Zadušnice
Zadušnice su dan kad se sećamo naših pokojnika, i za njihove duše se molimo. Zadušnice su dan za duše preminulih. Naša Crkva je propisala posebne dane, Zadušnice, i to četiri puta godišnje, kada se posebno molimo za pokoj duša u Gospodu usnulih. Zimske zadušnice su u subotu, pred Mesne poklade, u subotu pred Duhove su letnje zadušnice, miholjske su u subotu pred Miholjdan, a jesenje, mitrovske zadušnice u subotu pred Mitrovdan. Tog dana se posećuju i uredjuju grobovi naših dragih, obavlja se parastos ili pomen, osvećuje se žito, sveštenik prekadjuje i preliva vinom grob, pale se sveće za pokoj duša, a ako su nam srodnici sahranjeni daleko i nije moguće otići na groblje, onda se u crkvi služi pomen.
Najvažniji pomen za preminule je Proskomidija koja se služi na svakoj Svetoj Liturgiji. Za Proskomidiju je potrebno pet hlepčića (prosfora). Prosfora znači prinos, prema običaju iz najranijih dana hrišćanstva, kada su hrišćani donosili (prinosili) hleb i vino za službu. Svaka prosfora ima na gornjoj strani kvadratni pečat sa krstom i slovima: IS HS NI KA, što na grčkom znači - Isus Hristos pobeđuje. Prosfore se koriste po strogo utvrđenom kanonskom redu i čestice iz svake od njih imaju posebno mesto i namenu. Za spomen preminulih hrišćana, kada se njihova imena pominju pred Bogom Živim i Carstvom Nebeskim, vade se čestice iz pete prosfore. Tim liturgijskim pominjanjem: "U sklopu Svete Tajne Evharistije - Tajne spasenja sveta, preminulima se opraštaju gresi". Zato je najvažnije davati imena pokojnika, da se pominju u crkvi.
Pored ovih pominjanja i molitava za preminule, Crkva je ustanovila posebne dane kad se sećamo naših dragih pokojnika i obilazimo njihove grobove.
Zadušnice su dan za duše preminulih. Uvek padaju u subotu, jer je to i inače, u toku čitave godine, dan kad se sećamo preminulih. Na groblje i u crkvu se nosi kuvano žito - koljivo. Žito nas simvolično podseća na Hristove reči da zrno tek kad umre rod donosi, i to ne u zemnom mraku, nego u svetlosti sunca. Žito je simvol smrtnog tela i besmrtne duše u svetlosti Carstva nebeskog.
Crno vino, kojim sveštenik preliva žito, označava Božje milosrđe kojim se zalečuju rane greha.
Sveća je simvol svetlosti Hristove. On je rekao: "Ja sam svetlost svetu." Ta svetlost treba da nas podseti na svetlost kojom Hristos obasjava duše preminulih. Sveća je malena žrtva Bogu, koji se za nas žrtvovao.
Daće i podušja se ne daju da se "nahrani" pokojnik, odnosno, da duša njegova "jede", nego da se sirotinja nahrani i u molitvama pomene pokojnika.
Naš Patrijarh stalno govori, savetuje i upozorava da daće nikako ne smeju da budu gozbe sa mnogo skupocenih jela i pića. Umesto na nehrišćanske gozbe, novac treba da se upotrebi u plemenite svrhe i to prema mogućnostima. Koliko ko može, treba da pomogne nekoj siromašnoj porodici, izbeglicama, bolesnima ili siročadi. Patrijarh dalje kaže: "Nije li bolje i plemenitije svima da postupamo hrišćanski, nego da, ugledajući se na nerazumne postupke pojedinaca, prestupamo zapovesti svoje Crkve - zapovesti kojih su se naši preci sveto držali."
Na dan zadušnica se ide u crkvu, gde se služi Sveta Liturgija i parastos na kojem sveštenik vinom preliva žito, posle službe se ide do grobova pokojnika. Tamo se pale sveće, a sveštenik obavi kratki obred i okadi grobove.
Ako su naši pokojnici sahranjeni daleko i nije moguće otići na groblje, uvek može da se ode u crkvu, gde se odsluži pomen, a Gospod vidi i zna.
Na zadušnice se deli milostinja. Kako na grobljima tada ima najviše prosjaka, treba svakom udeliti po neki prilog, jer je bolje poći sa blagoslovom, nego da iza leđa prosjaci proklinju.
Postoji još jedan vid milostinje koji je kod nas zaboravljen: duhovna milostinja. Duhovna milostinja je poklanjanje duhovnih knjiga.
