Ptice

Africki kraljevski cvorak



Klasifikacija:

Pripada redu: Passeriformes
Porodici: Sturnidae
Spreo superbus

Status: Stabilan

Opis:

Africki Kraljevski Cvorak je mala, zdepasta ptica sa zaobljenim krilima i snažnim, pravim leđima. Gornji delovi i velika “portikla” su tamno plavo-zelene metalik boje. Imaju belu traku oko donje ivice “portikle” a ostatak grudi je svetlo kestenjast. Donji delovi su beli. Odrasli imaju bledo žute oči. Mladunci imaju tamnije oči, i uopšteno su tamniji od odraslih. Mužijaci i ženke sliče jedni na druge. Dostižu dužinu od 17 do 20 cm

Stanište:

Delovi severoistočne Afrike, uključujući Etiopiju, Somaliju, Tanzaniju i Sudam.

Boravište:

Otvorene šume, šipražja i njive; često se može naći blizu mesta gde žive ljudi.

Ishrana:

U divljini, se hrane sa raznim vrstama insekata, bubama, crvima, voćem i zrnevljem. Hrane se is a nekim ratarskim štetočinama, ali time i pomažu sebi
sa usevima. U zoološkom vrtu, jedu meku ptičiju hranu, male ptice dobijaju iseckano voće i povrće i crve.

Životni ciklus:

Sezona parenja varira u zavisnosti od njihovog staništa. Parovi se udvaraju tako što skakuću po zemlji, sa krilima zategnutim u nazad. Gnezde se u trnovitom žbunju, niskom drveću, ili u šupljinama stena, gradeći velika gnezda od trave, lišća i malih grančica. Mogu da dodaju i druge materijale u gnezdo, uključujući i objekte koje je pravio čovek. Oba roditelja pomažu da se napravi gnezdo. Obično legu 4 jajeta. Inkubacija traje 13 dana, a oba roditelja se smenjuju. Oči im se otvaraju nakon nekoliko dana, a perje dobijaju za oko tri nedelje. Africki Kraljevski Cvorak može da leže nekoliko puta u jednoj sezoni parenja.

Celebes



Celebes lat. (Gallicolumba tristigmata)

Stanište: Endemična vrsta u Indoneziji. Nalaze se u kišnim šumama i suvim šumama gde vole da budu na zemlji id a se hrane.

Poznate su tri rase: G. t tristigmata (Bonaparte 1855); G. t. bimaculata (Salvadori 1892); G. t. auripectus (Stresemann 1941).

Opis: Dugačak je 35 cm. Čelo je svelte zlatno-žute boje, teme glave je sivo prošarano sa bronzano zelenom. Ima široku ogrlicu tamno ljubičaste boje na zadnjem delu vrata. Lice je svetlo sivo sa prelazom u belo-sivu u predelu grla. Vrat sa strane je zelenkasto-zlatan, grudi su kremasto zlatne sa prelazom u belu u predelu stomaka i ispod repa. Zadnji deo vrata, ogrtač, i gornji deo leđa su maslinasto braon sa crvenkasto-rozikastim ili rozikasto-zelenim prelivima. Preostali gornji delovi su maslinasto braon sa prelazom u crvenkasto braon na krilima. Predeo ispod krila je prošaran belim i braon. Oči su braon. Ženka je tamnija od mužijaka. Mladunci su braon boje sa riđim ivicama na perima. Rub na vratu je tamno ljubičasto-braon boje.

Gnezdo: Jedno belo do krem jaje. Period inkubacije 17-18 dana. Mladunci dobijaju perje nakon 10 -14 dana ali nezavisni postaju tek nakon nekoliko nedelja.

Zabeleška: najčešća vrsta u zarobljeništvu je G. t. bimaculata; ova vrsta ima purpurne mrlje sa obe strane vrata. Mladunci rano dobijaju perje, ali ih roditelji hrane još dva meseca.

Probodeno srce




Naučno ime: Gallicolumba luzonica

Zemlja: Filipini

Kontinent: Azia

Ishrana: Voće, semenke, insekti

Stanište: Tropske kišne šume

Golub Prodeno Srce se void kao ugrožen jer je blizu istrebljenja.

Rođaci: Imperial golub, dodo

Opis: Ime “Probodeno srce” potiče od crvene mrlje na grudima ove ptice. Inače oni su iznad sivi a svetlo prljavo-žuti ispod. Golubovi Probodeno srce žive samo na Filipinima. Ova izolovana populacija se postepeno razvila u pet zasebnih vrsta, a sve vrste žive u pošumljenim predelima. Dve od pet vrsta žive na ostrvima srednje veličine i dalje su se razvile u nove podvrste, podeljene po okolnim uslovima.

Način života: Ovaj golub većinu svog vremena provodi na zemlji među suvim lišćem, tražeći hranu. Uglavnom žive u gustim šumama.

Odrastanje: Golub Probodeno srce leže dva jajeta, koja se zlegu za otprilike 14 dana. Kao i kod ostalih golubova, mladunci se prvih dana hrane bogatom mlečnom tečnosti koju odrasle ptice proizvode u prvom delu svog digestivnog sistema. Onda, nakon nekoliko dana mladunci prelaze na čvrstu hranu kao što je voće i semenje.

Golubovi i grlice piju na drugačiji način od ostalih ptica: oni zagnjure svoj kljun u vodu, usisaju vodu gore i progutaju, bez potrebe de dižu glavu između gutljaja.

Očuvanje staništa je prioritet, ali je takođe neophodno doneti i ostale tri vrste Probodenog srca (Negros, Sulu and Mindoro) u odgajivačnice, da bi se sprečilo njihovo istrebljenje.

Samo dve od pet vrsta Probodenog srca se danas drže u odgajivačnicama: Luzon i Mindanao.

Zebrasti golub



Zebrasti golub lat. (Geopelia striata)

Zebrasti golub je najmanji golub pronađen u Singapuru. Hrane se semenkama, preferiraju da se hrane na goloj zemlji ili zemlji gde je trava kratka. Za razliku od ostalih golubova, oni sami tragaju za hranom, ili u paru. Njihova obojenost im daje odličnu kamuflažu na zemlji.

Oni su dosta plašljiviji od Tačkastog goluba i odlete u obližnje žbunje na prvi znak opasnosti.

Oni izgleda preferiraju otvorene predele uključujući kultivisane parkove, bašte i čak i urbana područja.

Zebrasti golub se gnezdi noću u visoka drveća i izgleda da posebno voli da se gnezdi u palmi kokosa.

Golubovi i grlice nemaju dobro razvijene lojne žlezde, koje kod ostalih ptica služe za vodootpornost perja. Umesto toga, oni imaju specijalno perje raštrkano svuda po telu.

Parenje: Sezona parenja Zebrastog goluba je od Septembra do Juna. Mužijaci Zebrastog goluba se udvaraju tako što glavu spuste dole a rep dignu gore, dok glasno dozivaju ženku. Ako par sedi jedno pored drugog može se desiti da on zapeva.

Kao i od ostalih golubova, gnezda Zebrastog goluba su slaba platform od grančica i vlakana, obično se nalaze na malom drveću, palmama i ponekad u žbunju. Legu 1-2 bela jajeta.

Ova ptica void poreklo iy Azije i upoznata je 1922. Brzo se navikava na ljude i uzeće hranu iz vaše ruke ako mi ponudite.

Interesant aspect ove ptice je ponašanje tokom udvaranja a to "coo" uz bočno uvijanje glave i repa.

Interesantne činjenice: Osakaćene noge ovih ptica koje se često mogu videtiu gradu su rezultat ptičijih boginja ili “bumbarastih stopala” koja su upoznata onda kada su komarci doneti na ostrva 1800’tih. Ptičije boginje i ptičija malarija (za oboje je odgovoran komarac) je ozbiljna pretnja po havajske šumske ptice koje nemaju prirodni imunitet na njih.

Gde se mogu naći u polju: Svuda. Uglavnom na terenima gde ima hrane.

Paun



Paun se često prikazuje i najpoznatiji je kao mužjak, koji ima ogromni rep s mnoštvo perja dugog nešto više od 3 metra, koji je raznih boja. Ženka je neugledna te je smeđe boje, no neke imaju sive te smeđe tonove perja.

U paunove spadaju dvije vrste:

* Indijski paun, Pavo cristatus (iz Azije)
* Zeleni paun, Pavo muticus (iz Azije)

Indijski paun uobičajeno stanište nalazi u Indijskom potkotinentu. Mužjak indijskog pauna nacionalna je ptica Indije. Zeleni paun živi u Burmi i na indonezijskom otoku Javi. Ponekad se paun naziva i nijemi paun.

Indijski paun prema nekim autorima nema podvrsta, dok paun ima 3 podvrste: Pavo muticus spicifer, Pavo muticus imperator i nominatni Pavo muticus muticus.

Obje vrste su se razvile alopatrijski. Čovjek ih obje uzgaja u zatočeništvu, čak i daleko od izvornih staništa.

Braon paunasti fazan



Drugi nazivi: Germain's Pheasant

Stanište: južni Vijetnam

Podvrste: Ne postoje

Boravište: Džungle i vlažne šume.

Mužijak: 56-60 cm. Kresta je veoma kratka a koža lica je crvena. Oni su manji i tamniji od Braon Paunasti. Ima mnogo tamniju glavu i vrat sa jasnijim svetlim šarama, tamnije krvavo-crvenu kožu lica i nema krestu.

Ženke su manje 48 cm, takođe ima crvenu kožu lica a i krugovi na repu su izraženiji nego kod ostalih članova ove vrste. Ženke su dosta tamnije, sa manjim, pravilnije zaobljenim, i jasno definisam krugovima na gornjem delu.

Status u divljini: Braon Paunasti se smatraju ranjivim u divljini. Braon Paunasti je endemična vrsta u južnoj Indo-Kini, gde je poznat samo u južnom Anamu i Cochinchini u Vijetnamu, i južnoj i istočnoj provinciji Mondulkiri i provinciji Ratanakiri u Kambodži. Najveća poznata populacija je pronađena u šumskom predelu gde se čuvaju u zaštićenim područjima.

Podaci ptičara

Status u zarobljeništvu: Prilično dobro utvrđen.

Sezona parenja: Varira u zavisnosti od regiona i klime. Ptice na Florid ii južnijim državama mogu da legu u februaru, a u severnijim državama u maju.

Vreme kada su sposobni za parenje: Obično nisu sposobni dok ne napune dve godine, ali dokazano je da s vremena na vreme mogu da budu i u prvoj godini.

Veličina gnezda: dva kremasto bela jajeta.

Period inkubacije: Oko 22 - 23 dana.

Australijske zebe




Zebe su vrlo društvene ptice i treba ih držati u paru. Da bi mogle da budu “zreli roditelji” zebe moraju da budu stare bar 9 meseci. I mužjak i ženka naizmenično sede na jajima 12 – 14 dana. Oba roditelja hrane mladunce. Gnezda su drvene kućice, dimenzija 10 x 10 x 10 cm. Za vreme parenja obezbedite im razne suve trave, sitne grančice, seno, od čega grade unutrašnjost kućice.

Zebice su ptice koje spavaju u gnezdu pa zbog toga je potrebno da budu čiste i obavezno im treba staviti kadicu za kupanje(kao što Vi i činite). Zebice ne razlikuju gnezdo za leženje jaja i mesto za spavanje, zato im je potrebno obezbediti dva tipa gnezda (za odmaranje i za leženje jaja).

U slučaju da im je prostor u kome borave mali i skučen, doći će do toga da smetaju jedna drugoj. Imajući u vidu da se kao što ste rekli po ceo dan jure i biju kljunovima, a da bi sprečili eventualno međusobno povređivanje, razdvojite ih na neko vreme, ali na taj način da su im kavezi jedan pored drugoga. Svakako, posle izvesnog vremena ih ponovo spojite ali pokušajte da im obezbedite veći kavez.

Grbavi labud (Cygnus olor)



Grbavi labud (Cygnus olor), zove se još i crvenokljuni labud. Ova vrsta ludova rasprostranjena je u celoj Evropi, u Rusij ina istoku sve do Kamčatke, u Africi a uvezeni su i u Severnu Ameriku. Zastupljena je i u našoj zemlj igde se isključivo može videti zimi. Zimi se okupljaju u jata od po sto i više primeraka. Tokom leta, u jatima se okupljaju samo primerci koji se ne gnezde. Par crvenokljunih labudova uspostavlja i brani svoju teritoriju u periodu gneždenja, u martu ili aprilu. Tada su mužjaci veoma agresivni i na svakog uljeza koji im upadne na teritoriju energično poteraju. Znaju čak napasti i povrediti ljude, mogu biti i sključivo opasni za malu decu. Životni vek labudova se s sigurnošću ne može tačno utvrditi. Žive otprilike od 19 pa do 50 godina., nekad čak i više od toga.

Grbavi (crvenokljuni) labudovi su među najtežim letećim pticama, mužjaci teže oko 12 kg, a ženke više od 9 kg, čak je zabeležen podatak da postoji mužjak koji ima skoro 23 kg. Odrasli labudovi su između 125 do 170 cm dugački, a raspon krila im je 200-240 cm. Visina na tlu može biti preko 1,2 m. Kad hoće da poleti, prevali dvadesetak metara udarajući po površini vode krilima i nogama da bi tako razvio brzinu. U letu postiže brzinu od 100 km\h. Mužjak je nešto krupniji od ženke, a polovi im se ne razlikuju ni po boji ni po obliku. Medjutim kad mužjak dostigne spolnu zrelost, ukrasna "kvrga" na glavi mu je krupnija i "jača" nego kod ženke i ponašanje mu je drugčije, a i oglašava se s "puhanjem". Glava im je okrugla a vrat dug i vitak, blago savijen, njime labud dopre do muljevitog dna, a da ne mora zaroniti, zato se kaže da je labud “plovuša”. Noge su im crne a perje im je snežnobele boje i mogu satima ostati na vodia da se ne smoče. Noge su im postavljene "duboko" odnazad što im olakšava plivanje, naštrb hodanja po tlu kojiim zadaje probleme. Stoga se na kopnu nerado kreću iako ih ishrana zelenom sočnom travom zna često izmamiti van vode. Kada plivaju, često drže krila u polu uzdignutom stanju a upravo taj položaj daje ptici izuzetnu eleganciju. Perje im je zastićeno masnoćom koju izlučuje žlezda smeštena kraj repa. Kad zatreba, labud vrhom kljuna uzima tu masnoću i njome premazuje perje.U unutrašnjosti kljuna imaju listiće slične sitnim testerama.Tim svojim pljosnatim kljunom čeprka ispod kamenčića na dnu, prekopava mulj i dok je hrana zadržana pomoću listića, voda i blato izlaze kroz razmake izmedju njih. Kljun im je crvenonarandžaste boje, nazubljen i oivičen crnom linijom sve do grbe koja se nalazi pri osnovi kljuna.

Stanište

Naseljavaju isključivo agrarna i vlažna zemljišta, urbana mesta, jezera, morske obale, tokove reka itd. Crvenokljuni labudovi iskorišcavaju različite vodene površine, uključujući bare i lagune. Osvežavaju se i u močvarama, rečnim zalivima i jezerima. Tokom toplih meseci, svoje vreme provode na plitkim vodama. Zimi kada se plitke vode zamrznu, menjaju stanište i sele se u dublje vode.

Gnezdo

Gnezdo grade oba pola, mužjak donosi materijal za gnezdo a ženka ga slaže i oblikuje. Grbav labudovi su monogamni i koriste ponovo isto gnezdo svake godine, popravljajući ga samo po potrebi. Izgradnja gnezda traje oko 10 dana. Obično se nalazi na obali, u blizini vode. Prečnik gnezda se kreće od 1 do 2 m, a visina 60 - 80 cm, ali i do 4 m ako je gnezdo na vodi. Sakupljaju trsku, granje i različito vodeno bilje i sve to nabacaju na jedno mesto dok ne nastane prostrano gnezdo zdelastog oblika. Ženka labud iščupa malo svog paperja da bi ležaj u gnezdu bio što mekši.

Razvoj

Ženka snese 3 - 8 bledozelenih jaja u razmacima od 48 časova. Jaja su zatupljena sa oba kraja i prevučena krečnom skramom dok su sveža. Kako period inkubacije odmiče, jaja postaju izgrebana i dobijaju smeđe tufne. Na jajima leži samo ženka, 5 - 6 nedelja, nakon čega se izležu labudići. Na samom izlasku iz ljuske vazduh im brzo osuši paperje i oni se tada počinju kretati. Kad dodirnu vodu, pokreću noge i plivaju a da im niko ne mora pokazati kako se to radi. U petom mesecu prvi put polete. Smatraju se već odraslima i počinju živeti samostalnim životom. Mladunci nisu sasvim bele boje kao odrasli oni su sivosmeđe.U prvoj godini života kljun im je crn a ne narandžast. Tokom prve zime i proleća, mladunci dobijaju sve više belog perja i počinju da liče na svoje roditelje. Potpuno belo perje dobijaju posle druge godine.

Ishrana

Obično se vidjaju na vodi, ali su često i na plovnim livadama, gde se hrane. Hrane se vodenom vegetacijom i to do dubine ne veće od 1 m., zatim jos i lišcem, stabljikama, korenjima.Na jelovniku im se povremeno mogu naći i sitne životinje kao što su žabe, punoglavci, puževi, crvi, insekti injihove larve.


Obaveštenje

Labudovi su u našoj zemlji pre nešto više od 10 godina proglašen za prirodnu retkost. Zakonom su se zabranila hvatanja i ubijanja labudova kao i uništavanja njihovih prirodnih staništa. Međutim, neki ljudi se ne pridržavaju zakona, hvataju ih i ubijaju ali sada sa sigurnošću se može reći da su manje ugroženi. Njihov broj se u toku jedne decenije povećao za desetak puta i to zahvaljujući povećavanju broja prirodnih staništa kao što su ribnjaci, bare.

Rajska ptica



Rajske ptice su vrsta egzotičnih ptica koja nastanjuje tropska ostrva zapadnog dela Tihog okeana i severne predele Australije. Ima ih različitih veličina - od najmanjih, veličine vrapca, do najvećih, veličine vrane.

Svaka od ovih ptica odlikuje se blistavim perjem veoma živih i interesantnih boja, po kojima su i dobile naziv "rajske" iako su srodnice obične vrane. Prvi Evropljani koji su videli ove ptice bili su članovi holandskih istraživačkih ekspedicija u 15. veku.

Iznenađeni njihovom lepotom nazvali su ih "rajskim", misleći da se hrane samo nektarom i piju rajsku rosu, iako se one zapravo hrane uobičajenom ptičjom hranom - voćem, puževima, insektima i sl. Blistavo i upadljivo perje imaju samo mužjaci.

Ove ptice grade tanka i plitka gnezda na vrhovima drveća. U vreme parenja se veoma lako mogu uloviti, a domoroci ih love naročitim tupim strelama kako ne bi oštetili nijhovo prelepo perje.

Galeb



Galebi, često i galebovi, (lat. Laridae) su porodica ptica iz reda močvarica.

Neki autori svrstavaju pomornike (Stercorariidae) i čigre (Sternidae) u ovu porodicu.

Porodica obuhvaća u užem obujmu 6 rodova i oko 55 vrsta, koje gotovo sve spadaju u rod Larus.

Galebi su svojom veličinom od oko 30 do 80 cm veliki kao golubovi pa skoro kao orlovi. Imaju relativno uska, šiljasta krila i snažne, vitke kljunove s malo prema dole savijenim gornjim kljunom. Tri prema naprijed okrenuta prsta povezana su plivaćom kožicom, dok je četvrti vrlo kratak i okrenut prema natrag, a neke vrste ga uopće nemaju.

Boja perja im je uglavnom bijelo siva, često crna na glavi, leđima i na krilima. Spolovi su jednakih boja, a mužjaci su nešto krupniji. Kod velikog broja vrsta mladunci su smeđe boje. Veće vrste trebaju četiri godine da u potpunosti dobiju perje boje odraslih ptica, dok je kod manjih vrsta za to potrebno dvije godine. Mnoge vrste imaju različito obojeno perje u vrijeme parenja i tijekom ostalog vremena. Vrste kod kojih se pojavljuje vjenčano ruho u obliku tamno obojenog perja na glavi, u preostalo vrijeme ga gube, a ostaju samo tamnije pjege na glavi i leđima.

Galebovi žive gotovo u cijelom svijetu, a najveći broj vrsta je u umjerenim i hladnim klimatskim zonama obje zemljine polutke. U mnogim tropskim područjima se ne gnijezde. Tako nemaju gnjezdišta u Amazoniji u U Južnoj Americi, u području oko rijeke Kongo u Središnjoj Africi, u Indiji, Jugoistočnoj Aziji i na Novoj Gvineji. Neke vrste koje se gnijezde sjevernije, dolaze na obale u ova područja na prezimljavanje

Većina vrsta galebova živi uz obale mora. Neke vrste, kao na primjer obični galeb (Larus ridibundus), gnijezde se dalje od morskih obala, prije svega uz veće vode. Samo rijetke vrste, kao troprsti galeb (Rissa tridactyla), žive veći dio godine na otvorenom moru. Druge vrste, na primjer srebrnasti galeb (Larus argentatus), postale su hemerofili pa naročito zimi nastanjuju smetišta u unutrašnjosti i na velikim rijekama.

Većina vrsta galeba su svežderi koji, već prema prilici, jedu živu hranu ili otpatke i strvinu. No ipak preteže životinjska hrana kao što su ribe, mekušci raci ili bodljikaši, a ponekad i mali glodavci. Velike vrste, kao na primjer Larus marinus, pljačkaju gnijezda drugih ptica, a uspijevaju čak uloviti i ptice do veličine patke, pri čemu su žrtve uglavnom bolesne životinje. Suprotno tome, manje vrste daju prednost kukcima i crvima.

Svoju potrebu za vodom galebi zadovoljavaju pijenjem morske vode, a višak soli iz nje izlučuju preko parnih žlijezda smještenih u kljunu.

Galebovi su izvanredni "jedriličari", naročito pri jakom vjetru. Hranu traže prije svega na obali, ali ponekad otimaju lovinu drugim pticama. Ako rone za hranom, zaranjaju samo glavom i dijelom tijela.

Mogu doživjeti oko 30 godina.

Galebovi se gnijezde na tlu. Pojedine vrste su se specijalizirale za gniježdenje na liticama. Najčešće se gnijezde u kolonijama. U pravilu legu 2-4 jaja koja agresivno brane, i od ljudi. Na jajima na smjenu sjede oba roditelja 3-5 tjedana. Pilići mogu od samog valjenja trčati i plivati, no najčešće ostaju kao čučavci u gnijezdu a hrane ih oba roditelja. Najčešće trebaju 3-9 tjedana dok narastu da mogu letjeti, pri čemu manje vrste za to trebaju kraće vrijeme od velikih.

Vrane




Ove crne, skoro svuda prisutne ptice svoju lošu reputaciju duguju pre svega svojoj boji, nešto manje svom izgledu a najviše bapskim pričama i filmovima. Čovekova potreba da životinjama dodeljuje ljudske osobine je uslovila da mnoge životinje ni krive ni dužne budu `počašćene` negativnim ljudskim osobinama i značenjima. Nabrajati sva ta tobožnja negativna značenja i osobine trajalo bi predugo pa ćemo se [kao i obično] zadržati samo na naučnim činjenicama.

Vrane pripadaju redu Corvidae familije Passeriformes kojoj takođe pripadaju i gavranovi i čavke. Iako su prema klasifikaciji različite, vrste vrana se međusobno veoma malo razlikuju. Nekih 40 vrsta ovih ptica naseljava sva područja planete osim Južne Amerike i Antarktika. Najbrojnije su Corvus corone u Evroaziji i Corvus brachyrhynchos na Severnoameričkom kontinentu. Sve vrste vrana su slične veličine koja ne prelazi 50cm od repa do kljuna i karakterističnog sjajnog crnog perja. Neke vrste, kao što je C. c. cornix koje žive i na našim prostorima imaju i poneko sivkasto pero.

Vrane su svaštojedi, hrane se zrnevljem, bobicama, insektima, jajima drugih ptica, ali i lešinama. U mnogim krajevima smatraju se štetočinama pošto se hrane biljnim kulturama. Ljudi ih često ubijaju ili pokušavaju da ih teraju na razne efikasne ili manje efikasne načine kao što su strašila. Vrane su drušvene ptice i kada njihova brojnost na malom prostoru naraste zaista predstavljaju potencijalnu opasnost za žitarice. Sa druge strane, vrane takođe jedu insekte štetočine koji ugrožavaju letinu i više od njih samih.

Vrane retko menjaju stanište zbog smene godišnjih doba iako je primećeno da na severnoj hemisferi neka jata migriraju pre i posle zime. Generalno gledano one ipak ne spadaju u ptice selice. Ne računajući sezonu parenja kada se parovi osamljuju, vrane se po pravilu kreću u jatima koja mogu brojati i po nekoliko hiljada jedinki. Žive preko deset godina na slobodi i skoro dvostruko duže u zarobljeništvu. Ako se pitate zašto bi neko čuvao ovakvu pticu u kavezu odgovor leži u činjenici da su vrane jedna od najinteligentnijih vrsta ptica na svetu.

Pouzdano je uvrđeno da ih je moguće naučiti da `govore` isto ili više reči od papagaja i čak da broje do tri ili četiri. Ipak, držanje bilo koje ptice u kavezu nije ono što bi autor ovog teksta ikada preporučio. Ako pak naiđete na malu vranu ispalu iz gnezda koja se ne može starati o sebi slobodno odigrajte ulogu staratelja kljukajući je raznovrsnom hranom koju bi i inače dobijala od pravih roditelja. Sitni insekti, kuvana jaja, gliste, vitaminski preparati sa kalcijumom mogu se mešati u jednoličnu masu koja se zatim ptićima treba bukvalno zavući prstom u grlo.

Kada napune mesec i po dana mladi će već početi sami da se hrane skoro svime čime ih ponudite. Jedino ispravno rešenje bi bilo da ih po odrastanju pustite na slobodu ma koliko Vam bilo teško da se odvojite od pticice koju ste lično odgajili. Ona će verovatno neko vreme boraviti u kraju u kome stanujete, dolaziće Vam na prozor tražeći hranu ali će se, ako ne ranije, a onda na početku sezone parenja sigurno pridružiti pripadnicima svoje vrste odraslim na slobodi.

Toliko o vrsti koju možemo često videti a na koju se zaista retko obraća neka posebna pažnja. Zaboravite šablone i filmove pošto vrane sigurno nemaju pojma o stvarima koje im pripusuju ljudi. Obratite pažnju kada vidite vranu koja na primer u kljunu nosi orah. Možda se iznenadite njenom veštinom u pronalaženju načina na koji će ga otvoriti...

Jastreb kokošar



Ovaj oštrooki grabljivac srednjeg raspona krila i dugog repa prilagođen je brzim vazdušnim manevrima između krošnji u kojima živi i gnezdi se. Mužjak dostiže dužinu 49-57 cm i raspon krila 93-105 cm. Ženka je osetno veća i dostiže dužinu 58-64 cm i raspon krila 108-127 cm, sivkasto-plave boje sa gornje strane tela i obične sive sa donje strane. Mužjaci porastu do oko 600 grama težine, dok veće ženke mogu dostići i 2kg. Mladunac je smeđ sa gornje strane i žućkasto braon sa donje strane. Let mu je karakterističan, i sastoji se od nekoliko opuštenih zamaha krilima nakon kojih sledi "jedrenje"...

Lovac pun poleta

Za pedesetak dana jedna porodica jastreba kokošara, drugim rečima dva roditelja i tri mladunca, može da pojede plen koji obuhvata oko 275 peradi, ukupne težine 57 kilograma. Jednoj odrasloj ptici je svakoga dana potrebno 160g hrane, a kod mladunaca u punom razvoju ova količina dostiže 190g. Uprkos svojim nevelikim dimenzijama, jastreb kokošar koga još zovu i jastrebom grivnjašem, jedna je od najmoćnijih evropskih grabljivica. Naime, on se dokopava životinja čija težina najčešće varira između 175 i 500g.

Jastreb kokošar lovi u šumi, u poljima, livadama, iznad bara, u ravnici i u planini sve do 1500m nadmorske visine.


Leti najčešće tik iznad tla ili se povlači između drveća na takav način da iznenadi plen. Nekada se pak direktno usmeri na stado zivotinja i pokušava da dohvati nekoga od begunaca. Jastreb kokošar ima sposobnost velikog ubrzanja, ali maksimalna brzina njegovog letenja ne prelazi 500m. Najkrupniji plen ostavlja na licu mesta, i na njega se vraća više puta da bi se hranio. Kreje, vrane, golubovi, veverice i čvorci čine osnovu njegove ishrane.


Ogromna teritorija

Moglo bi se poverovati kako jastreb kokošar pravi pustoš u predelu u kome zivi, ali upravo je suprotno; prisustvo ove grabljivice garantuje da je fauna bogata i raznovrsna jer ona ne bi mogla dugo da zivi na račun samo nekoliko vrsta. Štaviše, njegova gustina naseljavanja je mala, jer je svakom paru potrebna velika teritorija koja obično obuhvata 3000 do 5000 hektara pa stoga jastreb kokošar ne dovodi do istrebljivanja vrsta koje mu omogućavaju da živi. Kada bi bilo drugacije ni njega samog ne bi bilo.


Jastreb kokošar, koji predstavlja retkost u mnogim krajevima, bio je proganjan. Lovci naime nikada nisu trpeli konkurente, a danas bi hteli da zauzmu njihivo mesto pošto su skoro istrebili prirodne predatore. Velika je iluzija da lovci ikada mogu biti koristan deo prirodnog ciklusa.

Danas jastreb kokošar na evropskom kontinentu nije kritično ugrožen zahvaljujući zabrani lova na ove grabljivice ali smanjivanje šumskih površina preti da ugrozi njihova staništa.

Detlić



Podfamilija Picinae koja pripada familiji Picidae, iz reda Piciformes, obuhvata više od 180 vrsta ptica koje zovemo detlićima. Glavne odlike ove veoma rasprostanjene grupe ptica su veoma ostar, jak i prav kljun u obliku dleta, po kome su detlići i dobili ime na našem jeziku. Jak kljun i veoma dugačak jezik u obliku strele omogućavaju detlićima da iz stabala i grana drveća izvlače najrazličitije insekte, larve i crve. Na nogama detlića su se tokom evolucije formirala dva para "prstiju", prednji i zadnji. Velika većina detlića provede ceo svoj život po krošnjama drveća iako im nedostaje sposobnost koju imaju skoro sve ptice. Detlići ne mogu da vise naglavce na horizontalnim granama držeći se kandžama. Pomenuti zadnji par prstiju je glavni krivac za ovaj nedostatak. Međutim, detlići poseduju "alat" kojim se ostale ptice ne mogu pohvaliti. Snažan kljun u kombinaciji sa izrazito krutim repnih perima omogućava im da veoma snažno i brzo mogu udarati koru drveta. Osim za izvlačenje hrane kljun im služi i da u deblima ili granama prave svoja gnezda. Sam proces u zavisnosti od tvrdoće drveta može trajati i po 30 dana ali nakon toga ženka detlića spokojno može položiti svoja svetlo bela jaja u sigurnu kolevku. Kako svake godine prave novo gnezdo, detlići iza sebe ostavljaju veliki broj slobodnih "stambenih mesta" za druge ptice slične veličine.

Detlići se mogu naći na svim kontinentima osim u Australiji. Žive uglavnom kao samostalne jedinke [dakle nikad u jatu] hraneći se u najvećoj meri insektima mada ima nekih vrsta detlića koji se hrane biljnim sokovima ili voćnim plodovima. Osim tri specifične podvrste detlići spadaju u ptice stanarice koje ne migriraju u zavisnosti od godišnjih doba. Najkrupnija vrsta detlića - Kraljevski detlić iz područja Meksika [Campephilus imperialis] danas se smatra istrebljenim. Ta ptica je imala dužinu do 53 cm, dugo telo i veoma dugu krestu. Veoma sličan ali nešto manji je plavo beli detlić sa belim kljunom [Campephilus principalis] koji je nekada u velikom broju nastanjivao područje Kube. Danas se smatra gotovo istrebljenim. U Severnoj Americi je i dalje prisutan crvenokresti veliki detlić [Dryocopus pileatus] koji raste do 49cm u dužinu, crne je boje, sa crvenom krestom i belom linijom koja ide niz vrat.

U našem regionu se mogu videti sedam vrsta detlića. Veliki šareni detlić [Dendrocopos major], sirijski [seoski] detlić [Dendrocopos syriacus], srednji detlić [Dendrocopos medius], mali detlić [Dendrocopos minor], planinski detlić [Dendrocopos leucotos], lilfordov detlić [Dendrocopos lilfordi] i troprsti detlić [Picoides tridactylus]. Prema poslednjim podacima na ovom prostoru nijednoj od ovih vrsta nije ugrožen opstanak. Uprkos zagađenju i dalje ih ima u mirnijim delovima prestonice i ostalih većih gradova. Oslušnite zvuke u parku ili dvorištu tokom letnjih dana i često ćete biti u prilici ne samo da čujete uporno deljanje drveta već verovatno i da vidite ovu prelepu malu pticu. Za kraj evo slike detlića snimljenog 20.07.2003 u mom dvorištu.

Ara severa



Latinski naziv: Ara severa

Engleski naziv: Chestnut-fronted Macaw

Nemački naziv: Rotbugara

Prosečna visina: 46 cm

Ara severa rasprostranjenost: od istočne Paname i zapadne Kolumbije preko istočne Kolumbije, južne Venecuele, Ekvadora, istočnog Perua i severne Bolivije i severne oblasti Mato Grossoa u severozapadnom Brazilu.

Stanište: Ara severa naseljava otvorene šume, šumske livade, prašume, savane sa šumom u okolini, ivice kišnih šuma, sekundarne vegetacije i močvare sa palmama na 1.500 metara, povremeno se nalaze u selima i kultivisanim oblastima.

Status: društven u većem delu oblasti distribucije, brojan u mnogim mestima.

Navike: Ara severa živi u malim grupama od 3 do 15 ptica van sezone parenja; povremeno u većim jatima, velika okupljanja na drveću na kojem se odmaraju, često su narandžasto-krilati Amazonke (Amazona amazonica) ili Red-bellied Macaus (Ara manilata); odmarališta su im na drveću blizu sela; tamo su bučni u zoru; odatle u grupama napustaju drveća i idu u potragu za hranom, uglavnom je viđen kako leti u toku dana, prilično stidljiv, može mu se prići samo tokom hranjenja, preferira vrhove drveća; perje ga dobro kamuflira; moguće su sezonske migracije u zavisnosti od dostupnosti hrane, brz i direktan let; poziv promukao, viče ili ubrzano ponavlja jako krokotanje.
Prirodna ishrana: semena, voća (smokve, palmino voće), bobice i orasi, kukuruz i žita u kultivisanim oblastima.

Ponašanje tokom parenja: sezona parenja je između januara i aprila, u oblastima Mato Grossoa od oktobra do januara, uglavnom se gnezde u šupljinama trulih stabala, granama i palmama, često na značajnim visinama, u nekim slučajevima u gnezdu bude dva mladunca; dimenzije jaja 38.4 x 30.4 mm.

Ara severa je srednje bučan papagaj na bučnim makao palmama, u početku često veoma stidljiv i anksiozan, brzo uspostavlja poverenje, izdržljiv i stabilan kad se jednom aklimatizovao, kupa se i uživa u letu kada nema kiše.

Smeštaj: u kavezu najmanje 3 x 1 x 2 m sa zaštitnom ogradom; preporučljiva je metalna konstrukcija; minimalna temperatura 5 °C.

Hrana: mešavina semena suncokreta, šafranike, pšenice, zobi, hrane za kanarince i razna prosa; natopljena hrana za golubove; razna voća i povrća (šargarepa, jabuka, poluzreo kukuruza, šipak), š (Mišjakina, maslačak itd ); redovno konyumira mineralne dodatke, beli hleb i pecivo za uzgoj.

Parenje: često se postiže, parenje počinje u maju, odrasli često postaju agresivni i napadaju vlasnika, leglo 3 do 4 jaja, obično nisu sva jaja plodna, vreme inkubacije 26 dana; period perjanja 12 nedelja, mladi nezavisni 2 nedelje posle napuštanja gnezda; obezbediti im panj sa 25 cm unutrašnjeg prečnika, visine 50 cm , ili dijagonalu kutiju za gnezdo 25 x 35 x 40 cm sa ulaznim otvorom od 12 cm u prečniku.

Beloćubi kakadu



Latinski naziv : Cacatua alba

Engleski naziv : White Cockatoo

Nemački naziv : Weisshaubenkakadu

Prosečna visina : 45 cm

Beloćubi kakadu prirodno stanište: Indonezija

Beloćubi Kakadui žive u šumama i obodima šuma, na izolovanim stablima ili mestima sa srednje visokom vegetacijom, mangrovima i močvarama.

Populacija Beloćubog Kakadua nije ugrožena ali se smanjuje zbog gubitka staništa i hvatanja ptica zbog trgovine.

Živi uglavnom u parovima ili malim grupama od 3 do 10 ptica, okupljanja do 50 ptica samo kada se hrane.

Hrane se semenjem, plodovima ribizle, orasima i insektima i njihovim larvama.

Parenje u periodu od decembra do marta. Beloćubi Kakadu gnezda prave na visini od 6metara. Jaje je veličine 30,8 mm.

Ova vrsta kakadua je prilično bučna, prijatne je naravi, u početku stidljiv, ukoliko se čuva u velikom kavezu i pravilno se hrani ubrzo postaje poverljiv. Kavezi u kojima se čuvaju Beloćubi Kakadui moraju biti od ojačane žice jer tanju žicu veoma lako pregrizu. U vreme parenja je agresivan prema drugim rasama ptica. Kada se aklimatizuje veoma je jednostavan i nezahtevan za uzgoj.

Ishranu im možete pripremati kao mešavinu semena, suncokreta, ovsa, pšenice, bobice, polu zrelog kukuruza, razne vrste voća i povrća. Često neprihvata voće i povrće tako da im treba obezbediti na druge načine minerale i vitamine.

Obično nose po 2 jaja, povremeno neplodna ili mrtva u ljusci, inkubacija traje 28 danaa period do potpunog operjavanja od 11 do 14 nedelja.

Slavuj



Slavuj je zajednički naziv za dve vrste evropskih ptica pevačica: Luscinia megarhynchos (mali slavuj) i Luscinia luscinia (veliki slavuj). One se ne razlikuju mnogo po veličini tela ili telesnoj masi, nego po tome što veliki slavuj ima nešto duža krila. Ove dve vrste se zato mogu po izgledu razlikovati samo ako se drže u ruci i zagleda im se perje, a za to imaju prilike samo zvanični prstenovači ptica. Pesma ove dve vrste se, međutim, dosta razlikuje.

Slavuji imaju neugledno smeđe perje (odozdo nešto svetlije nego sa gornje strane), pa ih je teško primetiti u gustišu u kome žive. Gnezdo slavuja se uglavnom nalazi na samom tlu, a mnogo ređe na niskoj vegetaciji. Sastoji se od neuredne gomile lišća i drugog biljnog materijala, a često je skriveno ispod kupina, kopriva i drugih bodljikavih biljaka. Slavujčići se iz jaja izlegu goli i slepi, ali brzo rastu i dobijaju perje, pa za par nedelja već mogu da lete.

Slavuj se hrani sitnim insektima i paucima, a ponekad i drugim beskičmenjacima. Obično se misli da slavuj peva samo noću, ali ukoliko ga ne uznemiravaju, često peva i danju. Najčešće pri tom sedi u nekom žbunu gde je skoro nevidljiv zbog neupadljivog perja.

Slavuj je „knjiški" primer ptice selice. Svi slavuji provode zimu u Africi, a kod nas dolaze u aprilu mesecu. Slavuj peva samo u proleće, a negde u junu lagano prestaje sa pesmom, pa u avgustu može da izgleda kako su već otišli na jug. Međutim, oni su tada tu, samo tihi i neprimetni.

U Srbiji se gnezdi samo mali slavuj, a veliki slavuj se može naći za vreme seobe. On se gnezdi u severnijim delovima Evrope, a zimu provodi u različitim delovima Afrike nego mali slavuj.

Ninfa (Nymphicus hollandicus)



Latinski naziv : Nymphicus hollandicus

Engleski naziv : Cockatiel

Nemački naziv : Nymphensittich

Prosečna visina : 32 cm

Prirodno stanište Ninfi je Australija.

Mogu se naći praktično na svim vrstama otvorenih terena, preferira područja u blizini vodotokova.

Ninfe su mnogobrojni u prirodi i nisu ugroženi kao vrsta.

Ninfe žive obično u parovima ili malim stadima, jako retko u velikim grupama i do nekoliko stotina ptica kad je dovoljno hrane ili za vreme sezonske seobe. Vreme provode na golim granama drveća ili mrtvim stablima, vrlo su tihi kada tragaju za hranom. Oglašavaju se uglavnom kada lete.

Hrane se raznim travama i semenjem, voćem i bobicama. Kada se hrane u poljuprivrednim oblastima često izazivaju znatna oštećenja na usevima.

Sezona parenja Ninfepapagaja je uglavnom izmedju avgusta i decembra, ali praktično moguća tokom cele godine, zavisi od povoljnih klimatskih uslova, moguće je i iznošenje legla jedno za drugim. Vole da se smeste u šupljinama drveća ili u granama visokog drveća.,Nose 2 do 5 jaja, inkubacija 19 dana; leglo čuvaju oba roditelja, mladi napuste gnezdo za 5 nedelja, jaja je veličine 19,0 mm.

Ninfe je mirna vrsta papagaja sa melodičnim glasom, brzo postaje poverljiv prema čoveku, nije težak za uzgoj i neškodljiv je za druge ptice. Veoma tolerantan prema drugim vrstama ptica i u uzgoju se može čuvati sa nekom od tolerantnih vrsta.

Mogu se hraniti raznim semenjem ili mešavinu različitih hrana za ptice, ponekad davati zob i razne vrste voća i povrća.

Tigrica (Melopsittacus undulatus)



Latinski naziv : Melopsittacus undulatus

Engleski naziv : Budgerigar

Nemački naziv : Wellensittich

Prosečna visina : 18 cm

Rasprostranjenost Tigrica : Australija osim primorskih oblasti i poluostrva Cape York.

Stanište Tigrica : široki travnjaci, savana Mallee, trave spinifeksa i šipražja mulga kao i široke šume i savane sa eukaliptusom i bagrenjem, poljoprivredne površine, ponekad ih možemo naći daleko od vodotokova i obala.

Status:Tigrica je veoma brojna u svom lokalitetu i ne smatra se ugroženom vrstom.

Navike Tigrica : ptica koja živi u jatu; veličina jata varira između 20 i nekoliko stotina ptica; povremeno ogromna jata od 25.000 ili više, ukoliko je uznemireno celo jato poleće; kruži sa iznenadnim nepravilnim pokretima, zatim sleće na bezbednom odstojanju na drveće; Tigrica je dobar i jak letač, kod Tigrica svaka ptica ima svoje mesto u jatu bez postojeće hijerarhije, spokojan, veoma retko se svađa, jato prebiva na malom drveću ili žbunju, u zoru prvo posećuje izvore vode, a zatim ide u potragu za hranom; tokom podneva se odmara u senci listova drveća; u potragu za hranom ponovo ide kasno popodne, u sumrak jato se okuplja ponovo na drveću koji im služe kao odmarališta. Tigrica se često teško otkriva jer ga perje dobro kamuflira; traga za hranom na tlu, nije stidljiv, vrlo je pristupačan, redovno viđen u koritima stoke, rekama, barama ili lokvama; celo jato veoma brzo pije,Tigrica je karakterističan nomad bez fiksnih puteva i navika; preferira severnu Australiju tokom hladnih meseci i južne oblasti u toplim mesecima, tih glas, ali bučan u jatu; izvodi devet različitih poziva.

Prirodna hrana Tigrica : semena raznih trava, preferira semena Mičel trave, ali takođe uživaju divljem semenu prosa sa različite širine između 0,5 i 2,5 mm i težine između 0,3 i 1,3 mg; troši se do 5g dnevno, a polovinu troši u jutro a ostatak uveče.

Ponašanje tokom parenja Tigrica : praktično se pari tokom cele godine u svim oblastima, ali preferira period od avgusta do januara u južnim delovima i to od juna do septembra na severu; dostupnost hrane u izobilju je okidač za aktivno parenje; u roku od nekoliko dana dešavaju se fizičke promene, kod mužjaka gonada se uvećava šest puta i cere od ženki prelazi od mutno plavičaste do braon, jajnici se povećavaju po težini i do 237 puta, pare se u loose kolonijama, gnezde se u šupljim granama živih i trulih drveća.Tigrica preferira drveće kulubah eukaliptusa; takođe koristi trule panjeve ili rupe u gredama ograde; gnezda su skoro uvek sa uskim ulazom, dubine najmanje 25 cm ; obloženo sažvakanom trulom strugotinom, kao i prašinom i prljavštinom, prosečno leglo Tigrica je od 4 ili 5 jaja, povremeno čak 9; period inkubacije 17 dana, samo 40 % je otvor; sama ženka leži na jajima; hrani je mužjak; period perjanja 5 nedelja, velika smrtnost među mladima nakon napuštanja gnezda, roditelji prestaju da ih hrane u roku od nekoliko dana i mladi su primorani da se brinu za sebe; odrasli često počinju ponovo sa parenjem, mladi se okupljaju u jatima; zrelost sa 8, 9 meseci, dimenzije jaja 18,6 x 14,2 mm (0,73 x 0,56 inča).

Tigrica je tih mali papagaj obično cvrkuće, izdržljiv, mogu da budu podložni hladnim i vlažnim uslovima i jakim vetrovima, ubrzo postaje poverljiv, mogu biti smešteni sa svojom kao i sa drugim vrstama malih ptica; uživa da šeta po tlu i čeprka pesak ili zemlju.

Smeštaj Tigrica : u kavezu sa zaštitnom ogradom; dozvoljen 1 kvadratni metar podne površine po paru, par ili jedinka se takođe mogu čuvati u velikom kavezu; dijagonalna kutija za gneždenje je dimenzija 18 x 12 x 12 cm, sa ulaza (2 inča) široka.

Hrana : mešavina semena raznog prosa, semena trave za kanarince i neke zobi , kukureka, takođe male količine hrane za divlje ptice, semena korova i konoplje, prosa u prahu, voće, naročito jabuke i šargarepa; š (Mišjakina, maslačak, spanać); hrana od jaja i mekaka hrana za insekte.

Parenje Tigrica : veoma redovno se postiže i uopšte nije teško; parenje u kolonijama baš kao i kod posebnih parova; oplemenjivanja može početi bilo kada u godini; leglo obično od 4 do 5 jaja , moguće čak do 9; period inkubacije 18 dana; period perjanja 4 nedelje, mladi su nezavisni nakon 2 nedelje, uglavnom su stidljivi i mogu da polete neposredno nakon napuštanja gnezda; moguće je nekoliko parenja godišnje.

Štiglić



Štiglić je jedna od najlepših pevačica našeg podneblja.Ima predivan glas koji ga je doveo na listu zaštićenih vrsta zbog prekomernog uzimanja iz prirode.Mnoštvo lovokradica ih lovi zimi,jer nemaju hrane u obilnim kolicinama pa prilaze urbanim krajevima, raznim zamkama I mrežama da bi na proleće prodavali ptice koje su preživele zimu u kavezu.Dozvoljeno je gajenje ovih ptica u zarobljeništu ali samo ako odobri ptičarsko društvo i prodaja takvih ptica je dozvoljena jer su to prstenovane ptice koje su se izlegle u kavezu I ne narušava se prirodna ravnoteža.Postoji 17 podvrsta štiglića.

Kao i kod većine pevačica polni dimorfizam je jako izražen,mužjaci su jako lepi dok su ženke neugledne.Mužjak ima crveno perije oko kljuna,čelo je crno i ta crna linija se proteže sve do kraja glave, ima bele obraze.Stomak je braonkasto beo,dok su krila šarena crno, žuta sa belim pegicama,leđa su braonkasta a rep je crn sa belim pegicama.

Njegova prelepa pesma liči na pesmu kanarinca.Postoji mogućnost i bastadiranja (ukrštanja sa kanarincima mužjak štiglić I ženka kanarinca),ti mladi tzv. bastardi imaju jako lepu pesmu,mozda čak I najlepšu ,ali su sterilni.Pošto je jedna od domaćih ptica koje se drže u zatočeništvu pravljene su mnoge mutacije štiglića koje dostižu velike cene.Jedna od mutacija je I beloglavi štiglić.

U zatočeništvu se hrane hranom za kanarince uz obavezan dodatak ša,jaja,bar klasa…Kao I sve ostale ptice koje oćemo da budu zdrave I lepe.

Crvendać (Erithacus rubecula)



Mala ptica, veličine vrapca, dužine oko 15cm. Ima nešto duže noge, pa je cela ptica viša od vrapca. Sa gornje strane (leđa, rep i krila) je maslinasto-sive boje, dok su grlo i grudi kao i čelo i glava sa strane žutocrvene boje, odakle mu i potiče ime. Stomak je bele boje. Ovako su obojeni i mužjak i ženka, dok su mladunci neupadljive svetlo mrke boje sa svetlijim i tamnijim pegama.

Naseljava gotovo celu Evropu i zemlje oko Sredozemnog mora, izuzev Islanda, južnih delova Španije i Francuske i severnih skandinavskih zemalja. Na istok se populacija crvendaća prostire do Altaja.

Crvendać naseljava vlažne, zasenjene različite tipove šuma, guste šibljake, parkove i vrtove, ali najradije bira stare bukve ili mešovite šume. Gnezdi se na tlu ili na trulim panjevima i žbunju blizu površine zemlje. Postoje podaci da su gnezda nalažena i u šupljinama stabala ili napuštenim gnezdima u starim zidinama i kamenjarima, ali su to ipak izuzeci. Gnezdo pravi od stabljika i mahovine a iznutra ga oblaže vlatima trave. Od aprila do jula nosi 5 (3-9) žućkastih jaja sa crvenosmeđim pegama. Mužjak i ženka sede na jajima oko dve nedelje a o mladuncima se brinu još desetak dana. Prvi poletarci izleću iz gnezda u julu a roditelji odmah počinju novo leglo, ukoliko dozvole vremenski uslovi. Odrasli crvendaći kao i njihovi mladunci hrane se uglavnom insektima, podkornjašima, crvolikim životinjama, malim puževima i bobicama. U vreme prehranjivanja mladunaca, povećava se "potrošnja" različitih insekata i njihovih larvi, pa se može reći da u tom periodu crvendaći predstavljaju prave čistače šuma i parkova od raznih štetočina.

Crvendać nije prava selica, nego je više skitalica, seli se po celoj Evropi ali se pomera od visinskog pojasa prema podnožju planina i nizijama. Prilikom prave seobe, pojedina jata posećuju Severnu Afriku, Siriju, Palestinu i Persiju. Prolećna seoba je u martu (pojavljuju se kod nas) a jesenja u oktobru i novembru [tada uglavnom napuštaju naše krajeve]. Ipak, crvendać se i zimi veoma često može videti po našim parkovima u kojima pokušava da nađe hranu. Ponekad su to naše ptice a nekad došljaci iz severnijih i hladnijih krajeva ili viših predela.

Crvendać je veoma živahna i lepa ptičica. Ukoliko se pažljivije posmatra po parkovima, brzo se primete njegove bravure po žbunju, skokovi između stabala i lepršanje po zemlji. Leti vrlo okretno i čas lebdi a čas vitla po vazduhu. Naročito su interesantne bitke mužjaka, ukoliko se jedan nađe na tuđoj teritoriji koju vlasnik ljubomorno čuva. Tada može doći i do veoma ozbiljnih sukoba u kojima slabiji strmoglavce i veoma vešto provlačeći se kroz žbunje beži i spasava glavu. Mužjak najradije stoji na nekoj uzdignutijoj grani, uspravan i sa opuštenim krilima i peva. Njegova pesma je slična zvuku frule a prekida se glasnim ćurlikanjem i traje od jutra do sutona. Pritom, mužjak naduva grkljan tako da mu se crvenkasto perje našušuri na grudima. Pesma crvendaća kod nas najavljuje proleće i počinje već početkom marta a takođe najavljuje jesen. U zimskim skrovištima crvendaći su mirni i tihi ali i tada koriste svaki sunčev zrak da bi počeli sa pesmom.

U Beogradu (i drugim većim gradovima našeg podneblja) su crvendaći dosta česti u većim i manjim parkovima gotovo preko cele godine dok se zimi često doseljavaju iz severne Evrope. Zimska skloništa biraju u žbunju i gustim granama i zasadima blizu zemlje. To je period u kome je veoma korisno ostavljati im zrnastu hranu na specijalnim drvenim hranilicama. To je takođe potrebno raditi i početkom njihovog gnežđenja, kada prirodne hrane još nema dovoljno. Praćenjem crvendaća zimi i u proleće lako se može ustanoviti gde se najviše skrivaju, pa na ta mesta treba i postaviti hranilice

Pošto su gnezda uglavnom blizu zemlje ili na samoj zemlji, treba voditi računa da se na njih ne zgazi iili da se gnezdo ne obori sa grane. Ni u kom slučaju ne sme se dirati gnezdo jaja ili mladunci jer su roditelji spremni da ga napuste i da celo potomstvo propadne.

Nekada su crvendaći bili veoma omiljeni za držanje u kavezima, ali je mnogo lepše očuvati ih u prirodi i slušati njihovu lepu pesmu po parkovima i vrtovima u našoj sredini.