Stara Grčka

Stara Grčka je naziv koji se koristi za opisivanje svijeta u kojem se govorilo grčkim jezikom u doba antike. Taj naziv se ne odnosi samo na područje današnje grčke države, nego i na područja naseljena Grcima u doba antike: Cipar, egejska obala Turske (tada poznata kao Jonija), Sicilija i južna Italija (poznata kao Velika Grčka), te razbacane naseobine na obalama današnje Albanije, Bugarske, Egipta, Francuske, Hrvatske, Libije, Španjolske i Ukrajine.

Ne postoje određeni ili opće prihvaćeni datumi početka i kraja razdoblja stare Grčke. U uobičajenoj upotrebi to se razdoblje odnosi na cijelu grčku povijest prije osnutka Rimskog Carstva, međutim povjesničari taj termin koriste preciznije. Tako neki autori u to razdoblje uključuju i razdoblja minojske i mikenske civilizacije (od oko 1600. pr. Kr. do oko 1100. pr. Kr.), dok drugi to osporavaju smatrajući da su te civilizacije, iako s grčkog govornog područja, dosta različite od kasnijih grčkih kultura, pa bi se trebale odvojeno svrstavati.

Prema tradiciji razdoblje stare Grčke počinje prvim Olimpijskim igrama 776. pr. Kr., ali većina povjesničara danas produljuju taj termin unatrag do oko 1000. pr. Kr. Tradicionalni datum kraja razdoblja stare Grčke smatra se smrt Aleksandra Velikog 323. pr. Kr., a razdoblje koje slijedi naziva se helenističkim dobom.

Ovi su datumi dogovoreni među povjesničarima dok neki autori smatraju civilizaciju stare Grčke neprekinutim razdobljem koje je trajalo sve do dolaska kršćanstva u trećem stoljeću poslije Krista.

Staru Grčku mnogi povjesničari smatraju temeljnom kulturom zapadne civilizacije. Grčka kultura je izvršila snažan utjecaj na Rimsko Carstvo, koje je prenijelo njezin oblik po mnogim dijelovima Europe. Civilizacija stare Grčke je neizmjerno utjecala na jezik, politiku, obrazovanje, filozofiju, umjetnost i arhitekturu modernog svijeta, posebice tijekom renesanse u zapadnoj Europi i ponovno tijekom procvata neoklasicizma tijekom 18. i 19. stoljeća u Europi i objema Amerikama.

Podrijetlo Grka

Podrijetlo Grka

Mramorni kipić s Kikladskih otoka, 3000. pr. Kr.

Vjeruje se da su Grci krećući se prema jugu doselili na grčki poluotok u nekoliko valova početkom kraja trećeg tisućljeća pr. Kr., a zadnja je bila navala Dorana. Razdoblje od 1600. do oko 1100. je doba mikenske Grčke, a poznato je po vladavini kralja Agamemnona i ratovima protiv Troje kao što je prikazano u Homerovim epovima. Razdoblje od 1100. godine do 8. stoljeća pr. Kr. naziva se "mračnim dobom" jer iz tog razdoblja nema nikakvih zapisa, a arheološki dokazi su oskudni. Povijest stare Grčke se završava vladavinom Aleksandra Velikog koji je umro 323. pr. Kr. Slijedeći događaji čine doba helenističke Grčke.

U pregledavanju izvora iz povijesti stare Grčke potrebna je velika opreznost. Grčki povjesničari i politički pisci čija su djela preživjela, a među kojima su posebice ugledni Herodot, Tukidid, Ksenofon, Demosten, Platon i Aristotel, bili su uglavnom Atenjani ili njeni simpatizeri, a svi su bili politički konzervativci. Stoga znamo daleko više o povijesti i politici Atene od ikojeg drugog grada i njegove povijesti. Štoviše, ovi su se pisci usredotočili gotovo samo na cjelokupnu političku, vojnu i diplomatsku povijest, a zanemarili su ekonomsku i socijalnu povijest. Sva se povijest stare Grčke mora boriti s tim pristranostima u svojim izvorima

Uspon Grčke


Akropola, Atena, u ruševinama, još je uvijek u centru moderne Atene. Ona je bila najveće arhitektonsko očitovanje 5. stoljeća u Grčkoj.

Grčka je u 8. stoljeću pr. Kr. počela izlaziti iz mračnog doba koje je slijedilo nakon propasti mikenske civilizacije. Pismenost se izgubila i mikensko pismo je zaboravljeno, pa su Grci prilagodili fenički alfabet grčkome i od oko 800. pr. Kr. počinju se pojavljivati pisani zapisi. Grčka je bila podijeljena na mnogo malih samoupravljajućih zajednica čiji je oblik uzrokovan grčkom geografijom gdje su svaki otok, dolina i nizina odsječeni od susjedstva morem ili planinskim lancem.

Dok se Grčka ekonomski oporavljala, njeno se stanovništvo povećalo više nego što je bilo obradive zemlje. Stoga su Grci od oko 750. pr. Kr. započeli širenje koje je potrajalo 250 godina naseljavajući kolonije u svim smjerovima. Na istoku se prvo kolonizirala egejska obala Male Azije, a onda Cipar i obale Trakije, Mramorno more i južna obala Crnog mora. Grčka je kolonizacija dosegla sve do dalekog sjeveroistoka Ukrajine. Na zapadu su naseljene obale Albanije, Hrvatske, Sicilije i južne Italije, a onda i južna obala Francuske, Korzika pa čak i sjeveroistočna Španjolska. Grčke kolonije su također osnovane u Egiptu i Libiji. Današnji gradovi Sirakuza, Napulj, Marseilles i Istanbul u svom početak su bili grčke kolonije Syracusa, Neapolis, Massilia i Byzantium.

Do 6. stoljeća pr. Kr. Helada (kako Grci zovu svoju zemlju) je postala kulturno i jezično područje mnogo veće od geografskog područja Grčke. Grčki gradovi nisu politički nadzirali kolonije koje su osnivali, ali su često ostajali povezani s njima u religiji i trgovini. Grci su se i u domovini i u inozemstvu organizirali u nezavisne zajednice, pa je grad (polis) bio osnovni oblik grčke vladavine.

Socijalni i politički sukobi

Grčki su gradovi u početku bili monarhije, iako su mnogi gradovi bili jako mali pa naziv "kralj" za njihove vladare lako može zavarati zbog današnjeg značenja te riječi. U unutrašnjosti zemlje, uvijek blizu obradivih površina, malen sloj zemljoposjednika je imao moć. Oni su oblikovali ratničku aristokraciju boreći se često u malenim međugradskim ratovima oko zemlje. Međutim uspon trgovačkog sloja (koji se pojavio uvođenjem kovanog novca oko 680.) započinje klasni sukob u većim gradovima. Od 650. pa nadalje, aristokracije su zbačene i zamijenjene narodnim vođama nazvanim tiranima (tyrranoi), riječ koja nije imala današnje značenje za okrutne diktatore.

Do 6. stoljeća p.n.e. stoljeća pojavilo se nekoliko dominantnih gradova u grčkim poslovima.to su bili gradovi Atena, Sparta, Korint i Teba. Svaki od njih je stavio okolna seoska područja i manje gradove pod svoju upravu, a Atena i Korint su pak postali glavna pomorska i trgovačka sila.

U Sparti se aristokracija održala na vlasti, a Likurgov ustav (oko 650.) koji je dodatno očvrsnuo njezinu snagu, dao je Sparti trajni militaristički režim pod dualnom monarhijom. Sparta je dominirala nad ostalim gradovima na Peloponezu, pa je stvorila savez s Korintom i Tebom.

Suprotno, u Ateni je monarhija zabranjena 683., a Solonove reforme uvele su poluustavni sustav aristokratske vladavine. Aristokrate je zamijenila tiranija Pizistrata i njegovih sinova, koji su grad učinili velikom pomorskom i trgovačkom silom. Kad su Pizistratidi zbačeni, Klisten je utemeljio prvu svjetsku demokraciju (500.) čiju vlast je imalo vijeće svih muških građana.

Grčko-perzijski ratovi





U Joniji (današnja egejska obala Turske) grčki gradovi, koji su uključivali velika središta poput Mileta i Halikarnasa, nisu mogli održati svoju nezavisnost i došli su pod vlast Perzijskog Carstva sredinom 6. stoljeća. Grci su 499 p.n.e.. podigli Jonski ustanak, pa su Atena i neki Grci pristigli u njihovu pomoć.

Perzijski Veliki vladar, Darije I, ugušio je 490 p.n.e.. pobunu jonskih gradova, poslavši flotu da kazni Grke. Perzijanci su se iskrcali na Atici, ali ih je grčka vojska pod vodstvom atenskog vojskovođe Miltijada porazila u Maratonskoj bitki. Pogrebni humak atenskih poginulih boraca još uvijek se može vidjeti na Maratonskom polju.

Deset godina kasnije Darijev nasljednik Kserks I poslao je kopnom puno veću silu. Spartanski kralj Leonida zaustavio ga je kod Termopila. Leonida je poražen, a Kserks je nastavio napredovati prema Atici gdje je osvojio i spalio Atenu. Atenjani su još prije napustili grad sklonivši se na otoku Salamini i pod vodstvom Temistokla su porazili perzijsku mornaricu u bitki kod Salamine. Godinu dana kasnije Grci su pod vodstvom Spartanca Pauzanija porazili perzijsku vojsku kod Plateje.

Atenska se mornarica tada okrenula progoneći Perzijance iz Egejskog mora i 478 p.n.e.. Atenjani su zauzeli Byzantium. Dok su napredovali stvorili su Delski savez u kojem su bile sve otočne i neke kopnene države. Savez je nazvan po svetom otoku Delu na kojem se čuvala zajednička riznica. Spartanci, iako su odigrali važnu ulogu u ratu, povukli su se nakon toga u izolaciju dopuštajući Atenjanima da uspostave pomorsku i trgovačku silu kojoj nije bilo premca.

Prevlast Atene

Grčko-perzijski ratovi su najavili stoljeće atenske prevlasti u grčkim poslovima. Atena je bila neizazvan gospodar mora i također vodeća trgovačka sila, iako je Korint ostao njezinim ozbiljnim suparnikom. Vodeći državnik tog razdoblja bio je Periklo koji je iskoristio porez koji su plaćali članovi Delskog saveza za izgradnju Partenona i ostalih velikih spomenika klasične Atene. Do sredine 5. stoljeća Savez je preimenovan u Atensko Carstvo, simboliziravši prijenos zajedničke riznice s Dela na Partenon 454 p.n.e..

Bogatstvo Atene je privlačilo mnoge talentirane ljude iz svih dijelova Grčke, te je također stvorilo bogati besposleni sloj koji su postali pokrovitelji umjetnosti. Atenska država je podupirala i znanost i umjetnost, posebice arhitekturu. Atena je postala središtem grčke književnosti, filozofije i umjetnosti. Neka od najvećih imena zapadnjačke kulturne i intelektualne povijesti živjela su u Ateni tijekom toga razdoblja: dramatičari Eshil, Aristofan, Euripid i Sofoklo, filozofi Aristotel, Platon i Sokrat, povjesničari Herodot, Tukidid i Ksenofon, pjesnici Simonid i kipar Fidija. Grad je postao, po Periklovim riječima, "škola Helade".

Ostale grčke države u početku su prihvatile atensko vodstvo u nastavku rata protiv Perzijanaca, ali nakon pada konzervativnog političara Kimona 461., Atena je postala sve jače otvorena imperijalistička sila. Nakon grčke pobjede u bitki kod Eurimedonta 466., Perzijanci više nisu bili prijetnja, pa su neke države, poput Naksosa, pokušali istupiti iz saveza, ali su bili prisiljeni pokoriti se. Novi atenski vođe, Periklo i Efijalt, pustili su da se odnosi između Atene i Sparte pogoršaju, pa je 458 p.n.e.. izbio rat. Nakon nekoliko godina beskonačna rata potpisan je 30-godišnji mir između Delskog i Peloponeskog saveza (Sparta i njeni saveznici). To se podudarilo s pomorskom bitkom kod Salamine na Cipru, zadnjom bitkom između Grka i Perzijanaca, a nakon koje je zaključen Kalijin mir (450 p.n.e..) između Grka i Perzijanaca.

Peloponeski rat

Moć Atene slomila je Sparta utzv. Peleponeskom ratu (431. - 404.g.pr.Krista). Zaratili su kad je Sparta zatražila od Atene da raspusti Atenski pomorski savez. Kako Atena to ne prihvaća, Sparta joj objavljuje rat. U ratu je Atena poražena. Sparta joj nameće teške uvjete mira. Morala je porusiti svoje utvrde i najveći dio mornarice predati Sparti. Bio je to početak kraja grčke nadmoći na Sredozemnom moru. U Peloponeskom ratu umro je Periklo, vođa atenskog demosa (građana).

Prevlast Sparte i Tebe

Kraj Peloponeskog rata učinio je Spartu gospodarom cijele Grčke, ali uski vidokrug spartanskih elitnih ratnika nije ih prilagodio toj ulozi. U nekoliko godina demokratska stranka je vratila vlast u Ateni i ostalim gradovima. 395 p.n.e.. spartanski vođe su oduzele službu Lisandru, pa je Sparta izgubila pomorsku nadmoć. 387 p.n.e.. Sparta je sablaznila grčko mišljenje zaključivši sporazum s Perzijom kojim su Perzijanci okružili grčke gradove u Joniji i na Cipru, tako izvrgavajući sto godina grčkih pobjeda nad Perzijom. Sparta je tada pokušala oslabiti moć njene bivše saveznice Tebe, što je dovelo do rata u kojem je Teba sklopila savezništvo sa starim neprijateljem, Atenom. Tebanski vojskovođe Epaminonda i Pelopida izvojevali su odlučujuću pobjedu u bitki kod Leuktre (371 p.n.e..).

Posljedica te pobjede bio je kraj spartanske i uspostava tebanske nadmoći. Također je i Atena obnovila velik dio svoje prijašnje snage. Prevlast Tebe bila je kratkog vijeka. Epaminondinom smrti kod Mantineje (362 p.n.e..) grad je izgubio svog najvećeg vođu, a njegovi nasljednici učinili su veliku pogrešku započevši neuspješni desetogodišnji rat s Fokidom. 346 p.n.e.. Tebanci su pozvali Filipa II Makedonskog da im pomogne protiv Fokiđana, te su tako po prvi put uvukli Makedonce u grčke poslove.

Uspon Makedonaca


Kraljevstvo Makedonaca stvoreno je oko 700 p.n.e., a prvi kralj bio je Perdika I (Περδίκας). Neki Grci su smatrali Makedonce barbarima, ali bez obzira na njihovo etničko podrijetlo, oni su od 5. stoljeća govorili grčkim jezikom i bili dijelom grčke kulture. Makedonci su igrali malenu ulogu u grčkoj politici prije početka 4. stoljeća, te je Filip II, poduzetan čovjek koji se školovao u Tebi, htio imati veću ulogu. Posebice je htio biti prihvaćen za novog grčkog vođu u vraćanju slobode grčkim gradovima u Aziji koji su bili pod perzijskom vlašću. Zauzevši grčke gradove Amfipol, Metonu i Potideju, stekao je upravu nad makedonskim rudnicima zlata i srebra. To mu je dalo izvore da ostvari svoje namjere.

Filip je uspostavio makedonsku prevlast nad Tesalijom (352 p.n.e..) i Trakijom, a do 348 p.n.e.. je nadzirao sve sjevernije od Termopila. Koristio je svoje golemo bogatstvo da potkupi grčke političare i stvori "makedonsku stranku" u svakom grčkom gradu. Njegova intervencija u ratu između Tebe i Fokide donijelo mu je prepoznatljivost grčkog vođe i dalo mu je mogućnost da postane vodeća sila u grčkim poslovima. Ali bez obzira njegovom iskrenom divljenju prema Ateni, atenski je vođa Demosten u svojim slavnim govorima (filipikama) poticao grčke gradove da se odupru njegovoj moći.

339 p.n.e.. Teba, Atena, Sparta i ostale grčke države stvorile su savezništvo da se odupru Filipu i da ga izbace iz grčkih gradova koje je zauzeo na sjeveru. Međutim Filip je napao prvi, napredujući po Grčkoj gdje je kod Heroneje porazio združene grčke gradove 338 p.n.e.. Taj događaj tradicionalno označava kraj ere grčkih gradova-država kao samostalnih političkih jedinica iako su u stvari Atena i ostali gradovi preživjeli kao samostalne države sve do rimskih vremena.

Filip je pokušao pobjediti Atenu dodvoravanjem i darovima, ali nije zapravo uspio. Organizirao je gradove u Korintski savez i proglasio da će voditi napad na Perziju kako bi oslobodio grčke gradove i osvetio perzijske invazije u prethodnom stoljeću. Prije nego što je to mogao učiniti ubijen je 336 p.n.e..

Osvajanja Aleksandra Velikoga

Grčko-baktrijski novčić s oslikanim Zeusom (kao orlom) kojeg nudi vinom Ganimed. Dijete Eros je u prvom planu.
Filipa je naslijedio 20-godišnji sin Aleksandar koji je odmah nastavio provoditi očeve planove. Otputovao je u Korint gdje su ga okupljeni grčki gradovi prepoznali kao vođu Grka. Nakon toga krenuo je na sjever da skupi vojsku. Vojska kojom je napao Perzijsko Carstvo je uglavnom bila sastavljena od Makedonaca, ali su se također prijavili i mnogi zanesenjaci iz grčkih gradova. Dok je Aleksandar ratovao u Trakiji, čuo je da su se grčki gradovi pobunili. Pojurio je ponovno na jug, osvojio i razorio Tebu do temelja kao upozorenje svim grčkim gradovima ako bi se pokušali oduprijeti njegovoj snazi.

334 p.n.e.. Aleksandar je krenuo u Aziju gdje je porazio Perzijance na rijeci Granik. Time je stekao nadzor nad jonskom obalom, te je napravio pobjedničku povorku kroz oslobođene grčke gradove. Nakon što je dogovorio poslove u Anatoliji nastavio je napredovati južno kroz Kilikiju do Sirije gdje je porazio Darija III kod Isa (333 p.n.e..). Onda je nastavio kroz Fenikiju do Egipta kojeg je osvojio bez ikakvog otpora. Egipćani su ga dočekali kao osloboditelja od perzijskog ugnjetavanja.

Darije je sada bio spreman sklopiti mir, te bi se Aleksandar vratio pobjednički kući, ali Aleksandar je odlučio osvojiti Perziju i postaviti sebe za vladara čitavog svijeta. Napredovao je sjeveroistočno kroz Siriju i Mezopotamiju, te je opet porazio Darija kod Gaugamele (331 p.n.e..). Darije je krenuo u bijeg, ali su ga ubili vlastiti vojnici. Aleksandar se proglasio gospodarom Perzijskog Carstva, zauzevši Suzu i Perzepol bez otpora.



U međuvremenu grčki gradovi su pokušavali obnoviti napore da izbjegnu makedonskoj moći. Kod Megalopola 331 p.n.e.., Aleksandrov regent Antipater porazio je Spartance koji su se odbili pridružiti Korintskom savezu i priznati makedonsku prevlast.

Aleksandar se žurio napredujući kroz današnji Afganistan i Pakistan do doline rijeke Ind i 326 p.n.e.. je dosegao Punjab. Mogao je lako napredovati sve do Gangesa i Bengala ali je njegova vojska odbila ići dalje uvjerena da su na kraju svijeta. Aleksandar se nerado vratio natrag. Umro je od groznice u Babilonu 323 p.n.e..

Aleksandrovo Carstvo se raspalo ubrzo nakon njegove smrti, ali njegova osvajanja zauvijek su promijenila grčki svijet. Tisuće Grka su putovale s njim ili za njim da se nasele u novim grčkim gradovima koje je osnovao dok je napredovao. Najvažniji grad bila je Aleksandrija u Egiptu. Kraljevstva u kojima se govorilo grčkim jezikom osnovana su u Egiptu, Siriji, Iranu i Baktriji. Započelo je helenističko doba.

Grčka mitologija

Zevs
Zevs je glavni bog, vođa bogova i ljudi, bog neba i groma u grčkoj mitologiji koji prebiva na Olimpu.

Zevs jeste Dyeus u indo-evropskoj mitologiji (Zevs je "uzet" iz ove mitologije), Jupiter u rimskoj mitologiji, Tir u nordijskoj mitologiji...

Zevs je najmlađi sin Krona i Reje. Pre Zevsa rodili su se: Demetra, Hera, Hestija, Had, Posejdon. Međutim, kad god bi se Reja porodila Kron bi progutao dete jer se bojao da će ista sudbina zadesiti i njega kao i njegovog oca. Kada je Zevs trebalo da se rodi, Reja je zatražila pomoć od Urana i Geje, jer nije želela da i on bude progutan. Reja se porodila na Kritu, a Kron dade kamen umotan u odeću koji on proguta. Onda ona Zevsa sakrije na planini Ida. Postoji par verzija o odrastanju Zevsa.

1. Odgojila ga je Geja
2. Odgojila ga je Amaltea
3. Odgojila ga je nimfa Adamantea. Kako je Hronos vladao zemljom, nebesima i morem, ona ga je zavezala tako da je visio sa drveta ne nalazeći se ni na nebu, ni na zemlji ni na moru, već između njih i tako Kron ne uspe da ga vidi.
4. Odgojila ga je nimfa Kinosura. U znak zahvalnost, Zevs ju je postavio među zvezde nakon njene smrti.
5. Odgajila ga je Melisa koja ga je hranila kozijem mlekom

Kada je odrastao Zevs je naterao oca da ispljune decu suprotnim redom od onog kojim ih je gutao: prvo kamen, zatim ostale. Jedna verzija je i da je Zevs rasekao Kronov stomak. Nakon što je oslobodio braću i sestre, Zevs je oslobodio kiklope, gigante, storuke divove i braću Kronovu, koji su prvo od ruke Urana zatvoreni u Tartar, a zatim i od Kronove, a ovi mu dadoše munju. Nakon ovoga Zevsova braća i sestra zajedno sa kiklopima i ostalim bićima povedoše rat protiv Krona i ostalih titana. Kada su ih pobedili, Krona i ostale titane baciše u Tartar, najdublje mesto na zemlji. Zevs tamo takođe zatvori kiklope i storuke divove, one koji su mu dali munju i pomagali u ratu.

Nakon pobede nad titanima, Zevs je podelio svet sa njegova dva brata. Hadu je dao podzemni svet, a Posejdonu more.

Zevs je bio brat i muž Here. Osim dece sa njom, Zevs je imao mnogo afera i vanbračne dece. Imao je afere sa boginjama (Demetra, Latona, Maja..), sa smrtnicama (Evropa, Leda..), kao i sa mnogim nimfama. Hera je bila ljubomorna i stalno je proganjala Zevsove ljubavnice i njihovu decu.

Had, bog podzemnog sveta

Had, grčki bog podzemnog sveta bio je sin Titana Hronusa i Ree. On ima tri starije sestre, Hestiju, Demetru i Heru i dva mlađa brata, Posejdona i Zevsa.

Zevs, koji nije bio pojeden od strane svog oca, naterao je Hronusa da povrati svoju decu, odnosno Zevsovu braću i sestre. Braća i sestre su se udružili u ratu protiv Titana. Zevs, Posejdon i Had su dobili oružje od tri Kiklopa, koji su im pomagali u toku rata. Zevs je dobio munju, Posejdon trozubac, a Had štit koji ga čini nevidljivim. Tokom noći, pre prve bitke, Had ,koristeći svoj štit, ušunjao se među Titane i uništio im oružje. Rat je trajao deset godina i završio se pobedom mlađih bogova. Nakon pobede, braća su podelila zemlju na tri dela i svak je vladao u svom. Zevs je bog neba, Posejdon je bog mora, a Had je dobio podzemni svet, nevidljiv svet u koji idu duše mrtvih.

Smrtnici su Hada najmanje voleli od svih bogova. On je zabranio da iko napušta njegov region i veoma je bio ljut kada bi se to desilo. Had je bio okrutan i nemilostiv, svirep u ratu, ali bio je pravedan i nije bio zao bog. Bio je morbidnog karaktera i zato nije bio omiljen među bogovima, a kako je upravljao podzemnim svetom, većina smrtnika ga je mešela sa smrću i bojala ga se. To je greška jer smrt donosi Tanatos, a ne Had.

Kada su se smrtnici molili Hadu, oni su čelom i rukama dodirivali zemlju da bi bili sigurni da ih je čuo. Žrtvovane su mu crne životinje, na primer crna ovca, a među današnjim analitičarima antike postoji ubeđenje da su mu žrtvovani i ljudi. Krv žrtve bi se sipala u duboku jamu da bi ona stigla do njega, a onaj koji bi tu krv sipao morao je da okrene glavu na drugu stranu. Festival, koji se svakih sto godina držao u njegovu čast, zvao se Svetovne igre.

Njegovo oružje bila je dvokraka viljuška, kojom je on uništavao sve što bi mu se našlo na putu ili što nije voleo. Pored ovoga, posedovao je i štap sa kojim je mogao da prebaci duhove mrtvih u svet živih. Had se vozio tamnim kočijama koje su vukli crni konji. Had je dozvolio da posete njega i podzemni svet i da se vrate u svet živih Heraklu, Orfeju, Tezeju, Eneju i Odiseju. Nikome od njih nije bilo prijatno u mračnom carstvu. O strahoti tog sveta govori i Ahil, kada se obraća Odiseju koga je sreo u podzemnom svetu:

Podzemni svet

Podzemni svet se sastoji iz nekoliko delova od kojih su najveći Tartar (nešto kao hrišćanski pakao) i Jelisejska polja (hrišćanski raj). Ova podela se ne može posmatrati kao striktna jer Grci nisu mnogo mislili o životu posle smrti, pa tako se nisu mnogo udubljivali u pitanje na kojem mestu će živeti u podzemnom svetu. U podzemnom svetu se nalaze i Bašte Hesperida, koje se često indentifikuju sa Ostrvima blagoslovenih iz irske mitologije.

Pokojnici ulaze u podzemni svet prelazeći reku Aheront. Preko reke ih prevozi Haron, koji čuva obol - mali novčić koji omogućuje prolaz. Novčić stavljaju ispod jezika pokojnika njegovi rođaci ili prijatelji i kada on dođe u podzemni svet, on taj novčić daje Heronu. Zato siromašni i oni bez prijatelja ostaju zauvek na obali jer nemaju novčić za prevoz. Drugu stranu obale čuva Kerber, troglavi pas-zver. Kada prođu pored njega, dušama mrtvih se sudi i na taj način određuje kako će i gde boraviti u podzemnom svetu. Pored Aheronta (reke tuge), postoji još nekoliko reka u Hadu: Hoktus (reka jadikovanja), Felegton (reka vatre), Leta (reka zaborava), Stiks (reka mržnje) i Eridan (hladna, ledena reka). Stiks je granica između gornjeg i donjeg sveta.

Prvi deo Hada sadrži polja Asphodel, gde senke heroja lutaju utučeno među manjim dušama, koje pište oko njih kao šišmiši. Samo prolivanje krvi njima u čast može da vrati kod njih osećaje koje ima živ čovek (kao vampiri u drugim mitologijama). Iza polja se nalazi Ereb, tama i užas Hada. Tu se nalaze dve bare. Jedna bara potiče od reke Lete i obične duše u toj bari plutaju da bi im se izbrisalo sve sećanje. Druga bara je bara Mnemozine i duše iz ove bare piju vodu. U dvorištu ispred Hadove palate sede tri sudije: Minos, Radamant i Jak. Tu se sudi dušama mrtvih i one se vraćaju u polja Asphodel ako nisu ni mnogo dobre, ni mnogo zle, šalju u Tartar ako duše pripadaju bezbožnicima i zlim ljudima ili odlaze u Jelisejska polja ako su heroji ili blagosloveni.

Persefona

Persefona je kći najvišeg boga Zevs-a i boginje Demetra-e, žena boga podzemnog svijeta Had-a.

U tom carstvu podzemnog svijeta imala je isti položaj kao Hera na Olimp-u. Bila je Hadova suvladarka nad dušama mrtvih i bogovima podzemnog svijeta. Bila je neumoljiva i nemilosrdna kao i sam Had. Nije voljela ni bogove ni ljude, za i obratno.

Persefona je postala Hadova žena protiv svoje volje. Živjela je u društvu nimfi na nisajskim livadama, provodila vrijeme u plesu i pjevanju, brala cvijeće i zabavljala se sličnim djevojačkim zabavama. Kad je jednom u šetnji ubrala narcis, cvijet smrti, otvorila se pod njom zemlja i iz dubina je izašao bog Had. Za čas ju je savladao i doslovno je s njom proprao u zemlju.

Persefona je samo da krikne, ali majka Demetra, koja je odmah dotrčala, nije našla ni traga od nje. Dugo je tražila svoju kćerku, sve dok joj bog Helij nije ispričao šta se desilo. Onda je Demetra otišla na Olimp i zatražila pomoć od Zevsa. Zevs je poslao glasnika Hermes-a u podzemni svijet da vrati kćerku natrag. Ali, bilo je prekasno: Had se u međuvremenu oženio s Persefonom i dao joj je da pojede jezgro nar-a koji je bio simbol braka (kad bi neko nešto u podzemlju pojeo, nije se više mogao vratiti na gornji svijet).

Nakon dugog pregovaranja Zevs je postigao kompromis: Demetra je pristala da njena kći ostane Hadova žena i da sa njim živi trećinu godine u podzemnom svijetu, a Had se obavezao da će je puštati da dvije trećine godine provede na gornjem svijetu i tamo živi s majkom.

Od tada Persefona dolazi na zemlju u proljeće, a Demetra, radosna zbog njenog povratka, daje rastinju snagu plodnosti kako bi je vijela priroda pozdravila zelenilom i cvijećem. Kad se krajem jeseni Persefona vraća u carstvo mrtvih, cijela priroda, a s njom i Demetra, tuguje i oblači se u žalosnu odeću.

Posejdon-bog mora

U grčkoj mitologiji Posejdon je bog mora, zemljotresa i konja. Rimljani su imali inspiraciju iz grčke mitologije pa su u svojoj rimskoj mitologiji izmislili boga mora Neptuna, a u etrurćanskoj Netuns. Posejdon je sin Hronosa i Reje. Kao i ostala braća i sestre i Posejdona progutaše njegov otac.

Međutim njega i sve ostale oslobodio je Zevs, najmlađi sin Hronosa. Zevs je tada zbacio sa vlasti svoga oca i preuzeo vlast. Pošto je zemlja bila velika, on ju je podelio na tri dela. Posejdonu je dao more, Hadu podzemni svet, a za sebe je zadržao zemlju i nebo. Kada je bio dobre volje Posejdon bi stvarao stvarao nova ostrva i more bi bilo mirno, a kada je bio loše volje uz pomoć svog trozubca podsticao je zemljotrese, potapanje brodova i davljenja. Živeo je u palati na dnu mora koja je napravljena od korala i dijamanata. Imao je mnogo dece sa mnogo žena, kako sa boginjama tako i sa smrtnim ženama. Neka od njegove dece su Triton od Amfitrite, Polifem od Toose, Antej od Gee, Orion od Eurijale, Pelija i Nelej od Tire, Pegas i Hrisaor od Meduse, Atlant od Klito i mnogi drugi. Pošto je okruživao zemlju, a samim tim i uticao na nju, poznat je i po imenima Kosmozostis, Kosmosistis, Mesopontios, Pelagios, Pontokrator i mnogim drugim.

Borio se sa Atinom oko toga čiji je grad Atina... Pošto je izgubio, naljutio se i Atinjanima podario slano more...

Geja (Gaja, Gea, ge; grč. Γῆ ili Γαῖα), "Zemlja", majka Urana (Neba), Giganata i Titana, začetnica svakog života na Zemlji. Prema Heziodovoj Teogoniji (ne kao u Bibliji, po kojoj ju je stvorio jedan Bog), posle KaosaŠablon:Newdsm, ona je sama od sebe postala.

Apolon

Pripada drugoj generaciji bogova sa Olimpa, jer je sin Zevsa i Lete, kao i njegova sestra bliznakinja Artemida. Apolon je bio prelepi bog, visok, skladno građen i bujne kose, i zbog toga je imao mnogo ljubavnih avantura, kako sa Nimfama, tako i sa običnim smrtnicama. Jednom je zavolio kćerku boga Peneja, Dafne. Međutim ona mu ljubav nikako nije uzvraćala, već je, pošto je bog stalno proganjao, zamolila oca da je u nešto pretvori, kako bi se spasila. Tako i bi. Nimfa je pretvorena u biljku lovor, biljku koja je od onda posvećena Apolonu.

Apolon je bio i bog ratnik, veoma vešt strelac, koji je mogao sve strele da dobaci jako daleko. Ljudi su prekomerno obožavali, po raznim hramovima i proročištvima, na takmičenjima i žrtvovanjima. Postao je religijski simbol kako u umetnosti, tako i u radu. Šta više, neki ga smatraju Pitagorinim ocem

Hera (Ἥρα), veoma poštovana Zevsova supruga, bila je zaštitnica braka i udatih žena. Svojom vernošću davala je primer i bogovima i ljudima. Hera se pojavljuje u brojnim mitovima, a pored svoje, podiže i mnogo druge dece, kažnjava neverstvo i surovo se sveti ljubavnicama svoga muža.

Rođena iz braka Hronosa i Ree živela je, sa braćom i sestrama, u Kronosovoj utrobi (za detalje videti Hronos), sve dok ih nije oslobodio Zevs. Posle pobede nad Hronosom, Zevs uzima Heru za suprugu i ona postaje boginja.

Hera se često prikazuje u svečanim odorama noseći na glavi krunu, odnosno polos (visoka valjkasta kruna koju su nosile najznačajnije boginje). U svojoj ruci ona ponekad nosi nar, simbol zdrave krvi, ali i smrti. Nar je takođe i sastojak opijumskih napitaka koji se prave od maka.

Kao i sve boginje Hera je bila samovoljna i hirovita.

Hera je boginja braka i prauzor sjedinjavanja u prvoj bračnoj noći, ali ona nije dobra majka. Njena deca sa Zevsom su Ares (bog rata), Heba (boginja mladosti), Erida (boginja nereda, haosa, razdora i sl.) i Elitija (boginja porođaja). Hera je bila ljuta kad se rodila Atina (ćerka Zevsa i Metide), pa je ona rodila Hefesta (po nekim mitovima Hefest je i Zevsov sin). Zevs i/ili Hera su se gadili Hefesta zbog njegove ružnoće, pa su ga bacili sa planine Olimp. Po nekim drugim mitovima nijedno Herino dete nije Zevsovo jer je ona sama zatrudnela tako što je jela salatu i rukom tukla zemlju.

Hefest je želeo da se osveti Heri zato što ga je odbacila, pa joj je napravio magičan tron. Kada je ona sela na tron više nije mogla da ustane. Drugi bogovi su molili Hefesta da se vrati na Olimp i da oslobodi Heru, ali sve je bilo beskorisno. Zato ga je Dionis napio i doneo do Olimpa na leđima magarca. Hefest je oslobodio Heru pošto su mu dali Afroditu za ženu.

Hermes je bio sin Zevsa i Maje, jedne od Plejada, koju je krasila izuzetna lepota.Još od malih nogu, videlo se da će biti lukav i dovitljiv bog, jer iako je još bio u pelenama, uspeo je da svom bratu Apolonu ukrade stado bikova, koje je uspeo tako vešto da sakrije da je Apolon morao da iskoristi sve svoje proročanske sposobnosti, i svoja poznanstva, da bi ih našao. Hermes se smata bogom trgovine, lopovluka i glasnikom bogova. Na sandalama i šlemu, koje je nosio, imao je krila, i uvijek je držao skiptar. Pored toga što je prvenstveno bio Zevsov glasnik, odnoseći i donoseći poruke po Zevsovom nalogu, bio je i pratilac duša koje je odvodio u Had. Hermes je imao mnogo dece, a neka od njih su: Mirtil od Klimene, Polib od Htonofile i Autolik (Odisejev deda), od Filonide. Kao njegovi sinovi spominju se i Pan, Arpalik, Abder idr.

Ares-bog rata
Grčki bog rata, najstariji sin Zevsa i Here. Opisan je kao snažan, silnik i kao svaćalica.

Ares, bog koji je volio borbu, uvek se prikazuje sa šlemom, u ratnoj opremi, i spreman za borbu. Gde god je rat, krvoproliće ili neki oružani sukob, Ares je prisutan. To je bio razlog što ga ljudi nisu slavili i obožavali kao ostale bogove, pa se i gradovi koji bi ga smatrali svojim zaštitnikom, nigde ne spominju. Sin Zevsa i Here često je dolazio u sukob sa ostalim bogovima, pa čak i sa sopstvenim ocem.

Atina-boginja mudrosti


U grčkoj mitologiji, Atina (grčki: Ἀθηνᾶ, Athēnâ, ili Ἀθήνη, Athénē; dorski: Ἀσάνα, Asána; latinski: Minerva) je bila boginja civilizacije, tj. mudrosti, tkanja, zanata i disciplinovanije strane rata (nasilje i krvožednost su bili Aresov domen). Atinina mudrost prati tehničko znanje potrebno u tkanju, metalurgiji ali takođe uključuje i lukavost (metis) likova kao što je Odisej. Njoj su sveti sova i maslinovo drvo.

Prve priče o Atini govore o njoj kao o boginji ptica. Prvobitno je zamišljena kao boginja sa krilima, a čak je u nekim mitovima i sama bila ptica - sova. Zato i ne čudi zašto u mitovima koji su nastali kasnije Atinina poruka stiže preko orla, sokola i sl.

Atinina najbolja prijateljica je Nike, boginja pobede. Atina se pojavljuje kao zaštitnica mnogih grčkih junaka, uključujući Herakla, Odiseja i Jasona. Ona je i omiljena Zevsova ćerka, rođena iz njegove glave.

Ona se takode pojavljuje u mnogim legendamakao sto je ova o Odiseju...

Odisejeva lukavost i oštroumlje brzo su osvojili Atinu. Ona nije mogla da mu pomogne tokom njegovog putovanja iz Troje ka domu sve dok Odisej nije došao na obalu ostrva gde je princeza Nusika prala svoju odeću. Atina se pojavila u snu Nusike i rekla joj da pusti Odiseja da se vrati kući, na Itaku. Kada je Odisej stigao na Itaku Atina je izašla pred njega prerušena slagavši ga da se njegova žena Penelopa preudala, misleći da je on mrtav. Odisej je uspeo da prozre Atininu masku i laž i ona mu je tada pomogla da povrati svoje kraljevstvo.

Eol-bog vetrova
Eol je, prema grčkoj mitologiji, bog i gospodar vetrova; sin Posejdonov i Arnin. Živeo je u pećini na ostrvu Lipari u Eolskom arhipelagu, u kojoj je držao i iz koje je upravljao i zapovedao vetrovima.

Među Eolovim vetrovima najznačajniji su bili osmero braće Anemoi:
Boreas, siloviti sjeverni vjetar;
Notos, južni vjetar, topao i vlažan;
Euros, suhi istočni vjetar koji nosi lijepo vrijeme;
Zefiros, nježan i blag zapadni vjetar;
Kaikos, sjeveroistočni vjetar koji u rukama nosi masline;
Apeliotes, jugoistočni vjetar koji u rukama nosi zrelo voće;
Libos, jugozapadni vjetar zaogrnjen maglom;
Skiron, sjeverozapadni vjetar koji u ruci nosi urnu punu vode, uvijek spreman da je izlije na zemlju.

Sam Eol imao je šest sinova i šest kćeri koji su se međusobno poženili i porodili nove vetrove.

Kada je Odisej, na svom povratku iz Troje, pristao sa svojim brodom uz obalu Lipari, ugostio ga je Eol. Dirnut njegovom pričom o njegovom lutanju u potrazi za rodnom Itakom, odlučio mu je pomoći. Dao mu je mešinu u koju je zatvorio sve zle vetrove nepovoljne za plovidbu, a Zefiru, blagom zapadnom vjetru, naredio da ga prati na putovanju. Dok je Odisej spavao a njegovi brodovi plovili prema istoku, neki su njegovi saborci, verujući da se u mešini nalazi blago koje im je on zatajio, otvorili mešinu iz koje su izašli svi pobesneli vetrovi, uzrokovavši takvo nevreme koje je preživio samo Odisejev brod.

Hefest-bog vatre i kovackog zanata

Hefest - bog vatre i kovačkog zanata, jedan od sinova Zevsa i Here u grčkoj mitologiji.


Po jednom od mitova, pošto se umešao u svađu roditelja, Zevs ga u gnevu baca sa Olimpa na zemlju. Tom prilikom Hefest postaje hrom. Po predanju pao je na vulkansko ostrvo Lemno.

U Hefestovoj nadležnosti bili su zanati. On je napravio bogovima dvorove od bronze, skiptar i egidu Zevsu, srebrne lukove Apolonu i Artemidi, nakit Afroditi. U Ilijadi je opisano kako je na Tetidinu molbu skovao novo oružje Ahilu. Po Hesiodu, Hefest je od zemlje napravio prvu ženu Pandoru, a po Zevsovom naređenju prikovao Prometeja na kavkasku stenu. Taj motiv je upotrebio Eshil u tragediji Okovani Prometej.

Oženio se Afroditom, boginjom lepote i ljubavi. Jednom ju je uhvatio na delu u preljubi sa Aresom. Uhvatio ih je u nevidljivu mrežu i pozvao sve bogove za svedoke neverstva. Taj prizor, međutim, kod bogova izazove smeh. Ovu epizodu ispevao je u Odiseji slepi pevač na dvoru kralja Alkinoja.

Na atinskoj Agori nalazi se Hefestov hram, nešto stariji i bolje sačuvan od Partenona.

Artemida-boginja meseca i lova


Artemida, kćerka Zevsa i Lete, rođena je istog dana kada i njen brat Apolon. Od malena, zatražila je od svog oca Zevsa da ostane neudata, te je naoružana lukom i strelom, obilazila šume u društvu svojih omiljenih srna i jelena. Artemida je učestvovala u gigantomahiji, i tada, uz Heraklovu pomoć, ubila giganta Grationa.

Ona je bila osvetoljubiva boginja, koja je kažnjavala sve one koji bi pokazivali nepoštovanje. Istovremeno, štitila je lovce i neiskvarene ljude. Poznata je priča o njenoj osveti Niobi, Tantalovoj kćeri, koju je sprovela uz pomoć svog brata Apolona. Nioba se stalno hvalisala kako je rodila 14-oro dece, za razliku od Lete, koja je rodila samo njih dvoje. Kada su za to čuli Apolon i Artemida, odlučili su da se osvete za uvrede koja je naneta njihovoj majci, te su strelama poubijali svu njenu decu, Apolon mušku, a Artemida žensku. Još jedna žrtva osvete ove boginje, bio je i Aktjon, sin Aristaja i Nimfe Kirene, koji je tajne lova naučio od Kentaura Hejrona. Boginja je na njega bila besna, jer ju je jednom video dok se na nekom izvoru kupala naga. Njena osveta je bila surova. Njega je pretvorila u jelena, a besnilom je zarazila 50 njegovih pasa, koji su ga na kraju i rastrgli.

Ova boginja je najviše bila obožavana u planinskim i brdovitim oblastima. Najpoznatiji hram posvećen Artemidi bio je na Efesu, koji se ubrajao u jedno od 7 svetskih čuda starog veka. Takođe je bila i zaštitnica Amazonki, žene-ratnika, nezavisnih od muškaraca, koje su je obožavale.

Asklepije-bog lekarstva
Asklepije grčki (Ασκληπιός) lat. (Aesculapius) je u grčkoj mitologiji bog lekarstva kod starih Grka. Roditelji su mu bili bog Apolon i nimfa Koronida, a učitelj kentaur Hiron. Neki ga zovu Eskulap.

Asklepije je vladao sa medicinom, hirurgijom i lečenjem prirodnim travama, čak što više priča se da je mogao i mrtve da probudi. Imao je više svetilišta u staroj Grčkoj, a glavno je bilo u Epidauru u Argolidi. Tu su dolazili mnogi bolesni da nađu leka, prinoseći žrtve i noseći poklone kako bi dobili savete i lečenje. Znanja su prenosili Asklepijevi sveštenici, a sa oca na sina. Među njima je bio i danas najpoznatiji, Hipokrat sa Kosa. Njegova ćerka zvala se Higija, boginja zdravlja, po kojoj je higijena dobila ime.

Mit o Asklepiju sačuvan je u svim granama umetnosti. U književnosti ga pominje Homer, a u vajarstvu ga je ovekovečio Trazimides.

Dionis je stari grčki bog plodnosti, vegetacije, života, vina i uživanja. Bio je sin Zevsa i Semele, boginje iz Tebe. Etimologija imena se izvodi od reči Dio - gen. od Zeus i nysos - tračka reč za sina. U rimskoj mitologiji je predstavljan kao Bahus (otuda naziv bahanalije). Poznat nam je i pod drugim imenima, kao npr. Jahus ili Zagrej. Njegov kult se veoma razvio u staroj Grčkoj, naročito među mnogobrojnim sledbenicama poznatim kao Menade.


Dolazak na svet

Dolazak Dionisa na svet je donekle čudan, čak i za grčku mitologiju, pa izaziva teškoće u njegovu smeštanju unutar panteona grčkih bogova. Njegova majka je Semela, kći Kodmusa, sina kralja Fenikije i brata Evrope. Semela je smrtnica, ljudskog je roda, dok je otac Dioniza Zevs, kralj bogova.

Postoji nekoliko verzija priče o Dionisovom dolasku u postojanje, no zajednička svima je njegovo ponovno rađanje (uskrsnuće). To ponovno rađanje je i glavni razlog njegovog poštovanja u religijskim misterijima - smrt i uskrsnuće su bili elementi mističkog otkrivenja.

Jedna od priča o Dionisu (iz orfičkih himna) govori kako je Hera, Zevsova žena, ljubomorna na dete koje nije bilo njeno poslala Titane da ga rastrgaju. Oni su dete namamili igračkama i rastrgali ga na komadiće, i gotovo celog pojeli pre nego što ih je Zevs uspeo rasterati svojom božanskom grmljavinom. Jedini deo koji je spašen bilo je njegovo srce. Zevs je srce usadio u utrobu Semele i Dionis biva ponovno rođen.

Dionisove orgije u Grckoj

Dionisove pomahnitale i orgijastičke svetkovine nikada nisu potpuno prihvaćene u staroj Grčkoj, a u nekim gradovima-državama (polisima) su bile zabranjene. Poznat je pokušaj tebanskog kralja Penteja da zabrani obožavanje Dionisa. Kralj je, prema predanju, pokušao da baci Dionisa u tamnicu, ali su lanci spali sa njega a zatvorska vrata nisu mogla da se zatvore. Dionis je onda obećao Penteju da može lično da posmatra tajne ritualne na planini blizu grada, ali samo ako se preruši u ženu. Kralj je odmah pristao, i prerušen u ženu, posmatrao je Menade sakriven na drvetu. Ali, Menade su ga uskoro otkrile i u fanatičnom ludilu pomislile da je lav, te su ga rastrgle na komade. Njegova majka Agava, koja je bila jedna od vodećih Menada, shvativši na svoje užasavanje šta su učinili, napustila je Tebu i otišla u svojevoljno izgnanstvo.

U spisu "O vrlinama žena", Plutarh iznosi kako su jedared u noćnom mahnitanju zalutale tebanske Tijade i ne znajući došle u Amfisu, gde su od umora i nikako ne dolazeći k sebi spustile se na trg i zaspale. U strahu da im se što ne dogodi, jer je grad zbog ratnog stanja bio pun vojnika, Amfišanke pohitaše na čaršiju, stadoše u krug oko zaspalih Tijada i čuvahu ih tako dokle god su spavale. A kad se probudiše, nađoše im se pri ruci, okrepiše ih jelom i ispratiše ih do granice.

Dionisove orgije u Rimu

Nepokorni Dionis je zadao Rimljanima prilično nevolja. Ovaj bog plodnosti, vina i uživanja nije bio prigodno božanstvo ni za sve Grke ali su Rimljani još više bili uznemireni njegovim orgijastičkim svetkovinama. Rimski senat je 186. pne. doneo oštar zakon protiv bluda i Dionisovih sledbenika i sledbenica. Nekoliko hiljada ljudi je pogubljeno pre nego što je kult Bahusa, boga vina, odbacio date aspekte Dionisa kojima su se zvaničnici usprotivili. Ovaj primer dobro oslikava proces kojim su grčka i rimska mitologija spojene u 2. veku p.n.e.

Demetra-boginja zitnih polja

Demetra sa klasjem žita ispred žrtvenika - crvenofiguralna kupa (oko 450. g. pne) Brisel, Kraljevska biblioteka

Demetra je jedna od 12 vrhovnih bogova, koji su živeli na Olimpu. Ona je boginja žitnih polja, i u Staroj Grčkoj je bila veoma poštovana, naročito od strane žena, jer u oblasti nije bilo tako razvijena poljoprivreda, a ni uopšte u celoj tadašnjoj Staroj Grčkoj.

Danas su poznati mnogi mitovi i priče o Demetri, ali je definitivno najpoznatija priča o njoj i njenoj ćerki-Persefoni. Demetra i Persefona su tokom Persefoninog odrastanja bile nerazdvojne, i Demetra ju je obožavala. Međutim, jednog dana, dok je Persefona bila na nekoj livadi, zemlja se otvorila i bog podzemlja, Had, povuče je dole sa sobom. Ovaj događaj ima i u pozadini jednu priču o raspravi Zevsa i Hada i njihovom dogovoru, u kojem je i sama Persefona bila uključena, jer se Had bio zaljubio u nju.

Inače, nakon što je Demetra saznala šta se desilo, takav je gnev i tuga obuzme, da za vreme njenog tugovanja, nijedno žitno polje nije ništa rodilo, kao da je čitava priroda tugovala sa njom. Videvši da ovako neće moći dugo, Zevs odluči da načini sporazum između Demetre i Hada. Odlučeno je da 8 meseci Persefona provodi sa svojom majkom, a 4 sa Hadom.

Od tada u narodu u Grčkoj postoji verovanje da dok je Persefona sa Demetrom, žitna polja rađaju i daju ogromne prinose. Ali kada se Persefona vrati kod Hada, onda 4 meseca sve odumire...

Demetrini simboli su klas, narcis i bubamara, dok joj je roda najomiljenija ptica.

Kron (Saturn) – (grčki: Κρόνος), vladar Univerzuma i vođa Titana. Kron je bio najmlađi sin Urana i Geje, a po Diodoru sa Sicilije bio je najstariji sin.

Kron je oženio sestru Reju i bio je otac Hestije, Posejdona, Hada, Demetre, Here i Zevsa.

Kron je bio bog neba i vođa bogova Univerzuma, pošto je zbacio svog oca Urana. Uran je ostao bez moći kada ga je sin kastrirao. Kron je bio i bog poljoprivrede i plodnosti. Rimljani su ga identifikovali sa Saturnom, rimskim bogom poljoprivrede.

Kada je njegov otac Uran utamničio njegovu braću Storuke divove i Kiklope u Gejinom telu, njegova majka je trpela velike muke. Geja je zamolila svog najmlađeg sina da ih oslobodi. Kron, koji je bio najsnažniji i najlukaviji od Titana, saglasio se da joj pomogne, odsekao je Uranove genitalije srpom i bacio ih u more.

Zbacivši Urana Kron je postao vrhovni vladar Univerzuma. Delio je vlast sa Titanima. Kron je zamenio Urana kao boga neba. Za vreme svoje vladavine, Kron je stvorio ljude, i taj period se označava kao Zlatno doba, najmiroljubivije vreme čovečanstva.

Umesto da oslobodi Storukog diva i Kiklope, držao ih je zatvorene u Tartaru, najdubljem delu podzemlja. Uvređena što joj sin nije oslobodio ostalu decu, Geja je prorekla da će ga njegovi sinovi zbaciti s vlasti.

Bojeći se da će doživeti istu sudbinu kao i njegov otac, Kron je gutao svu svoju decu posle rođenja. Reja je uspela da prevari svog sina tako što mu je umesto poslednjrg rođenog sina, Zevsa, dala da proguta kamen. Kron je progutao kamen, a Reja je tajno poslala Zevsa na Krit, gde je on odrastao.

Kada je Zevs odrastao, Reja je prevarila Krona i dala mu da popije neko sredstvo za povraćanje zbog čega je on ispljunuo svu decu koju je progutao. Započeo je rat između Krona i drugih Titana sa mladim bogovima. Mladi bogovi su poznati kao olimpijski bogovi. Kron i Titani su pobeđeni kada je Zevs pozvao u pomoć Storuke divove i Kiklope koje je oslobodio iz Tartara. Većina muških Titana je bačena u Tartar, a Zevs je postao vrhovni vladar Univerzuma.

Afrodita-boginja ljubavi i lepote

O Afroditi, boginji lepote i ljubavi, postoje dve različite verzije vezane za njeno rođenje. Prva verzija je već spomenuta, da je ona kćerka Zevsa i Diona, dok je prema drugoj, rođena iz sperme boga Urana, kada su njegove genitalije, pošto ga je Kron kastrirao, pale u more. Tako je iz morske pene `izronila` Afrodita, a Zefir je prvo poneo da Kitere, a zatim je ostavio na obalama Kipra. Afrodita je štitila ljubav i sve zaljubljene, dok joj je najdraža zabava bila da natera bogove da se zaljube u smrtne žene. Volela je da pravi mnoge intrige, da bogove baca u ljubavne zagrljaje, naročito Zevsa, koji je svaki čas bio umešan u neku ljubavnu peripetiju.

Međutim, ni ona sama nije mnogo zaostajala svojim avanturama. Iako je bila udata za hromog boga Hefajsta, bila je u ljubavnoj avanturi i sa Arejom. Pikantni događaji koji su pratili tu ljubav, prema Homerovom opisu iz Ilijade, dešavali su se sledećim redosledom. -Hefajst je saznao od boga Helija, koji sve vidi, da ga žena vara sa Arejom, i odlučio je da im namesti svoju igru. Plete jednu magičnu, veoma zamršenu i nevidljivu mrežu, i saopštava im da odlazi na ostrvo Limno.

U toku večeri, kada je Arej došao u Afroditin krevet, na zakazani ljubavni sastanak, pojavio se Hefajst i zarobio ih svojom mrežom u kritičnom trenutku, da nisu mogli da se pomere. Odmah je pozvao sve bogove sa Olimpa, sa Zevsom na čelu, da im se požali. Boginje su se postidele tog sramnog događaja i izbegle su odlazak, dok su bogovi bili oduševljeni. Apolon je, čak, smejući se dobacio Hermesu, kako je Hefajst, iako hrom, veoma uspešno uspeo da ih uhvati na delu, i da Areja dovede u tako neprijatan položaj, u kojem su ga zatekli i videli svi bogovi. Apolon je upitao Hermesa da li bi on voleo da doživi takvu bruku. Na to, uvek dovitljivi Hermes, odgovorio mu je, da bi voleo da bude na Arejevom mestu i u Afroditinom zagrljaju, makar ga videli ne samo svi bogovi, nego i boginje zajedno sa njima. I tako se, ovaj događaj, po opisu Homera, razrešio uz sveopšti smeh bogova. Afroditine veze sa Arejem rodili su se Eros, Dejmo, Fob i Harmonija.

Afroditin omiljeni cvet je bila ruža, dok je njene kočije vukao par golubova, ptice koje je najviše volela.

Mojre (Suđaje) su u grčkoj mitologiji boginje sudbine. Rimljani su ih nazivali Parkama. Prema legendi, Suđaje su bile tri sestre, a zvale su se Klota, Lahesa i Atropa. Starije su od većine bogova, ali je njihovo porijeklo nejasno. Vjeruje da su bile ćerke Ereba, vječne tame, i Nikte, boginje noći, prva dva božanstva koja su nastala iz Haosa. Njihov zadatak je bio da određuju sudbinu svakog čovjeka. Kad bi se rodio, svaki čovjek je kod Suđaja dobijao nit svog života. Klota je rasprijedala tu nit, Lahesa ju je razmotavala, a rastom najmanja, ali najstrašnija Atropa je tu nit presijecala. Tada bi čovjek umro.

Nika-boginja trijumfa i pobede

Nika (grč. Νίκη) u grčkoj mitologiji je boginja trijumfa i pobede. Ona je kći Titana Palanta i personificirane boginje Stiks. Njen pandan u rimskoj mitologiji je Viktorija.

Kao boginja ratne pobede, prikazivana je uz Zevsa, Atinu i Aresa, a kao boginja pobede u takmičenju, prikazana je kako ovjenčava pobednika muzičko ili atletskog takmičenja. Bila je na Zevsovoj strani u Titanomahiji, zajedno sa svojim ocem Palantom i dedom Okeanom, a takođe je podržavala Zevsa kad je svrgnuo svoga oca Hrona.

I ona je sama mogla vrlo brzo trčati i leteti, zato je prikazivana s krilima. Prikazivana je kao predivna djevojka, a glavu joj je često ukrašavao pobednički venac ili palmino lišće. Spartanci su je prikazivali u lancima tako da ih ne bi nikad, kao personifikacija pobede, napustila.

Ahil

Ahil, Ahilej ili Ahiles (gr.Άχιλλεύς) u grčkoj mitologiji sin kralja Peleja i boginje Tetide, glavni junak Ilijade i, ujedno, najveći grčki junak. Boreći se sa Trojancima izgledao je „kao požar u suvoj borovoj šumi“. Kad mu je sudbina dala da bira, umesto dugog i neslavnog, odlučio se za kratak i slavan život. Ubio je u dvoboju Hektora, princa Troje, zato što mu je ovaj, pre toga, ubio najboljeg prijatelja, Patrokla. Gnevan, vukao je neprijateljev leš oko zidova grada kroz prašinu i stišao se tek kada je pred njega došao stari kralj Prijam, otac Hektorov, da ga moli za telo svog sina.

Pred kraj rata poginuo je od otrovne strele koja ga je pogodila u petu (njegovo jedino ranjivo mesto), a koju je odapeo Paris, Hektorov brat. Peta je bila njegovo jedino ranjivo mesto zato što ga je njegova majka, Tetida spuštajući ga u reku Stiks, kako bi postao nepobediv, držala za petu.

Čak se i danas koristi izraz „Ahilova peta“ za nečije ranjivo mesto.

herakle
Херакло (грч. Ἡпακλῆς, Хêраклễс) био је полубог, син врховног бога Зевса и смртнице Алкмене. У римској митологији звао се Херкул.Хераклово грчко име настало је од речи Ἥпα + κλέος = Херина слава, а то је име добио да би се умањио Херин бес.
Хера је била Хераклова помајка и његов непријатељ. Зевс је оплодио Алкмену, смртницу у обличју њеног мужа Амфитриона. Исте се ноћи вратио и њен муж, те су такође спавали заједно. Стога је Алкмена занела два дечака. Хера је натерала Зевса да се закуне да ће дечак који се роди те ноћи члану Персејеве куће бити велики краљ. Кад је Алкмена била трудна с Хераклом, Хера је покушала спречити порођај завезавши Алкменине ноге у чвор да би успорила пород. А потом је убрзала Еуристејево рођење. Херу је преварила Галантида, Алкменина слушкиња, рекавши да је Алкмена већ родила дете. Хера је Галантиду претворила у ласицу. Алкмена је потом родила полубога Херакла и смртника Ификла. Херакла је назвала Алкид, а касније је назван Херакло, у преводу Херина слава, да би ублажили Херин гњев.

Док је Херакло био дете, Хера је послала две змије да га убију док је лежао у колевци. Херакло је задавио сваку змију једном руком, а потом га је његова дадиља пронашла да се игра њима као да су играчке.

Једна прича говори да је Зевс преварио Херу да доји Херакла. Кад је она открила ко је дијете, бацила га је са својих груди, а млеко се просуло небом и створило Млечни пут.

Након што је убио свог учитеља музике лиром, послан је да чува стоку на планину са својим очухом Амфитрионом. Онде су га посетиле две нимфе - Ужитак и Врлина - понудивши му угодан, али лагодан живот или тежак, али славан живот. Херакло је изабрао потоње. Један од његових изазова поставио му је краљ Теспије који је хтео да убије китеронског лава. Као награду, краљ му је понудио прилику да оплоди његових 50 кћери. Наводно је то Херакло учинио у једној ноћи.

Касније је у Теби оженио његову кћер Мегару. Но, Хера је довела Херакла до напада лудила па је он убио своју децу. Након што је схватио што је учинио, побегао је делфијској пророчици. Хера је контролисала пророчицу која му је наредила да служи краљу Еуристеју дванаест година и изврши сваки задатак који му он зада. Херакло је као услов за долазак на Олимп (и бесмртност) требао извршити дванаест задатака, које му је постављао краљ Еуристеј.

Jason i Ikar

Jason (grčki: Ιάσων, etrurski: Easun) je heroj iz grčke mitologije koji je predvodio Argonaute u potrazi za zlatnim runom. Otac mu je bio Eson, zakoniti kralj Jolka.

Ikar

Ikar , (grč. Ικαρoσ) sin Dedalov, u grčkoj mitologiji. Sa ocem se spasao iz ropstva na Kritu, pomoću krila napravljenih od voska, ali pošto se u letu previše približio suncu, krila su mu se otopila i on je pao u more. Po njemu je jugoistočni deo Egejskog mora nazvan Ikarsko more.

Menelaj

Menelaj vraća Jelenu, detalj sa atičke vaze s crvenim figurama, oko 450 pne.–440 pne., pronađene u Gnatiji (danas Egnacija, Italija).



Menelaj (grčki: Μενελαος) - spartanski kralj, sin kralja Atreja iz Mikene i Aerope, brat Agamemnonov, muž lepe Jelene, zbog koje je otpočeo Trojanski rat.

Atreja je ubio njegov nećak, Egist, koji je preuzeo tron u Mikeni i vladao njome zajedno s ocem Tijestom. Za to vreme su Menelaj i njegov brat, Agamemnon, kao izbeglice živeli kod Tindareja, kralja Sparte, čije su kćerke Jelenu i Klitemnestru oženili. Jelena i Menelaj imali su jednu kćer, Hermionu.

Menelaj je nasledio Tindareja, (čiji su sinovi, Kastor i Poluks postali bogovi), a Agamemnon je, uz bratovljevu pomoć, zbacio Egista i Tijesta i povratio tron svoga oca. On je proširio svoju državu osvajanjima i postao najmoćniji vladar u Grčkoj.

Kada je došlo vreme da se Jelena, Tindarejeva kćer uda, mnogi grčki kraljevi i prinčevi su došli da je prose ili su slali emisare da to učine u njihovo ime. Među takmacima bili su Odisej, Menestej, Ajaks veliki, Patroklo i Idomenej, ali je Menelaj bio favorit, iako se, po nekima, nije pojavio lično već ga je predstavljao brat Agamemnon. Svi sem Odiseja doneli su bogate darove.

Tindarej nije želeo da primi ni jedan poklon, ali nije smeo ni da odbije prosce iz straha da zbog toga između njih ne izbije svađa. Odisej je obećao da će rešiti problem na zadovoljavajući način ako mu Tindarej pomogne da dobije za ženu Penelopu, Ikarijevu kćerku. Tindarej se spremno saglasio i Odisej je predložio da se, pre nego što se donese konačna odluka, svi prosci zakunu najsvečanijom zakletvom da će braniti izabranog Jeleninog muža protiv bilo kog neprijatelja. Ovo lukavstvo je uspelo i Jelena i Menelaj su se venčali. Posle Tindarejeve smrti, Menelaj je postao kralj Sparte, jer su jedini muški naslednici, Kastor i Poluks poginuli i uzdignuti na Olimp.

Nekoliko godina kasnije, Paris, trojanski princ, je došao u Spartu i oteo Jelenu, koju mu je boginja Afrodita obećala za ženu (videti: Parisov sud). Paris se sa Jelenom vratio u Troju, iako se predanja razlikuju u tome da li je ona otišla svojom voljom, jer je bila zaslepljena Afroditinim moćima. Ova priča je opisana u četvrtoj knjizi Homerove Odiseje.

Menelaj je pozvao ostale prosce da ispune svoje obećanje i tako je počeo Trojanski rat. Gotovo svi grčki junaci su učestvovali u ratu, ili napadajući Troju s Menelajem, ili je braneći od njega.

U Ilijadi se kaže da se Menelaj hrabro borio, čak je bio i ranjen, a proslavio se kada je spasio Patroklovo telo koga je ubio Hektor. Iako je opisan kao mudar i pravedan vladar, imao je običaj da se ponaša nepromišljeno u odsutnim trenucima.

Za vreme rata, Menelajev nosač oružja bio je Eteonej. (Odiseja IV, 22, 31.)

Pošto su Grci pobedili Trojance, Jelena se vratila u Spartu s Menelajem (mada je posle Parisove smrti bila udata za njegovog brata, Deifoba, a Menelaj je i njega ubio). Po nekim verzijama, Menelaj je neko vreme ostao na dvoru kralja Poliba iz Tebe.

Prema Odiseji, oluja je Menelajevu flotu na povratku kući odnela na Krit i u Egipat, odakle nisu mogli da otplove jer nije bilo vetra. Menelaj je morao da uhvati Proteja, morskog boga da bi saznao kakvu žrtvu treba da prinese da bi obezbedio miran povratak kući. Protej je takođe rekao Menelaju da mu je sudbina odredila da će posle smrti boraviti u Jelisejskim poljima. Menelaj se s Jelenom konačno vratio u Spartu.

Posle Menelajeve smrti, njegov nezakoniti sin Megapent je poslao Jelenu u progonstvo.

Minos
Minos je bio legendarni kralj Krita. Roditelji su mu Zevs i Evropa. Minoanska civilizacija je bila imenovana po njemu. Sa svojom ženom Pasifejom imao je brojne potomke, od kojih je najpoznatija Arijadna.

Za Atinjane on je bio okrutni i bezdušni tiranin koji je žrtvovao živote njihove dece Minotauru koje je Atina morala svake godine poslati - 7 mladića i 7 devojaka. Na svom dvoru je držao Dedala i Ikara. Nakon što je Dedal napravio lavirint, Minos je dao da se zatvore u jednu kulu odakle su pobegli odletevši, prilikom bega Ikar se utopio. Tražeći Dedala, našao je smrt na Siciliji na dvoru kralja Kokalusa, gde ga je kraljeva kćer zalila kipućom vodom i ubila.

Nakon smrti postao je jedan od sudija u Hadu, zajedno sa bratom Radamantisom i Ajakosom. Donosio je konačnu odluku gde će ići duša pokojnika.

Penelopa
Penelopa – (grčki: Πηνελοπεια), žena Odiseja, kralja Itake. Bila je kćerka Ikarija, brata kralja Tindareja iz Sparte. Majka joj je bila Periboeja. Penelopa je bila blizak rod Jeleni i Klitemnestri, koje su bile kćerke Tindarejeve.

Tindarej nije zaboravio mudar Odisejev savet, kada se njegova kćerka Jelena udavala (vidi: Jelena) i zato je pomogao Odiseju da dobije ruku svoje nećake Penelope. Nagovorio je brata da organizuje trku između prosaca. Odisej je bio poznat po hitrosti i pobedio je u trci. Oženio je Penelopu i neko vreme su ostali u Sparti, pre nego što je Odisej odlučio da se vrati u svoje kraljevstvo, na Itaku.

Ikarije se protivio odlasku svoje kćeri jer ju je mnogo voleo. Penelopa je bila pred teškom odlukom: da ostane s ocem ili da ode s mužem. Prekrivši lice velom, odlučila je da ode s Odisejem.

Penelopa je Odiseju rodila sina Telemaha, koji je još bio dete kada je Odisej otišao u Trojanski rat. Odisej je nevoljno krenuo u rat, jer je znao za proročanstvo da se neće vratiti kući sledećih dvadeset godina.

Za razliku od svojih rođaka Jelene, Klitemnestre i Timandre, Penelopa je bila verna svome mužu. Kažu da se Afrodita naljutila na Tindareja jer joj nije prineo žrtve i da ga je kaznila tako što su sve tri njegove kćeri postale preljubnice. Za vreme Odisejevog odsustva, mnogi prosci su se skupili u Odisejev dvor želeći Penelopu za ženu. Oni ih je sve odbila, ali ih nije mogla oterati iz dvora. Kada se Odisej vratio pobio je sve njene prosce

Sizif
Sizif je heroj iz grčke mitologije poznat po personifikaciji uzaludnog posla. Naime Sizif je bio osuđen da veliku kamenu gromadu gura uz planinsku strminu kako bi ga postavio na vrh. No, svaki put kada bi se primaknuo vrhu, kamena kugla bi mu izmaknula i sunovratila se u podnožje brda. Sizif je tako pokušavao, iznova i iznova, ali bez uspeha.Naime,Sizif je bio kaznjen jer je bio veoma lukav i varao je ljude.Dok je Sizif bio u podzemnom svetu na Korint stize njegov suparnik,jedini koji ga je bio dostojan,Autolik.On je bio sin Hermesa,boga vesnika,ali i boga lopova i prevaranata.Posle dugih prepirki,Autolik je Sizifu priznao da je lukaviji i ponudio mu ćerku za zenu.Njih dvojica su bili ubeđeni da će iz te veze nastati najlukaviji čovek na svetu.Tako i bi.Rodio se Odisej koji je prevazisao i svog oca.

Zeus:Otac bogova i ljudi!

Njegovo oružje je bio grom.Imao je jednu suprugu Heru ali i bezbroj drugih ljubavi.Voleo je i stitio svoju decu.Voleo je pravdu.Nije bio samo tužilac i sudija već je saosećao sa svačijim bolom i uvek je pokušavao da nesrećnima olakša patnju i pravedno presudi.Imao je harizmu,bio je mudar i imao osećaj za pravdu.

Posejdon,bog mora

Najpoštovaniji na Olimpu!
Uživao u ljubavi sa raznim boginjama ali i smrtnicama.Imao je mnogo dece.

Apolon,bog svetlosti muzike i proricanja.

Bio je hrabar,visok,prelep ,skladno građen i imao bujnu kosu.Zbog ovakvog izgleda imao je bezbroj avantura sa nimfama a voleo je i lepe muškarce..
Pored ovih osobina bio je i dobar ratnik i vrlo vešt strelac.

Hermes,bog trgovine i proricanja,pismonoša bogova i pratilac duša.

Bio je lukav i dovitljiv bog.Izumeo je liru.Smatran bogom trgovine , lopovluka i glasnikom bogova.Imao je mnogo dece.

Arej,bog rata
Voleo borbu i uvek za borbu bio spreman.Ljudi ga zbog toga nisu mnogo voleli ni slavili.Često je dolazio u sukob sa drugim bogovima pa čak i sa svojim ocem.
Imao je prelepe žene i mnogo dece.

Hefajst,bog vatre i zanatstva

Stvarao nakit i ukrase,skiptre ,prestole i amfore.Bio je veoma snažan.Imao je izuzetno jaka ramena i ruke dok su mu noge bile slabe.Nije bio naročito lep ali su mu društvo uvek pravile prelepe žene.

Hera

Hera-poštovana Zeusova supruga ,zaštitnica braka i udatih žena.Kažnjava neverstvo i surovo se sveti ljubavnicama svoga muža.
Hera je obožavana i slavljena u celoj Grčkoj.Najvažnija procesija koja je organizovana u njenu čast,predstavljala je sećanje na njeno i Zeusovo venčanje.

Atena

Boginja mudrosti i boginja rata koja nije bila ratnički raspoložena.Mudra i pametna ,pomgala heroje a ljubav prema njima nije podrazumevala ništa erotsko.Ostala je zuvek devica.
Pomagala zanetlije,Grke i naučila žene da pletu.Pominjana kao ''Atena-Palada''-mlada devojka.Nju su krasili:razumni i razložni saveti,blago ponašenje i mudre procene i odluke.Posvećen joj je Partenon.
Grad Atina nosi ime po njoj.To je zaslužila pobedivši Posejdona koji je udarajući o kamen izazvao da potekne voda,a ona udarajuci nogom o zemlju ,rast maslinovog drveta-simbol mira od davnih vremea.

Demetra

Boginja žitnih polja,plodnosti ,boginja koja je učestvovala u stvarajnu sveta.
Demetrini simboli su:klas,narcis ,bubamara i ptica.
Imala je ćerku Persefonu,koju je oteo Had i odvukao u podzemni svet.Ona je pošla u potragu za njom.Kada je pronašla ,zahtevala je da se vrati sa njom.Lukavi Pluton je pristao ali je pre toga naterao da pojede zrno nara što je bilo dovoljno da je veže za podzemni svet.Od tada je ona provodila 4 meseca sa njim a 8 meseci sa svojom majkom.Za vreme od 4 meseca kada je ona sa njim priroda je mrtva...ostalih 8 meseci kada je sa svojom majkom , u prirodi postoji vegetacija.

Artemida

Kćerka Zeusa i Lete.Boginja lova i meseca.Zatražila od svog oca da ostane neudata i naoružana lukom i srelom obilazile šume u društvu svojih omiljenih jelene i srna.Bila je osvetoljubiva boginja,kažnajvala je sve one koji bi pokazivali nepoštovenje a štitila lovce i neiskvarene ljude.Bila je naročiti obožavana u planinskim i brdovitim predelima.Najpoznatiji hram njoj posvećen bio je na Efesu.Bila je zastitnica Amazonki i žena -ratnika.

Afrodita

Boginja ljubavi i lepote.Jedna od verzija kako je ona rođena je da je rođena iz morske pene.Zaštitnica ljubavi i zaljubljenih a glavna zabav joj je bila da natera bogove da se zaljube u smrtne žene.Volela je da pravi intrige ,da bogove baca u ljubavne zagrljaje ,naročitio Zeusa koji je stalno bio umesan u neku ljubavnu peripetiju.Ni ona sama nije izostala za svojim avanturama.Bila je udata za hromog boga Hefajsta ali je bila i u ljubavnoj vezi sa Arejom.Ova pikanterija je opisana u Ilijadi.A opis ide otprilike ovako:Saznao je Hefajst da ga ona vara.Ispleo je mrežu i rekao da odlazi na ostrvo Limo.
Međutim ,u toku večeri kada je Aris došao u Afroditin krevet pojavio se Hefajest i zarobio ih svojom mrežom.Odmah je pozvao sve bogove i boginje da im se požali.Počeli su da prave šale na račun toga da ih je i ako hrom Hefajst uspeo da uhvati na delu.Apolon je pitao Hermesa da li bi voleo da do doživi takvu bruku?Hermes je odgovorio da bi voleo da bude na Arejevom mestu i u Afroditinom zagrljaju pa makar ga tri puta vezali i makar ga videli ne sami bogovi nego i boginje zajedno sa njima.Tako se ovaj događaj po opisu Homera završio sveopštim smehom.
Afrodita je volela i druge muškarce.Njen omiljeni cvet je ruža,a od ptica je najviše volela golubove.

SPARTA

Opasnost od Persije 480. godine pre Hrista ujedinila je helenske gradove u odbrambeni savez u kojem je prvenstvo pripalo ratničkoj Sparti. Bitkom kod Mikale 479. Persijanci su konačno proterani iz Helade i od tada želje članica saveza postaju različite - Atina je želela nastavak rata, a Sparta je sanjala mir.

Kralj Leotihida, Spartanac koji se nalazio na čelu savezničkih pomorskih snaga, povukao je svoje brodove 478. godine. Smatrao je da je rušenjem mosta preko Helesponta opasnost od varvara otklonjena i da je ratni cilj ispunjen.

Povlačenje
Spartanci, ipak, nisu potpuno istupili iz saveza već su poslali Pausaniju da bude novi vođa flote. Ovaj vojskovođa, pobednik kod Plateje, bio je bratanac legendarnog kralja Leonide i tutor njegovog maloletnog sina kralja Pleistarha. Opisan je kao grub i surov vođa. Saveznici su se žalili da je uveo telesne kazne, da je najveći deo plena zadržavao za sebe, ali i da se oblačio i ponašao kao Persijanac. Neki nezadovoljnici su čak pokušali da potope njegov brod i da ga ubiju. Nisu uspeli, ali to je nateralo Spartance da ga povuku iz flote i Sparta zvanično istupa iz saveza.

Pohod na vlast
U Lakedemonu, period posle grčko-persijskih sukoba obeležavaju politička previranja i veliko nezadovoljstvo, kako potlačenih helota tako i mnogih Spartijata. Društvo ove zemlje nije više bilo društvo koje su, u šestom veku, opisivali pesnici. Moć eforata, koji nije stvorio Likurg, neprestano je jačala i mnogi su se bunili zbog toga.

To nemirno doba želeo je da iskoristi i Pausanija. On je znao je da nikada ne može postati pravi vođa Sparte dok važi Likurgov ustav. Zbližio se sa ostrakovanim Temistoklom i počeo je da priprema politički prevrat nalazeći sledbenike među siromašnim Spartancima i helotima.
Spartanska vlada nije mogla mirno da posmatra njegovu delatnost i optužila ga je zbog saradnje sa Persijom. Osuđen je na smrt, ali pre nego što su ga uhvatili jedan efor mu je javio presudu i savetovao ga je da se skloni u hram. Po svim zakonima bilo je zabranjeno ubiti čoveka u kući bogova.

Pausanija se sklonio u hram Atine Halkiokos. Kako ne bi prekršili zakon, njegovi gonioci ga nisu napali, ali su zazidali vrata i prozore. Ulovljeni ratnik, pobednik kod Plateje, osvajač Vizanta i Helesponta, bez vode i hrane nije mogao dugo da opstane. Posle nekoliko dana je klonuo, a neprijatelji su ga izneli ispred hrama gde je i preminuo kao poslednji otpadnik.

Zamljotres
Uklanjanjem Pausanije sukobi među Spartijatima prestaju, barem neko vreme. Postojale su i druge opasnosti. Stalna su bili heloti, ali i Atinjani su postali previše moćni.
"Sparta treba da vodi, ne da prati", verovali su Lakedemonjani. Zato su planirali napad na Atiku i podstakli su Tasos, koji je bio deo atinske pomorske imperije, da 465. godine pre Hrista podigne ustanak.

Kada je buknuo ustanak oni nisu bili u stanju da pomognu. Peloponez je pogodio jak zemljotres, mnoge kuće bile su srušene i heloti su to iskoristili. Munjevito su se naoružali i napali grad Spartu. Jedino zahvaljujući mudrosti kralja Arhidama Spartanci su uspeli da se odbrane. On je na vreme postrojio moćne spartanske hoplite u bojni red i reagovao je kako treba.
Ipak, ustanak nije ugušen. Heloti su se utvrdili na planini Itomi, a Lakedemonjani nisu bili vični opsadama, pa se rat se odužio.

Ratovi
Kada su uspeli da skrše otpor na Itomi Spartanci su dozvolili pobunjenicima da izađu iz Lakedemona. To su iskoristili Atinjani i naselili su ih u Naupaktu, gradu na najužem delu Istma. Ovim potezom i saradnjom sa Megarom Atinjani su zagradili Spartancima prolaz u Srednju Grčku i još više isprovocirali iskusne ratnike. Kralj Nikomed je 457. sa 11.500 hoplita prešao Istam i ulogorio se kod Tebe. Atinjani i Tesalci su im izašli u susret sa još više hoplita - bilo ih je 14.000. Međutim, u sukobu kod Tangare iskustvo Lakedemonjana bilo je presudno. Spartanci su pobedili, ali su se vratili na Peloponez i posle nekih manjih akcija potpisano je primirje.
Već 447. počeli su novi sukobi. Spartanci su ponovo ušli u Srednju Grčku pod izgovorom da žele da pomognu Delfima, ali započeli su novi rat. Pridružile su im se i mnoge druge države i Atina nije imala snage da im se suprotstavi. Prema mirovnom sporazumu koji su potpisali na molbe Atinjana interesne sfere dva polisa su razgraničene. Ipak, ovo je značilo da je imperijalna moć Atine skršena, ali ne potpuno. Očekivao se novi rat.


Sparta - Povratak slavnih

Posle neuspešnih Agisovih reformi onima koji su želeli da Sparta ponovo postane sila od koje drugi zaziru, sve je izgledalo beznadežno. Dugovi jesu bili oprošteni, ali zemlja nije ponovo podeljena. I od nedovršenih reformi koristi su imali samo bogati oligarsi kojih je sada bilo još manje nego pre Agisovog dolaska na vlast. Ipak, nada je došla odakle je niko nije očekivao - iz kuće kralja Leonide II.

Ženidba

Kada je kralj Leonida ubio svog suvladara i najljućeg protivnika Agisa i njegovu majku, nije želeo da se na isti način osveti Agisovoj ženi Agijati. Pošto je bila naslednik velikog imanja rešio je da je oženi svojim sinom Kleomenom. Nije mu smetalo to što je dečak premlad za brak i što Agijata nije želela da se ponovo udaje. Sila je bila na njegovoj strani.

Međutim, ispostavilo se da mladi Kleomen nije želeo da se prema svojoj ženi ponaša bahato i surovo. Čak naprotiv. Bio je nežan i oni su se zavoleli. Agijata mu je često govorila o Agisovim idejama i ukazivala mu na šta je nekad najmoćnija država Helade spala. I ideja o podeli zemlje i njemu je delovala kao jedino logično rešenje.

Na tronu

Posle smrti kralja Leonide 235. godine pre Hrista Kleomen stupa na kraljevski presto. Naravno, po starom spartanskom običaju, on je imao suvladara iz dinastije Europontida, a vlast su mu ograničavali efori i geruzija. Zato i nije mogao odmah da sprovede svoju reformu već je želeo da prvo stekne ime kao ratnik.

Krenuo je na sever Peloponeza u rat protiv Ahajskog saveza. I u početku je imao zavidan uspeh. Njegova vojska zauzela je grad Metidrij, a zatim je, kod Palacija, pozvao vojskovođe Ahajskog saveza na borbu. Njegova samouverenost oduševila je Arata, vođu Ahajaca, i on je rešio da se povuče, uprkos brojnoj nadmoći. Ovo je imalo veliki odjek u grčkom svetu. Pogotovo u Sparti. Stanovnici Lakedemona setili su se stare izreke da Spartanac ne pita koliko ima protivnika već gde su oni.

Reforme

Iako Kleomenovi vojni uspesi nisu bili toliko veliki koliko se to na prvi pogled činilo, njegova slava u Lakedemonu je porasla. I kada se vratio u svoj grad, on je rešio da poveća svoju vlast. Prvo što je uradio bilo je ukidanje eforata. Četvoricu od petorice efora je ubio i sam je preuzeo njihove dužnosti, pozivajući se na Likurgov ustav, u kome nije bilo pomena o ovoj instituciji. Zatim je ukinio i geruziju, veće staraca, svog suvladara Arhidama V svrgnuo je s vlasti, a drugu krunu dao je svom bratu Eukleju.

Tek sada kada je sva vlast bila u njegovim rukama rešio je da sprovede reforme. Nekolicinu bogataša naterao je da državi predaju svoja imanja, a onda je svu zemlju podelio na jednake delove. Lakedemon je ponovo postao zemlja jednakih. Svaki Spartijat je sada želeo da bude vojnik. Imao je svoju zemlju i imao je razloga da je brani.

Osvajanja

Kleomen je izvršio i vojnu reformu, i to prema makedonskom modelu. Umesto nekadašnjeg velikog koplja, vojnici su morali da se služe kraćim kopljem, a štitove više nisu držali za ručke već su ih vezivali za ruke. Da bi se ponovo stvorila velika Sparta, bilo je potrebno naterati ljude da žive onako kako se nekad živelo. On je ponovo uspostavio škole u kojima su i mladići i devojke pripremani za rat. Kao što se to nekad činilo.

I njegove reforme imale su rezultat: snaga Lakedemona je ponovo uspostavljena. A vojska koju je sam Kleomen poveo uspela je da osvoji Arkadiju, Korint, Argos i Argolidu i u bici kod Dime porazi vojsku Ahajskog saveza. Sparta je, posle vek i po, ponovo hrlila ka hegemoniji. Izgledalo je kao da Kleomena niko ne može da zaustavi.

Selasija

Ahajske vođe koje su nekada proterale Makedonce sa Peloponeza sada su se za pomoć obratile upravo Antigonu Dozonu, makedonskom kralju. I Etolskom savezu. Nova koalicija je bila sklopljena i saveznici pod vođstvom Antigona krenuli su na Spartance.

Do borbe je došlo kod Selasije 222. godine. Kleomen se, sa 10.000 Spartanaca, suprotstavio armiji od skoro 30.000 ljudi. Uprkos dobroj taktici i hrabroj borbi šanse za uspeh gotovo da nije ni bilo. Saveznička armija razbila je spartansku - preživelo je svega nekoliko stotina Lakedemonjana, a kralj Kleomen je pobegao u Egipat, gde je ubrzo i ubijen.
Ahajska i makedonska vojska ušla je u Spartu i ukinula Kleomenove reforme, predajući vlast lakedemonskim oligarsima.

Alkestida

Alkestida je bila kćer kralja Pelije koji je poslao Jasona i Argonaute po Zlatno runo. (Btw, ona jedina nije nasela na Medejinu slatkorečivost, i nije pristala da učestvuje u ubistvu svog oca, za razliku od onih ćurki od njenih sestara...ali to nema veze sa ovom pričom). Udala se za Admeta, kralja Fere, pošto je on jedini uspeo da ispuni Pelijin uslov i upregne u ista kola lava i medveda. U tome mu je pomogao Apolon, s kojim je bio u velikom prijateljstvu, pošto mu je ovaj dugovao uslugu od ranije, ali neću sad o tome da davim jer je to drugi mit...u svakom slučaju, u želji da se oduži Admetu, Apolon je uspeo da nagovori Mojre da u njegovom slučaju prekrše svoja pravila, tako da on ne mora da umre kad mu je suđeno. Naravno to nije išlo tek tako, nego je postojao uslov da mora da se nađe neko ko će pristati da umre umesto Admeta kad za to vreme dođe. Dakle, svi su na to zaboravili, Alkestida je srećno živela s mužem i decom, ali pošto ništa savršeno ne traje dugo, po Admeta je uskoro došao Tanatos (kud njega nađe, Margiloth?! ali sad da ne prekidam priču...) mnogo ranije nego što su se nadali, i jedini izlaz je bio da on u roku nađe nekog da ga zameni. Obišao je sve prijatelje i rođake, ali niko nije pristao, čak ni njegovi stari roditelji. Jedina je Alkestida bila spremna da se žrtvuje, što opet naravno Admetu nije bilo po volji, ali nju ništa nije moglo od toga odvratiti, i pošto se oprostila s mužem i decom, uputila se za Tanatosom u Had.

U tom trenutku pojavio se deus ex machina, ovaj put u obliku Herakla, koji je ne sluteći ništa u intervalu između neka dva od onih 12 zadataka svratio usput kod prijatelja u goste. Kuća je bila u žalosti, a Admetu sigurno nije bilo do pirovanja, ali nije hteo da izneveri zakone gostoprimstva i naredio je da se svi znaci žalosti poskidaju, a da se Herakle ugosti kao da su najbolja vremena i da mu niko ništa ne spominje. Kako domaćin nije bio u stanju da mu pravi društvo, Herakle se morao zadovoljiti robovima koji su ga služili, a koji su takođe bili snuždeni jer su svi voleli pokojnu gospodaricu. Tako je to ispala prilično žalosna gozba, i na kraju je čak i Herakle primetio da nešto nije u redu, pa je uskoro izvukao celu istinu. Dirnut Admetovim gestom, rešio je da mu se oduži i to odmah i sproveo u delo, u svom poznatom stilu, što znači da je prosto otišao u grobnicu, stigao Tanatosa, zgrabio ga za vrat i prisilio ga da mu vrati Alkestidu, koja je bila skoro sahranjena po svim propisima. Tako je Alkestida sa samog Hadovog praga preoteta i vraćena svojoj porodici,

Faeton


(Grč. Phaethon, lat. Phaethon - sin boga sunca Heliosa i njegove ljubavnice Klimene)

Zračio je lepotom poput sunca i bio ponosit kao bog. To se nimalo nije sviđalo Zevsovom sinu Epafu, zato ga je u svađi, koja se među njima zametnula, nazvao potomkom ništavnog smrtnika. Faetona su te reči duboko uvredile, ali sigurnost kojom je to Epaf izjavio pobudila je u Faetonu sumnju. Njegova ga je majka, međutim, uveravala u njegovo božansko poreklo, a ako ne veruje, neka ode Heliosu, koji sigurno neće poreći da je njegov otac.

Faeton je otišao u Heliosovu palatu gde ga je bog sunca ljubazno primio i javno potvrdio da mu je otac. Ali ni ta izjava nije umirila Faetona. Tražio je dokaz. Helios je na to ustao i kraj svetih voda reke Stiksa zakleo se najsvetijom zakletvom da će mu ispuniti svaku želju. Faeton je na trenutak razmišljao, a zatim izrekao neverovatnu želju: da mu Helios na jedan dan pozajmi sunčana kola u kojima se vozi nebeskim svodom. Helios se zaprepastio, odvraćao ga od toga i uveravao sina da neće moći da vlada krilatim konjima ni da savlada strah koji će ga obuzeti kad pogleda s nebeskog svoda. Faeton je, međutim, ustrajao u svojoj želji, a kad nije hteo da prihvati nijedan od ponudjenih očevih dokaza, Helios mu je želju ispunio. Faetonova vožnja završila je upravo onako kako je prorekao Helios: kratko se radovao tome što osvetljava Zemlju. Krilati su konji osetili da njima ne upravlja čvrsta ruka i skrenuli sa svoje uobičajene staze kojom su svakodnevno prolazili. Uzleteli su visoko prema sasvežđima Škorpiona i Bika, a kad su se našli pred Kentaurom, prestrašili su se od njegovog nategnutog luka i sleteli sasvim nisko ka zemlji. Od žara sunčanih kola uzavreli su Eufrat i Oront, Ister i Tibar. Nil je pobegao na kraj sveta i sakrio svoj izvor tako da ga niko (sve do prošlog veka) nije uspeo da nađe. Oganj Heliosovih kola koja su se obrušvala spržio je plodne ravnice Arabije, Nubije i Sahare i pretvorio ih u peščane pustinje. Stanovnicima Afrike opržio je kožu tako da su zauvek ostali crni. No katastrofa time jos nije bila završena: od sunčane jare počelo je sahnuti more, zemlja je popucala i otvorilo se Hadovo podzemno carstvo. Tada se podigla gnevna majka zemlje Geja i preteći pozvala najvišeg boga Zevsa da svemu tome učini kraj, inače će izgoreti svet, srušiti se nebesa i sve će se sunovratiti u prvobitni haos. Najviši bog poslušao je Geju: munjom je oborio Faetona u bezdan. Njegove sestre Helijade, ožalošćene njegovom smrću, pretvorile su se u topole. Od njihovih suza koje su padale u hladne vode reke Eridana, pored koje je Faeton našao svoj grob, nastao je, kažu, ćilibar.

Faeton je umro da na zemlji ne bi izumro život. S obzirom na sudbinu čovecanstva, to je, nema sumnje, bilo spasonosno. Međutim, Faetonovoj hrabrosti divili su se mnogi. Nimfe, koje su našle njegovo sprženo telo pokraj reke Eridana, postavile su natpis nad njegovom grobnom humkom, stihove kakve nalazimo na spomenicima junaka: "Pao je, ali na velikom, hrabrom delu".

Dedal


(Grč. Daidalos, lat. Daedalus - najveći grčki vajar, slikar, graditelj i izumitelj, sin atinskog umetnika Eupalama)

Dedal je jedan od najvećih heroja grčkih mitova. On je prvi čovek koji se sa zemlje uzdigao na krilima izrađenim ljudskom rukom, a zatim se na nju uspešno spustio. Njegov pronalazak krila bilo je nešto tako izuzetno da je zasenio sve što je Dedal do tada izumeo, između ostalog polugu i svrdlo. Njegov uspešni let bacio je u zaborav gotovo sva ostala njegova dela - uostalom nipošto na štetu njegove slave.

Prema grčkim mitovima, odnosno njihovim sačuvanim verzijama iz novijeg vremena, Dedal nije bio u svemu pozitivan junak. Svaki smrtnik istovremeno je i dobar i zao, iako ne podjednako, a ni najveća genijalnost ne isključuje ljudske slabosti. To važi i za Dedala. Njegove statue su bile kao žive, konji su rzali pred njegovim slikama kao da u njima vide žive pripadnike svoje vrste, a ljudi su ga poštovali gotovo kao boga. Ali kad je Dedal primetio da je njegov nećak Talos još nadareniji od njega, nije hteo da se s tim pomiri i sunovratio je Talosa sa strme stene atinskog Akropolja. Neko ga je video dok je ukopavao njegov leš, pa ga je atinski narodni sud, uprkos Dedalovoj umetnosti i njegovim zaslugama, osudio na smrt.

Ali bogovi štite umetnike i opraštaju im čak i kad krše temeljne ljudske zakone.Tako su i Dedalu pomogli da se oslobodi iz tamnice i omogućili mu da sa sinom Ikarom stigne na Krit. Tamo mu je utočište pružio kralj Minos, koji se upravo bio vratio s ratnog pohoda protiv Atine. I nije mu samo pružio utočište nego je naručio i nekoliko poslova primerenih Dedalovim sposobnostima.

Minosova žena Pasifaja je, dok je kralj bio odsutan, počinila preljubu sa svetim belim bikom i rodila čudovište, pola bika - pola čoveka. Minos je to sa svojom ženom raščistio po kratkom postupku, ali njenom nesrećnom potomku nije hteo da naškodi. Dete, najzad, nije krivo za pad svoje majke. Ali Minos je odlučio da sakrije Minotaura od ljudskih pogleda i jezika, a rešenje tog problema poverio je Dedalu. Nakon temeljnog proučavanja kraljevog zahteva Dedal je predložio da se u glavnom gradu Knososu sagradi ogromna građevina, Lavirint. Minotaur će moći mirno da živi u njegovom središtu, napolje neće moći, a svako ko uđe unutra, neće naći izlaz. Minos se saglasio i Dedal je svoju nameru sproveo u delo. Sagradio je građevinu koja je postala jedno od sedam čuda sveta.

Minos je velikodušno nagradio Dedala, dao mu novi posao, pa još jedan, a kad je Dedal sve završio, predložio je nešto što bismo danas nazvali doživotnom penzijom. Hteo je da se tako osigura da Dedal neće otkriti tajnu Lavirinta ili sagraditi sličnu građevinu. Ali Dedal je, umesto sigurnosti koju pruža dobra penzija, davao prednost slobodi i odbio je kraljevu ponudu. Kralj mu je uzvratio zabranom da napusti Krit.

Obala je bila pod jakom stražom, na moru su gospodarili Minosovi brodovi. Dedal je s Ikarom dugo razmišljao kako da pobegnu s Krita, a onda mu je pala na um velika zamisao: Minos može da zatvori sve morske i kopnene puteve, vazdušno prostranstvo ostaje slobodno - odleteće s ostrva kao ptice. To je u ono vreme bila dosta smela misao. Pre njega nijedan smrtnik nije leteo. Nekada je to neko pokušao u Mesopotamiji, ali Dedal za to nije znao. Još genijalniji je bio način na koji je Dedal svoju zamisao sproveo u stvarnost. Od ptičjeg perja izradio je dva para krila, slepivši pojedina pera voskom, a zatim se, praćen Ikarom, odvažno vinuo u visine. Cilj mu je bila Atina.

U mitovima je smer Dedalovog i Ikarovog leta tačno naznačen. Iz Knososa poleteli su na sever prema ostrvu Parosu, a zatim naglo skrenuli na severoistok. Dedal je, po svoj prilici, tek tada postao svestan onoga što je u tuđini potisnula čežnja za otadžbinom: u Atini ga je čekala smrtna kazna. Ali uskoro se dogodilo nešto gore nego što je, bar za oca, gubitak sopstvenog života. Uprkos Dedalovom upozorenju Ikar je, u svom mladenačkom oduševljenju, uzleteo previsoko, sunce je rastopilo vosak kojim su bila slepljena pera njegovih krila, mladić se survao u more i udavio. Nesrećni Dedal promenio je tada smer leta i poput leptira odleteo za svetlom Sunca na zapadu. Posle hiljadu kilometara leta srećno je doleteo na Siciliju i tamo zatražio utočište kod kralja Kokala.

Kokal je primio Dedala u službu, a Dedal mu je zauzvrat sagradio veličanstvenu palatu koju je ukrasio statuama i slikama. Minos je doznao za Dedalov boravak na Siciliji i od Kokala zatražio da mu izruči Dedala kao begunca. Kokal se nije usuđivao da odbije Minosov zahtev jer je kritska mornarica tada bila najjača na svetu, ali nije nameravao da ga ispuni. Predložio je da se nastali spor reši diplomatskim putem. Minos se zaputi na Siciliju, a da bi njegovi argumenti dobili na težini, poveo je kao pratnju celokupnu svoju ratnu mornaricu. Dedal je zatražio od prestrašenog Kokala da mu da odrešene ruke. U kraljevoj kupaonici vešto je montirao tajni cevovod, zagrejao vodu u kotlovima, i kad je Minos, po svom običaju, došao uveče da se okupa, pustio je na njega kipuću vodu. Kokal je krio ubistvo kritskog kralja, ali su Atinjani ipak doznali za Dedalov čin. Iz zahvalnosti što ih je oslobodio smrtnog neprijatelja oprostili su mu ranije počinjen zločin i pomilovali ga. Dedal se vratio u svoj rodni grad u kome je, nakon mnogo godina, ispunjenih radom na njegovom proširenju i ukrašavanju, umro srećan i spokojan.

Dionis


(Grč. Dionysos, takođe i Bakhos, lat. Bacchus - sin najvišeg boga Zevsa i Semele, kćeri tebankskog kralja Kadma, bog vina i vinogradarstva)

Rodio se u Tebi, mada se mestom njegovog rođenja smatraju i Naksos, Krit, Elida, Teos i Eleutera. Pitanje njegovog porekla i u drugom smislu je dosta zamršeno. Kad je trebalo da dođe na svet, ljubomorna Zevsova žena Hera odlučila je da ga ubije. Posetila je Semelu u liku stare dadilje i nagovorila je da zamoli Zevsa da joj se barem jednom pokaže u svoj svojoj moći i veličanstvenosti. Najviši bog je u svom samoljublju ispunio Semelinu želju i prikazao joj se u sjaju svojih munja, praćen tutnjavom gromova. Dogodilo se upravo ono što je Hera želela: jedna munja je zapalila tebansku kraljevsku palatu, a plamen je uhvatio i Semelu, koja je u smrtnom strahu rodila nedonošče. Ali, umešao se Zevs. Svoju ljubavnicu je, doduše, prepustio njenoj sudbini, ali je oko svog sina podigao zid gustog bršljana koji ga je sačuvao od plamena. Kad se vatra stišala, izvukao je dete iz skrovišta i zašio ga u svoju butinu da se do kraja razvije. Kad se Dionis "po drugi put rodio", Zevs ga je predao bogu Hermesu da brine o njemu.

Hermes nije bio oženjen, a kako je kao glasnik bogova neprekidno bio na putu, nije imao vremena da odgaja mladog Dionisa, pa ga je predao Semelinoj sestri Ini, ženi orhomenskog kralja Atamanta. Kad je Hera doznala da su Ina i Atamant prihvatili Dionisa, poslala je na Atamanta ludilo, ne bi li u nastupu besa ubio dečaka. Kralj je, međutim, poubijao samo svoju decu i ženu, jer se u poslednji čas umešao Hermes i Dionisa spasio od smrti. Odneo ga je u jednu dolinu planinskog venca Nisa i poverio ga nimfama, koje su ga sakrile u duboku pećinu s ulazom zaraslim u vinovu lozu, i odgajale ga uprkos svim Herinim podvalama i zamkama. Tu je Dionis prvi put probao vino kojim je zatim opijao sebe, svoje starateljke i svoje pratioce silene i satire. Otud je Dionis doneo ljudima prve sadnice vinove loze. Dao ih je, u znak zahvalnosti za gostoljubivost, atinskom pastiru Ikariju i naučio ga da od grožđa napravi napitak, a sam je zatim Zevsovom voljom postao bog tog napitka.

Glas o Dionisovom rođenju i njegovom opojnom napitku ljudi su primili s podvojenim osećanjima. Jedni su se odmah s oduševljenjem predali njegovom kultu, a drugi su mu se odlučno suprotstavili. Trački kralj Likurg pokušao je, na primer, udarcima korbača da istera Dionisa iz svoje zemlje, kao i njegove poštovatelje i družbenike i zbog toga je bio kažnjen slepilom i naprasnom smrću. Tebanski kralj Pentej mrzeo je Dionisa zbog toga što je svojom veselošću i druželjubivošću odvraćao misli ljudi od tako važnih stvari kao što su rat, samopregor, odricanje, žrtve za višu stvar i tome slično. (Naravno, za to je skupo platio). U Argu su se opet njegovom kultu suprotstavljale žene, na čelu s kraljevim kćerima. Dionis je njihovu hladnu trezvenost pretvorio u mahnitost pa su počele da se međusobno ubijaju. Na svojim putovanjima Dionis je susretao ne samo svoje stare, zaklete neprijatelje nego i one sasvim slučajne, i teško je reći koji su mu zadali više neprilika. Jednom zgodom su ga zarobili tirenski gusari misleći da je sin nekog kralja, od kojeg su se nadali bogatoj otkupnini. Ali Dionis je raskinuo okove, pretvorio se u lava i učinio da gusarska lađa u tren oka zaraste u gustu lozu, tako da su gusari u panici poskakali u more gde su se pretvorili u delfine (osim kormilara, koji ih je jedini molio da puste Dionisa na slobodu). Najzad, ljudi su priznali Dionisa kao moćnog boga, a njegovom daru, vinu, odaju se sve do danas.

Grci, međutim, nisu smatrali Dionisa samo bogom vina i vinogradarstva, nego i zaštitnikom voća i grmlja, kojima je davao svežinu i sočnost, pa time i bogom plodnosti. Budući da vinogradarstvo i voćarstvo iziskuju marljivost i radinost, poštovali su ga kao začetnika tih vrlina, a istovremeno i kao darovaoca bogatstva koje one omogućuju. Kao boga vina poštovali su ga pre svega zbog toga što je ljude oslobađao briga i bio izvor životnih radosti. Svojim darovima je osvežavao duh i telo, podsticao druženje, donosio zabavu i ljubav, a umetnicima omogućavao pun zamah stvaralačke energije. Sve su to bili i ostali darovi koje nije moguće ičim platiti, samo pod uslovm da se pri odavanju poštovanja Dionisu pridržavamo stare izreke: "meden agan" - "ničega previše".