KK Partizan

Počeci

Košarkaški klub Partizan nastao je kao košarkaška sekcija Sportskog društva Centralnog doma Jugoslovenske armije. Sportsko društvo CDNJA Partizan osnovano je 4. oktobra 1945. Košarkaška sekcija CDNJA Partizan nastala je od košarkaške reprezentacije Jugoslovenske armije, koja je 1945. godine osvojila prvenstvo države na turniru sa reprezentacijama jugoslovenskih republika. Pod imenom Partizan košarkaši današnjeg KK Partizan nastupaju od prvog klupskog šampionata Jugoslavije, održanog 1946. godine. KK Partizan je 1953. godine zvanično prestao da bude klub Jugoslovenske armije, pošto je i celo sportsko društvo devojenizovano i dobilo naziv Jugoslovensko sportsko društvo Partizan (JSD Partizan).


Iako veoma jakog igračkog sastava, sa dosta košarkaša koji su nastupali za reprezentaciju Jugoslavije, na prvu titulu seniorskog sampiona Jugoslavije čekalo se sve do 1976. godine. U prvih 30 godina istorije Kluba kroz Partizan su prošli mnogi asovi – Mirko Marjanović, Boža Muncan, Radomir Šaper, Vilmoš Loci, Lajoš Engler, Čeda Stojičević, Bora Stanković, Borislav Ćurčić, Branko Radović, Radovan Radović, Miloš Bojović,Dragutin Cermak, Slobodan Jelić i mnogi drugi. U ovom periodu Partizan je čak pet puta bio drugi u prvenstvu Jugoslavije, u dva navrata imao je i isti broj bodova kao prvoplasirani tim, ali nije uspeo da stigne do titule nacionalnog prvaka.

Stvaranje velikana

Uspon KK Partizan i njegovo izrastanje u veliki košsarkaški klub koji je postao jedan od najuspešnijih u Evropi, utemeljen je početkom 70-ih godina, kada su Klub počeli da vode bivši košarkaši i kada je stručni rad kao selektor i kao trener u svoje ruke preuzeo Ranko Žeravica. On je izvršio sjajnu selekciju mladih igrača na čelu sa izuzetno talentovanim Draženom Dalipagićem i Draganom Kićanovićem. Pošto je kao trener državne reprezentacije (do 1965. kao pomoćnik Aleksandra Nikolića, a zatim kao prvi trener), već više od deset godina pratio razvoj svetske košarke, uključujući i američku profesionalnu, Ranko Žeravica je u radu sa mladom Partizanovom ekipom primenio to znanje i iskustvo, pokušavajući da spoji najbolje osobine američke i sovjetske koncepcije košarkaške igre, prilagodivši ih osobenostima mentaliteta beogradskog, srpskog i jugoslovenskog podneblja.


Okupio je oko sebe i druge mlađe stručnjake. Krajem 70-ih godina, kada je Žeravica kao trener odlazio u inostranstvo, njegovi raniji saradnici, Borislav Ćorković i Dušan Ivković, preuzimali su ekipu i nastavljali da grade veliki Partizan.

Ovaj izuzetno važan period u istoriji Kluba krunisan je sa nekoliko trofeja. Prvi je bio titula šampiona Jugoslavije u sezoni 1975/76, a zatim su sledila i dva osvojena Kupa Radivoja Koraća(u finalu 1978. u Banjaluci je pobeđena Bosna sa 117:110, dok je 1979. u Beogradu Partizan bio bolji od italijanskog AMG Sebastiani Arigonija 108:98), jedan Kup Jugoslavije (1979) i još jedna titula državnog prvaka (1981). Osim treneru Žeravici, Ćorkoviću i Ivkoviću, koji su ekipu vodili do velikih uspeha, izuzetne zasluge za stvaranje velikana evropske košarke pripadaju igračima – pre svih Draženu Dalipagiću i Draganu Kićanoviću, ali i Farcicu, Todoriću, Kerkezu, Mariću, Petroviću, Pešiću, Beravsu, Zečeviću, Savoviću i mnogim drugima.

Novi "Dream Team"

Posle zatišja zbog smene generacija, krajem 80-ih godina, pod vođstvom novog direktora Kluba, slavnog košarkaskog asa Dragana Kićanovića, koji je smelo u rad uključivao i mlade stručnjake, poput Dušana Vujoševića (treneri su sredinom 80-ih bili i Zoran Slavnić, Borislav Džaković, Vladislav Lučić), stvoren je ponovo veliki trofejni košarkaski tim Partizana.

Stasala je generacija Aleksandra Đorđevića, Vlade Divca, Žarka Paspalja, Ive Nakića, Miroslava Pecarskog, koja je, uz sjajnu podršku nešto starijih Željka Obradovića, Milenka Savovića i Gorana Grbovića, predvođena mladim trenerom Dušanom Vujoševićem, Partizan ponovo povela u sam vrh jugoslovenske i evropske košarke.

Ta generacija je 1987. godine osvojila titulu prvaka Jugoslavije, a 1988. posle sjajne serije pobeda u Kupu šampiona nad najjačim evropskim klubovima (Barselona, Makabi, Aris, Filips…) obezbedila je učešće na Fajnal foru u belgijskom gradu Ganu. Ipak, Partizan tada nije uspeo da se vine do samog evropskog Olimpa. Posle poraza u polufinalu od Makabija iz Tel Aviva (82:87), Partizan je pobedom nad Arisom (105:93) osvojio treće mesto u Evropi.

Sledeće, 1989. Partizan je, pojačan i mladim Predragom Danilovićem, po treći put osvojio Kup Radivoja Koraća, trijumfom nad Vivom Vizmarom iz Kantua. Posle poraza u prvoj utakmici u Italiji (76:89), u beogradskom revanšu "crno-beli" su furioznom igrom trijumfovali sa 101:82.

Te blistave sezone Partizanov drugi "Dream team" osvojio je i Kup Jugoslavije pobedom nad splitskom Jugoplastikom (87:74).

Evropska i svetska afirmacija tog drugog pokolenja velikih košarkaskih asova Partizana, privlačila je darovite mlade košarkaše u Klub, ali je, istovremeno, zbog velike zainteresovanosti finansijski moćnih klubova iz Evrope i SAD za Partizanove igrače, znatno skratila vreme koje su najbolji košarkaši provodili u Klubu. Vlade Divac i Žarko Paspalj krajem 1989., zajedno sa Draženom Petrovićem, postali su prvi igrači sa prostora Jugoslavije koji su otišli u NBA ligu. Kasnije su u NBA igrali i Aleksandar Đorđević i Predrag Danilović, tako da je Partizan jedini evropski klub koji je dao cak četiri košarkaša za NBA.

Na vrhu Evrope



Posle odlaska generacije Divca, Paspalja, Grbovića, Savovića i ostalih nosilaca igre u prethodnom periodu, Partizan je pred sezonu 1991./92. stvorio novi mladi tim, čije su nove zvezde bili Aleksandar Đorđevic i Predrag Danilović. Uprava je za trenera izabrala dotadašnjeg kapitena ekipe i reprezentativca, Željka Obradovića, koji je dobio pomoć kakvu je samo mogao da poželi. Na mesto stručnog savetnika došao je nekadašnji trener i igrač Partizana, vrhunski evropski košarkaški stručnjak, profesor Aleksandar Nikolić. Uz punu podršku Uprave, trenerski tandem je sa mladom ekipom započeo izuzetno ozbiljne pripreme.

Ubrzo je mladi trener Obradović istupio u javnost sa nekim izjavama koje su se mnogima činile nerealnim. Tvrdio je da Partizan opet ima izuzetno jaku ekipu, da je novi tandem Đorđević – Danilović najbolji bekovski par u Evropi i da njegov tim u Evrpskoj ligi neće biti autsajder.

Ispostavilo se da je Obradović bio u pravu, iako se na Partizan te 1991. godine obrušila još jedna nevolja: FIBA je, zbog rata u Hrvatskoj, ekipama sa teritorije bivše SFRJ naredila da svoje utakmice kao domaćini moraju da igraju u inostranstvu. Beogradski "crno-beli" su se opredelili da budu "domaćini" u madridskom predgrađu Fuenlabradi. To se pokazalo kao dobra odluka – već posle prve utakmice u Evro-ligi, bilo je jasno da ce se Partizan u Španiji osećati kao kod kuće, jer je španska publika na najlepši način podržala mladu ekipu.

Tako je počela velika Partizanova "odiseja" po Evropi. Ekipa Željka Obradovića je u ubitačnom ritmu evropskih i domaćih utakmica prevaljivala hiljade kilometara u samo nekoliko dana. Ali Obradovićev tim iz utakmice u utakmicu igrao je sve bolje.

Takmičenje u grupi u Evroligi Partizan je zavrsio na četvrtom mestu uz devet pobeda i pet poraza. To je značilo da će Partizan u odlučujućim utakmicama za plasman na Fajnal for, igrati sa bolonjskim Virtusom (te godine slavni klub nosio je ime Knor). Bolonjezi su imali snažan tim predvođen bivšim jugoslovenskim reprezentativcem Jurijem Zdovcom. Ali, Đorđević, Danilović, Nakić, Stevanović, Dragutinović, Rebrača, Šilobad, Koprivica, Lončar i Šarić u tri utakmice bili su bolji i, po drugi put u istoriji Kluba, izborili su plasman na Fajnal for koji se te 1992. održavao u Istanbulu.

Najveći uspeh u istoriji KK Partizan, osvajanje titule prvaka Evrope, ostvaren je na Fajnal foru u Istanbulu aprila 1992. godine. Do podviga je stigla ekipa čiji je prosek godina bio samo 21,7 i koja je od 17 utakmica u Evroligi do Fajnal fora samo jednu odigrala u Beogradu (revanš četvrtfinala protiv Knora).

Na Fajnal foru u istanbulskoj dvorani "Abdi Ipekci" Partizan je pobedio, u tom trenutku dva najjača evropska sastava – u polufinalu milanski Filips i u finalu Huventud iz Badalone. Svi ljubitelji košarke još uvek pamte čuvenu trojku kojom je Aleksandar Đorđevic u poslednjim trenucima finalne utakmice sa Huventudom (71:70) Partizanu doneo titulu evropskog prvaka. Najblistavija sezona u istoriji Kluba upotpunjena je trijumfom u domaćem šampionatu i Kupu.

Vreme izolacije

Posle istanbulskog trijumfa, najbolji bekovski par Evrope Aleksandar Đorđevic i Predrag Danilović preselio se u Italiju. Otišli su upravo u klubove koje su pobeđivali godinu dana ranije tokom svog "pohoda na Evropu" – Danilović u Knor, a Đorđević u Filips. Kao što se i pretpostavljalo, odlazak velikog tandema, bio je nenadoknadiv gubitak.

Najvredniji trofej, titulu prvaka Evrope, Partizan je izgubio bez prilike da ga brani. Zbog sankcija koje su isključile jugoslovenski sport iz svih evropskih i svetskih takmičenja, Partizan nije dobio pravo da kao evropski prvak učestvuje u Evropskoj ligi.

Morao se stvarati novi tim sa novim zvezdama. U sezoni 1993./1994. osvojen je Kup Jugoslavije pod vođstvom trenera Željka Lukajića, a sledeća sezona bila je ponovo maksimalno uspešna. Tim koji je vodio Borislav Džaković osvojio je oba domaća trofeja – prvenstvo i Kup. Stasavali su novi igrači koji su bili spremni da nastave blistavu tradiciju KK Partizan. Nikola Lončar, Miroslav Berić, Haris Brkić, Željko Rebrača, Predrag Drobnjak, Aleksandar Čubrilo. Pored toga, pošto je 1995. jugoslovenskim klubovima ponovo omoguđeno da se takmiče u evropskim kupovima, Partizan je spremao novi tim za nove pohode na međunarodnoj sceni.

Mladi igrači, bez iskustva u Evropi, nisu već prve sezone ostvarili značajniji rezultat u Evropi, ali su, pod vođstvom iskusnog stručnjaka Ranka Žeravice, osvojili titulu prvaka Jugoslavije (1995./1996.) i obezbedili povratak u najjače klupsko evropsko takmičenje – Evropsku ligu.

Ponovo u vrhu

Već u sezoni 1996./1997. Partizan je predvođen novim trenerom Miroslavom Nikolićem, ponovo zauzeo mesto među najjačim klubovima Evrope. Plasirao se u osminu finala Evrolige, gde je posle velike borbe, sa 2-1 u seriji, eliminisan od kasnijeg prvaka Evrope, Olimpijakosa. Nastavljena je dominacija u domaćoj Ligi. Partizan je po treći put uzastopno osvojio titulu jugoslovenskog prvaka. Pojaćan Dejanom Tomaševićem, Dejanom Koturovićem, Draganom Lukovskim, tim je ponovo bio moćan, a u beogradskoj dvorani "Pionir" redom su pobeđivani najjslavniji timovi "Starog kontinenta".

Sledeća sezona (1997./1998.) predstavljala je definitivnu potvrdu veličine i snage KK Partizan. Posle samo dve godine od "povratka u Evropu", beogradski sastav po treći put u istoriji Kluba izborio je učešće na Fajnal foru. Posle serije poraza u takmičenju po grupama U Evroligi i ostavke Miroslava Nikolića, koga je na mestu trenera zamenio Milovan Bogojević, Partizan se vratio u velikom stilu. Prvo je eliminisao zvaničnog prvaka Evrope Olimpijakos, da bi u četvrtfinalu bio bolji i od prvaka Rusije CSKA. Na Fajnal foru u Barseloni, tim iz koga su godinu dana ranije otisli Berić i Koturović, pojačan novim bekovskim tandemom Miroslav Radošević – Vladimir Đokić, zauzeo je četvrto mesto.

Partizan za novi milenijum

Posle novog evropskog uzleta, usledio je neplanirani kiks u domaćem prvenstvu. Partizan je izgubio titulu državnog prvaka. Klub je napustio odlični centar Predrag Drobnjak, a na mesto trenera došao je Vladislav Lučić. U Kupu Saporte ekipa je stigla do četvrtfinala gde je poražena od Benetona, ali je neuspešno završeno domaće prvenstvo, koje je zbog rata i NATO bombardovanja prekinuto pre plej ofa (Partizan je zauzeo treće mesto). Ipak, osvojen je Kup Jugoslavije, a finalna utakmica u kojoj je Partizan pobedio FMP Železnik, odigrana je uz zvuke sirena za vazdušnu opasnost. Po završetku sezone ekipu su napustili najbolji igrači, Dejan Tomašević, Haris Brkić, Dragan Lukovski... Formiran je novi, mladi tim, a na mesto prvog trenera pred sezonu 1999./2000. došao je mladi stručnjak Nenad Trajković. Iako pred početak sezone Partizanu nisu davane realne šanse da osvoji neki od trofeja, ekipa je predvođena Radoševićem, Čubrilom, Čankom, Vardom, Đokićem, Markovićem, Petrovićem… osvojila Kup Jugoslavije i stigla do finala plej ofa.

Povratak asova

Partizan je sezonu 2000/2001. počeo pojačan povratnicima Berićem, Bulatovićem, Glintićem, kao i Bogojevićem, a timu se kasnije priključio i Milisavljević. Trener Nenad Trajković je posle samo nekoliko utakmica zamenjen, a na njegovo mesto dosao je Darko Russo, bivši pomoćnik Željka Obradovića u reprezentaciji Jugoslavije. U decembru 2000. dogodila se velika tragedija, kada je ubijen Haris Brkić, koji se nekoliko nedelja pre toga vratio u Partizan. Sezonu je svakako obeležio povratak velikih asova, Vlade Divca, Predraga Danilovića i Žarka Paspalja, ovaj put, na mesta predsednika i potpredsednika Kluba.

Sezonu 2000/2001. je u igračkom smislu obeležio kapiten Miroslav Berić. On je bio najbolji strelac Suprolige i YUBA lige i probio se na četvrto mesto večite klupske liste strelaca. Ipak, Partizan je sezonu završio bez trofeja. U Suproligi je eliminisan u osmini finala od francuskog Asvela, dok je u plej ofu i Kupu Jugoslavije poražen u finalu od podgoričke Buducnosti.

Trofeji uz nove zvezde



Povratak Duška Vujoševića u Partizan poklapa se sa početkom nove ere našeg kluba. Od 2001. godine naš klub je počeo nov osvajački pohod i u žestokoj konkurenciji osvojio pet titula prvaka države i jedan Kup.

Politika kluba bila je da se uporedo sa rezultatom stvaraju novi asovi, igrači koji mogu da nastave trofejni niz Partizana, ali i naše reprezentativne košarke. Partizan je u svetu zbog toga poznat kao klub koji je, uz Univerzitet Severna Karolina, dao najviše NBA igrača u poslednjih 20 godina. Naravno, situacija u našem društvu je takva da onemogućava da se mladi zadrže duže na okupu, trka sa bogatim Zapadom je nemoguća. U tome treba i tražiti razloge nemogućnosti ravnopravne borbe u međunarodnim takmičenjima.

Ostaće zabeleženo da su osvajajući šampionske pehare u crno-belom dresu stasali Miloš Vujanić, Nenad Krstić, Vule Avdalović, da su nosioci igre mladih selekcija državnog tima Uroš Tripković, Luka Bogdanović, Kosta Perović, Boris Bakić, Novica Veličković, Dejan Borovnjak ...

Bez iskusnih igrača poput Vlade Šćepanovića, Dejana Milojevića, Đure Ostojića, Veselina Petrovića, Nenada Čanka, Predraga Šuputa ... rezultat i brzometni napredak mladih svakako ne bi bio moguć. Upravo u tome se najviše ogleda strategija našeg kluba, svi su podređeni dugoročnom, a ne trenutnom uspehu.

Jedna od najuspešnijih sezona

Sezona 2007/08, u košarkaškom klubu Partizan ostaće zapisana kao jedna od najuspešnijih u istoriji. Osvojena su tri trofeja, prvo u Kupu Radivoja Koraća, potom u Jadranskoj ligi, a sve je ukrašeno 15. titulom prvaka države, sedmom uzastopnom. U takmičenju najboljih timova Evrope crno-beli su zaustavljeni na korak od plasmana na fajnal for.
Kada su košarkaši Partizana i stručni štab krenuli da se pripremaju, malo ko im je predviđao tako sjajne rezultate. Sjajnom igrom zasluženo su zauzeli prvo mesto u ligaškom delu regionalnog takmičenja, uz samo dva poraza. Uporedo, postali su hit evroligaškog takmičenja plasiravši se u TOP 16. Pre početka druge faze Evrolige i plej-ofa NLB lige, crno-beli su doneli prvi trofej u Humsku. Osvajanjem Kupa Radivoja Koraća u Nišu nagovestili su šampionski niz. Prelazni pehar namenjen pobedniku Jadranske lige zadržao se u Ljubljani samo nekoliko dana. Posle blistavih partija crno-belih i pobeda nad Olimpijom i Hemofarmom, vraćen je na isto mesto, u trofejnu salu u Humskoj. Partizan je dokazao da je najbolji tim u regionu.

Paralelno sa uspesima u ova dva takmičenja, košarkaši i stručni štab pravili su velike podvige u evropskoj eliti, iza sebe ostavivši gigante poput Panatinaikosa. Igrama Partizana i atmosferi u Pioniru divila se cela Evropa. Za plasman među četiri najuspešnija kluba Starog kontinenta nedostajala je samo jedna stepenica, pored protivnika naš tim je imao i dodatne prepreke, koje su bile nepremostive. Kruna uspešne sezone došla je uz velike napore. Partizan je osvojio 15. titulu prvaka države, 7. uzastopnu, i obezbedio ponovno učešće na najvažnijem evropskom klupskom takmičenju – Evroligi.

Tri trofeja i sezone 2008/2009

Košarkaški klub Partizan. KK Partizan. Crno-beli. I u prethodnoj sezoni, najbolji. Sezona 2007/2008 je okarakterisana kao jedna od najuspešniji u istoriji kluba, osvojena su sva tri trofeja, plasman u osam najboljih timova Evrope. Kazu da je trofeje lakse osvajati nego braniti. Crno-beli u sezoni 2008/2009 nisu dozvolili da trofej Kupa Radivoja Koraća napusti trofejnu salu u Humskoj, regionu su sasvim jasno pokazali da titula u NLB ligi ne menja vlasnika, a u domaćem prvenstvu su nastavili svoju dominaciju. Malo bi bilo reći da su ih samo branili, tri trofeja su i ove sezone osvojena!



Čarbobne partije Duletovih pulena u Evropi, ponovo su zasenile sve ljubitelje igre pod obručima. U utakmicama punim preokreta nizale su se pobede u Pioniru, kao i na strani, navijači su ispratili crno-bele prvo u šesnaest, a potom i u osam najboljih timova Evrope. Uspeh iz prethodne preselio se i u narednu sezonu. Uz jednu „manju“ dopunu: tim Partizana 2008/2009 i verni navijači kluba iz Humske, ponosni su vlasnici rekorda posećenosti jednoj utakmici Evrolige. Kao kruna ponovljenog uspeha, Beogradska Arena bila je ispunjena do poslednjeg prostora, a prizor prve klupske utakmice u najvećoj dvorani na Balkanu ostao je zabeležen u istoriji našeg kluba, sportskog društva, grada i države.

I po završetku sjajne košarke godine, priznanja su stizala u Humsku. Sportski savez Beograda dodelio je Majsku nagradu našem klubu, Duško Vujošević dobio je najveće trenersko priznanje, nagradu Aleksandar Gomeljski, a Evroliga je odlučila da na turneju po Americi u susret NBA timovima povede upravo crno-bele.

Naša priča se nastavlja… Sezona 2009/2010



Iz godine u godinu tim iz Humske 1 karakteriše sezonu koja je iz njih kao jednu od najuspešnijih u istoriji kluba. Tako je bilo 2006/2007, 2007/2008, potom 2008/2009, a generacija koja je iznela sezonu 2009/2010 će sasvim sigurno ostati upisana zlatnim slovima pored generacija iz Gana, Istanbula i Barselone, ponosno sa sobom noseći titulu učenika fajnal fora Evrolige iz grada svetlosti.

Godina koja je iza nas svojim početkom je nagovestila posebnost. Košarkaši Partizana su za uspehe kojima su očarali Evropu nagrađeni pozivom Evrolige da reprezentuju evropsku košarku na američkom kontinentu. Crno-beli su odigrali istorijske mečeve sa Denverom i Finiksom, i tako postali prvi kub sa ovih prostora koji je imao priliku da odmeri snage sa NBA timovima.

Početak takmičenja u NLB ligi i Evrioligi nije nagoveštavao sjajnu sezonu izabranika Duška Vujoševića, tim koji je kompletiran kasnije nego obično, svoju pravu snagu pokazivao je kako su utakmice odmicale. Hala Pionir je ostala neosvojiva tvrđava za mnoge evropske velikane, Efes Pilsen, Olimpijakos , Barselonu. Momci u crno-belim dresovima su svojim navijačima priređivali košarkaške predstave, sa mnogo drame, strepnje, suza i istinske sreće. Prvi ispit za odbranu jednog od tri trofeja, koja već dve godine zajedno stoje nepomično u trofejnoj sali šampiona, odveo je košarkaše Partizana ponovo u Niš. Nisu dozvolili iznenađenje, a Kup Radivoja Koraća ostao je na istoj adresi – Humska 1, Beograd.


Ono što ekipa Duška Vujoševića prezentovala na evropskoj sceni, ostaće zabeleženo ne samo u istoriji kluba, već grada i zemlje iz koje dolaze. Pionir je uskoro postao mali za sve one koji su želeli da daju podršku crno-belom čudu koje je sjajem svoje igre došao do grada svetlosti i četvrtog fajnal fora u istoriji. Do poslednjeg mesta ispunjena Beogradska Arena dočekala je veliki Makabi i pozdravila njihov Partizan koji se iz Tel Aiva vratio sa jednom pobedom nad protivnikom. Dve stepenice do Pariza bile su cilj, kroz koji su crno-beli prošli u velikom stilu. Ponosni su bili oni, ponosan je bio Beograd i Srbija.
Jadranska liga je nakon teške i naporne sezone, kao i obično završena susretom četiri najbolje ekipe. Crno-beli su se u finalu sastali sa zagrebačkom Cibonom, a poslednje sekunde sada već legendarne utakmice, obišle su svet. Partizan je četvrti put postao regionalni prvak i ispit broj dva položio sa desetkom.

Pariz je imao priliku da ugosti četiri najbolja tima Starog kontinenta, evropska košarkaška publika imala je čast da jedan od njih upravo bude Partizan. Odigravši dve utakmice na produžetke i na jednu loptu, crno-beli su ponosno mogli da kažu da su već uveliko deo evropske košarkaške elite, njen sasvim ravnopravan deo.

Nakon Niša, Zagreba, Pariza ostalo je da se ispišu završne stanice obimne knjige koja priča o sezoni 2009/2010. Titula u domaćem šampionatu uvek ima specifičnu vrednost, posebno kada se očekuje deveta u nizu. Iznova su uspeli i trofej namenjen najboljem timu Srbije donet je u trofejnu salu košarkaškog kluba da ponosno sija pored već osvojenog Kupa i trofeja Jadranske lige.

Tri krune i krem evropske elite, to je KK Partizan u sezoni iz snova, sasvim sigurno najuzbudljivijoj u istoriji crno-belog tima.

Naša priča se nastavlja…

Partizan se revanširao Radničkom u Kragujevcu

Radnički – Partizan 74:76 (13:24, 24:27, 22:14, 15:11)

Dvorana: SC Jezero. Gledalaca: 4.000. Sudije: Maričić, Stefanović (Kraljevo) i Glišić (Beograd).

RADNIČKI: Li 7, Maksimović, Miletić 13, Jereminov 2, Marković 8, Mijatović 5, Gaderforš 4, Šulović 22, Špica, Čakarević 10, Stojačić 3, Rakić.

PARTIZAN: Džerels 4, Kecman 15, Jaramaz, Lučić 5, Milosavljević 14, Bogdanović, Katić 1, Džavai 2, Besović 2, Božić 11, Gist 16, Veseli 6.



U derbiju desetog kola Superlige Srbije košarkaši Partizana pobedili su u Kragujevcu ekipu domaćeg Radničkog.

Teškom mukom, ali poptuno zasluženo „crno-beli” su došli do pobede u Kragujevcu. Domaći tim morao je da se zadovolji činjenicom da je i dalje najneugodniji Partizanov protivnik u regionu ove sezone.

Derbi kola bio je prepun grešaka i nervoze na obe strane, a viđeno je malo lepih košarkaških poteza. Većina ljubitelja košarke nadala se da će Radnički forsirati šut sa distance po svaku cenu, a da će najveći adut izabranika trenera Vlade Jovanovića biti unutrašnja igra.



U prvoj četvrtini protivnici su, međutim, zamenili uloge pošto je šut za tri poena izvanredno šlužio goste iz Beograda. Odličan početak utakmice doneo je „crno-belima” maksimalnu prednost od 15 poena razlike (18:3).

Radnički je dugo tražio igru, a do nje je, uprkos brojnim oscilacijama i greškama najiskusnijih igrača u timu trenera Miroslava Nikolića, došao u drugoj četvrtini tokom koje je počeo da smanjuje prednost favorizovanog protivnika.

U drugom poluvrmenu Partizan je pružio mnogo slabiju igru, a posebno su podbacili centri „crno-belih” – potencijalni reprezentativac Australije Nejtan Džavai i rođeni Kragujevčanin Raško Katić. Radnički je odlično odigrao u odbrani uspevši da svede Partizan na samo 25 poena u drugom poluvremenu!

Razlog zbog čega borbeni Kragujevčani nisu stigli do zlata vrednog trijumfa, trećeg u sezoni nad najtrfejnijim srpskim klubom, valja tražiti u velikoj nervozi Nikolićevih pulena u završnici napada.

Imali su Šumadinci šansu za pobedu, pošto je Kurtis Džerels osam sekundi pre kraja promašio oba slobodna bacanja, ali je Nenad Šulović u poslednjem napadu zaustavljen. Iako se stekao utisak da ga je Čeh Jan Veseli faulirao, sudije se nisu oglasile, pa su bodovi otišli u Beograd.

Nikolić: Da se Marković nije okliznuo…

Miroslav Nikolić, trener Radničkog, posle meča je istakao:

– Prvo poluvreme smo bili bez koncentracije, moji igrači nisu primali informacije sa klupe. Slabije smo odigrali, oni su sve pogodili, bili dosta raspoloženi u šutu. Kasnije smo promenili sistem odbrane i fanatičnom borbom došli nadomak trijumfa, ali da se Stiven Marković nije okliznuo u poslednjem minutu, imali bismo utakmicu. Na kraju, 1–1 protiv Partizana je veliki uspeh, ali treba pobeđivati ostale ekipe.

Jovanović: Mogli i ranije da slavimo

Trener Partizana Vlada Jovanović posle meča je rekao:

– Videlo se da smo imali jasnu ideju, dobru energiju, ali nas je u drugom poluvremenu iz ritma izbacila naša greška. Naime tehničkom koju je dobio Katić, izgubili smo peticu u rotaciji, a Džavaji je imao tri lične zbog čega sam morao da u igru ubacim Bešovića. Uspeli smo da izdržimo treću četvrtinu, Bešović je sačuvao energetski ostale igrače, ali mislim da smo mogli da izbegnemo neizvesnu završnicu, da smo preciznije pogađali slobodna bacanja

Partizanovi juniori najbolji u Srbiji!

PARTIZAN MTS – HEMOFARM ŠTADA 81:65 (21:16, 24:15, 12:18, 24:16)

Novi Sad – Mala dvorana SPC „Vojvodina“. Gledalaca: oko 600. Sudije: Jevtović, P. Milovanović i Vesković (svi Beograd).
PARTIZAN MTS: Đorđević 14 (2-1), Radičević 16 (2-2), Majić 13 (3-2), Marinković 14 (2-0), Maškulović, Radaković, Jovanović, Prvulj, Pantoš, Andrić 11 (2-1), Dželetović, Mišković 13 (2-1).
HEMOFARM ŠTADA: Anđušić, Budimir, Dangubić 8 (6-4), Nikolić, Krstić 2, Mitrović 25 (15-12), Novak 6 (4-4), Milutinov 8, Cvetanović 7 (2-2), Milošević 9 (6-4), Vasiljević, Pečenica.



Partizan je šampion Srbije u juniorskom uzrastu. I za širu košarkašku javnost to je možda iznenađenje, ali ne i za oko šest stotina gledalaca koji su posmatrali finalnu utakmicu i bili svedoci izuzetne igre koju su demonstrirali juniori tima iz Humske.
Ako su crno-bele nade u prve dve utakmice novosadskog fajnal-ejta izgledale „tanko“ i u finale došli kroz iglene uši, sve su popravili u odlučujućem meču protiv favorizovanog Hemofarma.
Krenulo je očekivanom dominacijom Vrščana, pa je posle nepunih pet minuta na semaforu bilo 6:16.
Tajm aut trenera crno-belih Aleksandra Bućana doneo je nesvakidašnji preokret u igri njegovih izabranika, ali i u rezultatu. Računajući i prvi minut u drugoj četvrtini Partizan je za šest minuta napravio seriju od 17:0, drastično popravio igru u odbrani, a u napadu crno-beli gotovo da nisu grešili.
Nastavili su Radičević i društvo u istom tempom i do odmora, pa je statistika izbacila rezultate u korist partizanovaca za divljenje, skok 21-12, šut za dva poena 62 odsto, naspram tek 36 odsto Hemofarma, ekipni indeks 52-23. Na sve to treba dodati i podatak da su Dangubić, Krstić i Milutinov zajedno doneli Vrščanima u prvih 20 minuta samo šest poena. Bućan nije puno u tom periodu eksperimentisao, pa je petorka Đorđević, Radičević, Marinković, Andrić, Mišković i povremeno Majić najzaslužnija za takav epilog prvog dela.
Vrščani su u trećoj deonici pokušali da načine preokret, ali osim Luke Mitrovića, nisu imali igrača raspoloženog za takav poduhvat. Taj period utakmice je i pripao Hemofarmu, ali se prednost Partizana nije smanjivala manje od osam razlike. Poslednjih deset minuta opet je bilo u znaku crno-belih.
Raspucao se Mihajlo Andrić van 6,75, lepo je išlo i Nikoli Majiću pa se rezultat u 35. minutu popeo na 77:52. Izlazak Mladena Đorđevića zbog pet ličnih grešaka, publika je dočekala ovacijama jer bio najzaslužniji je za realizaciju strategije koju je pred ovu utakmicu spremao trener Partizana Aleksandar Bućan.

PRIZNANJA MITROVIĆU I ĐORĐEVIĆU

Za najkorisnijeg igrača fajnal ejta Heba juniorske lige proglašen je Luka Mitrović koji je na tri utakmice skupio 81 indeksni poena. Najbolji strelac novosadskog turnira bio je Mladen Đorđević koji je u tri utakmice ubacio 51 poen.
Priznanja ekipama i pojedincima uručili su potpredsednik KSS Dejan Tomašević i bivši reprezentativac Milenko Topić.