Rase pasa

Bretonski riđi Baset




Bretonski riđi Baset malen je, čvrst, oštrodlaki pas koji izgleda zakržljalo mada ga poznavaoci smatraju tipičnim basetom. Glava je srednje duga sa jako izraženim zatiljkom. Oči su živahne i tamne, godine života se ne vide. Uši su srednje duge i ne dosežu njušku, pokrivene su tanjom i mekšom dlakom od dlake tela. Leđa su kraća nego kod drugih baseta. Telo je jako mišićavo. Dlaka je tvrda, gusta, kratka, skoro glatka i priljubljena. Zlatno je žut ili zemljasto smeđ, na prsima ponekad ima bele pege koje nisu poželjne. Visina od 32 cm do 36 cm, težina oko 15 Kg. Doživi veliku starost. Bretonski riđi baset je niskonoga podvrsta bretonskog oštrodlakog goniča koji je specijalist za lov na zečeve i divlje svinje. Taj je pas visok do 55 cm. U drugoj polovini preprošlog veka bio je među lovcima najomiljeniji ali je pre par desetina godina skoro izumro. Spasilo ga je nekoliko zainteresovanih uzgajivača - lovaca. Riđi (zemljasto smeđi) baset je izvan domovine nepoznat. Najmanje je sličan basetu. Ima prilično širok čeoni deo lobanje. Vrlo je jak, žilav lovački pas, otporan na bolesti i jako istrajan. Upotrebljavaju ga za lov u višim predelima i u teže prohodnim lovištima. Najbrži i najpokretljiviji je među svim basetima. Ako ga dovoljno rano i dosledno odgajamo prijatan je kao pratilac i porodični pas. Sličan je oštrodlakom jazavčaru. Ne voli biti sam i prilagodljiv je. Bolji je čuvar nego ostali baseti, posebno je otporan.

Bigl



Bigl tipičan je pas čopora i pre svega je namenjen gonjenju zečeva. Zbog toga ima čvrstu telesnu građu sa elegantnim obrisom. Dok trči njegov je korak dug i elastičan. Vrlo su brzi i uporni trkači. Šape su im jake i zatvorene. Na glavi imaju izražen stop, potiljak i lagano zaobljen čeoni deo lobanje. Uši mu moraju doseći njušku ako ih potegnemo u tom smeru. Glava ne sme delovati grubo. Kraj repa je beli. Rep je nošen visoko. Dobrovoljnost je tipična za tu rasu. Trobojan je i ima sve moguće boje pasa. Visok je od 33 cm do 41 cm a težak od 10 Kg do 18 Kg. Zdrav beagle živi 12 godina. Lako živi u porodici iako je beagle lovački pas. Možemo ga upotrijebiti za traganje. U šumi i na travi odlično prati trag i na to treba računati kada želimo beagla. Samouveren je i vitalan ali uvek spreman na milovanje. Društven je, uljudan i privržen čitavoj porodici a ne samo jednom čoveku. Njegova društvenost je tolika da će se razveseliti sa bilo kim pa čak i sa provalnikom. Nasrtljivi beagle je netipičan. Zbog samouverenosti moramo sa njim biti dosledni. Mora mu biti jasno koliko daleko može ići i ako to bude znao učiće brže. Potrebno mu je puno kretanja i telesne aktivnosti. Rado laje. Beagli se vole igrati i osim nekih izuzetaka jako vole decu. Specifične bolesti beagla nisu poznate. U naučnim ustanovama upotrebljavaju ih kao eksperimentalne životinje.

Argentinska doga



Argentinska doga ne može sakriti srodstvo sa nemačkom dogom. Istovremeno taj veliki argentinski pas izgleda poput uvećanog i grubog bul terijera. Uši stoje uspravno ili su malo nagnute. Rep je dug i snažan. Leđa su mišićava, vrat snažan iako mršav i bez podvoljka. Dlaka je veoma kratka i priljubljena i čvrsta a potpuno je bele boje i dozvoljena je samo mala crna pega na glavi. Njuška je crna kao i rub priljubljenih usnica. Oči su tamne ili boje lešnika. Visina od 55 cm do 65 cm. Težina od 35 Kg do 45 Kg. Prve tri argentinske doge došle su u Evropu 1968 godine i još uvek su retka pasmina. U Argentini su ih koristili za lov na veliku divljač i grabežljive životinje (divlja svinja, puma i slično). Koriste se i kao odlični psi za potrebe policije, carine i vojske. Odlikuje ih izvanredna inteligencija i hrabrost. Neosetljivi su na bolesti. U lovu imaju posebno opasnu tehniku ugriza jer grizu od ispod. Jako je negativno osetljiv na oštre zapovesti i kazne. Treba ga odgajati i školovati pomoću motivacije uz puno pohvala i nagrada. Ima odlično razvijen osećaj njuha i lako ga je školovati za istraživanje i traganje. Po prirodi je dobrodušan, voli decu i članove porodice. Nepoverljiv je prema strancima i drugim psima. Neuobičajeno je dobar čuvar i nadasve veran svome domu. Ne laje puno. Primeren je samo odlučnim i doslednim ljudima koji su dobri poznavaoci pasa.

Američki stafordski terijer




Američki stafordski terijer je snažan, mišićav pas skladne građe, okretan i elegantan. Telo mu je kvadratično. Dlaka je kratka, sjajna i javlja se u brojnim varijacijama boja od krem do crne. Glava je čvrsta sa snažnom njuškom i potpuno makazastom vilicom. Uši mogu biti i kupirane, ili ukoliko to nisu, prirodnog oblika ružinog uha. Oči su tamne i okrugle i duboko usađene u lobanju. Poželjne su tamnije oči. Nos je jasno crn. Dužina njuške mora biti uvek u srazmeru sa glavom. Vrat je masivan, lagano povijen, bez naborane kože i srednje dug. Rep je u poređenju sa veličinom nisko usađen i završava šiljkom. Visina mu je između 43 cm i 50 cm.

Nastao je u XIX veku kao rezultat ukrštanja buldoga i terijera te svoje postojanje i današnji oblik treba, osim buldogu, zahvaliti i kratkodlakom foxterijeru, belom engleskom terijeru i mančesterskom terijeru. U toj oštroj selekciji nastao je snažan pas neosetljiv na bol sa čeličnom voljom da slomi protivnika ukoliko je namera bila korišćenje u borbama i to ne samo sa psima već i bikovima, jazavcima, medvedima i sl. Tek zabranom borbi pasa ova je plemenita pasmina dobila priliku da pokaže svoj pravi karakter. To je jedan umiljat porodični pas, dobar čuvar, ljubitelj dece, izuzetno dobro prilagođen za život u stanu. On je izrazito bistar i inteligentan pas. Odlikuju ga neobična svestranost udružena sa velikom voljom za učenje i velika radna sposobnost. On je svojoj porodici budan zaštitnik sa urođenom sposobnošću razlikovanja dobrih i loših namera ljudi što ga posebno izdvaja.

Avganistanski hrt




Avganistanski hrt - poreklo ove rase, koja dolazi iz brojne grupe srednjoazijskih hrtova, nije sasvim jasna. Na zapadu, prvi predstavnik ove rase prikazan je 1907. godine. Bio je to pas Zardin, vlasništvo kapetana Barfa. Ovaj pas je postao legenda za svakog ko se kasnije bavio ovom rasom. Veliki zaslugu imaju bračni parovi Ampsovi i Murauovi koji su doneli prve primerke na evropski kontinent. Stepski lovac iz Avganistana se u Evropi pojavio tek tridesetih godina dvadesetog veka i brzo je postao omiljen zbog laganog kretanja i kuštrave dlake koju nosi kao dragoceni krzneni plašt. Imati avganistanca nije jednostavno zato on nikada neće postati modni pas. Većina evropskih linija je potekla baš od ovih pasa. Postoje tri varijeteta: kratkodlaki taigan, afgan sa srednje dugom dlakom, te afgan guste i duge dlake.

Ima svilenkastu dlaku boje peska koja kod kretanja izgladi njegove obrise. Crne oči. Ima plivajuće i tekuće kretanje. Njegov visoko podignut i savijen rep sa zastavicom stvara egzotičnu pojavu koja se ne može videti ni kod jednog drugog psa. Čeoni deo glave je pokriven dugom dlakom koja na vrhu pravi razdjeljak. Duga svilenkasta dlaka nalazi se i na ušima. Prednje su šape izrazito velike a zbog guste dlake izgledaju još i veće. Kod tog psa posebno je važno krzno koje psu daje izgled plemenitosti. Dozvoljene su sve boje. Idealna visina je od 68,5 cm do 73,5 cm. Težina od 25 Kg do 30 Kg.

Njegov instinkt lovca je toliko jak pa se preporučuje da je uvek na povocu. Ako ga pustite sa povoca a on hoće da potrči, neće se vratiti na zvižduk ili poziv. Ima savršenu orijentaciju i vratiće se tek kada on odluči i to iz pravca gde ga uopšte ne očekujete. Njegov povratak može trajati i nekoliko sati. Mrzi samoću i najsrećniji je kada može biti stalno prisutan u kući. Iz tog razloga ne preporučuje se držanje u kavezu. Njegova glavna karakteristika je nezavisnost. U porodici se nikada ne oseća podređenim već je ravnopravan sa drugim članovima porodice. Potrebno je puno truda, ljubavi i doslednosti da postane poslušan. Vrlo je rizično imati tog psa i zato ga nikako ne preporučujem ljudima koji se barem malo ne razumu u pse. Kada ugleda nešto što mu se čini vriednim goniti ta mu lovina neće pobeći. Svoju porodicu avganistanac voli, njoj je privržen i zato nije pas koji bi menjao vlasnika. Ako mu želimo omogućiti dovoljno kretanja mora učestvovati u trkama. Po naravi je čuvar. Potrebna mu je redovna nega. Doseže brzinu do 55 km/h.

Američki Pit Bul terijer



Americki Pit bul terijer je postao ukrštanjem buldoga i starog engleskog belog terijera. Priča se i da je korišćena ukrštena pasmina španskog poentera ali to nikada nije potvrdeno. Tačan odnos svih rasa korišćenih za dobijanje pit bul terijera se ne zna. Tokom devetnaestog veka, kada su hajke na bizone i borbe pasa bili živi sportovi, buldog se pokazao kao prespor za borbe i odatle potreba za bržim psom sa dobrim i jakim čeljustima koje sakate žrtvu. Nova pasmina je uspešno odgovorila zahtevima i bila je superiornija od buldoga za borbu. Jedna od prvih osobina koja je dobijena bila je borbenost i sposobnost za borbu. Otac i sin su se proslavili pošto su pobedili u mnogim borbama i postali nepobedivi. Kada je usvojen zakon kojim su hajke na bizone i borba pasa proglašeni nezakonitim pit bul terijer je doveden u vezu sa lepo obučenim mladićima iz grada, bokserima profesionalcima i vlasnicima kafana. Mnogi psi borci su se pripremali u podrumima kafana ili na nekim usamljenim seoskim sastajalištima. Došlo je do malih izmena u izgledu pit bul terijera. Najuočljivija promena je na glavi. Današnji psi naginju više tipu terijera nego tipu buldoga što je bilo zajedničko obeležje prvih pasa u devetnaestom veku. Primećene su izrazite karakteristike koje su sa vremena na vreme izbijale otkrivajući pretke. Opšte karakteristike su rastavljene noge, zašiljen rep, istaknuta donja vilica i niska gradja. Ipak, dobijen je potpuno ponovljen primerak engleskog belog terijera u koži pit bul terijera. Mada se ove karakteristike retko javljaju, one se mnogo češće nalaze kod pasa kod kojih su postale nasledne.

Razvoj Američkog Pit Bul terijera

U osamnaestom i devetnaestom veku borba pasa i hajka na bizone su bili u Engleskoj veoma živi sportovi. U devetnaestom veku Engleska je donela zakon kojim se ovi sportovi stavljaju van zakona. Ubrzo posle donošenja ovog zakona pit bul terijer je počeo da iščezava iz očiju javnosti jer niko nije želeo da se za njega kaže da je vlasnik psa borca zbog kazne koju je zakon propisao za svakog za koga se utvrdi da je izveo psa u borbu. Nekoliko godina kasnije izgledalo je da je pasmina ponovo vraćena i nazvana je stafordski terijer. Pod tim nazivom je i danas poznat u Engleskoj. Medjutim kada je borba pasa preneta u Sjedinjene Države stari naziv pit bul terijer vraćen je ovoj pasmini. Veruje se da ona nikada više neće biti nazivana ni jednim drugim imenom osim američki pit bul terijer. Kada je pit bul terijer prenet u Ameriku obično su njegovi vlasnici bili bokseri profesionalci, vlasnici gostionica i njihovi posetioci, ljudi koji su se bavili opasnim sportovima i slično. Od samog početka pasminu bije loš glas zbog njene borilačke sposobnosti kao i zbog ljudi koji su je držali. Do današnjih dana ova pasmina se potiskuje zbog nepravednog i nezasluženog lošeg glasa. Sa dvadesetim vekom pasmina je brzo počela da stiče popularnost i pas borac je našao svoj put u domove ljudi iz svih slojeva društva. U časopisima o psima nalaze se oglasi i fotografije pasa koji su stekli dobar glas u borbama i putem tih oglasa mnogi psi su prodati i borili su se za velike sume novca. Za tu popularnost se može zahvaliti dobro poznatom Hariju Krajgeru i njegovom psu Kribu, zatim Kokni Čarliju i njegovom psu Pilotu i Džoni Mekdonaldovom Gripu poznatijem kao Gas pas čuvar. Mekgafovom Bobu poznatijem kao Bob Luda, Konor Bizmarkovom Rok i Raju i mnogim drugim psima koji su se dokazali u borbama. Isto onoliko koliko je borba pasa nezakoniti sport toliko se i hiljada dolara ostavlja u kladionicama pored ringa za pse. Dokle god se ovi psi štene dotle ce biti takmičenja u ringovima za pse da se vidi koji vlasnik ima boljeg psa borca. Nekolicina medju mnogim bivšim i sadašnjim odgajivačima koji su aktivno učestvovali u borbama i odgajali pse borce su: Tom O Rurke, Hektor Konor, Pet Mekdevit, Džoni Mekdonald, Ted Timoni, Džon Gelvin, Dž. Edvards, Kon Rirdon, Džek Burk itd.

Standardi za Američkog Pit Bul terijera

Odobreni od strane Kluba ujedinjenih kinologa 1938

Glava: srednje dužine, četvrtasta (oblik cigle), lobanja ravna i najšira kod ušiju, istaknuti obrazi, bez bora.
Njuška: četvrtasta, široka i snažna, dobro izraženih čeljusti koje odražavaju snagu. Gornji zubi čvrsto naležu na donje, osim spreda.
Uši: sečene ili ne (nije važno) treba da budu postavljene visoko na glavi i da nemaju bore.
Oči: tamne i okrugle, treba da budu rastavljene nisko dole na lobanji.
Nos: crn, poželjno širom otvorenih nozdrva.
Vrat: mišićav, blago lučno izvijen. Sužava se se od ramena prema glavi bez delova sa opuštenom kožom.
Rameni pojas: snažan i mišićav širokih kosih lopatica.
Leđa: kratka snažna sa blagom kosinom od grebena prema trtičnoj kosti, blago lučno izvijena kod slabina i blago zategnuta.
Grudi: jake ali ne preširoke sa široko izbočenim rebrima.
Rebra: blizu postavljena, dobro isturena sa jakim ledjnim rebrima.
Rep: kratak u poredjenju sa veličinom, nisko postavljen i prelazi u fini šiljati oblik. Nije postavljen iznad ledja.
Noge: velike okrugle kosti sa ravnim uspravnim skočnim zglobom umereno jakim. Stopala srednje veličine. Hod treba da bude lak i gibak. bez krivudanja ili sporog koračanja, nizak, ravan.
Bedra: duga sa razvijenim mišićima, gležanj nizak, ravan
Dlaka: sjajna, kratka, kruta na dodir
Boja: sve boje i šare su dozvoljene
Težina: nije važna. Za ženke poželjno Od 30 funti do 50 funti a za mužjake 60 funti

Američki Pit Bul Terijer, pas za sva vremena

Prosečna javnost misli da ovu pasminu čine opaki psi mesožderi koji bi, hranjeni sirovim mesom, proždrli čoveka. Kako je lako zavesti nekoga da je to istina. Ne znam nijednu drugu pasminu koja je pouzdana, odana, dobre naravi i nežna kao što je američki pit bul terijer. Iako se ove karakterne osobine jasno uočavaju kod psa nakon nekoliko minuta vidite ga kako je naspram drugog psa boreći se lukavim instinktom divlje životinje sa namerom da ubije. Kao pratilac, pas čuvar i prijatelj, on je neprevazidjen. Pas pravilno izdresiran i odgojen izvršavaće više zadataka od bilo koje druge pasmine koju znam. Kao pratilac uvek ie zainieresovan za ono što njegov gazda radi i spreman je da ga služi svakog trenutka. Poznajem jednu gospodju koja je imala razne pasmine. Po njenoj oceni naj nežnji pas koga je ikad imala je bio američki pit bul terijer. Danju pas bi je pratio svuda po kući ali nikada tako blizu da bi bio na putu. Ovaj pas je razumevao svoju gazdaricu na jedinstven način i mogao je skoro sve da uradi osim da govori. Kao čuvar je nenadmašan. Ovaj pas je dobar i umiljat. Ne kreće da ujeda svakoga ko naidje ali ima takav instinkt da razlikuje dobro od lošeg kada čuva imovinu svog gazde. Za ovu pasminu je poznato da daje odlične lovačke pse ukoliko se pravilno obuči u pravom uzrastu. Ne može se medjutim od svakog američkog pit bul terijera napraviti lovački pas. Kao kućni ljubimac dobar je prema deci i prima gomilu grdnji sa jedinim odgovorom - cvilenjem. Kada se ova pasmina naziva opštenamenskom to je na osnovu toga što ona poseduje snagu, proporcionalno je gradena a ima karakter, sklonost i hrabrost da bude pas te vrste. Ako ga držite vezanog i hranite sirovim mesom on neće postati opaki pas. Biće dobronameran i spreman za igru kao bilo koji drugi natovljeni kućni ljubimac pseće rase. Svako ko želi da poseduje opštenamenskog psa treba da odabere štene američkog pit bul terijera.

Shih tzu



Istorijat Rase

Shih tzu rasa pasa korene ima u Aziji, čije rase uvek imaju mistično poreklo o kojem se više nagadja nego što se egzaktno može utvrditi. Na Tibetu je postojao pastirski pas, koji je bio otporan na surove uslove života, imao je dugu, dvoslojnu dlaku i rep nošen na ledjima. Ova forma psa ima veoma značajnu ulogu za veliki broj današnjih rasa. Od ovog psa tokom vremena nastaju razliciti tipovi. Na jednoj strani stvoren je visokonogi tip, od kojeg je nastao tibetanski mastif. Na drugoj strain razvijao se niskonogi tip sa veoma bujnom dlakom. Ova forma psa predstavlja pretecu dugodlakih rasa kao sto je ši cu. Psi ovog tipa su 700 g.n.e. kada je na Tibet stigao budizam, nazvani lavlji psi. Gajeni su na dvorcima, a osobito su bili cenjeni psi zlatne boje. Zabeleženo je da Buda nikuda nije išao bez ovih pasa. Originalni naziv za ovog psa je Shi-tze-kou. U ovoj složenici Shi-tze ili Shi-tzu označava lava, a kou je naziv za psa. Otuda su ove pse nazivali lavlji pas. Da je poreklo Ši-cua nejasno i teško razjasnjivo, potvrdjuju i odredjeni zapisi koji navode da su u sedmom veku na Tibetu postojali psi, preteca Ši-cua a živeli su u doba Strong Tsan Gampa. Osim ove forme psa, za nastanak Ši-cua ima i životinja niskih nogu-u obliku lavljeg psa. Ovi psi su tek u doba Dinastije Shing (Manchu) 1643-1912 postali moderni. Ima odredjenih verovanja da je za vreme dinastije Tang (618-907) do Kine dospeo maltezer i da je mogao biti upotrebljen za stvaranje Ši-cua. U Englesku ovi psi dospevaju tridesetih godina XIX veka.

U SAD ovi psi dospevaju 1930 godine kada ih registruju kao Lhasa terrier, a od 1940 godine nazivali su ih Lhasa apsa. Zvanično razdvajanje Ši-cua i Lasa apsa u SAD usledilo je 1969 godine.
Osobine

Veoma veseo (aktivan) pas sa izraženim arogantnim držanjem. Lobanja je okrugla i široka. Izražena brada i odlakavost obraza pri čemu na gore prikupljena dlaka daje izraz (efekat) hrizanteme. Njuška kvadratična, bez kožnih nabora, kratka i odlakana. Nosna pečurka je crna. Gornja linija nosa mora biti u liniji očiju. Psi sa dugim i uskim nosem nisu poželjni. Oči velike, okrugle i tamne, ne buljave. Psi sa dlakom boje jetre mogu imati nešto svetlije oči. Na očima se ne sme videti belilo. Uši velike, visoko usađene, veoma odlakane. Dužina tela je veća od visine psa u grebenu. Sve boje dlaka su dozvoljene ali bela lisa i belina na kraju repa su poželjne. Masa tela mužjaka i ženke je od 4,5 do 8,1 kg. Idealna masa tela je od 4,5-7,3 kg. Visina grebena mužjaka i ženke ne preko 26,7 cm.

Alati i Oprema za negovanje

Ono što izložbenog Ši-cua krasi i ističe jeste njegova negovana, predivna duga dlaka. Takva dlaka zahteva puno nege, redovno održavanje i naravno dosta izdataka za kvalitetnu kozmetiku, kao i pribor i opremu za negu. Četke moraju biti kvalitetne, ravnih zubaca dužine od 20 mm do 27 mm. Češljevi metalni se koriste za raščešljavanje ućebanih delova dlake. Koristite češljeve koji imaju različitu gustinu razmaka izmedju zubaca. Na tržištu postoje i posebno gusti češljevi za raščešljavanje brkova. Za tapiranje i pravljenje razdeljka koristite češalj sa tankom metalnom drškom. Koristite profesionalne makaze za ravnanje dlake vašeg psa, oblikovanje dlake na šapama otklanjanje dlake između jastučića na šapama i oko analnog otvora. Makazice za skidanje gumica takodje treba imati. Elastične gumice se koriste za pravljenje izložbene frizure vašeg psa top-not, a između izložbi, za kućne frizure psa. Postoje posebne gumice za ovu namenu, različitih veličina i boja.

Nega Ši Cua

Prvi veći izdatak koji imate kada se odlučite za izložbenog Ši-cua jeste sto za grooming.Nemojte napraviti grešku i pomisliti da bilo koji stari sto može da vam posluzi da na njemu češljate psa. Sto mora biti stabilan, lak za odrzavanje i čišćenje i dovoljno velik da pas na njemu može udobno da legne. Na nekoj od većih izložbi možete nabaviti takav sto. Sa ozbiljnim negovanjem izložbenog Ši-cua počinje se vrlo rano.U dobu od 10-12 nedelja počinje lagano navikavanje na sto što se u početku radi kroz igru, postavljanje psa u pozu, povremeno česljanje mekom četkom. Već sa 4 meseca pas se navikava na svakodnevno češljanje, dlaka sa očiju se vezuje gumicama a takodje i dlaka na brkovima.Takodje se postepeno pas navikava na povodnik i to se počinje sa šetnjama koje za njega predstavljaju igru. Treniranje izložbene poze je neophodno gotovo svaki dan. U toj dobi pa do 9-12 meseci dovoljno je kupanje jednom mesečno specijalnim šamponima za štence.

Odrastao Ši-Cu kupa se redovno svakih 5-7 dana. Zbog toga je neophodno nabaviti najkvalitetnije šampone i balzame. Izmedju kupanja neophodno je svakodnevno češljanje. Treba napomenuti da NIKAKO NE SMETE česljati suvu dlaku već se dlaka naprska posebnim sprejevima za rasčešljavanje. Najbolje iskustvo imam sa Live -in Conditioner-om koji istovremeno rasčešljava dlaku i štiti je. Takodje je preporučljivo da dlaku izmedju kupanja nauljite kako bi se sačuvala od mršenja i oštećenja. Ako vam se čini da je ovo previše često kupanje za psa (što sam i ja mislila u početku) svi poznati odgajivači Ši-Cua se slažu sa tim, jer jedino čista dlaka vašeg psa može da raste. Nega dlake oko očiju i usta treba početi takodje veoma rano. Za čišćenje dlake oko očiju postoje mnogi preparati, ali je svima nama dostupan 3% rastvor Borne vode. Natopite parče vate ovim rastvorom i blago očistite deo oko očiju. Ovo radite svaki dan. Deo oko usta možete čistiti toplom vodom. Redovno kontrolišite zube vašeg psa. Nabavite preparat Fortan zahne pflege (koji se pokazao kao jako delotvoran) ili neki sličan preprat. Dovoljno je da ga nenesete jednom nedeljno na zube psa i na taj način sprečite taloženje kamenca. Uši psa moraju biti čiste, bez dlaka u njima. Za sprečavanje stvaranja prekomerno cerumena te upala ušiju postoje mnogi preparati. Nokti vašeg psa moraju biti redovno sečeni. Za to postoje posebne makaze-giljotine. Ako se ne usudjujete sami da to radite, poverite taj deo vašem veterinaru. Takođe je važno redovno odstranjivanje dlake izmedju jastučića na šapama. Deo oko anusa psa mora biti ošišan kako ne bi došlo do infekcija. Da bi brkovi psa mogli da rastu nesmetano, preporučuje se da psa od malena naviknete da pije vodu iz pojilice. Na taj način sprečiće se kvašenje brkova. Takodje brkove treba zaštititi ili vezivanjem gumicama ili umotavanjem u posebne papiriće.

Šetlandski ovčar




Šetlandski ovčar, često nazivan i šelti, rasa je ovčarskog psa poreklom sa Britanskih ostrva. To su mali, živahni psi, uvek raspoloženi za rad i igru. Vreme je učinilo svoje pa se više i ne koriste kao ovčarski psi. Ali, zato su dosta dobri kao agiliti psi.
O nastanku rase nema dovoljno pisanih podataka. Pretpostavlja se da su prvobitni šetlandski ovčarski psi stigli na ostrvo sa moreplovcima, koji su dolazli sa Islanda. To su bili mali psi, duge dlake, uspravnih ušiju i špic tipa. Pretpostavlja se da je u formiranju šetlandskog ovčara, kao rase kakvu danas poznajemo, znatnog uticaja imalo ukrštanje sa dugodlakim škotskim ovčarom. Po nekim teorijama, psi sa Šetlandskih ostrva, koji su doneti u Škotsku, ukrštani su i sa border kolijem i španijelom kralja Čarlsa. Prvi entuzijasta koji je početkom 20. veka uveo dugodlakog škotskog ovčara u sistematično odgajanje i koji je, u neku ruku, odgovoran za izgled današnjeg šetlandskog ovčara je Džejms Lodži.
Šetlandski ovčari nisu bili toliko poznati van ostrva, sve do 1906. godine kad su prvi put prikazani na Cruftu. Klub odgajivača ove rase formiran je 1908. godine u Lerviku, glavnom gradu Šetlandskih ostrva. Sve do promene imena u šetlandski ovčar 1909. godine, rasa je nazivana šetlandski dugodlaki koli. Ovakvom imenu rase protivili su se odgajivači dugodlakih škotskih ovačara jer je često dovodilo do zabune. U ovo vreme postojala su i dva varijeteta, kratkodlaki i dugodlaki.
Svoje zvanično priznanje od Britanskog kinološkog saveza rasa je dobila 1914. godine.
Za vreme Prvog svetskog rata, broj pasa i odgajivača drastično se smanjio, tako da je rasa dovedena do ivice opstanka. Posle ovog perioda postepeno se povećao broj odgajivača i registrovanih pasa. Zabeleženo je da su pojedini odgajivači u dva navrata ukrštali dugodlake škotske ovčare: prvi put 1917. godine, a drugi put 1924. godine. Na ovaj način hteli su da formiraju željeni tip šetlandskog ovčara i ustale osobine koje su poprilično varirale u populaciji pasa ove rase.
Za vreme Drugog svetskog rata, uzgoj i broj pasa je stagnirao. Tokom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka interesovanje za ovu rasu je u stalnom porastu. U to vreme uglavnom se više poklanjala pažnja izgledu psa nego njegovim karakternim osobinama. Iako je standard propisivao da psi treba da budu rezervisani i nepoverljivi prema strancima, dešavalo se da pojedine jedinke budu čak i plašljive.
Šetlandski ovčar je mali, dugodlaki radni pas. Svojim izgledom
umnogome podseća na svoje veće rođake, škotske ovčare. Idelna visina mužjka u grebenu je 37 cm, a ženki 36 cm.
Glava je elegantna i prefinjena, i ima izgled zatupastog klina koji se sužava ka vrhu nosa. Odnos ličnog i lobanjskog dela je 1:1. Stop je blago naznačen. Lobanja je srednje široka, bez izražene potiljne kvrge. Nosna pečurka je tamno pigmentisana. Usne su priljubljene sa tamno pigmentisanim rubovima. Oči su srednje velike, bademaste, sa tamno pigmetisanom ivicom očnih kapaka. Uši su male, srednje široke, polupreklopljene i postavljene prilično blizu jedno drugom.
Vrat je mišićav i dobro zaobljen, leđa su ravna, a sapi blago koso postavljene. Grudi su dobro razvijene i dopiru do lakatnog zgloba. Rep je nisko usađen i dopire do skočnog zgloba. U pokretu rep može biti blago podignut ali nikada iznad leđne linije.
Prednje noge su paralelne, pravilnih stavova gledano od napred i sa strane. Butine su snažne i mišićave. Skočni zglobovi su paralelni i pravilnih stavova. Odlikuju se laganim, gipkim i elegantnim hodom.
Šetlandski ovčari imaju dugu i bujnu dlaku sa dobrom poddlakom koja je mekana i gusta. Vrat je obrastao dužom dlakom tako da formira karakterističnu grivu na telu jedinke. Prednje noge do došaplja i zadnje noge do skočnog zgloba dobro su odlakane. Dlaka je kraća u predelu lučnog dela glave kao i na nogama ispod karpalnog i skočnog zgloba. Primerci sa slabo razvijenom poddlakom apsolutno su nepoželjni.
Šetlandski ovčari su puni energije, miroljubivi su, oprezni i inteligentni. Rezervisani su i nepoverljivi prema strancima, nikada nervozni ili agresivni. Privrženi su i lojalni vlasniku i porodici.

Zdavlje
Psi ove rase generalno su otporni i zdravi. Prosečan životni vek im je oko 11 godina. Kod pasa ove rase ipak se mogu javiti
određene genetske anomalije, pre svega čula vida, zatim poremećaj u koagulaciji krvi, kao i karcinom mokraćne bešike.
Standard
Šetlandski ovčar spada u rase 1. grupe (ovčarski psi i psi terači stoke, osim švajcarskih pastirskih pasa), sekcija 1 (ovčarski psi), i ne podleže ispitu u radu. Poslednje izmene standarda pod brojem 88. usvojio je FCI u martu 2009. godine.

Boje
Kod šetlandskog ovčara priznate su sledeće varijante boja: „seble“ – karbonizovano bela ili žuto-bela koja varira od zlatnožute do mahagoni boje. Crno-bela ili „black and ten“. Trobojni su crni sa paležom po nogama i belim oznakama. Blu-merl psi su srebrnasto-plave boje sa crnim flekama ili crno mramoriranim paležom. Bele oznake su dozvoljena na vratu u vidu okovratnika i na grudima, glavi, nogama i vrhu repa. Na drugim delovima tela bele oznake su apsolutno nepoželjne.

Dr vet. Darko DROBNJAK

Bradato Koli



Bez obzira na prvobitnu namenu ovčarskog i radnog psa, bradati koli jedan je od popularnijih porodičniih pasa, koji bez problema može da živi u stanu. Neophodni su mu samo adekvatna ishrana, zdravstvena nega i redovne aktivnosti poput šetnje, igre i istrčavanja.
Istorija nastanka bradatog kolija kao rase predstavlja mešavinu činjenica i legendi. Ranije je bio poznat pod imenom „planinski koli“. Prema jednoj od teorija, smatra se da su na tlo Britanije pse slične današnjem bradatom koliju doveli Rimljani. Neki teoretičari smatra se da je rasa nastala ukrštanjem lokalnih pastirskih pasa sa poljskim ovčarskim psima nalik poljskim nizijskim ovčarima, koji su na tlo Velike Britanije stigli tokom 16. veka, zajedno sa poljskim trgovcima. U ovom periodu pse je uglavnom uzgajalo plemstvo, pa se na slici iz 1772, koja prikazuje portret Vojvode od Bukla, vide psi nalik bradatom koliju.
Na kraju viktorijanskog doba, bradati koliji bili su vrlo popularni među plemstvom i seoskim stanovništvom na jugu Škotske, i ta lokalna popularnost trajala je do Prvog svetskog rata. U periodu industrijalizacije, ova rasa je gotovo izumrla. Tek polovinom 20. veka, gospođa Vilison počinje da se interesuje za ovu rasu pa ponovo ukršta razne pse koji su (pre)ostali po zabačenim farmama. Kao uzorak standarda služio je lik psa sa slike (ulje na platnu) koja prikazuje ovu vrstu. Bradati koli je registrovan kao zvanična rasa tek 1949. godine, a na izložbama i prezentacijama pasa pojavljuje se tek krajem 1980. godine.
To je vitak pas, oštre dlake, duži nego što je visok, u približnom odnosu 5:4 mereno od najisturenije tačke grudne kosti do sedne kvrge. Ženke smeju da budu neznatno duže. Idealna visina mužjaka je od 53 do 56 cm, a ženke od 51 do 53 cm. Uprkos snažnoj građi tela, pas ne treba da deluje teško. Prepoznatljiv znak rase je bistar, odlučan izraz.
Njuška je srednjeduga i ka nosu se ravnomerno sužava. Nosnik je ravan i, posmatrano sa strane, paralelan sa linijom lobanje. Usne su tanke, dobro priležuće i jako pigmentisane. Crvenilo sluzokoža ne sme biti vidljivo. Obrazi su suvi, prilično ravni, a ipak dobro mišićavi. Vilice su sa jakim, belim, pravilnim zubima, postavljenim duboko u dobro obrazovane vilice. Zubalo je makazasto, pri čemu sekutići gornje vilice bez razmaka naležu na one iz donje. Toleriše se i klještasto zubalo, kome pastiri daju prednost. Stop je srednje oblikovan, ali ipak je vidljiv. Lobanja je srednje široka i u dobroj proporciji prema dužini glave. Čelo je više ravno nego zaobljeno. Posmatrano sa strane, linija lobanje je paralelna sa nosnikom. Usna školjka je dobro zaobljena u bazi.
Vrat je blago izdužen i ka plećkama se širi. Telo je snažno. Predgrudi, posmatrane spreda, nisu tako široke, ali ne smeju biti ni uske. Grudi su srednje široke. Grudni koš je u gornjem delu sačinjen od dobro zaobljenih rebara. Leđa su široka i dobro mišićava. Sapi su blago padajuće, ne preterano široke. Stomak je srednje razvijen, niti opušten, niti hrtolik i harmonično produžava donju liniju grudnog koša. Rep mu je obilno odlakan, nosi ga nisko i bez uvrtanja. Dovoljno je dug da doseže do skočnog zgloba. I nikad ga ne nosi iznad leđne linije.
Prednje noge su snažne i mišićave. Plećke su duge i kose, ravno priležuće. Sa nadlakticom čine adekvaan ugao koji laktovima omogućava slobodnu pokretljivost. Došaplja su snažna i kratka. Zglob je suv i bez tragova rahitisa. Šape su okruglaste, a prsti dobro zaobljeni i priležu usko jedan uz drugog. Jastučići su čvrsti i elastični. Nokti su tamni i jaki.
Zadnje noge su snažne i mišićave, bez nezgrapnosti, i u istoj su ravni kao i prednje. Postavljene su vertikalno ka zemlji. Skočni zglob je nisko postavljen. Kretanje mora biti slobodno, tečno i neumorno.
Celo telo je prekriveno gustom i bujnom oštrom dlakom koja je ravna i bez talasa, sa dobro razvijenom poddlakom. Ovaj dupli plašt psu je izvrsna zaštita od hladnoće, kiše i toplote. Dlaka je duga i na njušci obrazuje karakterističnu bradu.
Dlaka je crvenoriđa, ali ih ima i sa crnom, plavom i svim nijansama sive, braon i peska, sa belim oznakama ili bez njih. Bele oznake se pojavljuju na grudima i vratu, glavi i nogama.
Bradati koli nema specifičnih zahteva kad je reč o nezi i ishrani. Treba povesti više računa o nezi dlake, naročito u periodu promene dlačnog pokrivača.



Standard
Prema klasifikaciji FCI, bradati koli pripada rasama 1. grupe (ovčarski psi i psi terači stoke osim švajcarskih pastirskih pasa), sekcija 1 (ovčarski psi), i ne podleže ispitu u radu. Standard je usvojila Međunarodna kinološka federacija 1987. godine pod brojem 271, a isti je dopunjen 2009. godine.

Oči i uši
Srednjevelike oči nisu ni upale, niti buljave, blago su bademaste (braonkaste), a očni kapci crno oivičeni. Pogled je direktan, živahan i bistar. Uši su visoko usađene, jednakostranično trouglaste i napeto uspravne.

Narav
To su živahni, radoznali i inteligentni psi, mirne naravi. Privrženi su vlasniku i članovima porodice. Dobri su kao radni psi i relativno lako se obučavaju.

Zdravlje
Prosečan životni vek bradatog kolija je oko 12 godina. To su vitalni psi, bez genetski uslovljenih oboljenja. U konsultaciji sa veterinarom propisuje se program vakcinacije protiv infektivnih bolesti, kao i program čišćenja od crevnih parazita.

Dr vet. Darko DROBNJAK

BASET - PRIPADNIK VI FCI GRUPE (GONIČI, TRAGAČI PO KRVI I SRODNE RASE)



Pripremila: M. Radovanović
Žalosnog pogleda, izrazito dugih ušiju, nizak i blago "zgužvan" - baset, nikog ne ostvavlja ravnogušnim. Deci budi simpatije na prvi pogled, i želju da ga maze. Blage je naravi, prijateljski nastrojen, uz to vrlo privržen svom vlasniku. Nije agresivan, niti ujedljiv, ali ni strašljiv. Iako deluje tromo, i usporenih refleksa, baset može biti vrlo okretan.
Karakterišu ga odličan njuh i izdržljivost. Po prirodi je jamar, ali lovi i na otvorenom. Koristi se u lovu na lisice, zeca, fazana. U poslednje vreme sve češće se drži kao kućni ljubimac.
Baset je tih pas, retko laje, a glas mu je prijatan. Pogodan je za život u stanu, uz adekvatnu šetnju. Neke jedinke su izrazito lenje, dok ima i onih koje se rado kreću. Treba znati da ume da bude prilično svojeglav, a pri tom je jak, pa nije uvek lako izaći s njim na kraj. Ne voli dugo da bude sam. Sklon je gojenju, pa ishrana mora biti umerena.

Standard

Matična zemlja: V. Britanija.
Opšti izgled: Niskonogi pas sa pozamašnom masom, izbalansiran, punog kvaliteta. Poželjna je značajna količina slobodne kože.
Karakteristika: Pouzdan gonič, potekao od starih krvnih linija, koji lovi svojim nosem, pas za hajke, ima dubok melodičan glas i sposoban je da radi u polju sa velikom izdržljivošću.
Narav: Hladnokrvan, nikada agresivan ili plašljiv, privržen.
Glava i lobanja: Zaobljena, blag stop, izražena potiljna kvrga. U predelu obrva srednje širine, blago se sužava ka njušci. Opšta osobina njuške je da je suva, ali ne špicasta. Nosnik je gotovo paralelan sa linijom lobanje i neznatno je duži od rastojanja od stopa do potiljne kosti. Na čelu i guši smeju biti srednje veliki nabori kože. Koža na glavi treba da je toliko slobodna da je glava okruglasta kada se gleda odnapred. Gonje usne znatno preklapaju donje. Nosna pečurka potpuno crna, osim kod pasa svetle boje. Kod braon boje nosna pečurka sme biti boje jetre. Velike i dobro otvorene nozdrve smeju malo da prevazilaze usne.
Oči: Romboidne, nisu ni upale, ni buljave. Tamne, kod svetlijih pasa smeju biti različitih tonova, sve do srednje braon. Miran, ozbiljan izraz. Vidljivo je crvenilo trećeg očnog kapka, ali ne preterano jasno. Svetle ili žute oči maksimalno su nepoželjne.
Uši: Usađene nisko, tačno ispod linije očiju. Duge ali ne preterano, protežu se do vrha korektno duge njuške. Celom dužinom uske i na unutra zavijene, vrlo savitljive, fine i somotaste.
Zubalo: Snažne vilice sa perfektnim, pravilnim i potpunim makazastim zubalom, pri čemu gornji sekutići bez razmaka naležu na donje.
Vrat : Mišićav, dobro zavijen i prilično dug, sa izraženom, ali ne preteranom kožom na guši.
Prednji deo : Plećke dobro koso unazad položene. Ramena nisu "teška". Kratke, snažne prednje noge sa jakim kostima. Laktovi nisu okrenuti ni unutra, ni napolje, već leže čvrsto uz telo. Gornji deo podlaktice postavljen blago pod telo, ipak ne tako da onemogućava slobodno kretanje, bez da se tim noge u mirovanju ili kretanju dodiruju. Posmatrano odnapred predgrudi dopiru do pregiba podlaktice. Maksimalno je nepoželjna preterana uzglobljenost. Na došaplju se nalaze kožni nabori.
Telo: Dugo i sveukupno duboko. Izražena grudna kost. Grudi nisu uske, ali nisu ni nesrazmerno duboke. Rebra dobro zaobljena i dobro zasvođena, postavljena u istoj ravni, pri čemu slabine smeju biti blago uzdignute. Leđa ne treba da su preterano duga između grebena i karlice.
Zadnji deo: Veoma mišićav i izražen. Posmatran odpozadi gotovo da ima oblik kugle. Veoma dobra uglovanost. Skočni zglob je nizak, došaplje blago podvučeno pod telo, ali nije okrenuto ni unutra, ni napolje. Mogu postojati nabori, ali na zadnjem delu skočnog zgloba postoji mali kožni džep, od slobodne kože.
Šape: Masivne, dobro uzglobljene i sa dobrim jastučićima. Prednje šape su usmerene ka napred, ali mogu biti i okrenute blago u polje. Pas stoji korektno, pri čemu je telesna masa ravnomerno raspoređena na prste i jastučiće, tako šape ostavljaju trag velikog psa.
Rep: Dobro usađen, prilično dug, jak u korenu, sužava se ka vrhu. Na donjoj strani odlakan, sa malo oštre dlake. U kretanju rep je nošen uzdignuto, u blagom sabljastom luku, ali nikako zavijen ili prebačen iznad leđa.
Kretanje : Meko tečno kretanje, sa velikim iskorakom i velikom potisnom snagom. Kolena i skočni zglobovi u kretanju ne smeju biti kruti. Prsti ne smeju da se vuku po zemlji.
Dlaka: Ravna, kratka i gusta, bez da je fina. Obrisna linija ravna, bez duže dlake. Duga, meka dlaka sa zastavicama je veoma nepoželjna.
Boja: Uobičajena crna - bela - braon (trobojan) ili limun belo (dvobojan). Dozvoljena je svaka druga boja goniča.
Veličina : Visina grebena 33-38 centimetara.
Mane: Svako odstupanje od navedenih karakteristika smatra se greškom.
N.B. Mužjaci treba da imaju dva normalno razvijena testisa, potpuno spuštena u skrotum.

HANOVERSKI KRVOSLEDNIK



Marija RADOVANOVIĆ

Malo zastupljena rasa u našoj zemlji, hanoverski krvoslednik, nije sasvim nepoznata na našim prostorima.
Malo zastupljena rasa u našoj zemlji, hanoverski krvoslednik, nije sasvim nepoznata na našim prostorima. Bilo ih je pre više od decenije, ali kasnije su vlasnici odustali od njihovog čuvanja, opredeljujući se za naše domaće goniče. Ipak, pred ovom rasom je lepa budućnost. To je pas napravljen više za komercijalni lov, ali može da služi i u bilo kom lovištu, gde je potreban rad na krvnom tragu.

Sigurnost
Hanoverski krvoslednik je snažan, istrajan, uporan i detaljan pas koji veoma studiozno radi, tako da nema promašaja i sigurno dolazi do cilja – pronalazi ranjenu divljač.
- Kao odgajivač ovih pasa, oduševljen sam njihovim karakterom – kazuje dr vet.med.spec. Dragan Janjić iz Kruševca, međunarodni kinološki sudija za sve rase pasa. - Izuzetno je privržen, iako je na početku rezervisan. Kad prihvati vlasnika, vezuje se za njega i sve što mu pokaže odgajivač ili vodič, pas snimi i usvoji. Komande primenjuje u lovu i veoma je oštar i hrabar. Oduševljen sam rasom jer, pored toga što je dobar i siguran kućni ljubimac, to je i veoma upotrebljiv lovački pas. On se ne bavi samo krvnim tragom već i pretražuje, pronalazi divljač, kako dlakavu, tako i pernatu. Može da posluži i u brdsko planinskim predelima.
Karakter hanoverskog krvoslednika je do perfekcije izražen kad treba da reaguje na nepoznato lice. Izuzetno je oštar i dobar čuvar. Oštrina mu je odlika i kad dođe u sukob sa ranjenom divljači. Suprotstavlja joj se i drži je u blokadi dok ne dođe lovac, uz krupan glas i intenzivno oblajavanje ranjene divljači.


Otpornost
Hanoveranac je izuzetno otporan pas i nije zahtevan. Ima kratku dlaku, laku za održavanje. Snažne je konstitucije i nije izbirljiv u hrani.
- Malo je rađeno na popularizaciji ove rase, ali novi propisi u lovstvu i lovačkim gazdinstvima i udruženjima zahtevaće prisustvo krvoslednika. Pored nemačkih kratkodlakih ptičara koje odgajam, uvek sam imao još poneku rasu kako bih ušao u karakter određene pasmine i stekao iskustvo. Kad je reč o hanoverancima, gajim ih po drugi put. Dok sam bio student, oni su bili retkost na ovim prostorima i bilo je problema da se obezbedi parenje, a nisam bio u mogućnosti da odlazim u inostranstvo po nove pse. Već je 15 godina otkako se Dragan Janjić vratio u svet hanoverskih krvoslednika. Više nema problema kad je u pitanju njihov uvoz iz Slovenije, Austrije, Nemačke. Ostvario je kontakte za parenja s vrhunskim odgajivačima, pratio evropske izložbe i nema poteškoće sa zatvaranjem kruga zbog nedostatka novih linija za parenje.
- U svojoj odgajivačnici trenutno imam dve ženke i jednog mužjaka – dodaje dr Janjić. - Uskoro očekujem prinove. Štenad iz prethodnog legla, u cilju popularizacije rase, ustupio sam ljudima u Bugarskoj. Bilo mi je važno kako će se ta selekcija pokazati u lovu. Iz Bugarske su stigle pozitivne informacije. Iz budućih legala mnoga grla ću ostaviti u Srbiji kako bi se štenad hanoveranaca obučila za rad na krvnom tragu i pronalaženju ranjene divljači. Tako će se većina kinologa i lovaca uveriti u njihovu praktičnu primenu.


STANDARD: VI FCI grupa – goniči, tragači po krvi i srodne rase

Svi lovački psi koji su radili na povodniku i krvoslednici potiču od goniča, preteča lovačkih pasa. čisti goniči imaju fin nos na tragu sitne i krupne divljači, najveću sigurnost, veoma izraženu želju za traganjem i sledoglasnosti pri lovu. Prvobitno su iz čopora uzimani najpouzdaniji i najsigurniji goniči i s njima, vođenim na povodniku, tražena je izgubljena, ranjena divljač. Potom su od ovakvih, najmirnijih i najvodljivijih goniča, nastali psi koji su radili na povodniku (samo za prirodan, hladan, zdrav trag) i krvoslednici (vođeni i na veštačkom tragu). Ukrštanjem genetski relativno bliskih rasa, krajem 18. veka i početkom 19. veka, u Nemačkoj je nastao današnji hanoverski krvoslednik.
Ovo je srednje veliki i potpuno proporcionalan pas pun snage. Dobro postavljene, snažne mišićave prednje i zadnje noge osposobljavaju ga za izdrzljiv rad. Visoke i posebno nadgrađene prednje noge umanjuju rad sa spuštenim nosem što je atipično. Širok i dubok grudni koš nudi plućima mnogo prostora i omogućava dugo, naporno gonjenje. Blago naborano čelo i jasne, tamne oči daju hanoverskom krvosedniku ozbiljan izraz lica. .
Njegova glava ima karakteristike presudne za rad. Njuška mu je snažna, duboka, široka i dobro razvijena (oko 50 posto od celokupne dužine glave). Ima 42 zuba, sa makazastim ili klještastim zubalom. Nos mu je veliki i širok, sa dobro otvorenim nozdrvama.
Vrat mu je dugačak i snažan, i postepeno se širi prema grudima. Koža pod grlom je obilna i opuštena, i dozvoljen je slabo izražen podgušnjak. Duboke i prostrane grudi više su duboke nego široke. Trbuh je lako pribran i stvara donju liniju koja se postepeno diže. Snažna i gipka leđa imaju širok slabinski deo, neznatno zasvođen. Široke i dugačke sapi su lako nagnute prema korenu repa.
Kad je reč o prednjim nogama, posebno nadlaktici i laktu, treba reći da su plećke dobro povezane sa grudnim košem, mišićave su i lako pokretne. Nadlaktice su dugačke, a laktovi unazad postavljeni i priljubljeni.
Podlaktica je prava i jako mišićava, došaplje široko, gotovo pravo, ali nikad sasvim takvo. Šape su čvrste i okrugle sa dobro zatvorenim prstima, jagodice i tabani veliki i čvrsti, prsti lepo zasvođeni, a nokti snažni.
U vezi sa standardom zadnjih nogu hanoverskog krvoslednika, treba reći da su mu butine snažne, mišićave, potkolenice prave i suve, skočni zglobovi široki i snažni, a zadnje došaplje gotovo vertikalno prema telu. Šape su zaobljene i dobro zatvorene.
Kostur je dovoljno snažan, a muskulatura dobra za rad. Kad su u pitanju hodovi, oni su dinamični, gipki i izdašni.
Odlike koje određuju tip, a odnose se na glavu su sledeće: labrnje na njušci dobro su spuštene i okruglaste. Lobanja je široka, prema potiljku se još više širi i blago je konveksna. Čelo mu je lako naborano, potiljačna kost slabo naznačena, a nadočni svodovi, gledano s profila, dobro izraženi. Uši su srednje dužine, visoko i celom širinom usađene, ravne i neuvijene, viseće, uz glavu priljubljene, a donja ivica je lako zaobljena.
Što se tiče nosnika, on je blago ovnujski ili skoro prav, u mužjaka češće ovnujski, i postepeno se sužava prema čelu. Nos je širok, najčešće crn, retko tamnokestenjast. Žive i otvorene tamnokestenjaste oči imaju dobro pripojene kapke.
Rep mu je dug i malo povijen, visoko usađen, snažan i postepeno se tanji prema vrhu. Odnos glave i trupa, i odnos trupa i nogu je skladan i to je odlika njegovog opšteg izgleda.
Postoji jasno izražena specifična razlika među polovima.
Kad je reč o dlaci, ona je kratka, gusta, oštra i skoro kostretasta na trupu, jedino je na zadnjoj ivici butina nešto duža i grublja. Na repu je debela i oštra, a na njegovoj donjoj strani grublja.
Visina hanoverskog krvoslednika je od 50 do 55 cm kad je u pitanju mužjak, i od 48 do 53 cm kad je reč o ženki, a dopuštena su odstupanja do 2 cm ispod ili iznad ovoga.
Tipična za rasu je i crvena osnovna boja koja se proteže od svetlog tona, tamnocrvenog, kao u jelena, do tamnotigraste gotovo crne boje, sa maskom ili bez nje. Dozvoljene su male bele tačke na grudnoj kosti.


Zaštićenost
Rasa hanoverski krvoslednik je veoma “zatvorena“, naročito u matičnoj zemlji Nemačkoj. Teško je ući u te krugove jer je vrsta veoma zaštićena. Imajući u vidu nedavni susret sa predsednikom i članovima Kluba krvoslednika iz Mađarske, postoje realne mogućnosti povećanja brojnosti ove rase