Hristovo krštenje je arhetip i osnova našeg krštenja. Kada se podvrgnemo ovoj crkvenoj Svetoj Tajni, omogućeno nam je da učestvujemo u smrti i vaskrsenju samog Hrista. Apostol Pavle obrađuje ovu temu šestom poglavlju Poslanice Rimljanima. U drugom poglavlju Poslanice Galatima, on objašnjava posledice krštenja. Kroz krštenje hrišćanin može da potvrdi: „Sa Hristom se razapeh; A živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos“ (Gal. 2, 19-20).
Isto ovo može da se kaže za Hristovo iskušenje u pustinji i za stvarnost iskušenja u našem životu. Hristova pobeda pred Satanom je arhetip i osnova naše pobede nad demonskim silama. U uvodnom odeljku Markovog Jevanđelja (1, 1-15) je unedren kratak opis Hristovog iskušenja (stihovi 12-13). Ovaj je segment, kao i čitav odeljak, organizovan u koncentrični paralelizam. Doslovan prevod nam daje sledeći raspored:
A: I odmah ga (Hrista) Duh izvede u pustinju.
B: I bi onde u pustinji dana četrdeset
V: kušan od Satane.
B’: I bi sa zverinjem,
A’: i anđeli mu služahu.
Još jednom, ovaj odeljak možemo da čitamo na dva uzajamno dopunjujuća načina: od početka do kraja i od krajeva prema sredini. Ovaj drugi način čitanja nas vodi od prvog stiha (A) do poslednjeg (A’), zatim od drugog (B) do pretposlednjeg (B’), gde u svakom od ova dva slučaja osnovni element pojačava ili upotpunjuje prvu tvrdnju (Duh ga izvede / anđeli mu služahu; dana četrdeset / zverinje). Ova se celina se zatim završava žižom ili središtem značenja – „poentom“ čitavog odeljka – stihom V: Hristos je kušan od Satane.
Ovaj odeljak počinje rečenicom u kojoj se kaže da je Hrista u pustinju izveo Duh Sveti. Bog Otac je „odgovoran“ za iskušenje koje je doživeo Njegov Sin. Ovo se može uporediti sa tvrđenjem da su anđeli služili Hristu za vreme Njegovog kušanja. Silina borbe koju je Hristos morao da preuzme je naglašena stihovima B:B’. Proveo je četrdeset dana u pustinji (što nas podseća na četrdeset godina koliko je Izrailj proveo lutajući po pustinji); i bio je sa zverinjem. Glavno tvrđenje se zatim usredsređuje na samo iskušenje: neposredno nakon krštenja Hristos je morao da se suoči sa kušačem čija oblast je pustinja i čiju vojsku simvoliše zverinje. Međutim, Njemu služe anđeli!
POBEDA NAD ISKUŠENjEM
Možemo se naći pred Satanom, okruženi „zverinjem“ strasti, pomislima, sumnjama i mnogim drugim sablažnjivim željama ili opsesivnim manijama. Ali je ipak poruka samog Hristovog kušanja to da je On bio tu pre nas i da je svojim kušanjem jednom zauvek porazio neprijatelja. Pozvani smo da tokom svog života odemo na hodočašće – od krštenjskih voda do pustinje iskušenja. Ali nam je pruženo sve ono što nam je potrebno da se odupremo kušaču.
Hristovo iskustvo pred iskušenjem tako priprema put za pobedu koju zadobijaju svi oni koji se bore da svoj život žive „u Hristu“. Apostol Marko je izrazito svestan te činjenice. Čitavo njegovo Jevanđelje se usredsređuje na to da je Hristos porazio Satanu, što je predstavljeno mnogim egzorcizmima i drugim isceljenjima. Posredstvom svog stradanja, smrti i vaskrsenja, Hristos se sukobljava sa silom smrti i uništava je. Slično tome, na početu svog služenja u svetu, novopomazanog Mesiju Duh Sveti izgoni u pustoš ljudskog postojanja, da bi se tamo, radi nas, On borio sa svakim demonom kojeg smo ikada sreli u svom životu.
Iskušenje nije greh. Hristos je bio kušan kao i mi, ali On nije grešio. Njegova iskušenja u tom pogledu služe da se stvori jednosuštnost između Njega samoga i svakoga od nas. Sve ono od čega i mi pred licem iskušenja stradamo, i On je doživeo. Ovo kušanje koje je On preuzeo na sebe omogućavaju mu da nas prati kroz iskušenja koja prete da u našem životu izazovu duhovnu pustoš. A ta pratnja nam daje snage da se odupremo iskušenju, budući da naš život „u Hristu“ podrazumeva i to da mi učestvujemo u Njegovoj pobedi nad demonskim silama. „Jer pošto je i sâm stradao budući kušan, zato može pomoći onima koji bivaju kušani“ (Jevr. 4, 15; 2, 18).
Iskušenja mogu da nas unište. Prepredeno, podmuklo, ona truju naš um, srce, dušu i telo. Drevni Oci i Majke koji su svojevoljno odlazili u pustinju znali su da će se suočiti sa strašnim iskušenjima. Mi stvaramo sopstvene pustinje, i tu treba da se suočimo sa sopstvenim demonima. A oni svakako mogu i da nas upropaste.
Međutim, Hristovo iskustvo može da postane naše iskustvo, baš kao što je postalo i iskustvo onih koji su boravili u pustinjama. Ako smo izvedeni u pustinju iskušenja, to se uvek događa uz prisustvo i promišljanje Duha Svetoga. Kada smo i u najvećim iskušenjima, Bog nas nikada ne napušta. Možemo se naći pred Satanom, okruženi „zverinjem“ strasti, pomislima, sumnjama i mnogim drugim sablažnjivim željama ili opsesivnim manijama. Ali je ipak poruka samog Hristovog kušanja to da je On bio tu pre nas i da je svojim kušanjem jednom zauvek porazio neprijatelja.
Pozvani smo da tokom svog života odemo na isto hodočašće, od krštenjskih voda do pustinje iskušenja. Ali nam je pruženo sve ono što nam je potrebno da se odupremo kušaču. I u najgorim kušanjima postoji uverenje da je Hristos tu sa nama. U najmračnijoj noći duše postoji ubeđenje – zasnovano na ličnom iskustvu svetih kroz istoriju – da nas služe anđeli.
Pravoslavlje
