Istorijske ličnosti

Simonida Nemanjić - najmlađa srpska kraljica i inspiracija umetnika

Bila je najmlađa srpska kraljica, čija je lepota, ali i neobična sudbina, prikazana na mnogim freskama i slikama, opevana u pesmama i romanima i tumačena među istoričarima. Sama pomisao da je kao petogodišnja devojčica postala kraljeva supruga, iznova zaokuplja pažnju i izaziva znatiželju, kako domaće, tako i strane javnosti. Simonida Nemanjić simbolizuje žrtvenu ulogu deteta, lepotu, patnju, ali i odricanje, posvećivanje i uzvišenost.



Simonida Peleolog, kćer vizantijskog cara Andronika Paleologa, živela je od 1294. do 1345. godine. U to vreme neobično ime, dobila je po svecu, ispod čije ikone je, prilikom njenog rađanja, najduže gorela sveća. Otac ju je, u znak primirja između Vizantije i Srbije, kao jedinu neudatu ženu u porodici, poslao na sprski dvor. Tako je Simonida postala srpska četvrta žena kralja Milutina, koji je bio oko 40 godina stariji od nje, što je svrstava u najpoznatije srpske vladarke.

Obzirom da je na srpski dvor došla kao vrlo mala devojčica, tamo je vaspitavana do svog punoletstva, što je tada bilo sa 12 godina. Ubrzo nakon toga, ispostavilo se da je mlada kraljica nerotkinja. Postoje nagađanja da je uzrok upravo taj što kralj nije bio dovoljno strpljiv da sačeka njeno punoletstvo.

Simonidina majka Irina podržavala je ovaj neprikladan brak, i svoju kćer i zeta zasipala najvrednijim poklonima. Naravno, imajući u vidu da bi jedan od njenih sinova mogao da nasledi srpski presto, do čega nije došlo, jer, kralj Milutin je imao potomke sa pređašnjim ženama.

Nakon majčine smrti, kraljica Simonida, u kojoj je već duže vreme postojala želja za monaškim životom, ostala je duže u Carigradu i pokušala da se zamonaši. Taj je događaj izazvao bes kralja Milutina, te je prisiljena da zbaci monašku odeću i vrati se na srpski presto. Njena želja ipak se ispunila, nakon Milutinove smrti. Mlada udovica, sa svojih 27 godina, više nije htela da bude ničija supruga, već je svoju sudbinu videla u posvećivanju veri. Kao monahinja u manastiru Sv. Andreje u Carigradu, i dalje je živela na dvoru. Bavila se teološkim pitanjima i svoju ljubav posvetila isključivo Bogu.

Specifična i prilično gruba sudbina najmlađe srpske kraljice bila je inspiracija Milanu Rakiću za pisanje pesme Simonida, a Milutinu Bojiću za dramu Kraljeva jesen. Freska u manastiru Gračanica, na kojoj je prikazan lik najmlađe srpske kraljice Simonide, nadaleko je poznata i spada u najvrednije. Iako je oštećena, pri čemu su Simonidine oči iskopane, njeno lepo i tužno lice posmatrače ostavlja nemima i zamišljenima nad njenom životnom pričom.

Jug Bogdan i 9 Jugovića - istorija ili mit?

Da li ste znali da je pravo ime Jug Bogdana, dobro nam znanog iz narodnih pesama, bilo Vratko Nemanjić? Iako nema mnogo istorijskih podataka o njegovom životu , na osnovu onoga što znamo, jasno je da je u pitanju jedna znamenita istorijska ličnost. Nije ni čudo, kada mu je čukundeda bio veliki župan Stefan Nemanja. Ostali preci Nemanjići bili su mu Vukan, Dimitrije i Vratislav.



Kako je imao poznate pretke, tako su mu i potomci značajni i zapamćeni. Naime, njegova kćer je carica Milica, žena cara Lazara, jedna od najznačajnijih žena, kada je u pitanju srpska istorija. Prema legendama, manje srećnu sudbinu od sestre Milice imali su sinovi Jug Bogdana: Boško, Damjan, Mitar, Momir, Nenad, Nikola, Petar, Vojin i Stepan. Svih 9 mladih Jugovića, poginulo je u Kosovskoj bici. Barem tako epske pesme tvrde.

Čuveni Jug Bogdan bio je srpski vojvoda, župan i knez iz sredine 14. veka, a uspomenu na njega sačuvale su nam, ponajviše, narodne pesme pretkosovskog i kosovskog ciklusa. Međutim, desilo se da istorija tvrdi jedno, a epska poezija sasvim drugo, pa je i u slučaju Jug Bogdana došlo mistifikacije ličnosti. Čak se ni svi istoričari ne slažu da je u pitanju jedna te ista ličnost.

Još je interesantnije da karakteristike i osobine ličnosti ovog čoveka varijaju od pesme do pesme, te je u jednima on predstavljen kao neustrašivi heroj, dok ga druge opevaju kao kukavicu i slabića. Ovo možete i sami istražiti, ukoliko uporedite pesme Smrt majke Jugovića, Kosovski boj i Banović Strahinja.

Istorijske činjenice ukazuju na to da je Vratko Nemanjić sahranjen u manastiru Davidovici, dok predanja i pesme kažu da je poginuo u Kosovskom boju.

Šta god da je istina, Jug Bogdan ostaje da živi u epskim pesmama, predstavljajući i dalje, zajedno sa svojim sinovima, simbol stradanja srpskog naroda u Kosovskom boju, kao i simbol junaštva i neustrašivosti.

Atila Bič Božiji - šokantna ličnost

Atila Bič Božiji ili Atila Hunski, poznat je kao čovek koji je uterao strah u kosti i uništio milione ljudi. Svojim divljačkim metodama brutalnog uništavanja obavio je strahom čak i moćno Rimsko carstvo.

Atila je rođen 406. godine i još kao dete je ostao bez oca. Kao i svi drugi Huni i Atila je bio podstican da što pre nauči da jaše i da do svog petog rođendana odapinje luk i strelu. Odrastao je u okruženju u koje je bilo duboko usađeno sujeverje, pa je i sam mnogo važnosti pridavao proročanstvima. Na početku petog veka, završio je kao talac Zapadnog Rimskog carstva. Za uzvrat, Huni su dobili rimskog vojskovođu Aecija. Godine provedene u Raveni omogućile su Atili da prilično dobro upozna njihovu kulturu i ponašanje.

Atila je postao vođa Huna 434. godine i bio vladar hunskog carstva sve do smrti, 453. godine. Hunsko carstvo se u vreme vladavine Atile Hunskog prostiralo od teritorija današnje Nemačke na zapadu, pa sve do reke Ural na istoku i od Dunava, kao južne granice do Baltičkog mora kao severne. Zahvaljujući rimskim izvorima, koji mu nisu bili naklonjeni zbog silnih, veoma okrutnih osvajanja i ratova na njihovim teritorijama, Atila je ostao upamćen kao oličenje okrutnosti i pohlepe. Atila je jako rano shvatio snagu koju donosi slika nemilosrđa i zbog toga je svojim ljudima dopuštao da prema neprijateljima budu što okrutniji.

Atilin otac, Manzak (u nekim izvorima poznat kao Mundiuh), bio je ugledni hunski nomad, koji je čak imao i svoj posed. Poginuo je u lokalnim sukobima sa Vizigotima dok je Atila bio još mali dečak. Brat Atilinog oca, Mundiuha, Atilin ujak, Ruas (Roas) bio je jedan od hunskih poglavara. Nakon smrti svog oca, Atilin brat po ujaku, Bleda, prigrabio je vlast nad hunskim plemenskim savezom, ali je brzo nakon Atilinog povratka iz Ravene prihvatio da vladaju zajedno. Period tokom kojeg su Bleda i Atila vladali zajedno karakterisali su nesloge i nemiri. Bleda je u nekoliko navrata kovao zavere protiv Atile, koje je Atila uspešno osujetio. Kao stariji vladar, Bleda je imao veći ugled među Hunima nego Atila.

Nedugo zatim, situacija se promenila u korist Atile koji više nije podnosio ideju da deli vođstvo sa bratom. On je ojačao svoj položaj optužujući Bledu da je otrovao svog oca. Optužba je izazvala mržnju u njegovom bratu, koji ga je izazvao na obračun. Tokom obračuna, koji se odigrao 445. godine, Bleda je poginuo, a Atila napokon prigrabio vlast za sebe. Tokom vladavine Atila je ujedinio sva hunska plemena i narode. Njegova ujedinjena vojska brojala je oko 500.000 ratnika, a bila je naoružana strelama, kopljima, mačevima i noževima.

Nakon preuzimanja vlasti, Atila je uspeo za kratko vreme da potčini veliki broj okolnih plemena, među kojima su bila plemena Skira, Turkilinga, Sarmata, Herula, Hazare, i konačno mu je pošlo za rukom da pod svoju vlast stavi i Ostrogote. Time je dodatno učvrstio svoj položaj kao vladara. Osnovao je moćno kraljevstvo Huna, čije je sedište bilo u Panoniji.

Kada se domogao vlasti, Atila je rešio da raskine savezništvo sa Rimom. Već je duže vreme bio u veoma lošim odnosima sa vizantijskim kraljem Teodorihom i tu mržnju je samo dodatno potpirio vandalski kralj Gizerik, obrativši mu se za pomoć u borbi protiv Vizigota. Šaljući mu darove, kralj Gizerik je pokušao da ga privoli da zajedno zarate protiv vizigotskog kralja Teodoriha. Atila je, u nameri da odvuče Rimljane od saveza sa Vizigotima, poslao svoje izaslanike caru Valentinijanu III, u čije ime je, u to vreme, vladala njegova majka Gala Placidija. Atila je od Rimljana zahtevao da se priključe Hunima, a za uzvrat im je obećao da će očuvati mir prema Zapadnom carstvu.

Vizantijski kralj Teodorih je pravovremeno uvideo opasnost od zbližavanja Huna i Rimljana, te je predložio Atili da se, zajedno sa njim, okrene protiv Rimljana. Kada je Atila osigurao svoju poziciju prema Vizantiji, koja je bila primorana da kupuje mir sa Hunima, okrenuo se ka Zapadnom rimskom carstvu i Rimljanima. Njegova stalna misao, koje nije mogao da se oslobodi, bila je da krene sa svojom vojskom na Rim. Međutim, uspeo je na neko vreme da odagna svoje želje za napadom i da se prvo usmeri ka njegovim provincijama. Krajem 450. godine, Huni su napali Galiju. Nakon što je Galija osvojena, Atila je od zapadnorimskog cara Valentinijana tražio da mu dozvoli da se oženi njegovom sestrom Honorijom. Protiv ove ideje pobunila se Honorijina majka Placidija, rekavši da se njena ćerka nikada neće udati za varvarina. Nakon ovog ponižavajućeg odbijanja, Atila je rešio da iskorisri ovaj spor za napad na Rim i da ga reši silom.

Interesantna je priča o tome kako su se Atila i Honorija povezali. Honorija je uhvaćena u ljubavnoj vezi sa svojim slugom. Nakon ove sramne scene, ljubavnik je pogubljen, a Honorija, za koju se verovalo da je trudna, izolovana je iz javnog života. U naletu besa, Honorija je poslala Atili poruku, u kojoj ga je zamolila da postane njen vitez. Ovu poruku, Atila je protumačio kao bračnu ponudu, a kao miraz je tražio polovinu Zapadnog rimskog carstva.

Jedini pravi suparnik Atili bio je Flavije Aecije, zapadnorimski namesnik. Obzirom da je jedno vreme bio hunski talac, upoznao je njihov način življenja, običaje i tradiciju. Kada su ga Rimljani vratili na rimski dvor, pokušao je da se domogne trona. Zbog toga je osuđen na doživotno zarobljeništvo. Obzirom na to da je sve više pretila opasnost od Huna, Gala Placidija, koja ga je u prvom momentu i smestila u zatvor kako bi zaštitila mesto svog sina, sada je bila primorana da ga pusti iz zatvora i imenuje za komandanta rimske vojske.

Flaviju Aeciju je data velika vojska, a on je ponovo postavljen za vrhovnog zapovednika rimskih legionara. Aecije je primio u vojsku Vizigote, Franke, Gale i Burgunde i na jugu formirao jaku vojnu snagu. Nakon zauzimanja Orleana, koji je Aecije vrlo brzo vratio, Atila je otpočeo povratak u otadžbinu sa bogatim plenom u ruci. Međutim, Aecije ga je gonio u stopu. Kada je hunska vojska prešla Rajnu, sačekale su ih odmorne trupe Flavija Aecija. Atila je, shvativši da je njegova vojska preslaba da bi izvojevala pobedu, krenuo lično na Flaviusa Aecija koji se nalazio na brdašcu odakle je posmatrao bitku. Nakon ogromnih gubitaka, Atila je naredio povlačenje vojske u vojne barake, nedaleko od bojnog polja. Tokom iste noći, Vizigoti su pokušali na prepad da savladaju nespremne Hune, ali su Huni uspeli na vreme da podignu uzbunu i oteraju ih. Idućeg dana, Atila se povukao sa ostatkom vojske. Aecije je slavio svoju veliku pobedu u Rimu.

O Atilinim varvarskim i okrutnim pohodima svedočile su reke ljudskih kostiju, kao i zadah smrti koji je dočekao rimske izaslanike i sprečavao mnoge ljude godinama kasnije da uđu u grad Naisus (današnji Niš). Slična sudbina zadesila je i mnoge druge stanovnike gradova kroz koje je Atila prošao sa svojom vojskom. Atila i njegova krvožedna vojska silovali su, mučili i ubijali sve koji su im se našli na putu. Žene, muškarci, deca, stariji ljudi, bez izuzetaka, nemilosrdno su ubijani. Napad na Trakiju obeležen je ubistvima koja je nemoguće prebrojati. Pljačkali su crkve i samostane, a sveštenike i device su bez oklevanja sekli ili čerečili. Trakija je bila toliko razorena da više nikada nije bila ista. Prema legendama, Huni su zaranjali vrhove svojih strela u sok kuvanih embriona, jeli sveže meso, pili krv žena. Drali su kožu svojih suparnika kako bi sebi pravili ogrtače, rezali gornji deo njihove lobanje, praveći na taj način pehare iz kojih su ispijali njihovu krv, lomili ljudima kosti gurajući ih pod točkove zaprege, a zatim ih bacali psima da ih pojedu i činili mnoga druga zlodela.

Glasine o Atilinim kanibalističkim navikama nisu neutemeljene. Navodno, ovaj nemilosrdni varvarin pojeo je svoje sinove Erpa i Aitila, pošto mu ih je njegova supruga donela servirane pečene, u medu.

Atila je smrt dočekao na dan svog venčanja. Iako je imao velik broj žena, Atila je odlučio da uzme novu mladu, po imenu Ildiko, koja se prema legendi zaklela da će osvetiti hiljade njenih sunardonika koje je Atila ubio. Dan svog venčanja Atila je proveo u žestokom opijanju i slavlju. Već sledeće jutro, nađeno je njegovo beživotno telo. Pored tela velikog hunskog vođe stajala je njegova žena. Pretpostavlja se da je umro od prevelike doze alkohola i pucanja arterije, što je dovelo do gušenja u sopstvenoj krvi, ali postoje i špekulacije da je smrt bila nasilna. Bilo kako bilo, veliki hunski vođa završio je svoj život neslavno, u postelji. Nedugo nakon Atiline smrti, hunsko carstvo se raspalo.

Nefertiti

Kada se pomenu najlepše žene kroz istoriju, jedna od nezaobilaznih ličnosti je kraljica Nefretete, žena egipatskog faraona Akhenatona, poznatog i kao Amenhotepa IV. Ona je živela u 14. veku pre nove ere, a njeno obojeno poprsje, koje se čuva u Berlinskom muzeju, prikazuje je i danas onakvom kakva je bila pre trideset četiri veka! Ruka nepoznatog umetnika sačuvala je njenu lepotu za sva vremena.

Slava egipatske kraljice Nefretete, žene besprekorne lepote, doprla je do nas zahvaljujući tome što je pronađen njen portret - statua od belog kamena, vrlo vešto obojena. Posle toliko vremena su i dalje verno očuvane crte njenog lica i sva ženstvenost. Da je ova statua, nađena u Tel-al-Amarni, verna predstava lepe vladarke, potvrdilo je njeno drugo poprsje, izvajano od kvarca, koje se nalazi u muzeju u Kairu: isti profil čistih linija, isti izražajni pogled, usne koje pokazuju jaku volju, isti tanak i dug vrat. Ove savršene skulpture su remek-dela egipatske i svetske umetnosti.

Bila je voljena u čitavom Egiptu. Ne zna se mnogo o njenom poreklu ni o njenim roditeljima.
Nefertiti postaje istorijska ličnost od udaje za Akhenaton. Ona mu je pomogla u nastojanjima da Egipat prevede na monoteističku veru. Ona i faraon su verovali u Atena, boga svetlosti, i u čast njemu su podigli novu prestonicu. Akhenaton je bio reformator i revolucionar jer se usudio preseliti prestonicu iz Tebe koja je bila vekovno sedište Egipta.

Sa faraonom je živela u el-Amarni gde su održavani religiozni obredi posvećeni bogu Atenu. Sa Akhenatonom je imala šest kćeri, ali nijednog sina.

Imena kćeri su Meritaten, Meketaten, Ankhenspaaten, Neferneferuaten, Nefernerure i Sepetenre.

Nakon što je Meketaten umrla po rođenju, Nefretete je nestala iz egipatske istorije (oko 1335 p.n.e) i smatrala se mrtvom.

Moguće je da je pala u nemilost faraona ili da je ubijena od strane Akhenatonovih protivnika. Do danas nije pronađena njena mumija već samo nekoliko komada nakita sa njenim imenom ispred grobnice Akhenatona. Moguće je da je sahranjena na nekom drugom mestu, jer se 2004. godine pojavilo novo otkriće. Naime, pronađeno je nekoliko mumija u skrivenoj prostoriji jedne grobnice, te se za jednu mumiju smatra da je Najlepša od svih.

Kralj Irod

Kralj Irod ili Irod Veliki bio je pro-rimski vladar Judeje i vladao je od èetrdesetih godina I veka pre nove ere do 4. godine nove ere. Kako je bio pod protektoratom Marka Antonija, polako je utvrðivao svoju poziciju vladara. Prièa o Irodu je ispisana krvavim stranicama istorije, ali i biblijskim predanjima. Naime, po jevanðelju Matejevom, kada su Magi (poznati kao Tri kralja) javili Irodu da je roðen kralj Jevreja, odnosno Isus, on je, ne znajuæi ime deteta, naredio da se ubiju sva muška deca stara dve godine i manje. Meðutim, po predanju, Marija i Josif su sa Isusom pobegli za Egipt, pre nego što su ubice stigle. Naredio je da se ubije njegova prva žena Marijamna, jer je bio uveren da ga je prevarila, a nedugo zatim ubija i sinove iz tog braka, optužujuæi ih za izdaju.

Sa protivnicima i neistomišljenicima surovo se obraèunavao. Bio je preke naravi, impulsivan, strastven, definisala ga je vojnièka karijera (pre vladarske titule imao je titulu generala), a u okrutnosti ga je utvrdila i bolest. Prema ondašnjim lekarskim izveštajima, Irod je bolovao od hroniène bolesti bubrega, sa gangrenom, a prema najnovijim istraživanjima, progonila ga je depresija i paranoja. Psihosomatski poremeæaji bili su smrtonosni koktel koji se u spisima pominje kao Herodovo zlo. Odatle ta neogranièena i neobuzdana surovost i brutalnost.

Iako ga, sa punim pravom, možete osuditi zbog njegovih èinova, ne možete mu poreæi vrhunske graditeljske sposobnosti. Bio je jedan od najveæih svetskih graditelja. Obnovio je Prvi hram Jerusalima, koji je poznat kao Irodov hram, od èega je jedini preostali deo Zid plaèa, konstruisao je i izgradio gradove Herodijum (gde mu je bila namera da postavi svoju grobnicu), Masadu i Cezareju Maritimu...

Umro je 4. godine nove ere, a kako se plašio da ga niko neæe oplakivati, po predanju je naredio da se svi istaknuti ljudi Judeje ubiju, kako bi ipak neko tugovao na dan njegove smrti.

Mikelanđelo Buonaroti IV

Papa Julije II, 1505. godine, poziva Mikelanđela da izradi njegovu grobnicu koja je trebalo da se nalazi u bazilici sv. Petra. U Karari, čuvenom italijanskom kamenolomu, pod blagoslov pape, šest meseci traga za idealnim mermernim blokovima i radeći na pripremnim crtežima. Na crtežima su prikazana tri nivoa. Na donjem nivou su trebale da se nalaze figure koje bi predstavljale pobedu i smenjivale se sa figurama robova. Srednji nivo je trebalo da se sastoji od četiri figure u sedećem položaju od kojih su dve trebalo da budu Mojsije i sv. Pavle. Na trećem nivou nalazili bi se anđeli koji bi nosili figuru Julija II. Do realizacije projekta nije došlo, jer je papa ostao bez sredstava nakon vojnog pohoda na Bolonju i troška gradnje bazilike sv. Petra. Mikelanđelo je, u uverenju da postoji zavera protiv njega, ne znajući zašto je papa odustao od projekta, otišao iz Rima u Firencu. Papa je zatim tražio od Firence da Mikelanđela hitno pošalju nazad i dao mu zadatak da oslika strop Sikstinske kapele, na čemu je Mikelanðelo radio od 1508. do 1512. godine.

Za početak Mikelanđelo je imao u planu da naslika dvanaest apostola, predstavljajući ih kao individualne figure, bez dramatizacije. Kako nije bio oduševljen projektom, jer je verovao da ga radi po kazni, odbijao je da slika, jer je on vajar, a zatim je tražio veliki broj pomoćnika iz Firence. Kada je papa pristao na sve uslove, Mikelanđelo se zatvorio u kapelu i nije puštao unutra nikoga osim pape. U periodu od četiri godine napravio je remek-delo svetske umetnosti. Konačni dizajn kompozicije predstavlja biblijsku priču Postanka sveta, koja počinje momentom u kojem Bog razdvaja svetlost od tame, nastavljajući se pričom o Adamu i Evi i završavajući se pričom o Nojevom potopu. Scene biblijskih priča iz Starog zaveta, među kojima su one o jevrejskom kralju Davidu i Mojsiju, su predstavljeni u čoškovima kompozicione strukture, a slike profeta, sibila, (drevnih ženskih profeta) i Hristovih predaka, smeštene su u okvirima iznad prozora. Stvaranje Adama je izuzetna fuzija forme i značenja. Adam je predstavljen u opuštenom ležećem položaju blago na desnom boku, podupirući se desnom podlakticom sa ispruženom levom rukom prema takođe ispruženoj ruci Boga Oca.

Crtež zauzima posebno mesto u Mikelanđelovom stvaralaštvu i obuhvata širok spektar izraženih ideja u različitim tehnikama, poèev od brzih skica u tehnici pera i tinte, studija složenijih kompozicija i detaljnih analiza anatomije u crvenoj kredi i uglju, pa do arhitektonskih planova za građevine na kojima je radio. Posebnu kategoriju zauzimaju detaljni i potpuno završeni crteži sa idejom da budu shvaćeni kao posebna umetnička dela i koje je obično poklanjao svojim najbližim prijateljima. U nekim od tih crteža su predstavljeni mitovi antièke grèke i rimske mitologije, ponekad preraðeni da doèaraju njegove neoplatonske ideje. Drugi predstavljaju idealizovana ljudska bića.

Mikelanđelo Buonaroti, što zbog neobièno razvijenog talenta, što zbog vanserijske individualnosti, predstavlja ličnost koja je zanimljiva kako istorijski, tako i kulturološki, psihološki i filozofski.

Mikelanđelo Buonaroti III

Za firentinsku katedralu Santa Maria del Fiore, Mikelanđelo je izradio statuu Davida između 1501. do 1504. godine. Izabrao je da ulovi momenat kada se David, po starobiblijskoj legendi, sprema da baci kamen na Golijata. Za izradu monumentalne statue, Mikelanđelo je iskoristio mermerni blok koji je jedan vajar ostavio nedovršen 40 godina ranije. Modeliranje Davida je veoma blisko onom u antičkim skulpturama, sa pojednostavljenom geometrijom podesnom za monumentalne statue, ali bez zapostavljanja organske forme i asimetrije ljudskog tela.

Kod ove statue je očigledno Mikelanđelovo poznavanje anatomije, mada je Davidova glava veće i ruke duže u odnosu na telo. Obzirom da je ova skulptura predviđena za krov firentinske katedrale, onda je uvećanje glave i ruku načinjeno u svrhu što lakšeg posmatranja i prepoznavanja iz daljine. Ali, savremenici, oduševljeni živošću i plastičnošću figure, odlučili su da je postave na istaknutije mesto, pa se i danas nalazi na ulazu u palatu Vekio kao simbol Republike i renesansnog shvatanja ideala humanizma.

Veoma popularna tema u ono vreme bila je Devica sa Isusom detetom, pa je i Mikelanđelo izradio nekoliko dela za privatne rezidencije. Jedna mala statua, dva kružna reljefa koja podsećaju na slikarska dela time što se u njima sugeriše više slojeva prostorne dubine i slici na temu Svete porodice (jedina štafelajska slika). Devica sa Isusom izgleda statično, dok slika Svete porodice i jedan od kružnih reljefa (Devica sa Isusom detetom i sv. Jovanom) izgledaju dinamično. Posle slave koju je širom Italije stekao sa Davidom, Mikelanđelo je radio samo na velikim projektima, ali kako nije hteo da sarađuje sa pomoćnicima, mnogi projekti su ostali nedovršeni.

Jednu fresku za salu Velikog konzilijuma Firence načinio je Leonardo da Vinči, sa temom konja u galopu, drugu je načinio Mikelanđelo sa temom golih tela vojnika koji plivaju prema obali zbog uzbune u vojnom logoru. Nažalost, pravi doživljaj ovih dela moguće je samo naslutiti, jer su sačuvane isključivo pripremne skice.

Za Santa Maria del Fiore započeo je projekat koji se sastojao iz izrade 12 apostola, ali je krenuo sa radom samo na sv. Mateji. Pokret nedovršene figure je svojstven Leonardu, a prožima je monumentalnost i snaga svojstvena isključivo Mikelanđelu. I on sam je u više navrata govorio koliko je ustvari umetniku teško da oslobodi figuru iz mermera, ali nije namerno ostavljao nedovršena dela. Mada se u toj nedovršenosti često vidi snažno osećanje, stres i napor kroz koji je prolazio u kreativnom procesu.

Mikelanđelo Buonaroti II

Firenca je, u vreme Mikelanđelovog nauka, bila vodeći umetnički centar Evrope, gde su radili najbolji umetnici i kompetencija među njima je bila vrlo stimulativna. Ipak, grad više nije bio u mogučnosti da svim umetnicima ponudi posao na velikim projektima, pa iz Firence polako odlaze velika imena, a tom trendu će se priključiti i Mikelanđelo nakon pada Medičijevih 1494. godine. Odlazi u Bolonju, kao zamena za preminulog vajara, gde kleše poslednje tri figure neophodne za završetak izrade grobnice i kovčega sv. Dominika u istoimenoj crkvi.

Figure karakteriše posebna ekspresivnost i originalnost. Odstupajući od maštovite agilnosti figura svog prethodnika, Mikelanđelo je nametnuo ozbiljnost pojednostavljujući masu forme. Ovaj sistem rada nastao je kao posledica studije dela antičkih vajara i nasleđa firentinske umetničke tradicije, mada je pojednostavljivanje masa figura bilo u kontrastu sa tadašnjom tendencijom predstavljanja i što vernijeg dočaravanja teksture i detalja ljudskog tela. Isticanje ozbiljnosti se takođe odražava u izboru mermera kao materijala. Iako su ti kvaliteti konstanta u Mikelanđelovoj umetnosti, povremeno ih je napuštao ili modifikovao zbog spoljnjih faktora, specifične funkcije dela ili zbog stimulativnih uticaja stvaralaštva drugih umetnika.

Sledeće maestralno delo je Bah, koje je nastalo u Rimu, prva Mikelanđelova skulptura velikih dimenzija. Inspiracija za Baha dolazi iz antičkih grčkih i rimskih primera skulpture, ali je daleko mobilnija i složenija u izradi. Dočarana nestabilnost sugeriše karakter boga vina, koji je isklesan u mermeru sa vanserijskom virtuoznošću. Predviđen da bude izložen u vrtu, Bah je jedina Mikelanđelova skulptura koja poziva na posmatranje sa svih strana, a ne samo sa frontalne.

Pijeta je jedno od najznačajnijih ranih Mikelanđelovih dela i nalazi se u Bazilici svetog Petra u Vatikanu. Ime Pijeta se ne odnosi na specifično delo, nego na zajedničku tradicionalnu vrstu hrišćanske ikonografije, od kojih je ova Mikelanđelova verzija bez sumnje najistaknutiji primer. Izvučena iz konteksta narativnih scena žalosti posle Hristove smrti, grupa od dve figure je komponovana sa idejom da u posmatraču probudi pokajničku molitvu za grehove koji su bili motiv njegove žrtveničke smrti. Pijetu je naručio francuski kardinal. Ovaj tip ikonografije je bio dosta prisutan u Francuskoj i na severu Evrope, a daleko manje u Italiji.

Složen problem za Mikelanđela, se sastojao u iznalaženju načina oslobađanja dveju figura iz jednog mermernog bloka, a rezultat je veoma neubičajen primerak u istoriji umetnosti. Tretirao je grupu kao jednu čvrstu i kompaktnu masu kao i u ranijim delima, što čini da ostavlja veoma snažan i upečatljiv utisak. Takođe je obratio pažnju na neizbežne kontraste koji razjašnjavaju ikonografsku strukturu: muško i žensko, vetikalno i horizontalno, nag i odevena, mrtav i živa.

Mikelanđelo Buonaroti I

Mikelanđelo Buonaroti (Michelangelo di Lodovico Buonarroti Simoni) je rođen 6. marta 1475. godine u Kapreziju, u Firentinskoj Republici. Bio je italijanski renesansni vajar, slikar, arhitekta i pesnik, koji je imao presudan uticaj na dalji razvoj evropske umetnosti. Još za vreme života smatran je najvećim umetnikom svog vremena, a danas kritičari i istoričari smatraju da je jedan od najvećih umetnika svih vremena. Veliki broj njegovih dela iz slikarstva, vajarstva i arhitekture su među najpoznatijim u istoriji umetnosti. Iako je on sam sebe smatrao prvenstveno vajarem, njegovo najpoznatije delo je freska stropa Sikstinske kapele u Vatikanu. Skulpturom se bavio čitavog svog stvaralačkog života, međutim kako je veći broj njegovih skulptura nedovršen, a usled velike popularnosti slikarstva u 20. veku, ocenjuju se samo njegovi radovi na oslikavanju.

Rođen je u firentinskoj plemićkoj porodici koja je vremenom propadala, tako da je u njegovo vreme potpuno izgubila svoj status i bogatstvo. Sa 13 godina je započeo umetničku obuku, a sam status umetnika bio je ekvivalentan statusu zanatlije. Na očevu intervenciju, Mikelanđelo je primljen na obuku od tri godine kod perspektivnog firentinskog slikara Domenika Girlandija, ali nakon godinu dana odlazi, jer je smatrao da Girlandi nema čemu da ga nauči. Smatra se da je upravo kod njega savladao veštinu tehnike fresko slikarstva. Iz prve epohe sačuvano je više crteža, uglavnom kopija iz Girlandijevih dela, ali i kopije Ðotoa i Mazača. Kopiranje dela učitelja i velikih majstora bio je standardni način putem kojeg su mladi umetnici sticali iskustvo i razvijali svoju umetničku veštinu i talenat.

Mikelanđelov talenat je brzo zapazio i firentinski vladar, Lorenco Medièi i primio ga pod svoju zaštitu. Na ovaj način, mladom umetniku je bila dostupna umetnička kolekcija Medičija, u kojoj su dominirali delovi antičkih rimskih skulptura, a bio je okružen velikim poznavaocima antičke umetnosti, književnosti, mitologije i filozofije. Međutim, uprkos legendi o Medičiju kao velikom meceni renesansne umetnosti, vladar se okruživao najboljim umetnicima i intelektualcima za potrebe političkih uticaja. Jedan od mnogobrojnih učenika Donatela, Bertolo di Ðovano, bio je zadužen za čuvanje i održavanje kolekcije i on je Mikelanđelu omogućio prvi susret sa skulpturom, mada sam Mikelanđelo nije sledio njegov način rada, niti ga je privlačilo vajarstvo u bronzi. Dva Mikelanđelova dela su sačuvana iz tog perioda: Bitka kentaura – varijacija na temu jedne kompozicije sa starorimskog sarkofaga, i Devica sa stepenica – koju karakteriše tretman niskog reljefa.

Ernesto Gevara de la Serna



Ernesto Gevara de la Serna je rođen 14. juna 1928. godine u mestu Rosario, jednom od većih argentinskih gradova, u dobrostojećoj porodici. Iako je porodica bila aristokratskog porekla preferirala je socijalističke ideje. Poznanstvo sa Bertom Infante, poznatijom pod imenom Tita, članicom argentinske komunističke omladine, pokrenuće u njemu ljubav prema marksizmu. Ernesto 1948. godine upisuje studije medicine na univerzitetu u Buenos Airesu. Do marta je položio sve ispite iz prve godine, u junu polaže sve ispite iz druge godine, a u decembru sve ispite s treće godine. Dana 1. januara 1950. godine Ernesto kreće na putovanje severnim argentinskim provincijama i to na biciklu, koji je preradio u mali motor. Poznanstvo sa Albertom Granadeom koji je upravljao centrom za obolele od lepre, i doktorom Hugeom Paskeom, naučnikom i direktorom nacionalnog programa za lepru, budi kod njega interesovanje za alergije, astmu i lepru.

Proputovao je Argentinu, Brazil, Venecuelu, Trinidad. Za vreme studija radio je kao bolničar na trgovačkim brodovima argentinske nacionalne trgovačke pomorske kompanije. Putuje kroz Latinsku Ameriku, zajedno sa Albertom Grandadom, na starom Norton motociklu od 500 cc. U Majamiju radi kao perač posuđa i kelner. Nakon lekarskog pregleda za regrutaciju proglašen je nesposobnim. Odlazi u Boliviju, i nakon lutanja po zemljama, skrasio se u Gvatemali. Tu je učestvovao u borbi protiv gvatemalske vlade, gde se prijavio u sanitet pobunjenika i naučio svoje prve vojničke veštine. U Meksiku, u kojem radi kao doktor u bolnici, susreće i Raula Kastra, brata Fidela Kastra. Sa Kastrom ruši diktatora Batistu. Kao član diplomatske delegacije Kube, Če obilazi Ujedinjene Arapske Emirate i Egipat, Indiju, Tajland, Japan, Indoneziju i Pakistan. Nakon ubistva kongoanskog premijera Patrisa Lumumbe i dolaska na vlast diktatora Čombea, Če odlazi u Kongo i priključuje se tamošnjim borbama. U najvećoj tajnosti se vraća u Havanu, gde se priprema za novu misiju u Boliviji. Preko Moskve, Praga, Beća i Brazila, stiže u Boliviju 3. novembra 1966. godine.

Kod sela La Igera 1967. godine, Ernesta i njegova dva saborca zarobila je bolivijska vojska i pukovnik bolivijske vojske, Kubanac koji radi za CIA – u, sprovodi naređenje sa više instance da se ubije Če. Bolivijski vojnik koji je pucao u njih, nije mogao da ih gleda za vreme izvršenja naređenja. Zbog svoje buntovne, prkosne i pustolovne prirode, Ernesto Gevara je postao uzor mnogim mladima, posebno ’60 – ih i ’70 – ih godina 20. veka. Nakon njegove smrti vodeći svetski listovi ponudili su 125 hiljada američkih dolara za njegov dnevnik, koji je objavljen jula 1968. godine na Kubi i distribuiran besplatno. Sadržaj dnevnika izazvao je međunarodni skandal zbog naćina na koji su bolivijska vojska i Amerikanci tretirali ratne zarobljenike.

Če je takođe i autor dve knjige: Gerilsko ratovanje i Epizode iz revolucionarnog rata.

Džingis Kan



Džingis Kan je rođen 1162. godine, pod imenom Temudžin, a već sa 13 godina nasleđuje titulu poglavice malog mongolskog plemena, nakon što mu je otac otrovan. U dvadesetim godinama, Temudžin se nametnuo kao vođa mongolskoj skupini plemena, što nije bilo neobično u razdoblju takozvanog stepskog feudalizma, ali Temudžin je bio uporan i sistematičan, sa vizijom o prostranom nomadskom carstvu. Preko dvadeset godina se borio da pokori samu Mongoliju, zbog unutarnjih nemira, i za to vreme je uveo decimalni sistem u vojni stroj (10.000 ljudi po diviziji), dao ime tom velikom ujedinjenom plemenu (Mongol, što znači hrabar), preuzeo je alfabet susednih Ujgura i doneo zakon o društvenom ustrojstvu. Osnovu njegove vojske činilo je konjaništvo sa strelcima lukom, usavršene su opsadne tehnike, u vojsci je vladala gvozdena disciplina, a Mongoli su imali nenadmašnu i efikasnu obaveštajnu službu, kao i primenu psihološkog ratovanja.

Džingis Kan je, oko 1200. godine, anticipirao sisteme ustrojstva vojske i ratovanja koji su korišćeni u Drugom Svetskom ratu. Rat protiv Kine je njegov prvi uspeh van zemlje, na spoljnom planu. Smatra se da je Džingis Kan napao Kinu, jer je među zavađenim kineskim država vladao haos i rastočenost. Uostalom, znao je da bi Kina napala Mongoliju prvom prilikom. Rat, koji je Džingis Kan poveo sa 150.000 vojnika u odnosu na 2 miliona kineskih ratnika, završio je njegov unuk Kublaj Kan 1279. godine, osvajanjem cele Kine. Rat je imao sve simbole genocida: 1200. godine Kina je imala oko 100.000 stanovnika, a 1300. godine, kada je već počela da se oporavlja, 60.000 miliona.

Nakon ovoga on dolazi u sukob sa moćnim islamskim carstvom Horezmije, iako nije planirao, jer je sa njima razvio uspešne trgovačke poslove. Morao je da odgovori na uvredu horezmijskog šaha, koji je, uhvativši mongolske špijune u trgovačkom karavanu, neke ubio, nekima odsekao bradu znajući da je to najveća uvreda za pravoverne muslimane. Sada je rat bio neizbežan. Opet su Mongoli, pod vođstvom mudrog vođe, potukli šahovu vojsku od 500.000 vojnika sa svojih 130.000 vojnika. Međutim, iako je on uveo jednu vrstu verske tolerancije (prema mazdaistima i nestorijanskim hrišćanima), bilo je to daleko od šanse da se izbegnu sukobi.

Usledio je još jedan rat između pobunjenih Horezmijaca i mongolskog stanovništva. Najčešće procene govore o broju od 7 miliona stradalih. U to vreme bio je zanesen pričama o besmrtnosti, ali ga kineski alhemičar Čang – Čun uči taoizmu čija načela Džingis Kan prihvata, jer su se poklapala sa njegovim šamanskim verovanjima. Vrativši se u Mongoliju, on ponovo dolazi u sukob sa narodom Tanguta koji su držali deo Kine, jer nisu više želeli da plaćaju danak. U opsadi,1227. godine, Džingis Kan umire. Navodi se niz uzroka: pad sa konja, malarija, iscrpljenost i ostarelost. Nije poznato gde je sahranjen Džingis kan, a njegovo carstvo se prostiralo od Žutog mora do Kaspijskog jezera.

Klara Cetkin



Klara Cetkin je rođena kao Klara Ajzner u malom selu Viderau (Saksonija). Kao kćer seoskog učitelja i majke domaćice, još kao mala devojčica, suočila se sa problemima tadašnjih bednih uslova života radnika. Zahvaljujući vezama njene majke, Klara je bila jedna od prvih žena u Nemačkoj kojoj je bilo dozvoljeno da se vaspitava za učiteljicu. U Lajpciju se upoznala i sa krugom ruskih studenata, gde je srela i svog budućeg životnog saputnika Osipa Cetkina. U ovom krugu diskutovalo se o novim socijalističkim idejama. Čitali su se socijaldemokratski članci i posećivali kongresi. Klara se priključila ideji Socijalističke partije (SAP) Nemačke.

U godinama njenog boravka u Parizu, nakon proterivanja njenog supruga, zbog političkih ideja, iz Nemačke, Klara se izučila za posao novinarke i prevodioca. Upoznala se sa vođama međunarodnog pokreta radnika, proširila svoje horizonte i prilagodila se principima marksizma... Na II Internacionali održanoj u Parizu 1889. godine, u čijoj je organizaciji pomagala i Klara, održala je referat o pravima žena koji je doprineo tome da se žene još više angažuju u socijaldemokratskom pokretu. U knjizi Pitanje prava žena i radnica današnjice koja se pojavila iste godine, postavila je osnove za socijalističku teoriju emancipacije žene, zastupajući tezu da su socijalizam i feminizam veoma usko vezani. Cetkinova je oštro branila pravo žena na rad. Boreći se za ekonomsku nezavisnost radnica i svih žena uopšte, ona traži jednake plate za isti posao, pravo na organizovanje u sindikate i interesne saveze, kao i pravo na ustanove za brigu o deci.

Istovremeno ženama je trebalo biti dodeljeno jednako političko pravo kao muškarcima. Kasnije se sa jednakom žustrinom zalagala za osvajanje prava glasa, tako da je ovaj zahtev preuzet u program socijademokratske pratije. Internacionalni dan žena koji je po prvi put uveden 1911. godine povezuje se sa Cetkinovom. Zalagala se i za poboljšanje uloge i položaja žena u porodici. S tim, u vezi braka dve osobe trebalo bi postaviti na temelje međusobnog dopunjavanja i potpomaganja. Oba roditelja bila su odgovorna za odgoj dece, a odgoj sam trebao bi biti oslobođen od stereotipa uloga polova. Cetkinova je odobravala razvod braka, slobodnu ljubav i prekid trudnoće, kao privatne i lične odluke, te se zalagala protiv dvostrukog morala. Ona sama, 1900. godine, udala se za 18 godina mlađeg pesnika i slikara Fridriha Cundela i živela je zajedno sa njim i svoja dva sina u Štutgartu. Kada je vodstvo socijaldemokratske partije odobrilo rat, Cetkinova se javno izjasnila protiv toga i od samog početka se zalagala za reformistički kurs.

Od 1920. godine do 1933. godine, bila je poslanica Komunističke partije Nemačke u nemačkoj Skupštini. U jednom od svojih govora još 1932. godine ona je upozoravala na opasnost od fašizma i zahtevala sjedinjenje svih demokratskih snaga: Zahtev ovog časa je zajednički i jedinstven front svih radnika kako bi se pobedio fašizam, kako bi na taj način zarobljeni i iskorišteni dobili moć i snagu njihovih organizacija, i pravo na psihički život. Pred ovom obavezujućom istorijskom potrebom moraju ustuknuti sva politički, sindikalno, religiozno razdvojena stanovišta. Svi koji su ugroženi, svi koji pate, svi koji traže svoje oslobođenje pripadaju jedinstvenom frontu za brobu protiv fašizma i njegovih pristalica u vladi!

Njeno stalno mesto boravka, od 1924. godine, bila je Moskva. Tamo je vodila sekretarijat žena III Internacionale. Kao protivnica Staljina trpela je političku izolaciju, iako je bila predmet opšteg divljenja. I u poodmaklo doba, skrhana od bolesti, do same smrti 1933. godine, ostala je aktivna u politici. Sahranjena je u Kremlmaueru.

Fidel Castro

Skinuću uniformu i obrijaću bradu kada se završi revolucija, rekao je Fidel Castro.

Već nekoliko godina je viđen u odelu ili trenerci sa bojama nacionalnog tima. Na čelu Kube se našao kao vođa revolucije započete i izvedene protiv generala Batiste. Izjavljujući da je marksista-lenjinista ubrzo je tu teoriju sproveo u praksu. Kuba je postala jednopartijska država, sa komunističkim uređenjem, nacionalizovao je sve što je u posedu kapitalista i industrijalaca. Kuba je zemlja sa besplatnim obrazovanjem, jakom socijalnom politikom, bez privatnog vlasništva.

Fidel je rođen 13. avgusta 1926. godine u radničkoj porodici, uspešno završio školovanje i doktorirao pravo. Još od 1951. godine izjašnjavao se protiv Batistinog režima, protiv koga je planirao i sprovodio gerilske akcije i bio zatvaran. Iako je zasnovao politiku na uređenju u SSSR, pristupa Pokretu nesvrstanih i u dva navrata predsedava pokretom. Po sopstvenim izjavama preživeo je nekoliko desetina atentata pokušanih od strane CIA-e. Iako se Kuba nalazi u višedecenijskom ekonomskom embargu, iako je privreda doživela pad nakon raspada SSSR-a, iako lekari imaju 20-tak dolara mesečnu platu, a najbolji su na svetu, Castro je još uvek voljen u svojoj zemlji. Harizmu ovog lidera upotpunjavalo je odevanje, izged, imidž, govori od po 20 časova, snaga u odupiranju silama imperijalizma....

Teško bolestan privremeno prepušta upravljanje Kubom, svom bratu i saborcu Raulu. Provevši 49 godina na čelu Kube, Fidel Castro je 19. februara 2008. objavio da se povlači sa vlasti. Ne treba zaboraviti da se vođa kubanske revolucije još nije obrijao.

Vu Zetian ( Wu Zetian)

U celoj kineskoj istoriji, retko koja je žena bila u prilici da se meša u politiku, a da ne govorimo o carskom tronu koji je bio rezervisan isključivo za muškarce. Jedan jedini izuzetak dogodio se 690. godine ove ere kada je Vu Zetian stupila na presto i osnovala dinastiju Džou, i time postala jedina kineska carica. U našoj današnjoj emisiji, upoznaćemo vas sa njenim životom.

Vu Zetian je rodjena 624. godine. U 14-toj godini regrutovana je u carsku palatu kao sluga drugog cara dinastije Tang, Taizonga. Zbog njene izuzetne lepote i umiljatosti, Taizong ju je nazvao Mei Niang, što znači Ljupka. Prema kineskoj feudalnoj tradiciji, moralna žena je ona koja se posvećuje kući i porodici, da bude nežna, vredna, i čedna. Vu Zetian je rano pokazala svoj, za to vreme neuobičajen karakter. Taizong je imao konja, kojeg niko nije mogao pripitomiti, pa je Vu Zetian zatražila bič i mač. Taizong je smatrao da je ova devojka užasna, ali služila ga je 12 godina pa nije mogao da je odbaci. Medjutim, Li Dži, sin Taizonga, potajno je zavoleo Vu Zetian, koja je četiri godine starija od njega.

Nakon smrti Taizonga, Vu Zetian je oterana i prinudjena da bude kaluđerica, a Li Dži je postao novi car. Bez obzira na veliko protivljenje dvorana, vratio je Vu Zetian na dvor i imenovao je za najdražu konkubinu. Vu Zetian nije želela mesto konkubine, želela je da postane carica. Tadašnja careva žena Vang veoma je volela decu. Jednog dana, Vang je došla na babine kod Vu Zetian da vidi njenu novorodjenu ćerku. Nakon njenog odlaska, Vu Zetian je bezdušno ubila svoju ćerkicu, a za to zlodelo optužila Vang. Verujući joj, car Li Dži je kaznio Vang i preimenovao Vu Zetian u svoju ženu. Sličnim zaverama zbacila je mnoge druge konkubine Li Džija.

Medjutim, naimenovana za carevu ženu, Vu Zetian je Li Džiju puno pomagala u uredivanju državnih poslova. Kroz pomoć mužu uspela je da izmeni staru politiku kojom žene ne mogu da učestvuju u politici. Vremenom je toliko ojačala da je car Li Dži sa njom pregovarao o svim važnim pitanjima, pa su ih zvali er šeng, što znači dva cara. Samo u ovom periodu kineske istorije zabeleženo je da car sa ženom zajedno uredjuje državne poslove.

Posle smrti Li Dži, presto su nasledili njihovi sinovi, ali vlast je još uvek bila u rukama Vu Zetian. 691. godine, 67-godišnja Vu Zetian je preuzela presto od marionetske vlade svojih sinova i osnovala dinastiju Džou, te tako postala prva i jedina carica u kineskoj istoriji. Njena vlast je bila nečovečna i okrutna, ali je smanjila poreze i nagradjivala zemljoradnike, ohrabrivala veliki broj siromašnih intelektualaca da budu zvaničnici, a takodje je mnogo uticala na podizanje društvenog statusa žena. Za vreme njene 15 godišnje vladavine, Kina je bila snažna, bogata i stabilna. Može se reći da je Vu Zetian uspostavila dobre temelje za procvat dinastije Tang.

Vu Zetian je umrla u 82-oj godini, a presto je nasledio njen sin, čime je obnovljena dinastija Tang. Sahranjena je zajedno sa suprugom Li Dži. Njena nadgrobna ploča je velika, ali prazna. Možda je predosetila da će se o njoj ispredati raznovrsni komentari, pa je ostavila prostora da istorija sudi o njoj i njenim delima.

Aleksandar Veliki

Aleksandar III Veliki, zvan i Aleksandar Makedonski (Pela, 356. pne. - Vavilon, 13. jun, 323. pne. ), je bio makedonski kralj. Vladao je 336. pne. - 323. pne.. Pripadao je dinastiji Argeada. Kao makedonski kralj i hegemon Grka osvojio je veliko Persijsko carstvo, te je sa vojskom došao do Indije. Posle Aleksandrove smrti u 33. godini, njegovo veliko carstvo se raspalo u ratovima njegovih generala-naslednika koji se zovu dijadosi.
Aleksandrovo detinjstvo
Aleksandarovi roditelji su bili makedonski kralj Filip II Makedonski i epirska princeza Olimpijada. U mladosti mu je učitelj bio čuveni grčki filozof Aristotel. Aristotel je napustio kraljevski dvor 340. pne. i od tada Aleksandar učestvuje u državnim poslovima. U bici kod Heroneje, 338. pne., gde je Filip II pobedio udružene Atinu i Tebu, Aleksandar je bio zapovednik levog krila.

Kada se Filip rastao od Olimpijade i ponovo oženio drugom ženom, Aleksandar se s ocem žestoko posvađao. Isprva je Aleksandar otišao s majkom u Epir. Ipak, ubrzo se vratio u Makedoniju i izmirio s ocem. Filipa je 336. pne. ubio sluga Pausanija. Budući da je i ovaj odmah ubijen pozadina ubistva nikad nije rešena. Aleksandar se odmah, uz podršku vojske, a bez veće opozicije, proglasio kraljem. U to vreme Makedonija je imala veliku vojnu premoć nad Grčkom, pa se moglo krenuti na veliki vojni pohod na Persiju.

Dolazak na vlast
Aleksandar je najpre došao u Korint, gde su ga izaslanici svih grčkih gradova, osim Sparte, imenovali vrhovnim vojnim zapovednikom u pohodu na Persiju. Taj pohod je, pre smrti, planirao Filip II. Zatim je otišao na sever i porazio plemena Tribale i Ilire. U Grčkoj su se, međutim, počele širiti glasine o njegovoj smrti pa se grad Teba spremao na ustanak. Aleksandar je munjevito stigao pred Tebu i zahtevao da se grad preda. Kada su ovi to odbili, zauzeo je grad silom. Nekoliko hiljada Tebanaca je okrutno ubijeno a svi preživeli stanovnici su prodani u roblje. Ceo grad je -osim hramova i kuće pesnika Pindara – razrušen, a svaki kamen u gradu preokrenut. Posle toga ostali su se gradovi u Grčkoj pokorili.

Aleksandrova smrt
Aleksandar je umro u 33. godini života. Obično se navodi da je uzrok smrti groznica ili neka nepoznata bolest.


Vladanje velikim carstvom
Nakon povratka iz Indije Aleksandar je brzo i okrutno ponovo uspostavio svoj autoritet. Trećina satrapa u provincijama je smenjena, a mnogi su osuđeni na smrt i smaknuti. Aleksandar je imao nameru udružiti Makedonce i Persijance u jedan narod i time sprečiti buduće sukobe. Zbog toga su svi njegovi makedonski vojnici i oficiri, na njegov nagovor, uzimali za žene Persijanke. Zatim je počeo primati Persijance u vojsku pod istim ( povlaštenim ) uslovima kao i Makedonce. Kada je Aleksandar odlučio da oko 9,000 makedonskih vojnih veterana vrati u Makedoniju, u vojsci je izbila pobuna. Pobunila se cela makedonska vojska osim Aleksandrove garde. Aleksandar je celu vojsku raspustio, a uzeo u službu Persijance. Zatim je organizirao veliki banket za oko 9,000 ljudi. Time se situacija smirila. Vojni veterani su se mirno s darovima i pod vodstvom Kratera vratili kućama.


Mesto i značenje u istoriji
Aleksandar spada među najznačajnije osobe u ljudskoj istoriji. U 13 godina, koliko je vladao, stvorio je dotad najveće carstvo u istoriji. Ta se država prostirala sve od Makedonije do Indije. Iako se njegovo carstvo raspalo gotovo odmah nakon njegove smrti posledice njegovih osvajanja su bile dalekosežne. Persija, veliko carstvo, prestala je da postoji. Aramejski jezik, službeni jezik u Perziji potisnut je u korist grčkog jezika. Osnivanjem gradova potaknuo je razvoj trgovine i opštenito ekonomije. Od 334. pne., kada je Aleksandar krenuo na Persiju, računa se početak novog istorijskog razdoblja koje se zove helenizam. Aleksandar se ubraja i među najveće vojne genije. Mnogim slavnim vladarima i vojskovođama, npr. Gaj Julije Cezar, upravo je on bio životni uzor.

Katarina Velika

Jekaterina II Aleksejevna, (21.4., 1729 – 6.11., 1796), rođena kao Sofija Augusta Frederika, poznata kao Katarina Velika, vladala je kao carica Rusije od 28.6. 1762 do svoje smrti 6.11. 1796. U srodstvu sa Gustavom III od Švedske i Čarlsom III od Švedske, ona je primer prosvećenog vladara.

Umetnost i kultura

Katarina je pripadala eri prosvetiteljstva i smatrala je sebe „filozofom na tronu“. Postala je poznata kao zaštitnik umetnosti, književnosti i obrazovanja. Pisala je komedije, fantastiku i memoare, i proučavala Voltera, Didroa i d'Alembera koji su kasnije potvrdili njenu reputaciju u svojim radovima. Bila je u stanju da dovede matematičara Leonarda Ojlera iz Berlina čak do Sankt Petersburga. Kada je Aleksandar Nikolajevič Radiščev objavio svoje „Putovanje od Sankt Petersburga do Moskve“ 1790, i upozorenja na ustanak zbog nepodnošljivih socijalnih uslova među seljacima koji su držani kao roblje, Katarina ga je proterala u Sibir.

Život pre nego što je došla na vlast

Sofija Augusta Frederika, po nadimku „Fighen“ (Smokvica), rođena je u Čečnu (Szczecin) u Poljskoj, koji je u to vreme bio poznat po svom nemačkom imenu Štetin (Stettin), od oca Kristijana Augusta i majke Johane Elizabete od Šlezvig-Holštajn-Gotorpa (Elizabete od Holštajna). Rođena je kao nemačka kneginja. 1744, carica Elizabeta od Rusije odabrala je Sofiju za ženu svom nećaku Petru III od Rusije, svom izabranom nasledniku. Sofija je promenila ime u Katarina kada je preobraćena u rusku pravoslavnu veru. Brak je okarakterisan kao promašaj usled njenih neverstava. Brzo je postala popularna kod nekoliko političkih grupa koje su bile protiv njenog supruga. Vrlo obrazovana, Katarina je bila ukorak sa novostima iz Rusije i ostatka Evrope. Dopisivala se sa mnogo velikih umova svog vremena, uključujući Voltera i Didroa. 1762, nakon preseljenja u novi Zimski Dvorac u Sankt Petersburgu, Petar je došao na tron kao Petar III od Rusije, ali njegova ekscentrična politika je otuđila grupe koje je Katarina pridobila. Grigorij Orlov, Katarinin tadašnji ljubavnik, bio je vođa zaverenika koji su proklamovali Katarinu kao vladara, a Petar je ubijen manje od šest meseci po dolasku na tron, 17.7. 1762. Postojala je sumnja da je Katarina umešana u Petrovo ubistvo ali nikada nije dokazana.

Никола Тесла (Смиљан, Војна Крајина, Аустријско царство, 10. јул 1856. — Њујорк, Њујорк, САД, 7. јануар 1943) је један од најпознатијих светских проналазача и научника у области физике, електротехнике и радиотехнике. Рођен је 10. јула 1856. у селу Смиљан код Госпића (Аустријско царство, данас Хрватска) у српској породици, а умро 7. јануара 1943. у Њујорку, САД.

Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака.

Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек на изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима.

Пошто никада није обраћао много пажње на своје финансијско стање, умро је у својој 87. години, сиромашан и заборављен.

Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса, Тесла.

Sveti Nikola

Dan kada pola Srbije slavi, a druga polovina je na slavi je 19. decembar, u narodu poznat kao Sveti Nikola. Krsna slava u Srba i pravoslavaca u delu Bugarske, Albanije, Grèke i Rusije je po nekima ostatak paganske tradicije i poštovnja porodičnih božanstava. Duboko ukorenjeno među Srbima slavljenje zaštitnika porodice odnosno sveca sa čijim se osobinama poistovećuje porodica i rod najčešće se praznuje kao Sveti Nikola.

Rođen u Maloj Aziji u trećem veku u hrišćanskoj porodici, od malena je pokazivao posvećenost duhovnom. Živeći kao pustinjak u odricanju, nakon smrti svojih roditelja, razdelio je svo imanje sirotinji. Čuvši glas Gospodnji: Nikolaje, pođi u narod na podvig, ako želiš biti od mene uvenčan, otišao je među narod širivši veru.

Pomažući svima kojim je pomoć bila potrebna, postao je zaštitnik moreplovaca, trgovaca, strelaca, dece i studenata. Praznik Sveti Nikoli se širom hrišćanskog sveta obeležava darivanjem. Sveti Nikola je pored većine porodica u Srbiji zaštitnik i Rusije, Grčke i Amsterdama.

Стефан Немања

Родио се око 1132. године у Рибници код данашње Подгорице. Његов отац Завида био је у сродству са династијом Вукановића, вероватно Вуканов сестрић. Када су у Србији избили нереди Завида се склонио у Зету где је Немања и рођен и крштен по католичком обреду. По Завидином повратку
у Рашку, Немања је поново крштен према православној служби у цркви Св. Петра и Павла у Расу.

Као удеони кнез за време владавине његовог брата Тихомира, Немања је својом влашћу имао жупе Ибар, Расину, Топлицу и Реке, а од византијског цара Манојла И Комнина добио је Дубочицу у лични и наследни посед.

1166. године, Немања је постао велики жупан а његови савезници су постали Угарска и Млетачка Република. Потпуно се окренуо од Византије и цара Манојла И Комнина. Али када је 1172. године дошло до смене на угарском престолу, Немања више није могао да се ослони на Мађаре. Виазантијска војска кренула је на Србију, а Немања је, да би показао покорност Манојлу Комнину, гологлав и босоног са ужетом око врата, дошао пред ноге византијском цару предао му свој мач и затразио милост. Цар Манојло му је поштедео живот, али га је као роба спровео у Цариград. Све до смрти цара Манојла И Комнина 1180. године Немања није предузимао никакве акције против Византије. У том периоду, посветио се сређивању унутрашњих прилика и коначним учвршћењем православља у држави. Браћа су му се покорила и признала врховну власт чиме су задржали право на управљање ранијим поседима.

Јачајући своју власт, Немања се ослањао на Цркву која му је издашно помагала при учвршћењу централне власти и феудализма у Србији.

Немања је за време своје владавине отпочео прикупљање српских области у једну хомогену целину. Померио је границе Србије из планинских предела Раса у две велике долине, у моравску и косовско-метохијску долину. Срби постају активан и важан чинилац балканске политике, а Немања православље проглашава државном вером и са њиме почиње период подизања велелепних манастира и цркава.

На Благовести 1196. године Стефан Немања се одрекао престола у корист свога средњег сина Стефана, византијског зета. Старији син Вукан добио је на управу Зету са Требињем, Хвосно и Топлицу, а најмлађи син Растко после краткотрајног владања Захумљем, замонашио се у манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори и тамо остао као монах Сава.

И Немања се са својом женом Аном такође замонашио у Расу, у цркви Св. Петра и Павла. Добио је име Симеон, а Ана је добила име Анастасија. Она је отишла у Богородичин манастир код Куршумлије, а Немања се после краћег задржавања у Студеници упутио у Свету Гору своме сину Сави. Тамо су 1199. године подигли манастир Хиландар.

У овом манастиру, Немања је по одлуци византијског цара Алексија III Анђела постао "самостални, својевластан и самоуправан."

Стефан Немања умро је 13. фебруара 1200. године. Као заслужног бранитеља и утврдитеља православља, Српска црква прогласила га је за светитеља.

Преподобни Симеон Мироточиви - Стефан Немања.

Родоначелник и велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси-нарочито богумилске. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Велики жупан постао је 1169., а осамосталио је српску државу 1180.године. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир.

Његова жена, Ана, била је ћерка грчког цара Романа IV После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године.

Милош Обилић



(такође и Милош Кобилић у неким изворима) је био српски витез из средњег века, који се често спомиње и у српској епској поезији. Најпознатији је као витез који је убио турског султана Мурата I у Косовској бици.

У народним епским песмама и легендама, Милош је слављен као херој натприродног рођења и снаге (његова мајка је била вила или је његов отац био змај; Милош је добио своју снагу кобиљег млека, од чега потиче његово презиме Кобилић или Кобиловић). Имао је изузетног коња по имену Ждрал. Његови побратими су били Милан Топлица и Иван Косанчић, а његова вереница или жена је била Мара, кћерка кнеза Лазара Хребељановића.
Према најпопуларнијој верзији легенде, 15. јуна по јулијанском, односно 28. јуна по грегоријанском календару, током Косовске битке, Милош је дошао до турског кампа претварајући се да је пребегао на њихову страну. У погодном тренутку, када га је султан примио у свом шатору, он га је смртно ранио ножем „од учкура до бијела грла“. Према турским изворима, султан Мурат I је убијен након битке, када је српски војник који се правио мртав убио султана када му се приближио.Једна подужа народна пјесма јуначка познијег постања - чије фрагменте записивачи, проучаваоци и аналогичари насловљавају: "Како је Милоша (К)Обилића вила задојила и како га је цар Стјепан нашао у планини", "Милош Обилић тражи своју мајку" и "Милош Обилић змајски син" - казује да је Милош (К)Обилић рођен у Поцерју и да га је као дојенче српски цар Стефан Душан са Цера планине одвео на свој царски двор у Призрену да га одњегује. Наиме, ова пјесма пјева како се "на врх Цера крај воде студенца" умивала и одмарала вила Јерусавља са својих девет кћери вила, од којих је најстарија вила Анђелија.
Што се тиче "приче" да је цар Душан Милоша са Цера, односно из села Дворишта у Поцерју, као дијете од пет година одвео у свој двор у Призрену, то "доказују" неке историјске чињенице.
Историја зна да је српски краљ Стефан Душан 1338. и 1339. године водио рат са Угрима (Мађарима) који су били упали у српску Мачву с Поцерином, па их претјерао преко Саве; чак су "тих година Срби прелазили Саву и у Срему водили борбе, против Угара". Такође је познато да је краљ Стефан Душан 1342. године вршио нападе на јужне области државе Мађарске, првенствено на етнички српски Срем, како би осујетио намјере Угара да преко Саве пређу у сјеверне областy српске државе Мачву и Поцерину. Историја такође зна да су Мађари - послије Душановог крунисања за цара у Скопљу 1346. године - угрожавали сјеверне границе српског царства, поглавито Мачву и Поцерину, те је присуство цара Душана у тим крајевима било извјесно, особито 1350. када је цар Душан покушао да српском царству присаједини српску Босну, која је била под врховном влашћу Мађарске. Према томе, ако је 1350. године цар Душан "лов ловио" по Церу и одвео Милоша од пет година у Призрен, Милош (К)Обилић је рођен у Поцерју, у селу Дворишту, крајем 1345. године! Иначе, краљ и цар Стефан Душан, као и претходни владари из династије Немањића, доводио је на свој двор на одгој и службу посебно мушку ђецу "простих" Срба с периферије српског царства или српског етничког простора. Тако, на примјер, према казивању дубровачког историографа М. Орбина, Стефан Душан је чак из Ливна довео на свој двор "простог" Србина Мрњаву са два сина, Вукашином и Угљешом (Мрњавчевићи), које је потом "много уздигао". Тако је, ево, поступио и са маленим Милошем (К)Обилићем из царском Призрену далеког Поцерја!
Косово је стварно мјесто Милошевог ненадмашног херојског подвига и жртвеничко-мученичке погибије, па је српско народно предање означило Косово и као мјесто Милошевог рођења. Показаће се, међутим, да је село Коп(б)илић у косовској Дреници било "само" средиште Милошеве прве "државине". Наиме, предање казује да је Милош био штићеник на двору цара Душана у Призрену, а потом штићеник и дворјанин његовог сина и насљедника на престолу цара Уроша. А историјска је чињеница да се цар Урош у почетку своје владавине ослањао на млађу српску рашку властелу, као што је чињеница да су на двору цара Уроша боравили Лазар Хребељановић, као "ставилац", Марко Краљевић, Вук Бранковић и Реља Крилатица, те да је могуће, како каже предање и епско пјевање, посебно у пјесмама "Марко Краљевић и Љутица Богдан" и "Сестра Леке капетана", да се Милош са њима упознао на Урошевом двору. А чињеница је да у неколико косовских пјесама Марко Краљевић, Милош (К)Обилић и Реља од Пазара - који је такође историјска личност: значајни старорашки властелин "раб Божји Стефан", а зовом "Хреља" - другују као "момци неожењени" и побратими, односно "као три српске војводе" бојне најпознатије по јунаштву. У пјесми "Сестра Леке капетана" Милош се титулише као косовски војвода и његово пребивалиште је на Косову, негђе на простору између Вучитрна и Звечана, тј. у сјеверозападној Дреници.

Леонардо да Винчи

Леонардо ди сер Пиетро да Винчи познат као Леонардо да Винчи (итал. Leonardo da Vinci -Leonardo di ser Piero da Vinci ; 15. април 1452 – 2. мај 1519) је био италијански ренесансни архитекта, проналазач, инжењер, вајар и сликар. Био је описан као идеал „ренесансног човека“ и као универзални геније. Познат је по својим ремек-делима, као што су „Тајна вечера“ и Мона Лиза, а његови изуми се данас користе у модерној технологији, иако нису примењивани у његово доба. Помогао је развоју анатомије, астрономије, и грађевинарства.
Његове слике се данас сматрају врхунским делима овог „универзалног генија“ како су га често називали. Био је фасциниран мистеријом људског лица и могућношћу читања „покрета душе“ кроз покрете и изразе лица. Леонардов портрет жене фјорентинског званичника тога времена „Мона Лиза“ надалеко је познат по загонетном изразу лица портретисане даме. Портрет „Мона Лиза“ је први психолошки портрет насликан у историји те се зато даје толики значај овом делу.
ТенкАнатомија једне женеАрхитектонска студија