Ptice

Pupavac



Pupavac (Upupa epops) je ptica iz reda Coraciiformes i jedini član porodice Upupidae. Naseljava Evroaziju i Afriku. Prepoznaje se po živopisnim bojama i krestom od perja.

Opis


Pupavac je dugačak 25-32 cm, sa rasponom krila od 44 do 48 cm. Težina mu iznosi 46-89 grama. Smeđe-narandžaste je boje, dok su mu krila i rep crno-belo isprugani. Dugačka pera na njegovoj glavi imaju crne vrhove i polegnuta su prema zatiljku, a povremeno ih raširi u krestu. Kljun mu je tanak i dugačak, povijen na dole. Mužjak i ženka su isti. Let mu je sličan leptirovom. Oglašava se tonom nalik na „up-up-up“.

Rasprostranjenje

U Evropi i severnom delu Azije je gnezdarica koja se zimi seli u toplije krajeve. U Skandinaviji i Britaniji nije prisutan, mada nekad može da zaluta, kao i na Aljasku. U Africi, na Madagaskaru i u južnim delovima Azije, prisutan je tokom cele godine.

Ishrana

Hrani se uglavnom insektima. U njegovom jelovniku se mogu naći i manji gušteri i žabe, kao i biljna hrana zasnovana na bobicama i semenjem. Insekte uglavnom traži krećući se po tlu u parovima.

Gnežđenje

Gnezdi se uglavnom u dupljama drveća. Iako žive u parovima, samo ženka leži na jajima. Ženka i ptići u opasnosti izlučuju smrdljivi sekret iz trtične žlezde, kao odbrambeni mehanizam. Zbog toga je i nastala izreka: „Smrdiš kao pupavac“!

Smrdivrana



Smrdivrana ili obična modrovrana (Coracias garrulus) je vrsta ptice iz porodice modrovrana (Coraciidae) i potporodice Coraciinae. Građom podseća na manju vranu (mada ne pripada toj porodici). Stanište su joj šumarci okruženi čistinama, otvoreni tereni sa raštrkanim drvećem i grmljem, drvoredi. Rasprostranjenje i brojnost ove vrste su u osetnom padu.

Opis

Smrdivrana je snažna ptica, krupnog i dugog kljuna. Ima plavozelenu boju sa kovnim prelivima. Leđa su joj otvoreno smeđe boje, a krila azurnoplave boje sa tamnim ivicama. Rep je tirkiznoplav sa smeđim srednjim perima. Vešt je letač, ali na tlu samo skakuće zbog kratkih i slabih nogu.

Ishrana

Hrani se insektima, posebno skakavcima, ali i gušterima, žabama i miševima.

Razmnožavanje

Gnezdi se po šupljem drveću, uglavnom hrastovom, ali u južnim krajevima rupe dubi i u zemljištu. U aprilu ženka snese 2 do 5 belih jaja, na kojima naizmenično leže i mužjak i ženka 17 dana. Gnezdo joj smrdi, jer ga ne čisti od izmeta i ostatka hrane, pa je zato i dobila ime smrdivrana. Izgleda da neprijatni miris odbija grabljivice, međutim, ni ženka ni mladunci ne smrde već posle kraćeg leta.

Rasprostranjenje

Poput drugih vrsta iz svog roda, naseljava područje Evrope, tačnije od srednje Evrope do Kaspijskog jezera. To je ptica selica i zimu provodi u južnoj Africi.

Zaštita

U Vojvodini se sprovode projekti koji imaju za cilj zaštitu ove vrste. Udruženje ljubitelja prirode „Riparia“ je preduzelo akcije popularizacije ove vrste, ali i konkretne mere zaštite koja podrazumeva praćenje (prstenovanje), izgradnje veštačkih duplji, kao i omogućavanje uslova za neometani boravak ptica, ali i saradnju sa svim relevantnim institucijama.

Pčelarica



Obična pčelarica ili evropska pčelarica (Merops apiaster) je ptica iz reda Coraciiformes. Pripada porodici pčelarica (Meropidae), karakterističnoj za tropske i suptropske predele Afrike i Azije, a jedino se evropska pčelarica gnezdi u umerenim predelima. Lako je prepoznatljiva po živopisnim bojama perja.

Opis

Pčelarica je duga 27-29 cm. Živopisno je obojena, sa smeđim i žutim gornjim delom tela, zelenkast-smeđim krilima, žutim grlom, crnom prugom preko očiju, te plavim donjim delom tela. Kljun joj je crn i tanak, a srednja repna pera izdužena.

Rasprostranjenje

Gnezdi se u južnim delovima Evrope (mada se možde sresti i u severnijim krajevima), jugozapadnoj Aziji i severozapadnoj Africi. Zimuje u tropskim predelima Afrike i Azije. Voli otvorene predele, sa malo drveća.

Ishrana

Hrani se uglavnom pčelama, osama i stršljenovima, te ostalim insektima. Na njenom jelovniku se mogu naći i manji kičmenjaci, kao što su gušteri i žabe. Pčele hvata u vazduhu, u grupama od nekoliko jedinki, a potom mlati s njima po tvrdoj podlozi, kako bi odstranila žaoku. Dnevno može pojesti oko 250 pčela.

Gnežđenje

Gnezdi se početkom maja u kolonijama, koje se obrazuju obično pored reke. Na strmim odsecima kopaju tunele u zemlji i polažu 5-8 jaja. Mužjak i ženka leže na njima.

Vodomar



Vodomari (Alcedines) su podred ptica iz reda kreštalica (Coraciiformes), koji obuhvata tri porodice: Alcedinidae, Halcyonidae, i Cerylidae. U svetu postoji oko 90 vrsta vodomara, i rasprostranjeni su u većini klimatskih oblasti. Sve vrste vodomara imaju karakterističnu veliku glavu, dugački oštri kljun, kratke noge, i kratki rep. Vodomari obično žive blizu vode ili u močvarnim staništima. Plen su im manje ribe, žabe i insekti. Vodomari koji žive u šumama, kao recimo australijska kokabura, love i manje životinje, kao na primer miševe ili zmije.

Tradicionalno vodomari su bili spojeni u jednu porodicu, Alcedinidae, sa tri potporodice, no posle ponovnog preispitanja sekvenci DNK tokom 1990-tih, vodomari su premešteni u podredAlcedines.

Pomrakuše




Pomrakuše ili širokokljunke (Caprimulgiformes) su red ptica, koje u većini slučajeva vode noćni način života na šta ukazuje i njihov izgled. Redu pripadaju četiri, a prema nekim autorima pet porodica. Rasprostranjene su po čitavom svetu, osim u polarnim krajevima. U srednjoj Evropi žive samo dve vrste: leganj (Caprimulgus europaeus) i crvenovrati leganj (Caprimulgus ruficollis). Imaju duga krila i dobri su letači. Sve vrste se hrane insektima, sa jedinim izuzetkom vrste uljašica, koja je jedina noćna ptica i hrani se isključivo plodovima.

Karakteristike

Masa im se kreće od 100 do 400 grama. Glava im je krupna sa krupnim očima i širokim kljunom. Kljun je duboko rascepljen pa mogu široko da otvore usta, koja su opkoljena vencem čekinja. Bojom perja, koje je mekano i rastresito, imitiraju uvelo lišće, jer se gnezde na tlu. Neke vrste padaju u hibernaciju i tada im temperatura tela dostiže oko 20°С. Dobri su letači; krila su im duga i zaoštrena.

Areal

Rasprostranjene su po celom svetu, osim na polarnim oblastima.

Klasifikacija

Verovatne rodbinske veze između familija, koje se najčešće izdvajaju u okviru reda plovuša su predstavljene na sledećem dijagramu:



* Porodica Legnjevi (Caprimulgidae)
- Potporodica Chordeilinae
- Potporodica Caprimulginae
* Porodica Eurostopodidae
* Porodica Podargidae - moguće da je u pitanju i drugi red Podargiformes
* Porodica Steatornithidae - moguće da je sasvim drugi red u pitanju i još uvek nije tačno određen takson, pa je potrebno da se piše sa znakom pitanja
* Porodica Nyctibiidae.

Sova



Sove ili noćne grabljivice (Strigiformes) su red uglavnom usamljenih ptica grabljivica u koji se ubraja više od 200 vrsta. Love plen uglavnom noću u čemu im pomaže pretežno siva boja i skoro nečujan let. Dele se u dve savremene familije - prave sove (Strigidae) i kukuvije (Tytonidae). Uglavnom se hrane sitnim sisarima, pticama i insektima, a pojedine vrste se hrane i ribom. Žive na svim kontinentima osim na Antarktiku, velikom delu Grenlanda i pojedinim ostrvima.

Izgled

Sove karakteriše oštar kljun, već od korena snažno povijen prema dole, i precizan sluh i vid. Visina im je 10-70 cm. Telo im je zbijeno a glava, u poređenju sa drugim pticama, upadljivo velika i okrugla. Imaju upadljiv pernati okvir oko očiju, koji se naziva facijalni disk.

Ponašanje


Većina sova su aktivne noću, kada aktivno love plen pod okriljem mraka. Neke sove, međutim, love u sumrak ili u zoru; primer su ritske sove (Asio flammeus).

Sova se pri lovu najčešće oslanja na neopaženost u mraku efekat iznenađenja. Neopaženost stiču uglavnom zahvaljujući boji svog perja, zbog kojeg su pod određenim uslovima skoro nevidljive. Uzrok neopaženosti je i unutrašnja „zastavica“ letnih pera koja je svilenkasta ili vunasta, te im omogućava skoro nečujno letenje. Jedini izuzetak su vrste koje su specijalizovane za lov na ribu i patuljaste sove.

Kada uhvati plen, sova ga rastrgne oštrim kljunom ili kandžama pre nego što ga pojede, osim u slučajevima kada je plen mali pa ga mogu pojesti celog. Nakon toga, sova često povrati nesvarljive ostatke plena (kosti, krljušti, perje itd.).

Jaja sove su obično bela i oblika skoro savršene sfere. Sova polaže od dva do dvanaest jaja, u zavisnosti od vrste, svakih 1-3 dana. Jaja se ne izlegu sva u isto vreme, te razlika u veličini izleglih mladunaca može da bude velika. Sove ne grade gnezda, nego traže sebi prigodno stanište na drvetu, podzemnim tunelima, na zgradama, štalama ili u pećinama.

Najmanja sova je patuljasta sova, teška oko 31 g. Neke pigmejske sove su tek nešto veće. Najveće sove su buljine ili velike ušare i sove vrste Bubo blakistoni, koje mogu doseći dužinu od 76,2 cm, raspon krila od preko 2 m i težinu od skoro 4,5 kg.

Oči

Imaju krupne, izbuljene i okrugle oči na prednjoj strani glave koje im omogućavaju da dobro procene udaljenost i brzinu plena. Oči sova su nepokretne, kao i u većine ptica, te moraju da okreću glavu da bi preusmerile pogled. Glavu mogu da okrenu i do 180°, dok se za neke tvrdi da mogu i do 270°.

Sove mogu da vide na jako velikim udaljenostima, naročito noću. S druge strane, ne mogu da vide ništa što je bliže od desetak centimetara.

Sluh

Dok druge ptice imaju, po pravilu, male okrugle slušne otvore, kod sova su ti otvori vertikalno izduženi i gotovo dugi skoro koliko i sama glava. Međutim, slušni otvori im nisu smešteni simetrično - desni je malo iznad levog. Ta asimetrija je od vrste do vrste manje ili više izražena, ali postoji kod svih. Osim toga, mnoge sove imaju upadljiv „veo“ oko očiju od paperjastog venca koji usmerava zvuk prema ušima. Zajedno sa pernatim ušima, taj veo im služi za pokazivanje raspoloženja i često su upadljive boje. Ulogu slušnih školjki igraju kratka i tvrda pera koja su smeštena ispred i iza slušnog otvora i pomažu pri određivanju smera zvuka. Iz istog razloga, sove imaju širu lobanju nego većina ptica. Zbog ove širine, zvuk koji dolazi sa jedne strane do jednog uva, dolazi delić sekunde kasnije do drugog uva, što takođe pomaže u lociranju predajnika zvuka.

Evolucija sova

Filogenetska pozicija sova je još uvek nerazjašnjena. Na primer, po taksonomiji Sibli-Alkvist, na osnovu hibridizacije DNK-DNK, sove su bliskije familiji pomrakuša i njihovim srodnicima (Caprimulgiformes) nego dnevnim grabljivicama (Falconiformes), što je za posledicu imalo svrstavanje pomrakuša u Strigidae zajedno sa sovama. Novija istraživanja se sa ovim ne slažu, već ukazuju na srodnost redova grabljivica, dok su pomrakuše srodnije čiopama

Postoje 222 vrste sova, koje spadaju u dve familije — tipične sove (Strigidae) i kukuvije (Tytonidae). Postoje fosilni ostaci sova koje ne pripadaju nijednoj od navedenih familija, a koje se od današnjih sova razlikuju manjom ili drugačijom specijalizacijom za lov (poput prizemnih sova, Sophiornithidae). Rod sova Ogygoptynx iz ranog paleocena (pre 50 miliona godina) se može uzeti kao dokaz da su sove postojale kao zasebna linija u vreme izumiranja većine dinosaurusa, što ih čini jednom od najstarijih grupa kopnenih ptica izvan grupe Galloanserae. Navodna „sova iz doba Krede" (Bradycneme) je zapravo dinosaurus nesrodan pticama, verovatno elopteriks (Elopteryx).

Tokom paleogena, dešavalo se širenje reda Strigiformes u ekološke niše već naseljene drugim oblicima ptica. U isto vreme su i savremeni oblici sova razvili svoje morfološke i adaptivne karakteristike. Do ranog neogena, iz ovog reda su preostale samo tipične sove i kukuvije, predstavljene verovatno precima današnjih rodova. Specijacija se desila tek nakon ovog perioda.

Na granici između paleogena i neogena (pre oko 25 miliona godina), kukuvije su bile dominantni tip sova barem u južnoj Evropi i susednim teritorijama Azije. Rasprostranjenje fosilnih i savremenih linija sova ukazuje na to, da je opadanje brojnosti kukuvija na teritoriji Evroazije uzrokovano diferencijacijom i evolucijom glavnih linija (rodova i vrsta) u okviru tipičnih sova. Na području Američkih kontinenata, razlog opadanja brojnosti kukuvija je ekspanzija imigrantnih vrsta tipičnih sova.

Džinovi sa poliranim perjem

Linkolnširske žute kokoši,potomci velikih konkinkina i dorking živine.




Istorijat linkolnširske žute kokoši pomalo je čudan, jer je njen odgoj započeo odavno, dostigao masovne razmere, a onda je ova rasa potpuno nestala. Poslednjih godina odgajivači su je otrgli od zaborava tako što su je uspešno obnovili. Linkolnširska žuta kokoš nastala je između 1850. i 1860. godine, u Linkolnširskom okrugu, koji se nalazi u središnjem, istočnom delu Engleske. Njen predak je lokalna rasa živine, u izvesnoj meri staroengleski borci, a presudnu ulogu u dobijanju linkolnširske žute kokoši odigrale su velike žute kokinkine prispele iz Šangaja i dorking živina u pšeničnoj boji.

Poreklo

Zbog izuzetne krupnoće, dobrog kvaliteta mesa i potpuno bele kože, linkolnširska žuta živina masovno je odgajana u drugoj polovini devetnaestog i početkom dvadesetog veka, a meso ove živine uglavnom je završavalo na probirljivom londonskom tržištu. Linkolnširske žute kokoši bile su solidne zimske nosilje, iako godišnja nosivost ove kombinovane rase ne prelazi 120 do 130 jaja. Početkom dvadesetog veka, naglo su se proredile i već 1920. godine, smatrale su se raritetnom rasom engleske živine koja je u kasnijem vremenskom periodu potpuno nestala. Od perioda nastanka pa do nestajanja nisu bile standardizovane, iako su imale sve odlike rase.

Formiranjem Kluba odgajivača linkolnširske žute kokoši 1995. godine, koji broji pedesetak članova, omogućen je razvoj rase i njena standardizacija, te je zvanično priznata u Engleskoj 1997. godine. Svega tridesetak odsto članova kluba ozbiljno gaji obnovljenu rasu, a ostali su uglavnom ljubitelji, te je linkolnširska žuta kokoš i sada veoma retka u Engleskoj. Na nacionalnoj izložbi rasne živine u Engleskoj 2001. godine, prikazano je 26 primeraka linkolnširske žute kokoši, dok je 2007. godine, na istoj izložbi bilo svega 13 predstavnika ove rase.

Karakteristike

Linkolnširska žuta kokoš je veoma krupna rasa. Masa petla je oko 5 kg, a koka do 4 kg. Veoma su mirne, ne i letargične, solidno se snalaze na ispustu u potrazi za hranom, a u periodu kad se tove, obavezno im se daje kukuruz u zrnu, uz ostalu hranu. Telo im je veliko, leđa i oble grudi su veoma široki. Kresta im je prosta, ne mnogo velika, sa obaveznih pet do šest pravilnih zubaca. Ušne minđuše i lice su potpuno crvene boje.

Perje linkolnširske žute kokoši treba da bude isključivo žuto. Ono ima izuzetan sjaj pa živina izgleda kao da je polirana, ali sunčeva svetlost nepovoljno utiče na sjaj perja koje brzo bledi. Perje petla je tamnijeoranž-žuto i sjajno, pogotovu u predelu vrata, glave i leđa, dok su donji deo grudi i stomak svetliji, mat žuti. Samo na kraju repnih, srpastih pera dozvoljen je upliv bakarno-bronzane boje, koja je ponekad pomešana i sa crnom bojom. Sve ovo perje ima izuzetan metalni sjaj. Kod koka, čitavo telo je ravnomerno žuto obojeno, a krajnji delovi repa takođe su bakarno-braon obojeni, ali bez metalnog presijavanja kao kod petlova.

Ukrštanja

Pod okriljem Linkolnširskog poljoprivrednog koledža oko 1980. godine pokrenuta je inicijativa obnove autohtone, stare linkolnširske žute kokoši. U projekat se 1986. godine uključio Brajan Sands i pronašao jato koje se sastojalo od jednog petla i četiri koke sa genima stare linkolnširske živine. Banku njihovih gena donekle nose i orpingtoni, jer su očigledno veoma srodne rase. Pronađenu živinu planski su ukrštali sa žutom, krupnom kokinkinom i dorkingom u pšeničnoj boji što je dalo solidne rezultate, jer se pošlo od izvorne živine od koje je u davna vremena dobijena linkolnširska žuta.

Petoprsti

Posebnost žute linkolnširske rase su noge sa po pet prstiju, koje su nasledili od dorkinga. Boja nogu je svetla, uz pokatkad dozvoljenu crvenkasto-braon šaru na njihovom gornjem delu.

Kukavica




Kukavica (lat. Cuculidae) je šumska ptica, koja živi širom sveta u umereno-kontinentalnim i tropskim predelima. Ima 60-ak vrsta ove ptice, a većina vrsta ima žućkastosivu boju; ipak postoji i nekoliko vrsta jarkih boja.

Iako samo oko 40% vrsta ovih ptica koristi takozvano parazitsko polaganje jaja, ova ptica je poznata po toj karakteristici: jaje koje kukavica izlegne je po veličini, obliku i boji identično jajetu domaćina (domaćin je ptica u čije gnezdo kukavica snese jaje); ptica-domaćin ne razlikuje kukavičje jaje od svog i greje ga svojim telom dok se ne izlegne. U tom slučaju nije retkost da se, zbog različitog perioda inkubacije, kukavičje pile ranije izlegne i izgura ostala jaja iz gnezda.

Grlica




Grlica (Streptopelia turtur) je ptica iz porodice golubova (Columbidae). Naseljava Evropu i zapadnu Aziju, a zimi seli u Afriku.

Opis

Ova ptica je šarenoliko obojena. Uglavnom je sivo-plave boje, dok su krila smeđa sa crnim mrljama. Na vratu, s obe strane, ima crne šare. Dugačka je 26-30 cm, a teška oko 300 g.

Rasprostranjenje

Najčešća je u Sredozemlju, južnoj i srednjoj Evropi. Na severu kontinenta je retka. Takođe se sreće u Maloj Aziji i na severu Afrike. Zimuje na jugu Afrike.

Šljuka




Šljuka (Scolopax) je rod ptica koji obuhvata 7 veoma sličnih vrsta. Ove se ptice uglavnom hrane noću ili naveče, crvima u mekom tlu sa svojim dugačkim kljunovima. Njihova šarena boja perja i običaj da se puno ne kreću danju ih čine veoma neprimjetnim danju. Oči su postavljene na strani glave čime imaju vidokrug od skoro 360o.

Vivak



Vivak (Vanellus vanellus) je vrsta ptica, koja pripada porodici vivaka (Charadriidae) u redu šljuka ili vivičara (Charadriiformes). Vrsta je česta, na njivama, pašnjacima i vlažnim staništima (blata i livade) u skoro cijeloj Evropi i Aziji. Karakteristično je vijugavog tijela, zaobljenih krila i izrazitih svijetlo-tamnih kontrasta. Karakteristično je i glasanje ”vii-va”. U poznu jesen se na seobi okuplja u veća jata na ribnjacima, muljevitim sprudovima ili poplavljenim njivama. Zimuje u južnijim krajevima, na severu Afrike, Pakistana, Indije i delovima Kine. Selica se povremeno vraća već krajem februara, a odlazi do kraja novembra; pojedini prezime . Vivak je na listi strogo zaštićenih vrsta ptica u Srbiji .

Izgled

Dužine je od 28 do 31 cm, sa rasponom krila od 67 do 72 cm. Vivak je ptica crno-bijele boje, lako prepoznatljiv po dugoj i tankoj perjanici na glavi. Crna boja na krilima i drugim dijelovima tijela ima sjaj. Trbuh je bijel. Krila su zaobljena i podjednako široka. Na krajevima je perje bijele boje, što se s donje strane lako primijeti kad su krila raširena. Kljun je tanak i crne je boje. Noge su narandžaste.

Ishrana

Vivak se hrani uvijek u blizini vode, po vlažnim livadama i oranicama. Pretražuje i plićake vode po kojima gaca. Tu nalazi sitne beskičmenjake, kao što su razne vrste insekata i puževa.

Gniježđenje

Gnijezdi se na zemlji na vlažnim livadama, gdje se i hrani. Gnijezdi se rano. Pravi jedno leglo godišnje, a ženka u gnijezdo snese četiri zelenkasta jajeta sa crnim mrljama. Mladi su potrkušci.

Ponašanje

Vivak je izuzetno teritorijalna ptica, koja aktivno brani teritroju u kojoj se gnijezdi i hrani. Aktivan je i noću, pa gnijezdo brani od svih životinja, uključujući i ljude, za koje smatra da ga ugrožavaju. Kad se uljez približi gnijezdu vivak ga nadlijeće i glasa se karakterističnim "Vi-vak", po čemu je i dobio ime, i obrušava se praveći nagle zamahe krilima. Vivci se u proljeće sele iz sjevernijih dijelova Evrope u južnije. Mlade jedinke se u jesen okuljaju u jata i hrane se po poljima.

Ždralovi




Ždralovi su red ptica kome pripada veliki broj različitih živih i izumrlih familija. Vrste koje pripadaju ovom redu su morfološki raznovrsne i geografski široko rasprostranjene.

U ovu grupu se tradicionalno ubraja nekoliko porodica močvarnih i kopnenih ptičijih familija. Tu spada 14 vrsta velikih ždralova i oko 145 vrsta manjih barskih koka (Rallidae). Ove dve grupe se smatraju za tipične u ovom redu. Desetak drugih porodica od po jedne do tri vrste, koje se takođe ubrajaju u ždralove, predstavljaju netipične predstavnike ovog reda.

Sistematika

Novije filogenetske analize potvruju da osnovnoj grupi ždralova pripada samo pet familija: ždralovi, guaraune, trubači, sunčani gnjurci i vodene kokoši, kojima se pridružuje monotipska familija Sarothruridae.

Verovatne rodbinske veze između familija ždralova su predstavljene na dijagramu.



Pored živih vrsta, dole navedene familije izumrlih ptica se tradicionalno uvrštavaju u red ždralova:

* Bathornithidae †, kasni eocen do ranog oligocena u Severnoj Americi
* Idiornithidae †, srednji eocen do ranog oligocena u Evropi
* Phorusrhacidae †, paleocen do donjeg pleistocena u Južnoj Americi
* Messelornithidae †
* Eogruidae †, kasni eocen do ranog oligocena u Aziji
* Ergilornithidae †, rani eocen u Aziji i kasni pliocen do miocena u Aziji i Evropi
* Geranoididae †, rani i srednji eocen u Severnoj Americi
* Aptornithidae †, endemična porodica sa Novog Zelanda

Soko




Soko (lat. Falco) je rod ptica grabljivica, koji naseljava sve kontinente izuzev Antarktika. Rod obuhvata oko 40 vrsta, tradicionalno podeljenih u nekoliko podrodova. Poznatiji pripadnici ovog roda su sivi soko, vetruška, stepski soko i soko lastavičar.

Ishrana

Sivi soko je najbrži živi stvor na planeti i dok se obrušava za plenom, razvija brzine veće od 300 kilometara na čas. Lovi isključivo u letu, upravo zbog ove činjenice jer u suprotnom, kada bi tom brzinom udario u statičnu metu, to bi i za njega samog bilo pogubno.

Plen sokola su manje ptice, najčešće golubovi, zbog čega je u Srbiji na udaru golubara koji ga često love, najčešće pomoću ilegalnih zamki.

Orao



Orao je naziv nekoliko rodova ptica grabljivica (Falconiformes), kao i svih vrsta ovih rodova. Svi rodovi orlova taksonomski spadaju u potfamiliju orlova (Aquilinae) familije jastrebova (Accipitridae). Gnezde se na visokim stablima i nepristupačnim planinskim liticama. Uglavnom se hrane manjim sisarima, pticama, ribama, a ponekad i životinjskim lešinama.

Rodovi:

* Aquila
* Geranoaetus
* Haliaeetus
* Harpia
* Harpyhaliaetus
* Harpyopsis
* Harpagornis †
* Hieraaetus
* Ichthyophaga
* Ictinaetus
* Lophaetus
* Morphnus
* Oroaetus
* Pithecophaga
* Polemaetus
* Spizaetus
* Spizastur
* Stephanoaetus

Ibis




Ibis ili ražanj (Plegadis falcinellus) je vrsta ptice iz porodice Threskiornithidae.

Opis

Prepoznatljiv je po tome što su mu glava, vrat i rep crni, dok su mu ostala pera bela. Dug je 75 cm, a raspon krila mu je 1,30 m.

Stanište

Ibis je ptica selica. Naseljava predele jugoistočne Evrope, Male Azije i severne Afrike. Jesenju seobu počinje vrlo rano, već u avgustu, a vraća se u proleće, u aprilu. Zimuje u Africi, na obalama Sredozemnog mora. Ibis naseljava bare, ritove, močvare i vlažne livade. U ravnice Nila je nailazio redovno pre poplava i to u velikom broju, pa je „najavljivao“ plodan period i zato je u starom Egiptu smatran svetom pticom. Gnezda radije gradi iznad vode, u trsci ili na niskim vrbama, dakle u dobrom zaklonu. Gnezdo ibisa je veliko i plitko i liči na čvrstu okruglu platformu koja je sagrađena od grančica vrbe i stabljika trske. Gnezdi se u koloniji, koju čini veliki broj članova.

Razmnožavanje

Pošto mužjak i ženka svoje gnezdo grade zajedničkim snagama, ono može da bude završeno i za dva dana. Ženka polaže 3-4 ovalnih jaja plavozelene boje. Mladunci dolaze na svet nakon tri nedelje. Na jajima naizmenično leže oba roditelja. Kada se ispile iz jaja, mladunci su prekriveni paperjem. Roditelji ih brižno neguju; po potrebi, ili ih greju ili ih štite od jakog sunca. Prvih pet dana hrane ih i do 12 puta dnevno. Kad napune dve nedelje, mladunci počinju da lutaju po okolnom drveću. U gnezdo se vraćaju samo kad ogladne, a sa dva meseca počinju samostalan život.

Ishrana

Hodajući po plitkoj vodi, ibis svojim dugim kljunom lovi vodene insekte, larve, pijavice, račiće, puževe, žabe, ali i manje zmije.

Čaplje (porodica)



Čaplje (Ardeidae) su familija ptica rodarica, koja obuhvata oko 17 rodova. Većina rodova i vrsta ove familije nosi naziv čaplja, ali ima i izuzetaka poput gakova i bukavaca.
[uredi] Sistematika familije

Familija čaplji deli se na tri grupe (potfamilije).

Potfamilija Ardeinae

rod Agamia
rod Ardea
rod Ardeola
rod Bubulcus
rod Butorides
rod Egretta
rod Gorsachius
rod Nycticorax
rod Pilherodius
rod Proardea †
rod Syrigma
rod Zeltornis †

Potfamilija Botaurinae

rod Botaurus
rod Ixobrychus
rod Zebrilus

Potfamilija Tigrisomatinae

rod Cochlearius
rod Tigrisoma
rod Tigriornis
rod Zonerodius

Rode




Rode (Ciconiidae) su familija visokih ptica, dugih nogu i vratova, dugog i tvrdog kljuna.

Izgled

Rode su mahom dugog vrata i nogu. Visina varira od 75 cm (Ciconia abdimii) do 150 cm (afrička sjedlarica). Rep im je uglavnom kratak.

Kljun je takođe uvijek dugačak i jak, ali različitog oblika kod različitih vrsta. Tipične rode iz roda Ciconia imaju prav i tanak kljun, dok na primjer sjedlarice i velike jabiru rode imaju kljunove povijene naniže, duge i do 35 cm.

Perje roda je u crnim i bijelim tonovima, u zavisnosti od vrste. Crno perje uglavnom ima metalni odsjaj, što ima ulogu u vrijeme parenja, kada i bijelo perje izgleda blještavo.

Rode su teške ptice, širokog raspona krila. Primjera radi, roda marabu je težak oko 9 kg i ima raspon krila od 3,2 metra te čini jednu od dviju ptica, pored andskog kondora, koje imaju najširi raspon krila od svih kopnenih ptica. Od svih ptica, samo pelikani i albatrosi imaju veći raspon krila od ovih.

Ponašanje

Rode su aktivne danju, sa izuzetkom Ciconia abdimii koja lovi i noću. Vrlo su osjetljive na nagle klimatske promjene. Na primjer, kada pada kiša ili je jako hladno, rode mogu da podignu jednu nogu među perje da bi smanjile površinu tijela izloženu hladnoći, ili guraju kljun u perje.

Većina roda nema glasne žice, te su nijeme i u gnijezdu komuniciraju uglavnom klepetanjem kljunom. Neke, međutim, kao što je crna roda, mogu da pjevaju.

Rode su mesožderi i, iako je rasprostranjeno vjerovanje da se uglavnom hrane žabama, one čine tek jedan dio njihove ishrane. Rode jedu i insekte, guštere i zmije, crve i gliste, pa i male ptice i sisare kao što su hrčci.

Rode snesu tri do pet jaja, rijetko jedno do sedam. Veličina jajeta varira od 5,5 cm (Ciconia abdimii) do 8,5 cm (marabu), a težina između 58 i 146 g. Oba partnera leže na jajima od 25 do 38 dana i obezbjeđuju hranu za mlade. Nakon pedeset do sto dana, mladi mogu da lete.

Rode žive po preko 20 godina. Bijele rode žive i po preko 30 godine. Kada su zatvorene, rode žive i duže, sa najstarijim primjerom rode od 48 godina.

Mnoge vrste roda su ptice selice. Uglavnom lete u jakim zamasima, jedreći u zraku, čime štede energiju, ali su im za to potrebne tople vazdušne struje. Čuvena zbirka fotografija roda iz 1884. godine, od Otomara Anšica, je inspirisala Otoa Lilientala u 19. vijeku da konstruiše eksperimentalne mehaničke jedrilice.

Stanište

Rode žive uglavnom u područjima suve klime, u tropskim i suptropskim krajevima, za razliku od svojih rođaka ibisa, čaplji i kašikara. U Evropi žive samo crne i bijele rode, i vrlo rijetke rode iz vrste Mycteria ibis i afrički marabu (Leptoptilos crumeniferus).

Gnijezda roda su obično velika i one ih koriste po nekoliko godina. Gnijezda nekih roda su velika i po dva metra u prečniku i tri metra dubine. Iako se ranije mislilo da rode za života imaju jednog partnera, danas se zna da je to zasigurno samo u okviru jedne sezone. Nakon što se odsele, rode znaju da promijene partnera, premda to ne mora da se desi, kao što ne mijenjaju često ni gnijezdo.

Neke vrste roda prave gnezda u naseljenim mjestima: na drvetu, krovu kuće, odžaku ili banderama. U Grčkoj u nekim primorskim mestima na električnim stubovima su izgrađena namjenska metalna okrugla postolja da bi rode na njima postavljale svoja gnijezda.

Simboli

U zapadnim kulturama bijela roda simbolizira rađanje djeteta. Kada bi roditeljima bilo teško da objasne djetetu kako djeca dolaze na svijet, obično bi odgovarali sa „djecu donose rode“, kao način da se izbjegne odgovor. Ovo vjerovatno potiče od starog vjerovanja da rode donose sreću i blagostanje, i vjerovatno zbog toga što su pravile velika gnijezda povrh dimnjaka na kućama, te je bilo lako zamisliti kako rode „spuštaju“ djecu niz dimnjak u kuću. Zbog ovoga, roda se često prikazuje kako u kljunu nosi zavežljaj sa djetetom unutra. Crvene pjege koje imaju novorođenčad su se znale interpretirati kao rodini ugrizi, premda su u stvari kapilari koji ubrzo po rođenju izblijede.

Bijela roda je simbol Haga, u Holandiji, gdje se nalazi oko 25% svih evropskih roda. Bijela roda je i preovladavajući simbol Alzasa u istočnoj Francuskoj.

U Vijetnamu, rode simbolizuju izdržljivost siromašnih poljoprivrednika i marljivost vijetnamskih žena.

Pelikan




Pelikani ili nesiti su porodica iz reda Pelecaniformes.

Vrste pelikana

* Pelecanus occidentalis (Smeđi pelikan)
* Pelecanus thagus
* Pelecanus erythrorhynchos
* Pelecanus onocrotalus (Ružičasti pelikan)
* Pelecanus crispus (Dalmatinski pelikan)
* Pelecanus rufescens
* Pelecanus philippensis (Filipinski pelikan)
* Pelecanus conspicillatus (Australijski pelikan)

Opis

Krupno telo pokriveno je belim ili belo-ružičastim perjem, a perje za letenje na vrhovima krila je crno ili tamno. Dužinom tela dostiže 175, a rasponom krila i 260 centimetara. Glava je mala, a vrat je dugačak. Ističe se dugi, žućkasti kljun, kukast na vrhu i koji je pod vratom proširen u rastegljivu kožnu kesu. Ružičasto , kratke i snažne noge imaju plovnu opnu između sva četiri prsta. Na tlu je trom, ali veoma dobro i visoko leti. Takođe su spretni i u vodi.

Ishrana

Hrani se ribom, koju lovi u zajedničkom ribolovu, a hrani se i drugim vodenim životinjama. Za hranom tragaju u letu. Kada primete plen, sleću na vodu i postavljaju se u polukrug i raširenih krila opkoljavaju preplašene ribe.

Razmnožavanje

U vreme parenja gole površine kože dobijaju žive boje: žutu, narandžastu ili crvenu. Gnezdo gradi u većim kolonijama na tlu u ševaru, od rogoza i vodenih biljaka ili od granja. Jednom godišnje snese dva do tri bela jaja. Mlade hrane oba roditelja i to polusvarenom hranom koju povrate u kesu ispod kljuna.

Stanište

Živi u jatima uz velika jezera, močvarne obale, plitke muljevite morske obale ili široka rečna ušća. Prisutan je na svim kontinentima, osim Antarktika. U Evropi živi u Rumuniji, Grčkoj i Albaniji, ali po nekad zaluta do severne Nemačke ili Španije. Selica je, veoma je retka i u Evropi je ugrožena.

Zanimljivost

Pelikani udišu vazduh na usta, jer nemaju nosne otvore.

Veslarice



Pelecaniformes (veslarice) je red u okviru grupe ptica čiji je latinski naziv dobijen po porodici pelikana koja mu pripada.

Opis

Zajednička osobina za sve predstavnike je da imaju sva četiri prsta na nogama povezana plovnim kožicama. Svi se kreću uglavnom nespretno po tlu, ali su zato izvrsni letači[1], što im omogućavaju i velika krila. Noge su im kratke, ali snažne. Na maloj glavi imaju dugačak kljun sa dve uzdužne brazde. Gotovo isključivo su piscivori.

Areal

Ovaj red je doživeo priličan evolutivan razvoj, o čemu svedoči i rasprostranjenost vrsta koje mu pripadaju. Žive u svim delovima sveta. Pelikani i kormorani se, na primer, sreću na obe hemisfere Zemlje.

Albatros



Albatrosi su najpopularnije ptice subpolarnih voda Antarktika, iako ih možemo sresti u umerenim, pa i u tropskim morima.

Opis

Velika okeanska ptica, tela pokrivenog belim perjem, sivkaste glave i vrata. Gornja površina dugih i mekih krila, kao i kratkog repa, je tamnosmeđa, skoro crna. Preko oka, prema nazad, ima tanku tamnu crtu. Odrasle ptice imaju ružičasto-žuti kljun. Donja strana krila takođe je po ivicama tamna. Mlade ptice imaju sivu glavu i vrat, i tamni kljun. Na kratkim nogama među prstima ima plovne kožice. Telo mu je dugo oko jedan metar, a rasponom krila dostigne dva i po metra. Jedan je od najboljih okeanskih letača koji najveći deo života provede jedreći nad hladnim subpolarnim okeanima južne polulopte. Ponekad doleti do evropskih obala.

Ishrana

Hrani se morskom ribom i mekušcima.

Razmnožavanje

Gnezdi se na pustim ostrvima u velikim kolonijama, gde u neuglednom gnezdu odgaji samo jedno mlado. Na kopno dolazi samo kada gradi gnezdo. Ceo život živi sa istom ženkom.

Kiviji



Kiviji (Apterygidae) su porodica i istoimeni red (Apterygiformes), manjih ptica trkačica. Porodica je negde klasifikovana u red Nojeva, iako se u zavisnosti od klasifikacije mogu naći i u izumrlom redu Moavki (Dinomithiformes). Rasprostranjenost Kivija je ograničena na teritoriju Novog Zelanda (endemična vrsta).

Vrste iz porodice Kivija su veličine domaće kokoške, pa je kivi daleko najmanja ptica trkačica, koja leži najveća jaja u odnosu na svoju veličinu. Red obuhvata pet vrsta koje su ugrožene, usled istorijski negativnog uticaja krčenja šuma. Trenutno su njihova staništa, velike površine šuma na Novom Zelandu, dobro zaštićena u vidu rezervata i nacionalnih parkova, pa im danas najveću pretnju za njihov opstanak predstavlja predatorstvo invazivnih vrsta sisara.

Opis

Kivi se razlikuje ostalih ptica po tome što joj je telo prekriveno dugim tankim perjem koje podseća na krzno, ispod kojeg se kriju zakržljala krilca. Sivkasto smeđe su boje. Perje im je mekano i više podseća na dlaku (pera im nemaju središnju osovinu, odnosno držač). Dok ptice letačice imaju šuplje kosti kako bi se lakše vinule u vazduh, kosti kivija ispunjava koštana srž. Imaju četiri prsta po nozi od kojih svaki nosi veliku kandžu, zahvaljujući snažnim nogama, može brzo da trči i tako umakne opasnosti ili ulovi plen. Na maloj glavi imaju dugačak blago zakrivljen kljun, a na vrhu se nalaze nosnice. To im omogućava jednu neobičnu sposobnost za ptice; imaju vrlo dobro razvijen njuh, dok su im oči sitne, a vid slab.

Kod kivija je izražen polni dimorfizam, ženke kivija su veće od mužijaka i jedine su od svih vrsta ptica koje imaju dva funkcionalna jajnika; kod ostalih vrsta aktivan je samo jedan. Kiviji polažu najveća jaja u poređenju sa svojom veličinom - jaja teže do 25% težine ženke. Normalna telesna temperatura kivija je 38 °C, što je dva stepena niže nego kod drugih ptica, a isto tako je i bliže temperaturi tela sisara.

Rasprostranjenost

Najrasprostranjeniji je braon kivi koji živi na Severnom ostrvu, jednom od dva ostrva koja čine Novi Zeland, i smatra se da broji oko 35.000 primeraka. Ova ptica veličine kokoške, pored života u šumi, prilagodila se i boravku u blizini farmi. Gnezda pravi tako što kopa jame ispod kamenja, krije se na obali potoka ili pod panjevima i žbunjem.

Ishrana

Kivi pronalazi hranu uz pomoć njuha i čula dodira: jedina je ptica koja na vrhu svog dugog kljuna ima nozdrve uz pomoć kojih može da „namiriše” hranu koja se krije pod zemljom, kao što su insekti i crvići. Među pticama, jači osećaj za miris imaju samo Kondori. Uz to, oko kljuna ima fine dlačice, nalik mačjim brkovima, koje zadrhte i pri najmanjem dodiru, upozoravajući gladnu pticu da je plen u blizini. Kivi je svaštojed, na čijem se jelovniku nalaze voće i semenke, kao i gliste, ribice i vodozemci. Da bi jeo, iz skrovišta najčešće izlazi tek kad padne noć, kako bi izbegao susrete sa grabljivcima i ljudima. Na zaštićenim delovima ostrva, sa kojih su proterani njegovi neprijatelji, kao što su psi, mačke, svinje, oposumi i lasice, kivi se može videti i tokom dana.

Razmnožavanje

Kada jednom pronađu svoj par, ove ptice najčešće ostaju nerazdvojne do kraja života. Međutim, ako naiđe „bolja prilika”, ženka ponekad i promeni partnera. U vreme sezone parenja, od juna do marta, mužjak i ženka se dozivaju po celu noć, a u gnezdu se sastaju svakog trećeg dana. Ženka obično snese samo jedno ili dva jajeta, koja su, kada se uporede sa veličinom same ptice, najkrupnija u ptičijem carstvu: pet jaja kivija teško je koliko i sama ženka. Jaja koja snese braon kivi mogu biti teška i do 450 grama. Čim ih ženka snese, brigu o njima preuzima mužjak – on predano leži na njima dok se ne izlegu mladi i za to vreme izgubi čak trećinu svoje težine. Posle jedanaest sedmica iz ljuske se ispili ptiče teže od 300 grama, koje već desetak dana kasnije napušta gnezdo. Međutim, mužjaci su za parenje spremni tek kad navrše 18 meseci, a ženke sa četiri godine. Pošto su mlade ptice neiskusne i spore, većina ih završi kao plen grabljivaca, ne uspevši da doživi ni prvih godinu dana.

Ugroženost

Uprkos naporima stručnjaka da spreče izumiranje Kivija. Prema pisanju „Međunarodnog časopisa o zoologiji kičmenjaka“, koji izlazi u Pragu, broj ovih ptica na području Novog Zelanda, 2006. godine je pao ispod 57.000 jedinki. Zoolog iz Južnoafričke Republike Džejms Sejls je upozorio da će od šest postojećih vrsta, dve vrste kivija biti dovedene na sami rub opstanka, pošto je njihov broj sveden na samo stotinak jedinki.

Sredinom 1990-ih godina, stručnjaci su procenjivali da u divljini živi preko 85.000 kivija. Budući da je ova ptica česta meta napada mačaka, pasa i drugih životinja donetih na Novi Zeland s drugih kontinenata, kivi je proglašen zaštićenom vrstom. Novozelandske agencije za zaštitu životinjskih vrsta pokrenule su 1991. godine „Program oporavka ptičije vrste kivi“. Uprkos tome, njihov broj stalno pada.

Naučnici još nisu uspeli da potpuno istraže ovu neobičnu ptičju vrstu, koja se često poredi s nojem i emuom, a poseduje karakteristike i ptica i sisara. Ponašanje i prehrambene navike kivija u divljini još uvek predstavljaju nepoznanicu, pa je 60 godina star projekat s ciljem hvatanja, gajenja i oslobađanja kivija u divljinu „još uvijek u povoju“, ističe Sejls.

Kako bi se sprečilo potpuno izumiranje kivija, Sejls smatra da je potrebno izvršiti dodatna istraživanja kako bi projekat pokrenut 1945. godine konačno zaživio. Sejls tako navodi da bi naučnici trebalo detaljnije da ispitaju kako se kiviji hrane u prirodi tako da bi i ptice u „zarobljeništvu“ mogle da budu propisno hranjene.

Nepoznanice predstavljaju i reproduktivni proces kivija i spora stopa njihovog rasta. Ptići se izlegnu samo iz oko jedne trećine položenih jaja, a zrelost uglavnom dostižu sa pet godina starosti. Životni vek kivija iznosi oko 30 godina.

Velika droplja



Velika droplja (Otis tarda) je ptica iz porodice droplji i jedina vrsta roda Otis. To je najteža ptica letačica na svetu. Naseljava uglavnom stepske predele Evrope i Azije.

Opis

Mužjaci droplje su dugački 90-110 cm, sa rasponom krila od 2,1 do 2,5 m. Obično su teški 10-16 kg, mada je najveći zabeleženi primerak težio 21 kg. Odrasli mužjak ima smeđi gornji deo tela i beli donji deo, sa sivom glavom i vratom. Za vreme sezone parenja, mužjaci imaju dugačka tanka bela pera koja rastu na vratu, ispod korena kljuna. Ženke su manje od mužjaka za 30%.

Rasprostranjenje

Naseljava Evroaziju, od Pirinejskog poluostrva do Dalekog istoka. Procenjuje se da u svetu ima između 31.000 i 37.000 jedinki. U Evropi je najbrojnija u Španiji i Portugalu. Karakteristična je ptica Panonske nizije. Najviše ih je preostalo u Mađarskoj (nacionalni park Kiškunšag) U Srbiji se održala samo na severu Banata, u rezervatu Pašnjaci velike droplje, gde se može naći oko 30 jedinki.

Tetreb



Tetreb (lat. Tetrao) je rod šumskih ptica iz porodice koka (Phasianidae), koji obuhvata dve vrste. Tetrebu je srodan rod malih tetreba (Lyrurus).

Tatrebi uglavnom naseljavaju vrhove planinskih masiva. Ženke tetreba imaju perje rđastosive boje sa crim prugama, dok su mužjaci različito prebojeni i imaju znatno bogatije perje. Naseljava se najčešće u mirnijim staništima, a hrani se pupoljcima, semenkama, šumskim voćem, raznim vrstama insekata i sl.

Sezona parenja ove ptice obuhvata period od sredine marta do kraja maja. Mužjaci vode borbu za ženke i svaki od njih nastoji da sakupi što veće jato koka. Nakon parenja jedinke se razilaze. Koka snese 4-12 jaja i na njima leži 28 dana.

Prirodni neprijatelji tetreba su lisica, sove, divlja mačka i dr.

Violet Turako



Violet Turako

Opis:

Oni su dugi 45cm, uključujući dugački rep. Njihovo perje je sjajno ljubičasto osim debelog crvenog kljuna, žutog čela i kestenjastog temena.

Rasprostranjenost:

Violet Turako boravi u šumama tropske zapadne Afrike. Senegambia, jugozapadni Mali, Burkina Faso, južni Niger, Gvineja-Bisau, Gvineja, Liberia, Obala Slonovače, Gana, Togo, Benin, Nigerija, and Camerun. Nisu prisutni u Sijera Leoneu, ali se izolovane populacije mogu naći duž granice Čada i Centralne Afričke Republike.

Ovo su karakteristične ptice, mada su neprimetne kada su u vrhovima drveća. Mogu se videti u otvorenim šumama, šumama pored reka i vlažnim obodima šuma.

Ishrana:

Hrane se voćem, posebno smokvama, i po nekim semenjem.

Razmnožavanje:

Ova ptica se često razmnožava u šumama koje imaju puno visokog drveća. Legu dva jajeta u gnezdu na drvetu.

Životni vek: Približno 30 godina

Polna zrelost: Približno 1 godina

Ponašanje:

Dugorepi i kratkokrili, Turakoi žive po drveću, skoro sve vreme provode na drveću u potrazi za voćem i beskičmenjacima.

Livingston Turako




Livingston Turako (Tauraco livingstonii) je vrsta ptice iz familije Musophagidae. Pronađen je u vlažnim šumskim područjima država Burundi, Malavi, Mozambik, Južna Afrika, Tanzania, i Zimbabve. U okviru svog staništa, Livingston Turako nastanjuje planine i priobalne šume koje se nalaze na 2500m nadmorske visine.

Podvrste:

Tauraco livingstonii cabanisi

Tauraco livingstonii livingstonii

Tauraco livingstonii reichenowi

Opis:

Livingston Turako je od kljuna do repa približne dužine od 45cm i teže oko 262-380 grama. Ono po čemu je najlakše identifikovati ovu vrstu je kresta koja je na vrhu prekrivena belom bojom i dugačka je otprilike 65-75mm.

Turako ima prelepe boje. Za razliku od ostalih ptica gde su svelte boje rezultat prelamanja svetlosti, Turako pokazuje prave boje od jedinstvene pigmentacije njegovog perja. Još jedna interesantna fizička osobina je sposobnost da promeni napred-nazad četvrti (spoljni) prst tako da noga ponekad ima tri a ponekad dva prsta. Ovo omogućuje ptici da se akrobatski penje po drveću.
Oni su glasni, društveni i nesele se. Oni prave velika gnezda na drveću od pruća i legu 2 do 3 jajeta. Oba roditelja jednako doprinose zadatku leženja na jajima, hranjenju mladih. Njihova sjajna sposobnost penjanja je očigledan razlog što mladunci napuštaju gnezdo pre nego što nauče da lete!

Ishrana:

Hrane se voćem, manjom količinom lišća, pupoljcima i cvećem, povremeno malim insektima, puževima i puževima golaćima.