Rase pasa

Patuljasti šnaucer



Patuljasti šnaucer je smanjeni oblik srednjeg šnaucera i nema ni jednog znaka patuljatosti. Spada medju skladno gradjene malene pse. Pojedine karakteristike pasminskog standarda, kao što su glava, ugriz, uši, rep i šape odgovaraju opisu kod drugih šnaucera a isto važi i za boju dlake. Može biti potpuno crn, boje papar i sol, crno-srebrnkast ili beli. Kod pasa boje papar i sol uzgojni je cilj srednji ton - jednakomerno razdeljena i dobro pigmentirana paprena boja sa sivom poddlakom. Za pse srebrno crne boje je karakteristična crna pokrovna dlaka sa crnom poddlakom i belim oznakama iznad očiju, ispod vrata i na drugim delovima tela koju propisuje pasminski standard. Osnivanjem Kluba za pinčeve i šnaucere su već 1890 godine patuljastkog šnaucera razdvojili od majmunskog pinča. Prvi predsednik kluba Josef Berta tada je zapisao: "Već sada ih je moguće jasno razlikovati. Što je bilo karakteristično za patuljastog šnaucera nije dolazilo u obzir kod majmunskog pinča". Patuljasti šnaucer je i po svojim osobinama kopija većih rodjaka samo je nešto živahniji i isto tako neustrašiv i oprezan. Inteligencija mu omogućava prepoznavanje čovekovih slabosti. Iako je tako malen sposoban je preuzeti vlast nad vlasnikom i celom porodicom. To naravno nije dopustivo jer je posebno sposoban za učenje. Možemo ga držati i u malom stanu i moguće ga je nositi u košari. Otporan je i doživi veliku starost. U starijim ga godinama mogu zadesiti degenerativne promene zgloba kuka (displazija) što u mladosti i zrelom dobu nije slučaj.

Patuljasti pinč



Patuljasti pinč je skladno gradjen mali pas. Telesne karakteristike kao što su glava, njuška, rep, vrat, ledja, dlaka i boja jednake su kao i kod pinča. Oznake koje se razlikuju od osnovne boje pojavljuju se iznad očiju, na vratu i prsima u obliku dva međusobno odvojena, ograničena trougla, pa na sredini prednjih nogu, na šapama, na unutrašnjoj strani zadnjih nogu i oko stražnjice. U greške spadaju: težak i zaobljeni čeoni deo lobanje, vrapčasto lice sa glavom oblika jabuke, nabor na čelu, tanka dlaka, jeguljasta crta po ledjima ili tamno sedlo. Visina od 25 cm do 30 cm, težina od 3 Kg do 4 Kg. Doživi do 15 godina starosti. Pisac pseće istorije Strebel nije bio prijatelj te pasmine. Napisao je: "Po ceo se dan smrzava i ima podvučene zadnje noge". To se odnosilo na patuljastog pinča kojeg su tada zvali srnasti pinč. Kada ga je Strebel tako opisao patuljasti je pinč bio prilično omiIjen. 1895 godine kada su ga prvi puta upisali u nemačku rodovnu knjigu bila su upisana 83 patuljasta pinča. Teškoće su se pojavile kada su uzgajali premalene pse koje su umesto nogu imali "olovke" i visinu 20 cm. To više nisu bili pinčevi. Pravi patuljasti pinč je jako temperamentan, barem toliko koliko i njegov veći brat pinč. Voli igru i oprezan je ali previše glasan. Njegova privrženost porodici je neizmerna. Lako se neguje i ima sve prednosti malenog psa. Kod kupovine pazite da vam ne prodaju premalenog psa. Minijaturna kopija tog psa potiče iz premalo nadgledanih uzgajivačnica.

Pas sv Huberta



Pas svetog Huberta je težak, jak pas impozantne veličine sa laganim i punim korakom. Tipična je i uočljiva njegova mršava i duga glava sa ovešenom kožom i borama. I usnice su mu duge i viseće. Uši su duge i nisko postavljene pomaknute malo napred i prekrivene kratkom svilenom dlakom. Uši mu mogu prekriti čitavu njušku. Donji očni kapci su otvoreni i može se videti crvena sluznica. Grudni koš je snažan i dubok, noge jake i mišićave. Rep je elegantno zakrivljen. Crne je i smedje boje. Visine je oko 67 cm a težine oko 48 Kg. Živi odprilike od 8 do 12 godina. Pasmina potiče od crnog psa svetog Huberta koji je uzgojen u jednom od ardenskih samostana. Verovatno su ga Normani doneli u Englesku. Tamo su ga lovci koristili za traganje jer tu pasminu odlikuje izuzetan njuh. U Engleskoj i Americi ih još uvek koriste za traganje dok su na drugim mestima postali pre svega porodični psi. Nisu čuvari iako deluju strašno zbog svoje veličine. Ljubitelji te pasmine govore: "Njegove prirodne vrednosti su osobine đentlmena iako voli zadirkivati druge pse ali nikada ih ne napada. Zbog svoje veličine potrebno mu je puno prostora. Preporučujem ga ljudima koji imaju mogućnosti udomiti bloodhounda. Robustan je. Postoji mogućnost da dodje do torzije želuca. Sa njim je lako napraviti ispit za tragača krvoslednika. Zbog izuzetnog čula njuha u Americi ga koristi policija.

Oštrodlaki vendenski baset



Oštrodlaki vendenski baset živahan je, jak pas pravougaonog oblika. Rep drži uspravno i ponosno. Prijatan je. Oba tipa (veliki i mali) imaju sličan standard i razlikuju se samo po veličini, dužini vilice i ušiju. Ima jake kosti i skladno telo. Kretanje je lagano i puno. Dlaka je oštra, tvrda i ne preduga. Jednobojan je - zemljasto smedj, zečje boje ili belo siv. Može biti i dvobojan - beli i naranđast ili crn i siv. Trobojni psi te pasmine su bele, crne i smedje boje. Visina od 38 cm do 42 cm, težina oko 15 Kg. Otporan je i doživi veliku starost. Oštrodlaki vendenski baset potiče od oštrodlakog vendenskog goniča koga su vekovima u lovu upotrebljavali francuski kraljevi i zato još uvek ima nadimak "beli kraljevski pas". U srednjem veku bio je poznat i "sivi kraljevsk pas" čiji je potomak današnji niverneški oštrodlaki gonič. Laicima oštrodlaki vendenski baset jedva liči basetu. Pripadnost toj pasmini dokazuju samo tipičan obraz, ponosna brada, grmaste obrve i tople i pametne oči. Oštrodlaki vendenski baset je hrabar i odlučan pas mekane duše. U porodici se oseća dobro i prijateljstvu sa članovima porodice nema granica. Ni jedan baset ne zna pozdravljati tako veselo sa celim telom kao vendenski. Voli se igrati sa decom i nikada ih ne napadne. Zbog toga je osim za lov, najčešće na nisku divljač, omiljen i kao porodični pas. U odnosu na druge basete prijatan je, živahan i brz.

Oštrodlaki foksterijer



Oštrodlaki foksterijer izuzrtno je aktivan pas što je vidljivo već u njegovim opreznim i pozornim očima kao i u držanju ušiju i repa. Glava zbog počešljane brade izgleda nešto duža nego kod kratkodlakog foksterijera. Čeljust izražava snagu. Vrat je vitak, mišićav i dug. Prsa su duboka a leđa ravna i čvrsta. Udovi su snažni i sa svih strana ravni. Dlaka je kovrđava i tvrda tako gusta da prstom ne možemo doći do kože. Poddlaka je mekana. Visina najviše 39,5 cm. Telesna težina oko 8 Kg. Za oštrodlakog foksterijera kažu da "na svet donosi veselje". Nakon prvog svetskog rata postao je ljubimac po čitavom svetu, pravi moderni pas, što nije dobro ni za jednu pasminu. U Nemačkoj je 1949 godine bilo 10 000 legala. To je za čudo pozitivno uticalo na rasu. Psi su postali psihički i fizički tvrdi, odlučni, aktivni ali ne i nezaustavljivi. Oštrodlaki foksterijer je privržen porodici. Ljubomoran je ako ga po njegovoj oceni zanemarimo. Kada ga dobro zaposlimo i vodimo na duge šetnje zajednički je život puno jednostavniji. Dobar je čuvar i u automobilu. Preporučujem dosljedan odgoj. Dlaku mu treba skraćivati četiri puta godišnje (električne makaze za šišanje, obične makaze i nož za trimanje). Nekoliko nedlja nakon trimanja potrebno je temeljito odstraniti mrtvu poddlaku.

Njufaundlend



Njufaundlend veliki je i snažan, uvek okretan pas koji se lagano kreće. Dok hoda zadnji mu se deo leđa ljulja levo i desno. Pametan je pas. Glava je snažna i široka sa jako razvijenim temenom. Stop je izrazit mada prelaz iz čeonog u nosni deo lobanje nije strm. Usne su suve. Pogled je miran, pozoran i dobrodušan. Njufaundlend ima dugu, ravnu i gustu dlaku. Dlaka je na dodir tvrda skoro gruba. Na ledjima je često vidljiv razdeljak. Crne je boje a dozvoljena je i zarđalo smedja. Visina mužjaka od 68 cm do 75 cm, težina od 50 Kg do 62 Kg. Živi srednje dugo. Prvobitni njufaundlend je u Newfoundlandu pomagao ribarima vući mreže na kopno i bio je nešto drukčiji od sadašnjeg. Njufaundlend je srodan eskimskim psima za vuču a u literaturi ga često spominju zajedno sa labradorom. Današnja pasmina je nastala oko 1860 godine. Bila je omiljena zbog dobrog karaktera a kasnije i zbog prijatnog izgleda. Njufaundlend je prijatan porodični pas sa razvijenim porodičnim nagonom. Izvrstan je pas za decu. Ne tuče se i može živeti zajedno sa malim psom. Ima uravnoteženu narav a potreban mu je i uravnoteženi gospodar. Rado se potčinjava i po naravi je oprezan. Laje malo, više reži, što obično ljudima sa lošim iskustvima presedne. Nije mu potrebno puno kretanja. Vrlo rado ide u vodu ako za to ima priliku. Masna donja dlaka sprečava vodu da prodre do kože. Sklon displaziji.

Nemački ovčar



Nemački ovčar pravougaonog je telesnog oblika, jak i mišićav. Isijava moć svojih predaka, inteligenciju i pokretljivost. Telo mora biti građeno funkcionalno, harmonično i skladno. Već na prvi pogled mora biti vidljiva razlika među polovima. Kreće se kasom zato su kod nemačkog ovčara posebno važni pravilni uglovi među udovima. Glava je suva sa jakom klinastom vilicom. Uši moraju biti uspravne i postavljene tako da su ušne školjke usmerene napred. Na repu je dlaka nešto duža. Rep mora biti u visini skočnog zgloba. Dlaka je oštra a poddlaka gusta. Osnovna boja je crna sa odgovarajućim oznakama pšenično smeđe do sive boje. Visina mužjaka je od 61 cm do 65 cm, ženki od 55 cm do 60 cm. Nemački ovčar je najomiljenija službena rasa na svetu. Uzgajivači i ljubitelji su udruženi u WUSV (Svetski savez nemačkih ovčara). Samo u Nemačkoj je 150 000 članova društva nemačkih ovčara i oko 15 000 prijavljenih uzgajivača. Nemačkih ovčara na svetu ima 1,5 milion. Prvi pas koji je bio upisan u knjigu nemačkih ovčara bio je Horand von Grafrath koji se prvobitno zvao Hektor Linksrhein i postao je otac svih ovčara. Njegov vlasnik konjanički satnik Max von Stephanitz ovako ga je opisao: "Horandu von Grafrathu je sudbina namenila upis pod brojem jedan u rodovnu knjigu nemačkih ovčara". Za tadašnje kinološke zanesenjake to je bio pas koji je ostvario njihove snove. Bio je dovoljno veliki, jakih kostiju, lepih telesnih linija, sa plemenitom glavom, suvim i žilavim telom i izvanredno skladno građen. Imao je i primerne osobine.

Nemački oštrodlaki ptičar




Nemački oštrodlaki ptičar je ptičar plemenitog izgleda. Deluje pozorno i odlučno. Nešto duža, oštra i gusta dlaka dobro mu štiti telo. Skladno kretanje izražava moć. Mužjak ima dužu, jaču i širu vilicu nego ženka. Oči moraju biti jasne. Uši su srednje velike i široko postavljene. Srednje visoko postavljen rep je kupiran. Koža je bez nabora. Dlaka je oštra, priljubljena i gusta. Gornja dlaka je duga od 2 cm do 4 cm, poddlaka je gusta. Boje: tamno smeđa do srednje smeđa, može biti i svetla sa smeđim oznakama i pegama. Visina od 60 cm do 67 cm, težina od 25 Kg do 30 Kg. Doživi veliku starost. Nemački oštrodlaki ptičar je najbrojniji među ptičarima a po mišljenju vlasnika i najupotrebljiviji. Taj svestrani pas plod je osamdesetogodišnje pažljive selekcije. Nastao je od najboljih kratkodlakih i dugodlakih ptičara. Duga, gusta dlaka štiti ga od ozleda do kojih može doći u lovu pa i od lošeg vremena. Iako je dlaka duža dobro su vidljive anatomske karakteristike psa. To je inteligentan pas sa odličnim pamćenjem. Nešto pre sazre od drugih rasa. Jednostavno ga je odgojiti. Nije nametljiv. Nije osvetnik. Bolje se razume sa decom nego sa drugim psima. Dobar je čuvar. Može živeti vani u psetarnici ili u kući. Moramo voditi računa da ima izvanredno razvijen lovački nagon. Prirodno je zdrav i otporan.

Nemački lovni terijer



Nemački lovni terijer je čisto lovački pas poznat u oštrodlakoj i kratkodlakoj varijanti. Ima pljosnatu glavu koja je izmedju ušiju šira kao i kod foksterijera. Njuška je snažna, lica su izrazita. Njuška je crna a ako je dominantna smeđa boja može biti i smeđa. Oči su odlučnog i pozornog izgleda. Uši imaju oblik slova V a u donjem delu su nagnute napred i prilično su velike. Leđa su snažna i ravna iako ne tako kratka kao kod foksterijera. Rep je kratak i jak. Dlaka je ravna, debela, tvrda i duga. Kod kratkodlakog lovnog terijera je čvrsta i debela. Boja: crna, crno siva ili smeđa sa svetlijim oznakama. Na slici je crna sa smeđim pegama. Visina do 40 cm, težina do 10 Kg.To je nemačka pasmina koja je nastala ukrštanjem različitih engleskih kratkodlakih i oštrodlakih terijera a započelo se sa staroengleskim "brokenhair" terijerom. Dobiven je pas koji sa svom svojom srditošću uništava štetočine. To ne može biti pas za pratnju i ne može živeti zajedno sa decom. Pripada samo u lovačke ruke. Njegov glavni posao je jamarenje tjo jest lov na lisice i jazavce po tunelima. Zbog izuzetne oštrine koriste ga i lovci za zaustavljanje čopora divljači. Koriste ga i kao krvoslednika pa i kao psa za lov na veliku divljač (medvede). Dok sledi posebno je oprezan.To je pas koji može imati samo jednog gospodara. Uslov je da gospodar bude dobar vođa čopora. Robustan je i otporan. Doživi visoku starost.

Lhasa apso



Lhasa apso nizak je pas sa lepim, teškim i gustim krznom mnogobojnih kombinacija boja. Glava je nežna sa izraženim čeonim kolenom skrivena pod plaštom dlaka koje padaju preko očiju. Ima izrazitu bradu. Uši su ovešene i odlakane dugom dlakom a na vrhovima su crne i dodatan su ukras toj pasmini. Rep je savijen, postavljen preko leđa i jako odlakan. Mačje šape zbog velike odlakanosti nije moguće videti a kada stoji šape se potpuno izgube među dlakama. Dlaka je dvostruka, viseća i tvrda. Ima ga u svim bojama od zlatne preko sive do crne ili bele. Može biti i višebojan. Visina od 24 cm do 28 cm, težina od 5 Kg do 8 Kg. Njegova domovina je krov sveta na nadmorskoj visini većoj od 3 000 metara gde vladaju ekstremne temperature i teške vremenske prilike. Štiti ga bujna dlaka. Psi te stare pasmine su živeli po samostanima i u dvorištima plemića. Bili su čuvari a ujedno i simboli sreće. Prve je pse u Englesku donela 1928 godine supruga pukovnika Baileya koji je radio u Tibetu. Psi su se brzo aklimatizovali i raširili. Prvi klub ljubitelja te rase osnovan je 1933 g. Na nevreme je neosetljiv pas. Kada laje daleko se čuje. U evropskim krajevima postao je sobni pas. Svojeglav je, oprezan i pametan. Tesan odnos sa porodicom za njega je posebno važan. Umiljat je. Redovno čišćenje preduslov je za lepu dlaku. Raznolikost boja i njihovo menjanje glavni je uzgojni cilj. Dva ista psa te pasmine ne postoje. Lhasa apso živi dugo, prijatan je i veran pas.

Leonberger



Leonberger velik je, snažan, mišićav, elegantan skladno građen pas. Vrlo je samouvren i miran iako ima živahan temperament. Čeoni deo lobanje je izrazito nadsvođen i uži nego kod bernardinca. I obrazi su manje razvijeni. Na čelu nema nabora i pod vratom nema podvoljak. Rep je bogato odlakan i nešto savijen. Dlaka je duga, priljubljena i po mogućnosti glatka. Na vratu i prsima ima bogatu grivu. Lavlje je ili zlatno žute do crveno žute boje sa crnim licem. Vrhovi dlaka mogu biti tamni. Visina od 72 cm do 80 cm (mužjaci), težina od 60 Kg do , 80 Kg. Živi srednje dugo. Gradski sveštenik Essigg iz Leonberga 1860 godine želeo je uzgojiti psa sličnog lavu na gradskom grbu. Ukrštao je bernardinca i njufaundlenda. Dok je nastajala ta pasmina bernardinac je bio omiljen u svetu i svi su hteli imati velikog psa. Leonbergera su u kinološkim krugovima dugo samo kritikovali. Richard Strebel je 1901 godine u reviji "Nemački psi" ("Die deutsche Hunde") napisao da su leonbergeri čudna mešavina pasa. Bez obzira na sve leonberger se kasnije kao pasmina održao. Leonberger je dobrodušan, pouzdan pas i voli decu. Nije agresivan mada je dobar i nepotkupljiv čuvar. Može živeti napolje ali mora imati dodir sa ljudima. Posebno voli vodu i dobar je retriver. Jako je privržen gospodaru a prema strancima je nepouzdan. Otporan je na vremenske neprilike i zdrava je životinja. Pasminski je podložan displaziji kukova.

Labrador



Labrador je pas snažnog izgleda, aktivan i pun energije. Uprkos jakoj gradji lagano se kreće. Karakteristično za njega je jaka, kratka dlaka, ravna i bez kovrđi. Poddlaka odbija vodu. Dlaka na nogama i na repu nije duža. Za tog retrivera tipičan je tzv. vidrin rep. Čeono koleno je izraženo, vilica jaka i na krajevima nije bitnije sužena. Smeđe oči su prijatnog izgleda. Uši su obešene tesno uz glavu, srednje velike i postavljene prilično unazad. Boja je crna, čokoladno smeđa ili svetlo žuta. Žuti psi imaju najgušću dlaku. Visina od 55 cm do 62 cm, težina od 25 Kg do 31 Kg. Životni oko 12 godina. Prvi standard za labradore je napisan 1887 godine i u njemu su posebno isticali njegovu tvrdoću i vodljivost. Kao samostalna rasa bio je priznat 1905 godine. Najpre su bili samo crni a druge boje nisu bile dozvoljene. Labradorova prednost je odlična vodljivost. Sposoban je učenik i već u toku šetnje ili igre naučimo ga donošenju. Po naravi je prijatan i voli decu. Nije previše glasan i unutrašnje je stabilan pas (i u velikim gradovima gde ima puno saobraćaja). Dobro se razume sa drugim psima i ostalim domaćim životinjama. Neustrašiv je i dobar čuvar. Koristi se kao vodič za slepe a uzgaja se i za izložbe. Ne obazire se na vremenske promene, robustan je i otporan pa mu čak ni sneg i hladnoća ne smetaju. Ubrajaju se među najomiljenije porodične pse. Posebno je dobrodušan pas.

Sibirski haski



O istorijatu haskija zna se i pisano je dovoljno, no u kratkim crtama:

Iz prapostojbine Sibira na Aljasku su ga doneli Čukči, pleme kojem je taj mali pas bio od životnog značaja. Služio im je za lov, za vuču, za prevoz, a izvanredno je podnosio surove klimatske uslove i nedostatak hrane.Isto tako, pas je bio i deo porodice, noću bi grejao svojim telom grejao decu, a i svoje prve korake učila su držeći se za njegovo debelo krzno. Iako su se i pre 1925. god. održavale sporadične trke pasa, jedan čuveni događaj je rasu prikazao svetu. U vreme epidemije difterije na Aljasci u gradu Noma, koja je odnela mnoge živote do seruma se moglo doći u gradu udaljenom 600 milja, a nije postojala druga mogućnost da se preveze po zemlji okovanoj snegom i ledom sem pseće zaprege, te se u tu avanturu upustio Gunnar Kasson sa svojim timom pasa predvođenim haskijem Boltom. Krenuli su 02.02.1925. godine na put pun neizvesnosti, kroz surove predele. Pridružili su im se i drugi timovi pasa, ali je Gunnar stigao prvi,a zahvaljujući Boltovoj izdržljivosti, intelegenciji, spašeni su životi obolelih, dok je i na samom putu nekoliko puta spasao život svom vlasniku. U čast tog događaja, podignut je spomeniku Njujorškom Central parku, snimljen je i film, a rasa postala poznata i priznata (1930) u svetu, uskoro je postavljen i standard.

Sredinom pedestih stiže i u Evropu i postaje kućni ljubimac.

Uprkos mišljenju da ne podnosi vrućinu, haski zapravo podjednako dobro može podneti svaku temperaturu, baš zahvaljujući svom krznu!Dobar je i plivač, iako ne znam gde je u Sibiru našao more!?

Ljudi često ( pogrešno) misle da svaki haski mora imati različitu boju očiju (takozvani "bikolor") međutim, to naravno nije tačno, iako je prilično često i po "standardu" se ne smatra greškom što bi bio slučaj sa drugim rasama!

Dosta toga izdvaja haskije od ostalih rasa. Najpre ta sličnost vuku i po bojama, izgledu,a i zavijanju! Naime, to su psi koji retko ili nikada ne laju, a lavež im i ne nalikuje na onaj koji smo navikli kod ostalih pasa, već je to više mekano oglašavanje nalik "pričanju". Primetila sam da su mužjaci "pričljiviji" od ženki,a oni i zavijaju. Isto tako, ženka pred kraj trdunoće često ima nagon da povrati nesvarenu hranu koju pojede, kao i onda kada dođu štenci, što je takođe jedna od "zaostalih" osobina divljih zveri, a to je da na taj način nahrani svoje mladunce.

Najspecifičnija osobina koja ih izdvaja od drugih rasa je ipak ta što haski nema "miris" psa, kakav se često oseća u prostorijama gde psi borave, kao ni ( navodno) zadah iz usta! "Umivaju" se kao mačke i koliko god bio prljav, haski će se umivati dok ne spere tu prljavštinu sa sebe (normalno ako mu dlaka nije umazana ili ulepljena nečim).

Haski je pravi predator! U njegovoj blizini ne držati živinu, mačke su u opasnosti, (čak i kad su vaše), jedino poštuje hijerarhiju "starijeg u kući", te ako je mačka došla pre njega onda će je poštovati! Ptice takođe nisu sigurne, kao ni bilo šta drugo što se može loviti! Zato će svaki lopov ući slobodno u vašu kuću i još da dobije veseo pozdrav repom, a moguće je i da će otići za njim. Haski je čuvar isključivo u slučaju kad spava ispred vrata, jer ga u tom slučaju NIKO neće pomeriti da bi prošao!

Pobegulja

Haski nije pas koga drži mesto, tako da ih prati glas da vole da pobegnu, pa ih zbog toga uvek treba držati na povodcu uvek kada nisu u obezbeđenom prostoru. Retko se zaustavljaju kada su slobodni i to nekada može dovesti do toga da ih udare kola i da ih zauvek izgubite.

Kopanje
Sibirski Haski voli da kopa i da stalno nešto žvace, tako da se ne razlikuju od štenaca ostale rase. Ove njihove osobine će se videti u vašem dvorištu, na kauču, cipelama i ne samo tu, već na svim mestima do kojih imaju prilaz

Velika pažnja

Haski mora da ima ograđeno dvorište, pošto vole da istražuju sve što vide, čuju ili namirišu.Veoma su aktivna životinja, a iako su se pokazali kao dobri u stanovima, moraju imati bar neko dvorište, makar srednje veličine, za igru. Veoma vole društvo tako da iako nisu za stan, mogu ga lepo podneti ako im se posvećuje velika pažnja.

Bez drugih životinja

Sibirski Haski obožava decu, ali nisu obožavaoci “malih” životinja (morskog praseta, mačke, zeca, ptice..). Imaju lovački instinkt, pa i pored toga što nemaju nameru da ubiju neku životinju, ščepaće je i tako joj napraviti ozbiljne povrede. Zapamtite da osnovno ponašanje kada imate kuče u kući mora da se ispoštuje i sa Haskijem. Ne bi ga trebalo ostavljati sa bebom (ili baš malim detetom) samog i to nema nikakve veze sa vrstom pasa. Haskiji mogu da žive sa mačkom ako su kao štenci odrasli uz nju, ali ni tad ih nije mudro ostavljati same i ne bi im nikad trebalo verovati kada su mačke u pitanju.

Nije čuvar

Haski nikako nije pas za čuvanje, posebno zato što ne laje. Oni će uvek radosno dočekati novog prijatelja/uljeza i mahajući repom ga odvesti do plena. Oni će “pričati” sa vama, ali nikako neće lajati na drugu osobu ili na decu koja se igraju u vašem dvorištu.

Sibirski haskiSibirski haski

Ako ste imali Haskija u komšiliku onda znate kako ponekad može da počne da zavija... Kad je sam, pa bilo to i u sred noći, njegovo zajivanje može vas dovesti u konflikt sa celim komšilukom. To je jednostavno tako, i nema pravila kako sprečiti zavijanje.. Pa ako razmišljate o štenetu, spremite se i na ovo.

Kovrdžavi bišon



Kovrdžavi bišon - visina mužjaka i ženke je od 25 cm do 30 cm. Masa od 2,5 Kg do 3 Kg. Nastao je u doba italijanske renesanse ukrštanjem između malteškog bišona i drugih malih pasa među kojima je i pudla. Ovaj pas, čija kovrdžava dlaka podseća na krzno angorske koze, bio je omiljena životinja kralja Fransoa prvog. Smešna i veoma inteligentna ova pasmina potisnla je čak i pudlu u salonima u 17 veku. Od naziva ovog psa nastao je glagol bichonner čije je prvo značenje ’kovrdžati kosu’. Njegova popularnost u Španiji, pogotovu u 19 veku bila je tolika da su ga proglasili španskom rasom i da su ga dugo zvali Tenerife. Obzirom na njegovo poreklo međunarodna kinološka federacija je ovu rasu priznala kao francusko-belgijsku. Veseo razigran i živahan ovaj pas je ostao izrazito naklonjen životu na selu ali takođe se dobro prilagođava životu u stanu. Njegova dlaka iziskuje izuzetnu negu. Kovrdžavi bišon ima živahno držanje a glavu nosi ponosno uzdignutu. Pljosnata lobanja, duža od njuške, nije ni debela a ni teška. Stop je slabo izražen. Nos je okrugao, crn i sjajan. Okrugle, tamne i živahne oči, uokvirene tamnim kapcima, ne treba da budu ispupčene. Uši, ne previše široke i srednje dužine, padaju ravno i blago napred kada je pas na oprezu. Uši su prekrivene dugačkom i fino ukovrdžanom dlakom. Vrat je prilično dugačak, grudi prilično razvijene a krsta široka. Bokovi su podignuti, prednji udovi pravi a butine široke i mišićave. Rep nosi povijen ali ne i potpuno uvijen. Snežnobela dlaka je tanka, vunasta, ukovrdžana, veoma opuštena, ni ravna ni upletena i duga je 7 cm do 10 cm. Ne dopušta se nikakva mrlja, ali se prihvata malo boje slonovače na ušima. Kvalitet dlake je najznačajniji.

Kineski kukmasti goli pas



Kineski kukmasti goli pas vitak je pas sitnih kostiju. Veoma živahan i drag. Puno se kreće. Ima mekanu, toplu i glatku kožu bez dlaka. Dlaku nalazimo u čupercima na gornjem delu glave, na donjem delu repa i u obliku nekih vunenih nogavica na nogama. Neobično je gibak. Boja tela je od rozaste do crne, mahagonijeve, bakreno crvene, plave ili ljubičaste. Može biti jednobojan ili višebojan sa pegama. Uši su velike i uspravne. Kod dlakavog tipa te rase mogu biti i viseće. Što je manji pas onda ima svileniju dlaku. Težina od 2,2 Kg - 3 Kg, visina do 30 cm. Živi jako dugo. Radi se o jako staroj pasmini. Telesno jače pse upotrebljavali su za lov. Marco Polo ih je vidio i opisao. Sitni psi su živeli u mandarinskim kućama kao "dragoceni kućni čuvari" i u ograničenom broju u pretprošlom veku prešli su u Ameriku. Godine 1988 prvi su ih put pokazali u Munchenu na izložbi pasa. Te prijatne životinje su jače nego što izgledaju na prvi pogled. Vole sunce i brzo pocrne tako da ružičasta boja postane poput mahagonija. Nije loše imati ih pod suncobranom. Vole sneg a u vreme hladnoće treba ih više hraniti da mogu održati telesnu temperaturu. Strasno su privrženi svojoj porodici. U toplom domu se ponašaju kao verni čuvari koji osorno najave dolazak svakog stranca. Kad su pravilno odgojeni nisu agresivni. Primereni su pasjim zanesenjacima i dobro su rešenje onima koji su alergični na dlake.

Koker španijel



Koker španijel daje utisak marljivog i jakog lovačkog psa. Telo je anatomski uravnoteženo i čvrsto. Od grebena do korena repa mora imati istu dužinu kao što je i visina grebena. Čeoni deo lobanje je dobro razvijen. Glava ne sme biti ni prefina ni pregruba. Američki tip koker španijela razlikuje se po okruglom obliku lobanje sa dobro izraženim obrvama a pored toga taj je pas nešto manji i ima i raskošnije krzno. Kod engleskog kokera dlaka je polegnuta i svilenkasta, ne valovita. Može biti crni ili smeđi, crn sa smeđim mrljama, crno-beli, narančastobeli, crno-beli sa oznakama različitih boja. Visina od 39 cm do 41 cm, težina od 12 Kg do 14,5 Kg. Doživi starost do 16 godina. Prvobitno je koker španijel bio namenjen za lov na pernatu i nisku divljač. Uzgojen je bio u Engleskoj gdje je i najviše tipova španijela u Evropi i važi za jednog od najstarijih španijela. Kod lovaca se u zadnje vreme opet povećalo zanimanje za te pse a koker je i omiljen i privlačan kućni odnosno porodični pas kojem je potrebno puno kretanja, neverovatno mnogo može jesti i naginje tuči. Privržen je ljudima, ljubak i osetIjiv. Prijatan je porodični pas. Voli lov, neumoran je i neosetljiv na vremenske neprilike. Jednostavno ga je odgojiti i vodljiv je. Nije preterano dobar čuvar i ne laje puno. Među kokerima su i neurotični psi zatoga pazite da ne kupite štene iz slabih, neurotičnih linija. Ako je iskvaren može bili vrlo neprijatan. Posebno upozoravam na pažljivo čišćenje unutrašnjosti ušiju. Naginje čestim upalama spoljnjeg ušnog kanala.

Nemački bokser



Nastao ukrštanjem bullenbeisera i starog engleskog buldoga, sredinom 19. veka u Nemačkoj, bokser je danas popularna rasa u celom svetu, pa i kod nas. Službeni pas sa dva verijeteta (tigrasti i žuti), karakteristične glave i gubice, atletskog korpusa, borben, hrabar i temperamentan, ali i izuzetno dobrog karaktera, naročito prema ukućanima i posebno privržen deci, nemački bokser definitivno se uvukao u srca mnogim kinolozima, tzv. bokserašima za koje upućeni tvrde da su posebna vrsta ljudi, baš kao i njihovi psi. Zašto je to tako odgovore pruža tekst koji sledi.

Nastanak nemačkog boksera vezuje se za sredinu 19. veka. Ukrštanjem tadašnjih pasa, bullenbeisera i starog engleskog buldoga, koji je bio viši i okretniji od današnjeg, kao i daljom selekcijom, dobijen je - bokser. Zapravo, bullenbeiseri su bili veliki molosoidni psi, ogromne snage, velike srčanosti i izuzetno široke i jake čeljusti. Korišćeni su u lovu na medvede i divlje svinje tako što bi divljač hvatali i držali sve dotle dok lovac ne bi stigao i dokrajčio je. Međutim, sa usavršavanjem vatrenog oružja potreba za takvim psima vremenom je opadala i bullenbeiseri su izumirali u svom prvobitnom obliku.

Uporedo, dakle sa nestankom bullenbeisera sa svetske kinološke scene prošlog veka, u Nemačkoj se stvara pas koji je manje krvoločan, lakši za rad i druželjubiviji, stvara se selekcijom - nemački bokser.

Zvanično, rasa je utemeljena 1895. godine jer je tada Bokser klub iz Minhena promovisao rasu i doneo standard iste. Znači, današnji bokser je stvoren pre oko 150 godina, a zvanično je priznat pre više od 110 godina. I, ma koliko ljudima koji tu rasu ne poznaju dovoljno to izgledalo neverovatno - nemački bokser je savršenstvo linija i oblika. Počevši od tela jednog atlete do prelepe izražajne glave sa koje se, u svakom trenutku, može "pročitati" njegovo raspoloženje, gotovo kao i sa ljudskog lica.

Savršenstvo linija i oblika

Nemački bokser je srednje veliki pas. Mužjak boksera je visok u grebenu 57-63 centimetara i težak je između 30 i 35 kilograma. Ženke su manje i lakše: u grebenu one su visoke 53-59 centimetara, a teške su 25-30 kilograma.

Glava treba da ima relativno uzanu lobanju sa jakim čeonim prelazom (stopom), a odnos čela i nosnika treba da je u srazmeri dva prema jedan.

Kod nemačkog boksera poželjno je da gubica bude puna i dobro izražena u sve tri dimenzije. Pas je predgrizač što znači da mu je donja vilica duža od donje. Međutim, zubi se ne smeju videti kada su psu usta zatvorena. Donja vilica treba da je dobro zaobljena, a sekutići između očnjaka u donjoj i gornjoj vilici što šire razmaknuti. Maska oko njuške i očiju treba da je što tamnija.

Kada je reč o ušima, kod onih koje su kupirane, treba da su visoko nasađene i pas ih mora nositi uspravno. Kod nekupiranih ušiju one su preklopljene u bazi i priljubljene uz obraze. Takozvano "ružino uvo" (kao kod buldoga) kod nemačkog boksera predstavlja manu.

Oči nemačkog boksera su krupne i tamne; svetle, sitne i kose oči su kod ove rase mana.

Telo boksera treba da je kvadratično (posmatrano u odnosu visina - dužina). To su psi jakog kostura, a grudi dosežu do laktova prednjih nogu. Stomak je pripijen sa lepo zasvođenim rebrima. Telo je, gledano u celini, mišićavo i kompaktno.

Leđa su ravna i čvrsta, dok su ulegnuta ili šaranasta mana. Rep se skraćuje i poželjno je da ga pas nosi uspravno (sada je kupiranje repa i ušiju kod boksera zabranjeno, na žalost mnogih ljubitelja i odgajivača ove rase - prim. ured).

Dlaka je kratka, tvrda, gusta i dobro prileže uz kožu. Dlaka kod boksera može biti od žute do jelenje crvene kod jednobojnih, a od zlatno tirgraste do crvenotigraste kod tigrastih pasa.

Bokser ne sme imati više od jedne trećine tela pokriveno belinama i to, uglavnom, po grudima i šapama. Dozvoljene su i beline po vratu i bele lise na glavi.

Beli bokseri su nepoželjni u uzgoju i pravi odgajivači te plemenite rase takvu štenad odmah nakon štenjenja podvrgavaju eutanaziji. Strogo se vode i evidencije mužjaka i ženki koji su skloni davanju većeg broja belih štenaca i takvi psi se sklanjaju iz uzgoja.

To bi trebalo da posluži kao primer "odgajivačima" da se u oglasima ne pojavljuju sa reklamama tipa: "Izuzetno retka štenadu belog boksera, sa pedigreom". Nažalost, kod nas takvi psi mogu i dobiti rodovnik, ali kupac treba da zna da u dnu svakog rodovnika stoji da pas dok ne dobije pozitivnu ocenu ne može da bude korišćen za priplod. Znači, pošto beli bokser, kao atipičan, ne može biti ocenjen, "ponosnom vlasniku" taj rodovnik ostaje samo da bi znao pretke svog psa, pa se takav beli bokser mora isključiti iz dalje reprodukcije rase.

Kod boksera, osim prelepog izgleda, na ceni je izuzetan karakter. Koliko god je on oštar, borben i nepopustljiv prema drugim psima i nepoznatim osobama, toliko je dobar i blag prema članovima porodice u kojoj živi, a posebno prema deci.

Od svog vlasnika nemački bokser zahteva stalnu ljubav i pažnju koju neštedimice uzvraća. Traži dosta pokreta i namenjen je ljudima koji vole fizičke aktivnosti i duge šetnje u prirodi.

Pošto kinolozi tvrde da savršen bokser još ne postoji, oni teže daljem usavršavanju rase, kako u eksterijeru tako i u karakteru. No, ukoliko se i dođe do "idealnog psa", standard će se opet morati menjati pošto napori da se dobije još savršeniji pas, zapravo, nemaju granicu. U svakom slučaju, te napore odgajivača treba pozdraviti jer su oni usmereni pre svega ka poboljšanju rase.

Vrhunski primerci

Što se tiče vrhunskih primeraka nemačkih boksera (ako su pobede na specijalkama merilo, a ne razne lokalne izložbe), treba reći da nemački odgajivači ne vode više glavnu reč u Evropi. Naime, najveće uspehe na specijalkama nemačkih boksera sada postižu odgajivači iz Italije, Belgije, Holandije, Francuske...

Dakle, šta se desilo sa rasom u matičnoj zemlji?

U cilju dobijanja što tipičnijeg psa u eksterijeru, karakteru i opštoj upotrebljivosti (službeni pas), uzgajivači iz Nemačke su uveli uzgojni pregled na kojem komisija stručnjaka, koju određuje njihov Bokser klub, daje uzgojne dozvole i kontroliše polaganje ispita u radu. Da bi se napravila što bolja selekcija i izdvojili stvarno izuzetni primerci, uvedena je još strožija selekcija - tzv. körung.

Psi koji prođu tu selekciju to moraju da ponove i kroz dve godine što zapravo znači da se prati kakvo potomstvo daju ti psi i ukoliko se ustanovi da daju više od 15 odsto nekompletne štenadi (beli, zečja usna, kriptohridi, monohridi i sl) takvi psi gube körung i sklanjaju se iz uzgoja.

U Nemačkoj titulu godišnjeg pobednika mogu dobiti samo psi iz köring klase. Tako se i dešava da psi iz drugih zemalja, koji samo jednom prođu körung, a koji priznaje i Nemačka, osvajaju titule jer se u tim zemljama jednom dobijeni körung ne gubi, što znači da se tamo, ipak, ne vodi toliko stroga kontrola o procentu škarta koji takvi psi daju.

Zato, iako nemački odgajivači trenutno gube na izložbama (čitaj: specijalkama), oni veoma ozbiljno rade na genetskom unapređenju rase i nije daleko dan kada će psi dobijeni takvom selekcijom neprikosnoveno vladati evropskim ringovima.

Što se našeg uzgoja tiče, tu stvarno ne cvetaju ruže. Osim nekoliko entuzijasta i zaljubljenika u rasu, a koji nastoje da poprave kvalitet nemačkih boksera u našoj zemlji uvozeći mužjake iz vodećih evropskih odgajivačnica, zatim onih koji pare svoje kuje sa vrhunskim priplodnjacima u inostranstvu (koliko uspešno vreme će pokazati, jer pretpostavljam da znate onaj vic o lepotici i Ajnštajnu) sve ostalo se, na moju, ali i na žalost zaljubljenika u tu prelepu rasu, svodi na prostu reprodukciju. Kako?

Pa, lepo: odgajivači upare kuju sa najbližim (komšijskim) mužjakom, znači što jeftinije, a zatim, kada štenci dođu, navedu u oglasu neku od titula predaka i takva legla proglase "šampionskim", "vrhunskim"... Takve štence, naravno, "zbog pedigrea i renomea" i prodaju vrlo skupo ljudima koji tu rase zaista vole ali je, iz objektivno-subjektivnih razloga, ne prate dovoljno, pa se tako tu krug i zatvara.

Međutim, najbolju sliku o uzgoju boksera kod nas pružaju silne CAC izložbe na kojima se, iz nedelje u nedelju, pojavljuju primerci veoma sumnjivog kvaliteta. Zahvaljujući upravo njima, ali i pojedinim sudijama "poznavaocima rase" (čast izuzecima) dešava se da atipični psi, čak i sa diskvalifikacionim manama, ponesu raznorazne titule, pa čak i onu - nacionalni šampion. Ali, ti naši "šampioni", sem u Mađarskoj (i ona je puna "šampiona"), u ringovima zapadne Evrope retko dobijaju veću ocenu od tri što, s druge strane, opet, doprinosi da dotle veoma ponosni vlasnici naglo budu otrežnjeni. Ipak, da izuzeci potrvrđuju pravilo pokazala su i dva naša nemačka boksera koji su osvetleli obraz našem uzgoju, i to po ringovima Italije i Nemačke, ravnopravno se noseći i sa vodećim predstavnicima te rase (ne navodim imena da ne ispadne reklama, ali svi oni koji prate izveštaje sa izložbi znaju o čemu pišem).

No, bez obzira na sve rečeno, vi uživajte u svojim psima jer je nemački bokser rasa koja će vam sigurno ispuniti život koji će vam zbog njih, znam iz ličnog iskustva, zasigurno postati i lepši.

Engleski mastif



Engleski mastif velik je, masivan, moćan i skladno građen pas. Telo je široko i dugo sa dubokim prsima i dobro razvijenim mišićima. Širok čeoni i nosni deo lobanje je naboran. To se posebno primećuje u trenucima kada je pas pozoran. Uši su tanke, obešene i tesno prijanjaju uz glavu. Rep i uši se ne kupiraju. Oči bi trebale biti tamnije. Čeljusti, njuška i uši moraju biti potpuno crni. I oči su crno porubljene. Dlaka je kratka i priljubljena. Dlaka na plećima, vratu i leđima je tvrda. Boja dlake je od naglašeno žute preko boje marelice (apricot), do srebrne i prugaste. Ugriz je jak. Visina najmanje 76 cm (mužjaci). Težina najmanje 75 Kg. Doživi starost do 10 godina. Mastif je engleska rasa. Psi su uravnoteženi, dobrodušni i vole članove porodice. Potrebna im je čovekova blizina i stoga ih nije primereno držati u psetarnici. Kada žive izolovani mogu brzo postati opasni za sve, pa čak i za porodicu. Mastifa odgajamo bez prisile, mada dosledno. Ima tvrd karakter sa viskom pragom podražaja. Pre kupovine treba proveriti da pas poseduje unutrašnju čvrstoću. Postoji, naime, nekoliko engleskih uzgojnih linija s karakternim slabostima. Nije ga moguće školovati za odbrambenog psa. Mastif je prirodno sposoban proceniti opasnost zato odbrambeno školovanje nije ni potrebno. Kao i svi psi te skupine neosetljiv je na bolesti. Ne boji se udaraca i takvim tretmanom postaje agresivniji. Kupovina i održavanje je skupo a posebno u prvoj godini života kada mu je potrebno osigurati velike količine kvalitetne hrane.

Engleski hrt



Engleski hrt tipičan je predstavnik porodice hrtova. Ima dugo telo, vidljivo razvijene mišiće, vitak je sa snažnim grudnim košem. Zadnji udovi su postavljeni daleko unazad tako da je sve na tom psu predviđeno za velike brzine. Dugim skokovima u galopu čak i veće udaljenosti prolazi nesmanjenom brzinom. U trku se nogama jako upire o tlo pa se njegovo trčanje čuje kao topot trkačkih konja. Glava je duga, čeoni deo lobanje plosnat, oči su tamne, pozornog pogleda. Nosni otvori su maleni. Rep je dug, postavljen na dole i lagano savijen. Dlaka je fina i gusta. Boja je crna, bela, crvena, plava, jelenje crvena ili žuto smeđa, prugasta ili sa belim znakovima. Visina do 76 cm, težina do 30 Kg. O njegovom imenu postoji puno pretpostavki. Najpre je bio lovac na zečeve i jelene a sada je već više od sto godina trkački pas. Najviše engleskih hrtova se uzgaja u blizini Sydneya u Australiji. U Evropi ih uzgajaju za rad i izložbe. Ova rasa nije samo sportska, već je i idealan za kućno čuvanje. Neverovatno je čist i bez mirisa. Tih je, oprezan i ne laje. Ima dobru osobinu da je umiljat i želi prisan odnos sa članovima porodice. Ne može živeti vani, mada je otporan na loše vreme. Uvijek mu se zna javiti snažan lovački nagon i tada voli progoniti mačke i kokoši. Potrebno mu je mnogo kretanja i najbolje je ako se takmiči. Rekorder je u brzini i dostiže do 61 km/h.

Škotski ovčar



Škotski ovčar - u standardu piše: Mora već na prvi pogled delovati kao pas izuzetne lepote. Kada stoji potpuno mirno mora svaki deo tela u celosti delovati skladno. Oblik glave je pri ocenjivanju od posebne važnosti. Glava ne sme biti tupa već kao lepo izrezan klin. Oči su bademastog oblika i daju psu ljupki izgled. Uši nosi uspravno, osim gornje trećine koja je povinuta napred. Rep je dug i bogato odlakan. Dlaka je duga, gusta i tvrda. Boja je žuto-bela, trobojna (crna sa smeđim mrljama) i srebrno plava (blue-merle). Visina do 61 cm, težina oko 30 kg. Sve opisano vredi i za kratkodlakog škotskog ovčara (smooth collie) samo je dlaka kratka i gusta. Živi do 15 godina. Dugodlaki škotski ovčar je prvi puta postao moderan pas na kraju preprošlog veka. Za toga prvaka u lepoti tada je trebalo izbrojati 20 000 maraka u zlatu. Nakon velikog zanimanja počeo je masovan uzgoj, a istovremeno sa tim nekontrolisana i nesistematična ukrštanja. Koli nije zahtjevna rasa. Psi lako uče, istrajni su, prirodno im je utisnut odbrambeni nagon i imaju potrebu za kretanjem. Nije pas za solitere i velike gradove. Najbolje se oseća dok kasom trči pored bicikla. Svom gospodaru rado služi. Odgajamo ga tako da se njime što više bavimo. Potrebno mu je puno ljubavi. Mora živeti u porodici, a ne u psetarnici! Ne podnosi silu. Može biti pas za početnika. Dobar je sa decom ali ne kao Lassie koji je pedesetih godina škotske ovčare ponovo učinio modernim psima. Potrebno je često čišćenje krzna. Vrlo rado laje iako to lako obuzdamo.

Doberman



Doberman srednje velik, snažan i mišićav pas kojeg odlikuju elegantno kretanje, brzina i temperament. Glava je klinasta, plitka i jako mršava. Kupirane uši nosi uspravno. Telo je u načelu kvadratno, pri čemu taj pojam u odnosu na elegantne telesne linije nije previše precizan. Kretanje je elastično - hoda kao da je na opruzi. To je pas mešane krvi nemačkih pinčeva, tirinških ovčara, nemačkog ptičara, rotvajlera, engleskog hrta i mančesterskog terijera. Dlaka je kratka, tvrda i gusta, crne, tamno smeđe, plave ili peščane boje sa smeđim, oštro određenim pegama. Visina mužjaka je do 72 cm, težina od 40 Kg do 45 Kg. Dočekaju 14 godina starosti. Dobermana je 1860. godine uzgojio Louis Dobermann iz Apolde. Po njemu je pasmina i dobila ime. Reč pinč dodana je 1949. godine. Posebno je omiljen zbog svoje nepokolebljive vernosti gospodaru i nepotkupljivosti. Poznat je po opreznosti i zato ga se ljudi boje. Ponekad ga prati glas da je to pas koji teško uči. To je greška jer je doberman izuzetno inteligentan, lagano uči i voli raditi pa ga je lako odgojiti i školovati. Preporučujemo rad na poligonu za pse. Odbrambeni posao prihvata ozbiljno i dobro laje. Telesno je tvrd, duševno osetljiv. Kada mu se dogodi nešto neprijatno, više je dana nesretan i žalostan. Velik je prijatelj dece. Potrebno mu je mnogo kretanja. Kratka dlaka omogućuje jednostavnu negu. Zdrav je i bez obzira na veličinu kod njega se retko kada razvije displazija. Zima na otvorenom se ne preporučuje.

Dalmatinac



Dalmatinac živahan, skladno građen, jak i mišićav pas iako ne grub. Ima vretenasto telo. Brz je i uporan. Glava mu je osobita, priljubljenih ušiju, okruglih očiju. Dozvoljena su dva varijeteta boja beli sa crnim tačkama i beli sa jetreno smeđim tačkama. Kod crnog oči su tamne, a kod smeđeg jantarno smeđe. Sluznice nosa, rubovi očnih kapaka i nokti odgovaraju boji tačaka koje su po telu veće, a po glavi, nogama i repu manje. Sitne tačkice između većih su nepoželjne. Rep je pružen nešto iznad linije leđa, nikad savijen i prebačen prema glavi. Šape mačje. Dlaka je kratka, tvrda, gusta, glatka i sjajna. Visina od 56 cm do 61 cm mužjaci, a od 54 cm do 59 cm ženke, teže do 25 Kg. Dalmatinski pas je u svetu najpoznatija hrvatska autohtona pasmina. Dobio je ime po Dalmaciji i ilirskom plemenu Dalmati. U 14. veku organizovano se uzgajao u Đakovačkoj biskupiji i korišćen je kao vojnički pas, pratilac konjanika, kao lovački pas gonič i ptičar pod imenom dubrovački gonič. U američkoj vojsci prenosio je poštu i lagane terete, a služi i kao vatrogasni pas. U 19. veku Vero Shaw ga prvi imenuje tim službenim imenom. Prema standardu FCI-a naziva se dalmatinac, a domicil te pasmine ima Dalmacija, Republika Hrvatska. Njegovo pegavo telo je već iz daleka oznaka da dolazi nešto posebno (često ga koriste za marketing). Voli trčanje i stoga se dobro oseća na selu, u velikom vrtu, među decom ili konjima. Prilagodljiv je i inteligentan pa se preporučuje za pratnju. Lako ga je negovati i ima izrazito dobar smisao za čistoću. Po prirodi je zdrav, prijatan i osećajan. Doživi 12 godina.

Čivava



Čivava sitno je pseće stvorenje s kratkim, ravnim leđima i ravnim nogama koje drži razmaknuto. Dugi rep nosi u lepo oblikovanom luku preko leđne linije. Glava je zaobljena poput jabuke, nosni deo lobanje je nežan sa jasno izraženim stopom. Oči su velike iako ne smeju biti previše izbuljene. Netopirske uši su pri osluškivanju postavljene uspravno. Dlaka je kratka, gusta i sjajna, poželjan je malen okovratnik. Drugi tip psa ima mekanu i dugu dlaku. Dugodlake čiuaue možemo zameniti sa psom pasmine papillon (leptir). Glavna razlika medju njima je u veličini koja u standardu još uviek nije precizno određena. Visina nesme biti viša od 20 cm, težina je od 500 g do 2,5 Kg. Čiuaua je najmanji pas na svetu. Dobio je ime po meksičkoj državi Chihuahua (tamo još uvek možemo videti čiuauama slične, ali robusnije pse) odakle su pasminu u preprošlom veku preneli u Ameriku. Njegova umiljata, krhka spoljašnjost vara jer je u stvarnosti živahan, odlučan pas koji se ne boji svojih velikih rođaka. Tipičan je pas za naručje jer se tamo najbolje oseća, pre svega u gospodarevom naručju. Gospodaru je neobično privržen. Skoro nikada ne laje već samo prigušeno reži. Tako se ponaša prema svim sumnjivcima. Čiuaua je inteligentan, neobično temperamentan pas, spreman za učenje. Kod kratkodlakih i dugodlakih varijeteta dozvoljene su skoro sve kombinacije boja, a američki standard dozvoljava i srebrno sivu, čokoladno smedju i crnu boju. Čiuaui je svaki dan potrebna duga, opuštena šetnja. Životno doba je dugo.

Čau-Čau



Čau-Čau poreklo pasmine nije jasno. Kao veliku retkost i dragocenost su te pse donosili putnici iz Kine. Ime je pasmina dobila 1894. godine. U Kini su čau-čau pse koristili kao čuvare, lovce na vukove i kućne pse ljubimce a na severu i kao pse za vuču. Uzgajali su ih i zbog mesa i krzna na dalekom istoku. U boljim restoranima još i danas nude njihovo meso. Po prirodi je miran, uravnotežen, suzdržan i ne voli da ga se češka. Veže se uz porodicu i postane dobar prijatelj. Najjače se zbliži s jednim članom porodice i zato mu ne treba menjati gospodare. Čau-čau je dobar čuvar koji laje samo onda kada to stvarno treba i tada je oštar i agresivan. Najveći je individualac među psima, privržen je čoveku a nikada drugim psima. Nije primeren deci. Voli hladnoću. Nije mu potrebno puno kretanja.

Bul terijer




Bul terijer snažan je, mišićav i dobro oblikovan pas koji se kreće neverovatnom lakoćom. Neobična je njegova glava koja je meko izbočena od temena prema kraju nosa. Bele bul terijere kojima se kroz dlaku vidi ružičasta koža, nepoznavaoci zamjenjuju s praščićima. Spreda glava izgleda ovalna u obliku jajeta. Oči su prilično male, leže po strani i trouglaste su. Tanke uši su uspravne, kratak rep je debeo u korenu i tanak na kraju. Dlaka je kratka, glatka, sjajna i tvrda. Boja potpuno bela sa tamnijim oznakama na glavi, tigrasta ili tigrasta sa belim oznakama. Visina oko 45 cm, težina što veća. Živi do 14 godina. Bul terijer je gladijator među psima. Uzgojili su ga kao borbenog psa što je još uvek živo u njegovim genima. Tog psa mogu imati izuzetno snažni ljudi, jer je i on snažan. Bul terijer ima visoki prag uzdržanosti, odlično zna razlikovati da li ga je neko lupio nehotice, u šali ili ozbiljno. Čaroban je i neumoran u igri sa decom. Siguran je čuvar. Malo laje a čuva vrlo dobro. Može se satima odmarati, a može se i satima šetati. Rado se igra ali ga treba imati na ograđenom području. Jako je privržen gospodaru, poštuje ga i na njega je ljubomoran. Sa drugim psima je prijazan dok se prvi puta ne potuče, a nakon toga je napadač. Jednostavan je za čišćenje. Ima problema s bubrezima (za njega je opasno ležanje na vlažnom mestu). U nekim državama su tim psima zabranili učenje odbrambenih vežbi.