Mika Antić-misli za sva vremena

senka

zbog svega sto smo najlepse hteli
hocu uz mene nocas da krenes,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da zalis ako svenes

hocu da drzis moju ruku,
da se ne boljis vetra i mraka,
uspavana i kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka

hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol i smeh da pijes
i da ne zelis da se vratis

da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli
il crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli

snovi

velike ruke imaju usce koje ih pretvara u
okean
veliki vetar ima prozracne puteve ka ravnici
ja imam samo san, obican malecki san
u kome sam za pedalj blize ponekoj zvezdi i ptici

u zoru od svega toga citavo nebo izraste
na mojim rukama toplim i obrazima snenim
i dan je nalik na neke zenice graoraste
oivicene zelenim

i uopste, zvedo i ptico,
uopste - celi svete,
divno je kad se u nama cekanje javi,
pa se od toga na usni nesto rumeno isplete
i nesto graorasto i zeleno u glavi

Posmrtni mars klovnova

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se nece dovuci da mi pljune u lice.

Svi cete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zlocinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji nacin da se ode
bez pozdrava,
bez obecanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove ishtu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas chita,
cita,
kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba
ili premijera u pozoristu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,

uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrusano vece
sasuseno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otecen,
i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
pa su dlanovi liscca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje.

I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja.

Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan os snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio.

I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima.

Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio,
kiriju sto sam ziveo medj ljudima.

Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica.

Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani.

Pljujem ja pomalo na vs,
nadmeni buduci.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet.

Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja.

I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik.

Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju.

Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude.
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo.

Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao.

U destoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrite lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I cegrtaljke u sake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.

I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.

SAMOĆA

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.

Ko zna gde smo mi

I pocela je, dakle, jesen.
U sred avgusta.
A pocinjala je pomalo jos maja, pa juna, pa nekoliko dana u julu,
presecala nas usred vrucine, selila nas za jednu noc iz africke jare
na obale severnih mora.
Ali ovo sad, od pre dva dana, to je kontinentalna jesen,
to su prvi pozuteli listovi, miris hladnoce u kosi i na obrazima...
sad opet mozemo da pocnemo san o moru.
Ustvari, niko nije toliko dugo na moru kao mi, kontinentalci.
Gledam one Dalmatince jos do pre neki dan,
muvaju se po toj Dalmaciji, a nista i ne vide:
ni zvezde, ni palme, ni penu u balama, ni galebove.
Ko zna gde su ti ljudi sa svojim snovima.
Kazu ti: dobro jutro, a misao im u Australiji.
Kazu ti: dobar dan, a misao im na Atlantiku.
Kazu ti: laku noc, a misao im u Japanu.
A mi, opet, obrnuto.
Meni misao stalno na Jadranu.
Citave godine sanjam more, idem ulicama, radim,
razgovaram sa prijateljima, a - nisam tu.
Na moru sam.
Zovu me na sastanke, teraju me da nesto organizujem,
uradim, donesem, predam, saopstim, ocutim, priznam... a ja im kazem:
- Badava vi to meni. Nisam ja tu.
I stvarno sam u Trogiru, na Korculi, u Budvi, u Voloskom,
u Sibeniku, u Zadru, u Kotoru, na Mljetu, na Visu...

Kad pocne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkacio sa grane
i pada u vrtlogu niz bulevar, ja odem.
Iznervira me neko.
Drugi bi planuo, svadjao se, dokazivao, pretio, psovao.
Ja – nista.
Prodjem kroz ljude i kroz zidove kao kroz vazduh.
Jer kako mozes nanervirati nekog ko nije tu, ko je odsutan?
Ja sam godinu dana odsutan.
Od jednog mora do drugog.
Slusam Radio Jadran. Imam neke trake sa morskim melodijama.
Pripremam recnu ribu na dalmatinski nacin.
Nerviram se kad Hajduk izgubi.
Godinu dana tesan mi je rodjeni krevet,
vrpoljim se do neko doba noci, setam nekim starim trgovima;
Dubrovnik, Split;
u glavi mi trepcu ferali, pa mi svetli pod celom
ona prvomajska obala, praznicna obala sva u vatrama,
pa lutam praznim plazama Orebica, Makarske, Ciova,
Stona, Hercegnovog. Od Crne Gore, preko Hrvatske,
cak do Istre, sve ja to prodjem u masti.
A pripreme.
Da vam ne govorim o pripremama.
Neko obuce farmerice, okaci torbu o rame i digne palac.
Ja kad idem na more, spremam se kao da idem u rod.
U stara vremena, kad se jos putovalo u kolima sa arnjevima,
tako su nasi nedeljama, mesecima pripremali svoje putovanje
u Pestu, u Bec, u Beckerek.
Posle su dosli vozovi i brzine, ali moj deda je uvek tri sata ranije
bio na stanici kad putuje iz Mokrina u Kikindu.
Sedeo je u hladovini pod bagremom, ili zimi uz furunu u cekaonici,
kola je isprezao kod Stepancevih, u kafani prekoputa,
pa smo posle sedeli i cekali voz.
I cekajuci tako, mi smo vec bili u Kikindi.
i secam se: ta Kikinda , iz cekanja, uvek mi je bila lepsa nego ona prava.
U pravoj Kikindi najveca senzacija za mene
bilo je sto moze da se sladoled jede kasikom, za stolom,
iz neke metalne case.
Taj sladoled sam obicno gutao, a uzivao sam posle,
kad se vratimo kuci.
Mljackao sam u Mokrinu.
Tako je meni sa morem.
Tako je svakom bivsem mornaru kad sanja o moru i kad ode na more.
I ove godine, kao i uvek kad sam tamo, ja nisam tamo.
Odjednom hocu da se odmorim od svega sto me je razvlacilo na sve strane,
odjednom hocu da dozivim jos jednu godinu snova,
i vec posle pet dana ja vidim da sam umorniji,
pa mi skripi onaj iznajmljeni krevet, pa sanjam prvo o svom krevetu,
pa o svojim brigama, pa mi treba da se s nekim isvadjam,
da me neko pozove na sastanak, da cujem Radio Novi Sad
ili Radio Beograd, da saznam sta je sa Zvezdom ili Vojvodinom,
radi li pionirska skola na Detelinari, kako je na Strandu, na Tvrdjavi...
Trcim na telefon.
Kako je, pitam, sta ima novo u redakciji, da li me je neko trazio...
Bez veze. Novine izlaze i bez mene.
Vreme je naslikano na televizoru svake veceri u pola osam.
Niko me nije trazio. Zive ljudi bez mene, svira Janika Balaz bez mene.
Milan Plemic i ne primecuje da me nema medju gostima na terasi Tvrdjave.
A ja sam sa njima.
Muvam se svake veceri pre negu sto zaspim,
setam kejom, prelecem preko Dunava kao velika bela ptica u Kamenicu,
vrtim se sokacicima Podbare i Salajke, lomim noge po begeckim vinogradima...
Stvarno, sta cu ja na moru?
Onda pocne nervoza.
Jedva cekam da se to zavrsi. Jer, sta je – tu je.
Uplatio sam za odmor i nema vracanja para. Treba zazmuriti i – izdrazati.
I ja, umesto da se odmaram,
ja izdrzavam na svoj nacin.
Ali izdrzavam na svoj nacin.
Hoce, recimo, da me nanarvira kelner
koji se uvija kao brsljan oko stolova gde sede stranci,
a mene i ne primecuje satima.
-Neces, burazeru – mislim – neces me nanervirati.
Ja nisam ovde.
Ja sam daleko.
Ja sam sad u Sodrosu, brale, a ti i ne znas sta je Sodros.
Drugi bi lupao sakom o sto, vikao nesto o turizmu, o jugoslovenstvu,
o ugostiteljskoj etici.
Ja nista.
Prodje kelner kroz mene kao kroz vazduh,
pridjem i ja kroz njega.
Jer i on nije ovde.
I on je negde na drugoj strani sveta,
neko njegovo lepse i nasmejanije Ja seta sad sa Havajkama,
ili igra u Grckoj, ili pilji u golisave lepotice Palm Bica.
Ovo ovde sto stenje, ovo kelnersko telo iskrivljeno pod teretom posluzavnika,
u oznojanom crnom sakou, sa budjelarom punim stranog novca, ko zna cije je to telo.
Ko zna cija su nasa tela.
Duse su nase – to znamo.
Valjda smo zato i neulovljivi.
Valjda zato niko i nije tu gde mislim da jeste.

Sam sam opet kod kuce, a nisam tu.
Mljackam ukus morskog vetra, kao nekad, u detinjstvu.
Ukus kindskog sladoleda.
I vec mislim kako cu iduce godine, tamo negde pocetkom juna,
pocetkom jula, pocetkom avgusta...
A Radio Jadran mi salje Djordja Peruzovica i Olivera Dragojevica,
a palme mi sume oko usiju, a more se talasa u temenu.

Neko na vratima zvoni.
Traze me.
Sta vredi i da otvaram, kad nisam tu.
Ko zna gde sam ja.

MOSTOVI

U meni veceras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muci se urlice, razmice klance
i kida svoje zelene lance,
i rije kroz moje srce i pece
i kroz oci mi kipi i tece.

U tebi veceras ta ista reka,
cudno je meka.
I cas je srebrna, i cas je plava,
u njoj se tisina odslikava.

Svako u sebi reke druge,
pod istim mostovima sretne,
zato su nase srece i tuge
uvek drukcije istovetne.

Ljubav

Da li je istina ono sto pise Kalevali:
"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"

Da li je istina ono sto govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je neces stici.
Ako joj okrenes ledja pratice te".

Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".
Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.

Nema male srece i male bolesti.
Nema male kradje i male smrti.
Nema malog rata niti malog postenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga coveka i male ljubavi.

Ne okreci nikad ledja da bi te voleo.

Secam se tvojih prvih zuba.
Secam se tvojih prvih koraka.
Secam se: Decja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdravis.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo nasa ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobices jednog dana dublji glas. Poceces da se brijes.
Ozenices se i zaposliti.Imaces svoju decu i pricaces im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaces me po tome kako naivno verujem da cu vecito ziveti,
opcinjen unutrasnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,i tako,ogromnom mastom,
sam u Nicemu,jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno.

Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kucica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, vec bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali beskonacni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec davno bi bila zvezda.

Ljubav

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crni.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove
ja umem u svakoj kapiji da napravim juni,
i nemam obične sreće i nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju priliku što se tetura niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja.
Svejedno - lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti činovnik ni doktor. Uputi
telegram mome ocu:"Postoji tužna divota
Vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od - života..."

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše, na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti,
budi uz mene kad odem.

carolija

nekom zabranjuju zvezde.
nekome krila.
i laste

ja ne zabranjujem nista.
sme se sve sto se ne sme.
samo jedno te molim:
pokusaj da ne rastes
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
u toj se pesmi zivi
slobodno,
lepo
i ludo.

mozes da izmisljas.
mastas,
da radis sve naopako.
u njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis
kad zazmuris
- ostaje zauvek tako.

isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
sme se sve sto se ne sme.

i sme se vise od svega!

jedini: nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

i svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku
dotrci blize zori.
na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namignes samo
i osmehnes se polako

izbroj u sebi do deset
i to u vecnost pretvori.
i sve sto zmureci smislis
ostace zauvek tako.

Kad smo bili veliki

Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako brljivi,
smrkavi
i lajavi
ludo smo izmisljali
neke svoje svemire
i bili smo krilati
i bili smo zmajevi.

Igrali se piljaka
sa najlepsim zvezdama.
Crtali smo svetloscu
radoznala skitanja.
I uvek u srcima
ko u toplim gnezdima
znali smesan odgovor
na sva tuzna pitanja.

Od juce smo ozbiljni.
I odjednom,
cudno:
kao da smo zgrceni,
Kao da smo stali.

Sve oko nas izgleda
glupavo i budno.
Prvi put smo odrasli,
a prvi put - mali.

I prvi put sami smo
u prepunom svetu.
I odjednom,
izgleda
nista nije za nas.
Nevesto smo.
Zbunjeni
u rodjenoj ulici,
zalutali zauvek
u ogromnom danas.

Kad smo bili veliki
do kuca,
do drveca,
do tornjeva,
planina
i do pticjeg leta,
u dzep nam je stao dan,
u zenicu okean
i stala nam jos u dlan
polovina sveta.

Od juce smo ozbiljni.
I ma sta nas cudilo
- u svemu svom krilatom,
kao da smo pali.
Kao da se oko nas
sve strasno probudilo:
prvi put smo veliki,
prvi put smo mali.

O CEMU PRICAMO DOK SETAMO


O cemu pricamo dok lutamo
u predvecerje gradom?
U stvari:mi samo cutimo...cutimo
i gledamo se kradom.
U stvari mi se u sebi pitamo
nesto sto nikom nije jasno.
Sanjarimo i skitamo...skitamo
i katkad smrknemo glasno.
A kad se nebo skoro vec smraci
i od svetiljki grad pozuti
odjednom znamo sve sta znaci
to sto se ovako cuti.
U stvari mi to u sebi slutimo
reci narasle u bezmerje,
pa nam je dosta i da cutimo
i lutamo kroz predvecerje.

M.Antic

“U glavi jednog cveta ima i blata i korenja,
pa ipak mirise na svetlost i mirise na vetar.”
“Ljubav
je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju
a ne umetnoscu”
“Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu”
“Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta”
Nasmej se zato ako ti kažu da si mali covek.
“Zavoleli smo se,
ponesto pseci i svetacki.”
Mika Antic