioznom i hrišćansko-antropološkom problemu.
ODNOS PREMA DRUGOME
Omalovažavanje poštovanja, tolerancije ili moralnih vrednosti, svesno ili nesvesno, vodi u legitimisanje (potencijalnog) nečovečnog odnosa prema drugome kao i prema celokupnoj Božjoj tvorevini. Tako se javlja opasnost da metafizika postane način legitimisanja zla (premda je tačno i to da zapadanje u moralizam i pijetizam preti da iscrpe metafiziku u etici).
Izgleda da upravo hrišćani prečesto zaboravljaju da se ljubavi učimo ceo život i da se u njoj nećemo prestati usavršavati ni u Carstvu Nebeskom. Tražiti, stoga, da ljubav u jednom društvu bude polazna osnova nije samo naivno već i nemoguće. Kada bi to bilo moguće onda bi se spasenje nalazilo već u samom društvu tako da ne bismo ni imali potrebu za Crkvom.
POŠTOVANjE DRUGOGA
Poštovanje drugog čoveka, uljudno ponašanje i slične odlike (razvijene) kulture svakodnevnog života jesu vrednosti koje svaki član jednog društva uz sasvim mali napor može pružiti drugome. Time čitav društveni ambijent postaje kultivisaniji i prijatniji za život. Tačno je da nas to samo po sebi neće odvesti u raj, i da hrišćani na tome ne mogu i ne treba da se zadrže. Ali je isto tako tačno i da je odsustvo uvažavanja drugoga sasvim siguran pokazatelj naše udaljenosti od Carstva Nebeskog.
Pravoslavlje
