Mika Antić-misli za sva vremena

Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

...U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog
novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari
most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i
Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru
Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod
"Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu
uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na
Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u
izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.
Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih
drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to
izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen
Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa
nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u
betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na
obroncima kamenicke obale.
Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad.
Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom
zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni druagima sta nas je
to tako vezalo...

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Ponekad tako sebe damo,
za oči jedva upoznate
i na rastanku ćutimo samo
i ne tražimo da se vrate.

Živimo posle u tom drugom,
sve dok mu oči svetom plamte,
i ne znamo što nas pamte dugo
kad ne tražimo da nas pamte

dobivsi sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog zivota,
mi u tom srcu nosimo sve ono sto postoji i sto ce tek postojati
u nasim drugim zivotima.

i ne kvarimo ga kao igracku, da otkrijemo cime voli
i ne kvarimo ga da vidimo cime se boji i cime sanja

Kroj

Ukrašcu tvoju senku, obuci je na sebe i pokazivati svima. Bices moj
nacin odevanja svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu,
izbledelu, necu te sa sebe skidati. Na meni ceš se raspasti. Jer ti si
jedini nacin da pokrijem golotinju ove detinje duše. I da se više ne
stidim pred biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.
Zašivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati moju kožu sa tvojom. Ne
znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom.
Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj nacin toplog.
Obuci cu te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog
straha i samoce.

Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraca dozive. Popiju ih daljine.

Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je na dohvat ruke.

Zar to ne lici na slobodu?

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme duzinama senki.
Mlecni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moras da se penjes:
zvezde rastu u zbunju. Samo se uputis ravno, po vrezama od zlata, i
posle desetak koraka vec hodas po nebesima.

Zar to ne lici na slobodu?

"I najveca je snaga samo u drugima jaka. Samoj sebi je slabost.

Zato vas upozoravam: Ako nadjete sebe i odlucite ovako da hodate na
rukama morate biti uporni i biti cudesno odvazni da prihvatite zemlju i
drzite je na rukama

Ako je ispustite, polomice vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom tezinom

Jer po zemlji se ne gazi.

Treba je pridrzavati i treba joj ppmoci da bude mlecna i cista u ponorima bezmerja

Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade

To vam je najprostiji nacin da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidasnjih cuda."


"Oni koji me srecu, misle da ja to putujem A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda."

Večnost - to vam je kao kad smo bili deca,dragi moj,
pa sam među tolikim pametnim đacima, koji su, veliki bože,
toliko veliko obećavali, dakle baš ja, najgori, bacio kredu
kroz prozor i ekserom u tablu urezao svoje ime.
Eno ga čitam. Tamo je. Sva ostala su izbrisana sunđerom.

Izdajstvo lirike - Miroslav Antić

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

KAD BI JASTUCI PROGOVORILI

Kad bi jastuci progovorili
o tome sta neko sanja i krije,
kada bi zaista progovorili
o tome sta neko radi kradom,
o devojcici,
na primer,
sto imitira starije
i nesto spletkari... spletkari,
sva izbrljana pomadom,
ili o decaku
sto se tupim ziletom brije
- kao: kuburi covek s bradom,
i sve ostalo kad bi progovorili
o tebi
i o meni,
bilo bi da se place i smeje
i da se pocrveni.


Srecom: jastuci nista ne govore.
Cuvaju milion tajni u mekoj belini perja.
Oni su kao ladje,
velike bele ladje,
sto plove u nemoguce,
u snove,
u bezmerja.
Uvece te odvedu.
U zoru te dovedu,
I zna se: sve je uredu...

PESMA ZA NAS DVOJE




Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da,mora da je tako....

Svi imaju usred glave,
nesto cime misle.

Neko ima zelen mesec.
Neko ima zuti dukat.
Neko kolac, neko prsten,
ili zlatnu mindjusu.

Svi imaju usred glave
neku lepu pamet..

Ja u glavi imam jedno
sasvim prazno - nista.
Sve sto stavim pod celo
- u to nista propadne.

Takvo mu je otvoreno dno
od te moje glave.

II

Svi imaju usred grudi
nesto cime zive.

Neko ima crven cvet,
Neko ima slatku pcelu.
Neko sunce, neko potok,
ili saren propeler.

Svi imaju usred grudi
neko lepo srce.

Ja ukrala jedan sat
i sakrila pod rebra.
Da ne budu grudi prazne.
Da ne duva kroz njih vetar.
Da ja imam nesto zivo
unutra.

Lepo mozes da ga cujes
kako kuca pod kosuljom.

Ako mislis da je srce
- varas se.
Srce mi je u petama
od kad sam se rodila.

Nije to nagovaranje, rodjeni moji.
Ko nece dalje da cita - nek slobodno zazmuri.
Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje koje nestrpljivo zuri,
pitanje vece od brda,
i jedna treperava dusa sto veruje u cuda,
i ako se u vama neke lepote talasaju
i neke svetlosti radjaju,
onda je sasvim vejedno dali zmurite
ili ne zmurite
jer cuda se vec dogadjaju.


Junaci,
nos u jastuk!
Nek masta kao lokomotiva leti!
razumem sve vase brige
i nespretnosti
i strah,
i evo: pomazem danas svakom da se seti
sto se bez razlog duri i smeska u isti mah.
Junaci ,
nos u jastuk!
Niko ne mora znati sta je.
Vazno je da nesto postoji i da to nesto traje
i kazem:
bas nije nagovaranje
Ko nece dalje da slusa - neka zapusi usi.
Vazno je sta je skriveno u nama,
u dusi.


A ova pesma je oko sto vidi i kroz tamu.
Nju neces prevariti kao tatu i mamu


2


Evo o prvoj ljubavi jos samo nesto malo:
nek ne zaboravi niko - ona je iapk vecna.
Ona je kao nebo sto se uskovitlalo
kad je u zoru palo u ogledala recna.
Ona ce ostati sramezljiva i vitka
u nekim buducim staricama
koje sad krisom sanjaju odrezane vitice
i zure da zavrse sve zadatke na vreme,
i u nekim buducim penzionerima
koji gaze po blatu i skakucu po baricama,
skupljaju slicice fudbalera
i dobijaju jedinice zbog Pitagorine teoreme.
Ona je najlepsa ljuljaska izmedju
radosti i samoce
kad se najvise hoce,
a niko ne zna sta hoce.
I kad godine minu u beskraj...u daljinu...
i prodju mnoge lepote
i svenu mnogi cvetovi,
jedino prva ljubav ostace negde u oku,
u nekim obicnim stvarima,
u pozutelim spomenarima
kao vecno novi nepoznati svetovi.


Zato i vredi sanjati,
zato i vredi zeleti,
- sta nas se ostalo tice!


Zato i vredi napisati i kao plakat podeliti
ove sarene reci koje na pesmu lice.


3


Najzad,
u prvoj ljubavi radja se i prva bora
ovde negde na celu
i celog zivota te prati


Radja se prva tuga i prva ljubomora
i prvi put se pati.


I odjednom ti drugcije izgleda citav svet.
Nesto u glavi gori,
nesto tutnja
i vri.
To nije kao matematika.
Tu su dva i dva cesto - pet
A cesto - nisu ni tri.


Ne pitaj zasto odkud odjednom kosava brise.
To mozda i nije vetar.
To prva ljubav uzdise.


Ne pitaj odkuda kise odjednom pljusnu jace.
To mozda i nije pljusak,
vec neko zbog ljubavi place
i trepavice mu slane
i rukavi mu slani
kao presoljeni rucak i kao okeani.


Uostalom
sta vredi o prvoj ljubavi i dalje da se soli.
Izvoli,
samo izvoli,
pa ako je tebi isto ovako - ti kazi,
a ako nije isto - onda sve se ovo ne vazi...

O CEMU PRICAMO DOK SETAMO


O cemu pricamo dok lutamo
u predvecerje gradom?
U stvari:mi samo cutimo...cutimo
i gledamo se kradom.
U stvari mi se u sebi pitamo
nesto sto nikom nije jasno.
Sanjarimo i skitamo...skitamo
i katkad smrknemo glasno.
A kad se nebo skoro vec smraci
i od svetiljki grad pozuti
odjednom znamo sve sta znaci
to sto se ovako cuti.
U stvari mi to u sebi slutimo
reci narasle u bezmerje,
pa nam je dosta i da cutimo
i lutamo kroz predvecerje.

epilog

ovo nije ispovest.
ovo je gore nego molitva.

hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.
hiljadu puta od jutros
ponovo ti se vracam.

hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plasim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

da li sam jos uvek ona mera
po kojoj znas ko te boli?
po kojoj znas koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?

ona mera po kojoj znas ko te otima,
a ko placa?

da li sam jos uvek
medju svim tvojim zivotima
onaj komadic najcistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg saca?

I
vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima
nismo u stanju da sagledamo obim?
milijarde su godina potrebne da se vratimo
u dubine strpljena.
jer ogromna je starost
tog svojevrsnog čuda koje se zove: nas
dvoje.

u tami prastare prošlosti, baš kao i sad,
ovako, spusti mi polako glavu na neko
bivše rame, i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.

da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen
na ovom mestu. da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
drugi bi primili poruku i drugi bi produžili to
što se zove beskrajno.

veruj mi, prva ljubavi, nemoguće je voleti
prvi put u ovoj večnosti.


II
neko vreme sam mislio da imam ogromnu
moć nad dušom večernjih voda. otkrio
sam to slučajno.
ništa ne činim silom. ništa ne činim namerno.
ni naučeno napamet. niti umem da
predvidjam.
jer ja budućnost ne slutim. to ona mene
naslućuje kao daleko proricanje.

jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna,
mekša od želatina.
i ja sam, nadnesen nad nju, umesto moga
lika video nešto čudno: lice jedne
devojčice.

bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten,
pa uplašen, kad je ta slika počela uporno da se ponavlja.

napustio sam jezero i zaštao u brda.
ništa se nije izmenilo.
lik se i dalje javljao.



III
ubrzo sam razumeo da nema smisla bežati.
ne prati ona mene, već ja idem za njom.
nadnesem li se nad lokve, bunare ili potoke,
već je čekala tamo.

danima sam se mučio da je noktima oljuštim
sa površine talasa. i nije mi uspevalo.
onda sam pokušavao da je dotaknem usnama
i na prevaru posrčem. i skoro sam
se udavio.

skakao sam u nju. i gnjurao se uzalud. pleo
sam mreže od trave, vrše od grabovih mladica i zabacivao udice.
gadjao sam je kamenjem, a kamenje se vraćalo
i tuklo me po licu.

i ma koliko se trudio da je odatle izvadim,
uvek bi na dlanu ostao njen izgužvani
osmeh, mokar kao celofan, i curio mi
kroz prste.
a lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.

................
XIX

veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguće je voleti
poslednji put u večnosti....


mika antić
zbirka: "hodajući na rukama"

Drugarska pesma

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem
zaista ne razumeš
i kao da sve sto umem
ti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život
i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora sve reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
"Tata, škripi u braku...
na poslu... daj za džeparac..."
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram i razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

MIT O PTICI
II

Tesko je danas i opisati te nase cudnovate pretke
obrasle vetrom i svetloscu.
Jedino nas jos zagrljaji pomalo podsecaju
na njihov nacin letenja.

Ili to, kad neocekivano otkrijemo u sebi
mogucnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslusne -
dopire lepet krila.

Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporista i temelji, vec katapulti.

U prevelikoj strasti da prevazidju sve sto tone
ispisivali su pesme u prostoru pomocu takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.

Vec tada bili su: sutra. Vec tada bili su: mi.

I dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonačnost,
prestigni vreme i maštu,

al' nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,

al' nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Početak početka je svuda.
Kraj kraja je u nama.

carobna pesma

vidim te vec,
istina-kao u nekoj srebrnoj magli,
ali divno te vidim:
na nogama ti cizme od sedam milja,
u ruci aladinova lampa,
putujes na onom cudotvornom tepihu
iz 1001 noci,
preleces planine i mora
i dizes se visoko prema zvezdama

mozda ti i ne slutis
koliko volim tvoju trsavu glavu,
detinju glavu koja mirise na sapun
i penusavi aprilski vetar,

glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke,
ogromne,
nedostizne,

glavu koja ce shvatiti bezmerja
i razdaljine svetlosnih godina,
nerazumljive cifre
i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
sto ce krenuti sutra
na nova nepoznata sunca

ja sam svoja putovanja
protutnjao pod celom
i tu su stali prostori
o kojima i ne sanjas

cetiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
tako sam jednom leteo
cak do kumove slame

dve, tri, pet casa vina
u restoranu kraj reke,
tako sam beskrajno lebdeo
kroz udaljena sazvezdja

i jedan obican osmeh,
i jedno jesenje vece,
tako sam trazio nove
zlatogrive komete

tako sam sebi nasao
i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila

zato i hocu samo da te zamolim:
preleti beskonacnost
i pobedi vreme i mastu,
ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji

dodirni rukama prasinu
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa ritmovima pulsara,
al nikada ne zaboravi
kako se koraca po zemlji

jer ljudska srca
zasadjena su nisko kao kupine
tu, gde su svici crveni dzinovi
naseg malenog kosmosa,
tu gde smo sebi nacinili
milimetarske beskonacnosti,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima izgubimo:
ja daleko od tebe
kao alfa kentaura,
ti daleko od mene
kao belo zrnevlje vlasica

pronadji nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da disu i da ozive

ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.
samo tako se mozemo
jedan drugom pribliziti

cetiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
moja i tvoja casa piva
u restoranu kraj reke,
i moje iskrene oci
i tvoje iskrene oci
u jedno jesenje vece
detinjasto i roditeljsko,

sto je ono prostranstvo
koje hocu da pomirim
izmedju moje i tvoje zvezde

ekspres za sever


mozda niko nije umeo da te zeli ovako
kao ja nocas

tvoje ruke bele kao samoca
tvoja bedra sa ukusom platna i voca
tvoj malo sustavi glas

sa nosom decackim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oprostajno pismo padavicara,

i cudno uznemiren toplinom
kao razmazen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslucene predele,
da drvecu pozelim najlepsu laku noc
na svetu,

da se vrtim kao lisce,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice

da malo nemam plan

da imitiram klavijature,
liftove
i okean

da zaboravim ruku na tvom struku
i lice uz tvoje lice

Drugarska pesma

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem
zaista ne razumeš
i kao da sve sto umem
ti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život
i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora sve reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
"Tata, škripi u braku...
na poslu... daj za džeparac..."
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram i razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

ekspres za sever


mozda niko nije umeo da te zeli ovako
kao ja nocas

tvoje ruke bele kao samoca
tvoja bedra sa ukusom platna i voca
tvoj malo sustavi glas

sa nosom decackim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oprostajno pismo padavicara,

i cudno uznemiren toplinom
kao razmazen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslucene predele,
da drvecu pozelim najlepsu laku noc
na svetu,

da se vrtim kao lisce,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice

da malo nemam plan

da imitiram klavijature,
liftove
i okean

da zaboravim ruku na tvom struku
i lice uz tvoje lice

Ovo je pesma
za tvoja usta od visanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun
i nemam obicne srece
i nemam obicne grehove.

Moja je sreca srneca.
A gresno mi je smesno
ako me neko cacne
u ove oci placne
nije to neutesno:

Ja umem od suza da pravim,
klikere lepe, prozracne.

Podelicu sa tobom
sva moja sasava zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja
ludo moja zar ne znas:
divno je nemati plan!

Izadji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.