FK Crvena Zvezda

Zvezda 1945-2007

Istorija fudbalskog kluba Crvena zvezda predstavlja veliku priču o uspesima koji se ređaju više od šest decenija. Zvezda je u svakoj državi u kojoj je igrala bila najtrofejniji klub, bilo da su u pitanju titule (stigli smo do 25), kupovi (22) ili duple krune (10). Paralelno sa velikim uspesima naš klub je privlačio neutralne posmatrače atraktivnom igrom. Tako je Zvezda brzo postala najpopularniji klub u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji, a podrška sto hiljada ljudi na Marakani bila je sasvim običan prizor tokom 60-ih, 70-ih i 80-ih.

Priča o osnivanju Crvene zvezde dobro je poznata. Februara 1945. godine, dok je Drugi svetski rat još trajao, grupa omladinaca, članova Ujedinjeog saveza antifašističke omladine Srbije, odlučila je da pokrene proces normalizacije u sferi sporta. Oni su osnovali Omladinsko fiskulturno društvo, koje će četvrtog marta prerasti u Crvenu zvezdu. Ime je Zvezda dobila posle duge rasprave, a dali su ga zajednički prvi potpredsednici Sportskog društva Zoran Žujović i Slobodan Ćosić. Tog dana Zvezda je odigrala prvi fudbalski meč, koji je završen pobedom nad ekipom Prvog bataljona Druge brigade KNOJ-a od 3:0 (2:0).



Pet dana kasnije zvanično je oformljena fudbalska sekcija, na čijem čelu je bio Kosta Tomašević, a prvi ekonom je bio Predrag Đajić. Njih dvojica su čast Zvezde branili i na terenu – Tomašević je bio prvi centarfor i strelac prvog gola u istoriji kluba, a Đajić igrao je na sredini terena. Zvezda je dobila stadion predratnog FK Jugoslavija (koji je tokom rata igrao pod imenom SK 1913, a rasformiran je upravo zbog tih nastupa u doba okupacije), koji je tada nosio ime „Avala“.

Zvezda je u prvoj posleratnoj sezoni, 1946. godine, osvojila naslov šampiona Srbije i kvalifikovala se za šampionat Jugoslavije. U prve četiri sezone naš klub nije uspeo da osvoji nijednu titulu, ali je već od 1948. do 1950. ostvario het-trik pobeda u kupu, pobedama u finalima nad Partizanom, zemunskim Našim krilima i Dinamom.

Prva titula izborena je na spektakularan način. Tri kola pre kraja zagrebački Dinamo imao je pet bodova više u ligi, u kojoj je pobeda donosila dva boda. Ipak, Zagrepčani su zatim poraženi od Sarajeva, pa je Zvezda dobila međusobni duel rivala za titulu i u poslednje kolo ušla sa minusom od jednog boda. BSK je sa Dinamom odigrao 2:2, a odluka je pala dan kasnije, 4. novembra, u utakmici sa Partizanom. Večiti rival je ranije te sezone dobio derbi ubedljivo (6:1), ali je Zvezda ovog puta stigla do potrebnih 2:0 i zahvaljujući boljem gol-količniku (za samo 0,0018) postala prvi put šampion države.


Zvezda će titulu osvojiti i 1953. godine, ali će prave promene uslediti na sredini te decenije, kada je oformljena stabilna klupska struktura, sa Dušanom Blagojevićem na mestu predsednika, Slobodanom Ćosićem kao generalnim sektretarom i velikim Acom Obradovićem, poznatim pod nadimkom „Doktor O“, na mestu tehničkog direktora kluba.

Oni su stvorili prostor za generaciju koja će pet godina u potpunosti dominirati jugoslovenskim fudbalom i ostaviti pečat i na evropskoj sceni. To je tim, u kojem su nastupali Beara, Durković, Stanković, Popović, Mitić, Kostić, Šekularac... Ti fudbaleri čija imena se još pamte, a upoznao ih je ceo svet, osvojiće četiri titule šampiona Jugoslavije i dva kupa, ne ostavši nijednom bez trofeja u tih pet sezona.

Zvezdina igra bila je brza i napadačka, što je klubu donelo veliku popularnost u zemlji i svetu. Paralelno sa uspesima na terenu, Obradović je oformio osnovu stručnog rada na kojoj će se bazirati kasniji veliki uspesi našeg kluba. Doktor O je imao izuzetan dar za prepoznavanje talenata, pa je na završetku karijere u stručni štab prebacio Mitića, Stankovića, Toplaka, koji će sa velikim uspehom raditi u fudbalu decenijama.

Kraj pedesetih bio je prvo doba dominacije nekog od klubova u jugoslovenskom fudbalu, ali je početak sledeće decenije centar zbivanja preneo na drugu stranu Topčiderskog brda. U sledećih sedam sezona Zvezda će osvojiti samo jednu titulu (što će se ponoviti tek devedesetih) i samo jedan kup, ostvariće najslabiji plasman u istoriji (sedmo mesto, 1963. godine) i čak četiri puta završiće izvan prve trojke na tabeli (pre i posle toga samo još sedam puta je Zvezda bila ispod trećeg mesta u 54 sezone fudbala u FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG i Srbiji).

Već tada bilo je jasno da je Zvezda daleko najpopularniji klub u zemlji, a navijačima su neuspesi teško padali, pa se dešavalo i da upadnu na teren i spale kompletne golove. U sezoni 1962/63 naš klub je postavio i negativni rekord sa samo 21 datim golom, duplo manje od, recimo, pet mesta slabije plasirane Vojvodine.

Ipak, na drugoj strani Zvezda se razvijala i postavljala poslednje osnove za veliki uspon koji sledi – od kraja 1959. godine počela je izgradnja novog stadiona na mestu već zastarele Avale. U naredne četiri godine Zvezda je kao domaćin igrala na stadiona Partizana i OFK Beograda (što donekle i objašnjava loše rezultate), a novi objekat otvoren je prvog septembra 1963. u meču sa Rijekom.

Prva sezona na svom stadionu, koji je mogao da primi neverovatnih sto hiljada ljudi, proslavljena je duplom krunom, kojom je sa klupe ispraćen Miša Pavić, osvajač pet trofeja prethodne decenije i dotadašnji rekorder sa sedam uzastopnih sezona na klupi kluba.

Ključni momenat dogodio se u leto 1966. godine, kada je na klupu Zvezde seo Miljan Miljanić. Miljanić će punih osam godina predvoditi klub koji je za to vreme izrastao u pravog evropskog velikana. Do tada jugoslovenski fudbal prošao je kroz uvodnu fazu ispitivanja i petogodišnje dominacije Zvezde i Partizana. U preostalih 25 godina zajedničke države Zvezda će biti konstanta, a smenjivaće se rivali.


Miljanić i Zvezdina raspucana deca (1966-1974)



Miljan Miljanić je u Zvezdi bio kao fudbaler još tokom slavnih 50-ih, ali je tek dolaskom na mesto prvog trenera u leto 1966. godine pronašao pravo mesto za sebe i klub. Miljanić je bio predvodnik nove orijentacije u klubu – oslanjanja na sopstvene snage. U prvoj sezoni on je izvršio potpunu smenu generacija i osvojio peto mesto, baš kao i prethodne godine. A posle toga počeli su uspesi.

Generacija koju je predvodio Dragan Džajić, zvanično najbolji igrač u istoriji ove zemlje (u izboru Fudbalskog saveza upriličenom povodom 50-godišnjice UEFA) i svakako jedno od najboljih levih krila u istoriji sveta, ostaviće dubok trag i napraviti veliku razliku u odnosu na sve najveće rivale. Prvi put Zvezda će vezati tri šampionske titule (dva puta dupla kruna), a svako dete u Jugoslaviji znaće imena Dujkovića, Đorića, Dojčinovskog, Klenkovskog, Karasija, Aćimovića, Lazarevića, Krivokuće, Ostojića... Posebno je vredan podatak da je većina pomenutih fudbalera na Marakanu stigla veoma rano i prošla kroz mnoge selekcije u omladinskoj školi kluba.

Zvezda je u tom periodu učvrstila ime i na evropskom nivou, uspostavljajući standarde koje je mali broj klubova sa istoka mogao da prati. Upravo je koncentracija na Kup šampiona 1971. godine uticala na to da u ligi bude ostvaren drugi najlošiji plasman ikad – šesto mesto – a utisak je popravio trofej u kupu. Miljanić će sa ekipom osvojiti još jednu titulu, 1973. godine, a tada će se već u ekipi naći i neka nova imena, Vladimir i Ognjen Petrović, Bogićević, Filipović, Keri... Mnogi od njih povešće Zvezdu krajem osme decenije u novu eru velikih uspeha.

Osim što je svojim navijačima donela mnogo radosti, Zvezda je u toj eri bila klub koji se gledao sa uživanjem: za osam Miljanićevih godina sedam puta je bila najefikasniji klub u ligi (1972. Velež dao gol više), a u poslednje dve sezone ostavljala je prve rivale najpre za 12, pa za 18 pogodaka.

Zec i Stanković, održavanje dominacije



Kako to obično biva, odlazak velikog trenera za sobom vuče rezultatski pad, pa su dve sezone posle Miljanićevog prošle bez mnogo uspeha za Zvezdu. Tek će dolazak Gojka Zeca 1976. doneti stabilnost i već sledećeg maja na Marakani se slavila dvanaesta titula. Bila je to uvod u eru Branka Stankovića, koja će potrajati četiri godine, doneti Zvezdi tri trofeja i prvo veliko evropsko finale.

Posle Džajićevog odlaska u Bastiju ekipu je predvodila četvrta Zvezdina zvezda Vladimir Petrović Pižon, a jednaku popularnost imali su Dušan Savić i Srboljub Stamenković, kasnije velika zvezda fudbala u SAD. Prva sezona Gojka Zeca bila je prava demonstracija sile – titula je osvojena sa devet bodova prednosti, što je do tada najveća razlika u istoriji lige, a strelci, predvođeni Filipovićem, tresli su mreže rivala 67 puta (prvi pratilac na toj listi Borac dao 53 gola).

Sledeće sezone Zvezda je osvojila drugo mesto i stvorila sebi uslove za sjajan nastup u Kupu UEFA u sezoni 1978/1979. Prvu titulu Stanković kao trener (kao igrač prvak je bio četiri puta) osvaja 1980. godine, kada Zvezdi izmiče dupla kruna, a godinu dana kasnije Zvezda je ponovo šampion.

Jedanaestogodišnji period bez osvojenog kupa, daleko najduži u istoriji, okončan je u proleće 1982. godine, kada je u dva klasika (2:2 u Zagrebu i 4:2 u Beogradu) nadmašen novi šampion, zagrebački Dinamo. Do tada se dogodila prva promena trenera tokom sezone još od pedesetih, Ostojić je zamenio Stankovića. U ekipu se 1983. vraća Gojko Zec, koji zatiče samo jednog igrača iz šampionske ekipe koju je vodio 1977. godine – Miloša Šestića. Zec ponavlja uspeh iz prethodnog mandata, osvajajući titulu odmah po dolasku. I baš kao te sezone, kup je završio u Splitu, a Zvezda će trofej u najmasovnijem takmičenju osvojiti 1985, ponovo u duelu sa Dinamom.

Šestić je, posebno posle odlaska Petrovića i Savića tokom sezone 1982/1983 postao lider nove generacije, u kojoj su igrali Ivković, Elzner, braća Đurovski, Musemić, Janjanin, Mrkela. Kraj ere Gojka Zeca koincidirao je sa najvećim skandalom u istoriji jugoslovenskog fudbala, "slučajem Šajber", koji je uticao da u dve sezone zemlja ima po dva prvaka. Naš klub je najpre izgubio, a zatim osvojio titulu 1986. godine, pre nego što će mu ona za zelenim stolom biti oduzeta.

Šampion Evrope i sveta



U leto 1986. godine dogodile su se velike promene u našem klubu. Uprava na čijem čelu su bili Dragan Džajić i Vladimir Cvetković počela je da gradi tim koji će moći da konkuriše najjačim evropskim timovima. Tog leta na klupu je doveden Velibor Vasović, prvi Srbin koji je podigao pehar Kupa šampiona, a ekipa je pojačana nizom igrača, među kojima se izdvajaju Dragan Stojković i Bora Cvetković.

U prvoj sezoni, započetoj sa kaznenim bodovima, Zvezda se koncentrisala na Kup šampiona, gde je ostvarila dobre rezultate. Već u leto 1987. godine napravljen je petogodišnji plan u kojem je zacrtano osvajanje Kupa šampiona. Istorija je pokazala da su sve namere ostvarene.

Od klupskog rođendana 1987. godine, kada je na Marakani pobeđen madridski Real, do marta 1992. godine Zvezda je živela kroz najlepši period u svojoj istoriji. U pet sezona pripale su nam četiri titule (1989. trofej je odnela Vojvodina sa Šestićem, Mihajlovićem, trenerom Ljupkom Petrovićem i direktorom Kosanovićem), 1990. sa čak 11, a godinu dana kasnije sa osam bodova prednosti u odnosu na prve rivale (oba puta Dinamo). U sve četiri sezone u kojima je osvojena titula Zvezda je igrala i finala kupa, ali je trofej osvojila samo 1990. godine.

Činjenica da su Zvezdu u pet slavnih godina vodila čak petorica trenera (Vasović, Stanković, Šekularac, Lj. Petrović i Popović) deluje čudno, ali istovremeno potvrđuje da su i u upravi i na terenu "crveno-beli" bili strahovito jaki. U leto 1987. došli su Binić i Prosinečki, zatim redom Šabanadžović, Pančev, Savićević, Belodedić i Mihajlović. Istovremeno je dobro funkcionisala omladinska škola, koja je klubu dala Stojanovića i Jugovića.

Na samom početku devedesetih Zvezda jednostavno nije imala konkurenciju u domaćim takmičenjima, a u Evropi je imala status velikana. Iako bi transferi bar nekih igrača neminovno usledili, rat na Balkanu, raspad Jugoslavije i sankcije Ujedinjenih nacija ubrzali su proces, koji će samo trinaest meseci posle Barija Zvezdu praktično ostaviti bez kompletne šampionske generacije.

Mračne devedesete



Na samom početku 1992. godine naš klub je bio na vrhuncu slave – šampion Evrope i sveta, oslabljen odlaskom nekolicine članova šampionske generacije iz Barija, ali još uvek sa pristojnim šansama da u Londonu brani trofej u Kupu šampiona. U domaćem takmičenju najveći rival Dinamo napustio je ligu, baš kao i ostali klubovi iz Hrvatske i Slovenije, a šampionat u skraćenoj Jugoslaviji igran je na ivici regularnosti, jer je u aprilu izbio rat u Bosni i Hercegovini. Zvezda je odbranila titulu i drugi put ostvarila šampionski het-trik (prvi put od Miljanićeve ere), ali su se već u finalu kupa, kada je trofej osvojio Partizan, videli znaci teških dana koji su sledili našem klubu.

Između maja 1992. i maja 2000. godine na Marakani je proslavljena samo jedna titula – dvadeseti pehar u naše vitrine stigao je 1995. godine, a donela ga je još jedna sjajna generacija, u kojoj su nastupali Milojević, Stojkovski, Đorović, Stefanović, Sakić, Živković, Krupniković, Kovačević, Petković... Na putu ka tituli dobijen je i stoti derbi (2:1), a na klupi je ponovo sedeo Ljupko Petrović.

Ipak, bio je to kratak predah u veoma neuspešnoj deceniji. Liga tadašnje SR Jugoslavije nije ličila na sportsko takmičenje kakvom smo prisustvovali pre raspada zemlje, a u novim čudnim oklnostima naš klub se teško snalazio. Imala je Zvezda često daleko najbolji tim u zemlji, ali to jednostavno nije bilo dovoljno. Kako su se devedesete bližile kraju, neregularnosti su se približavale kulminaciji, a u šampionatu 1997/98 titulu je osvojio debitant u ligi Obilić. Sledeći šampionat nije ni okončan zbog NATO agresije, a Zvezda je završila na trećem mestu, što je jedini plasman ispod druge pozicije za naš klub u poslednjih 20 godina.

U sedam sezona Zvezda je osvojila jednu titulu i čak pet kupova, uz nekoiliko blistavih evropskih nastupa. Za većinu klubova to je po svim standardima uspešan period, ali su prohtevi Zvezdine armije navijača drugačiji. Doba zadovoljstva za njih tek će se vratiti.

Novi vek i novi uspesi



Leto 1999. predstavljalo je novi početak za naš klub. Neposredno po završetku NATO agresije Zvezda je osvojila sedamnaesti kup u istoriji, pobedom nad Partizanom 4:2, a posle lošeg početka sledeće sezone ekipu je umesto Miloljuba Ostojića preuzeo Slavoljub Muslin. Član slavne generacije Pižona Petrovića i Duleta Savića doneo je ekipi novu filozofiju – u dve sezone sa njim na klupi Zvezda je postavila defanzivne rekorde i prepolovila broj primljenih pogodaka (samo 19 u 40 mečeva šampionata 1999/2000). Titula je praktično obezbeđena na Đurđevdan, kada je na Marakani savladan Obilić, a Partizan osvojio samo bod u Kragujevcu. Tri dana kasnije osvojen je kup, a četiri boda prednosti rutinski su sačuvana u preostala tri kola. Zvezda je u martu, aprilu i maju te godine dobila svih 20 mečeva u ligi i kupu.

Sledeće sezone Muslin je ostao u klubu, a titula je odbranjena. Trofej je izgubljen u kupu, takmičenju na koje je Zvezda uspostavila neku vrstu monopola – u poslednjih 18 finala igrala je 16 puta i 10 puta izlazila kao pobednik. Muslin će klupu našeg kluba napustiti u septembru 2001. godine, posle čega Zvezda gubi dve uzastopne titule na identičan način – posle pet kola naš zaostatak za najvećim rivalom bio je ogroman (u prvoj 7, a u drugoj 10 bodova razlike). Povratak Muslina na klupu u leto 2003. godine vratio je Zvezdi neophodnu čvrstinu i novi rekord – samo 13 primljenih golova u 30 utakmica.

Tog leta je naš klub, na čijem čelu je treći put Ljupko Petrović, ostvario sjajne rezultate na pripremama i sa velikim optimizmom ušao u novi šampionat, ali su dva teška poraza u evropskim mečevima (u Ajndhovenu i Sankt Peterburgu) poremetila psihološki ekipu, koja gubi borbu za titulu, a lošu sezonu završava porazom u finalu kupa od Železnika (drugi put u tri godine kup izgubljen golom primljenim u poslednjem minutu).

Tokom leta 2005. dolazi do velike promene u klubu, jer Dragan Džajić napušta mesto predsednika i odlazi sa fuinkcije posle punih 20 godina. Treću Zvezdinu zvezdu menja peta – Dragan Stojković – a prvi put u istoriji na klupu dolazi strani trener Valter Zenga. Slede dve godine potpune Zvezdine dominacije u domaćem fudbalu, oličene u duplim krunama i najpre sedam, a zatim i sedamnaest bodova prednosti u odnosu na najbliže rivale u ligi. U sezonu 2007/2008 Zvezda je ušla sa jasnim ambicijama, koje su ponovo neizbežne na Marakani – odbrana duple krune i korak dalje u Evropi.

STADION



Dom Crvene zvezde

Dom našeg kluba se nalazi u ulici Ljutice Bogada na broju 1a. Velelepni sportski objekat, jedan od najvećih na Balkanu, svedok je višedecenijskih uspeha i trijumfa „Crvene zvezde“.

Zvanično ime našeg stadiona je STADION FUDBALSKOG KLUBA CRVENA ZVEZDA, ali većina ga jednostavno zove „Marakana“ ... a zašto, saznaćete u nastavku teksta.



Teren sa tribinama koji je prvobitno sagrađen 1927. godine na mestu na kome je danas naš stadion, pripadao je FK „Jugoslavija“, a sam izgled je bio primeren tom vremenu. Tribine su bile drvene, gledaoci su uglavnom stajali na utakmicama, a kapacitet je iznosio 20 hiljada stajaćih mesta.

Tokom Drugog svetskog rata, FK „Jugoslavija“ se gasi, a osnivanjem FK „Crvena zvezda“, 4. marta 1945. godine, stadion nekadašnje FK „Jugoslavije“ a na kome je današnja „Marakana“, ustupljen je našem klubu.

27. decembra 1959. godine Crvena zvezda je odigrala poslednju utakmicu na svom starom stadionu. Ekipa Novog Sada bila je rival na oproštaju od dotrajalog igrališta.

Sa njim je otišao i deo fudbalske istorije. Na tom igralištu Moša Marjanović je dao gol Zamori , savladan je Planička, a posle Drugog svetskog rata odigrane su mnoge lepe i uzbudljive utakmice.

Posle oproštajne utakmice stadion je porušen i na njegovim temeljima počeo je da se gradi nov, moderan sportski objekat. Prethodno, da bi se došlo do površine novog terena, 12 metara nižeg od ranijeg, trebalo je da se izbaci preko 350.000 kubika zemlje i 15.000 kubika kamena. Pored velelepnog izgleda, stadion je dobio i u to vreme izuzetnu travu na igralištu, sa drenažom i svim slojevima nepohodnim za "život" travnatog terena.



Kapije novog „fudbalskog hrama“ zvanično su prvi put otvorene 1. septembra 1963. godine, na utakmici koju je Zvezda igrala sa Rijekom (2 : 1), a toj utakmici prisustvovalo je 55 hiljada gledalaca, da bi rekord te jeseni bio zabeležen u derbiju sa Partizanom, kada je na tribinama bilo 74 hiljade duša.

Već naredne godine, kada je izgradnja stadiona potpuno završena, kapacitet je iznosio čitavih 110 hiljada gledalaca! Zbog svoje grandioznosti i velikog kapaciteta, navijači su sa pravom stadion poredili sa tada najvećim na svetu – „Marakanom“ u Rio de Žaneiru. Od tih dana, pa sve do danas, to ime je ostalo sastavni deo priče o Crvenoj zvezdi, a naš voljeni stadion je postao sinonim uspeha i pobeda!

Prvi gol na Zvezdinoj "Marakani" postigao je Trifun Mihajlović, u susretu pionira Crvene zvezde i Jedinstva iz Zemuna, predigri prvenstvenog meča sa Rijekom. Prvi zvanični, prvoligaški, pogodak delo je Riječanina Vukoja, dok je prvi gol za seniorski tim Crvene zvezde postigao Dušan Maravić, na istoj utakmici.



Da je stadion „Marakana“ pravi fudbalski hram, najbolje potvrđuje činjenica iz 1975. godine, kada se na njoj okupilo 96.070 duša na utakmici koju je Zvezda, 23. aprila u okviru polufinala Kupa kupova, igrala sa mađarskim Ferencvarošem (2 : 2).

Prema zvaničnim podacima toliko je gledalaca bilo sa kupljenim kartama, ali se procenjuje da je te aprilske noći, na našoj „Marakani“ bilo prisutno 110 hiljada gledalaca, koliki je tada iznosio i kapacitet stadiona.

Evropska finala na „Marakani“:
Finale Kupa UEFA, 9. maj 1979, Crvena zvezda – Borusija Menhengladbah (1:1), finale Kupa šampiona, 30. maj 1973, Ajaks – Juventus (1:0) i finale Evropskog prvenstva, 20. jun 1976, Čehoslovačka – SR Nemačka (2:2, penalima 5:3)

Prateći modernizaciju fudbalskih objekata i poštujući rigorozne zahteve UEFA-e, u cilju većeg komfora i bezbednosti navijača danas je ta brojka znatno smanjena i postavljanjem stolica na sve četiri tribine, kapacitet stadiona je sveden na 53 hiljade sedećih mesta

5 Zvezdinih Zvezda

U okviru stadiona postoje i centralna loža „5 Zvezdinih Zvezda“ koja je iz 5 segmenata, a svaki od njih nosi ime jednog od legendarnih Zvezdinih fudbalera ( Rajko Mitić, Dragoslav Šekularac, Dragan Džajić, Vladimir Petrović Pižon, Dragan Stojković Piksi), takođe tu se nalazi i VIP 2 loža u kojoj su uglavnom smešteni prijatelji i sponzori kluba. VIP 3 loža je uglavnom namenjena veteranima i ljudima koji su obeležili Zvezdinu istoriju. Da bi naš stadion bio u rangu sa najkomfornijim sportskim objektima u regionu, napravljena je i posebna VIP galerija sa preko 450 mesta, a nalazi se iznad zapadne tribine, bliže severu.

Novinarska loža, medija centar i Red Star Shop

Za nesmetani rad novinara, kao i radijskih i televizijskih ekipa, tu je tzv. novinarska loža (iznad zapada, ka južnoj tribini) sa kapacitetom od 344 mesta, kao i 7 specijalnih press kabina za potpuni komfor novinara.
Takođe naš stadion raspolaže i sa modernim medija centrom (jednim od najvećih i najkomfornijih u zemlji) koji se koristi za održavanje konferencija za novinare, sastanaka u okviru kluba, organizacije promocija igrača i sponzora itd.
U okviru stadiona postoje i nekoliko kafića u kojima navijači mogu da se okrepe, kao i prodajni štandovi na samim tribinama gde posetioci mogu da kupe bezalkoholne napitke, kao i navijačke suvenire.

Na zapadnoj tribini našeg stadiona nalazi se i „Red Star Shop“ gde mogu da se kupe zvanični navijački rekviziti našeg kluba, kao i velika „Nike“ prodavnica našeg sponzora, kompanije „Delta Sport“.



Postoji dosta planova za budućnost našeg stadiona, od poboljšanja komfora navijača, kvalitetnijeg i lakšeg pristupa „Marakani“, do izgradnje parkinga i dodatnih sadržaja oko samog stadiona. U decenijama pred nama, naša „Marakana“ biće mesto još mnogih srećnih trenutaka za sve Zvezdine navijače, mesto velikih pobeda i slavlja!

Rambo dovodi napadača iz Brazila, odlazi Jevtić

Pet kola je ostalo do kraja prvenstvene trke, iako se još nadaju tituli, na Marakani istovremeno razmišljaju kako će izgledati ekipa sledeće sezone. Crvena zvezda će pokušati da se oslobodi pojedinih igrača, takođe i da se pojača, u čemu bi ključni čovek kao i zimus trebalo da bude Dejan Petković Rambo, koji završava karijeru u Brazilu.

Tokom boravka bivšeg člana crveno–belih u Beogradu, zbog premijere dokumentarnog filma „O Gringo” Darka Bajića, bilo je upravo reči o potencijalnim pojačanjima, s obzirom da su njegove preporuke pre pet meseci urodile plodom. Jer, Rambo je imao važnu ulogu u decembru, prilikom angažovanja Evandra i Borhe, za koje se na Marakani smatra da su opravdali očekivanja u prvih šest meseci. Za razliku od većine Južnoamerikanaca, koji su poslednjih godina prodefilovali kroz Crvenu zvezdu.

Sa imenima se još ne barata, ali je izvesno da će čelnici crveno-belih u Brazilu potražiti, pre svega, rasnog golgetera. Trenutno drugoplasirani tim Super lige imao je ove sezone problem sa efikasnošću (manje od dva gola po meču), tako da je procena da je za sledeću sezonu potrebno osvežiti napad. Tim pre što postoji mogućnost da posle dve sezone ode Aleksandar Jevtić, za kojeg Zvezda traži oko milion evra. Možda čak i prvi strelac Andrija Kaluđerović u slučaju dobre ponude.

Sve će biti jasnije početkom juna, kad bi u Brazil trebalo da otputuje sportski direktor Ivan Adžić, ponovo u društvu menadžera Bobana Petkovića, inače rođenog brata slavnog Ramba. U svakom slučaju, novajlije će morati da budu bolje od dosadašnjih rešenja, a u tome bi trebalo da pomogne i generalni sponzor Gasprom, koji će mimo važećeg ugovora izdvojiti posebna za pojačanja za sledeću sezonu.

Zvezda neubedljiva u Trebinju

Crveno-beli završili prvu fazu priprema pobedom nad Leotarom (2:0), ali su igrom ostali dužni navijačima. Strelci Milivojević i Ožegović.



Fudbaleri Crvene zvezde dan pre povratka u Beograd su proveli na "izletu" u Trebinju, gde su i ove zime iskoristili priliku da odigraju utakmicu sa prijateljskim Leotarom.

U sjajnoj atmosferi na stadionu Police, pred oko 3.500 gledalaca, Zvezda je slavila pogocima Luke Milivojevića u 20. i Ognjena Ožegovića u 70. minutu.

Robert Prosinečki je u prvih 11 imenovao fudbalere koji su najviše pokazali u dosadašnjem delu priprema, prenosi zvanični klupski sajt, a zaigrao je i Natanijel Asamoa, o čijem eventualnom ostanku će odlučiti stručni štab u naredna dva-tri dana.

SASTAV: Bajković, Mikić, Maksimović, Tošić, Mladenović, Mijailović, Perović, Milivojević, Lazović, Kasalica, Asamoa. Igrali su još: Kirovski, Vešović, Petković, Mirić, Stojković, Janković, Đuričković i Ožegović.

Peh je već u 12. minutu doživeo Filip Kasalica, koji je zbog povrede morao da napusti igru i prepusti svoje mesto Marku Vešoviću.

Iako je Zvezda igrala rastrzano i nepovezano, uspela je da povede posle jednog prekida. Asistirao je Marko Perović, a u kaznenom prostoru se najbolje snašao Milivojević i postigao prvi gol od dolaska iz Rada.

Do kraja prvog dela viđena je odlična intervencija Bajkovića u situaciji "oči u oči" sa napadačem Leotara, kao i opasan prodor Asamoe po levoj strani, ali bez efekta.

Iako Zvezde nije blistala ni u nastavku, duplirala je vođstvo i priuštila malo radosti Trebinjcima, koji su razvili ogroman transparent sa natpisom "Republika Srpska navija za Zvezdu".

Mladi Ožegović, koji je zamenio Asamou, sa petnaestak metara je matirao golmana Milenkovića i tako završio lepu akciju Filipa Jankovića i Marka Mirića.

Zvezda se u nedelju vraća iz Crne Gore u Beograd. Posle kratkog predaha ponovo će trenirati u utorak, dok u sredu sledi let za Antaliju i ozbiljniji rad na uigravanju.

Na prethodnim mečevima savladani su Grbalj (4:0) i Petrovac (2:1), a upisan je i poraz od Zete (1:2).

Prosinečki je posle utakmice u Trebinju rekao da je igra bila "dobra za ovu fazu priprema", mada u njoj "nije bilo puno kvaliteta".

"Često smo grešili u predaji lopte, nismo igrali tečno i tim segmentima nisam zadovoljan. Na drugoj strani, video sam dosta želje, trčanja i ispunjenih taktičkih zadataka. Mislim da će u Antaliji sve doći na svoje mesto".