Stari Egipat

Egipat se veoma rano pojavio u istoriji civilizacije.U IV milenijumu podjeljen je na dve kraljevine : Donji Egipat , na severu , i Gornji Egipat , na jugu.

Egipat faraona

U Egiptu se semnjuju tri carstava i mnogobrojne dinastije. U Tintinskoj epohi dolazi do ujedinjenja Egipta od strane Menesa ( ili Namera) oko 3200- 2778 g.p.n.e. Prestonica tada već ujedinjenog Egipta je Menfis. S tim pocinje staro carstvo, koje je trajalao od 2778-2260. .g.p.n.e.U tom perodu kraljevi četvrte dinnastije (Keops,Kefren i Mikerin) grade piramide u Gizi. Pod faraonima, sinovima sinovima boga sunca Ra, Egipat doživljava procvat, koji podstiče razvoj umetnosti. Posle staraog carstva, dolazi prelazni period, oko 2260-2160. g.p.n.e. Srednje carstvo ili prvo Tebansko carstvo nastaje u 2160-1750.g. U tom periodu faraoni šire svoju dominaciju do Nubije i u pravcu Sirije.XII dinastija faforizuje kult boga Amona.Drugi prelazni period nastaje od 1750-1580, kada se dogodila invazija Hiksa koji su dosli iz Palestine. Izgnali su vladari Tebe. Novo carstvo ili drugo Tebansko carstvo traje od 1580 do 1085. Pod XVIII dinastijom Egipat je jedna od velikih sila na istoku.Tutmes I i Tutmes II osvajaju oblasti u gornjem toku Nila i Sirije. Amenofis IV zamenjuje kult boga Amona kultom Atona,jedinog boga.Ramzes II u kasnijem perodu, odbija ponovnu invaziju Hitita.1085.g.p.n.e. počeo je kraj Egipatskog jedinstva.Strane i domaće dinastije se smenjuju na vlasti.525. Egipat prestaje da postoji, zemlju osvajaju Persijanci, koji postavljaju svoje kraljeve.



Helenisticki i rimski Egipat

332.g.p.n.e. Egipat osvaja Aleksandar Veliki. Grčka dinastija Lagida vlada zemljom. Egipatska civilizacija je pod Grčkim uticajem, naročito posle osnivanja Aleksandrije, koja postaje napredan intelektualni centar. 30.g.p.n.e. Egipat anektira Rim. Egipat snabdeva rimski svet žitom .Razvija se hris}anstvo, koje hvata duboke korene u trećem veku. Posle Teodosijeve smrti Egipat ulazi u Vizantijsku zonu uticaja, a Egipatski hrisšćani osnivaju Koptsku crkvu.

ARHEOLOGIJA I UMETNOST

U paleolitskom periodu (700.000-11.000 pren.e.) kao što je i uobičajeno, prelazi se sa upotrebe oblutaka na pravljenje sečiva, a kasnije, na kraju tog perioda, i na izradu čitavog niza različitih manjih predmeta od kamena. Epipaleolitski period (11.000-8.000 pren.e.) odgovara periodu veoma vlažne klime i o njemu se vrlo malo zna. U neolitu, počev od IV milenijuma, razvija se privreda koja se zasniva na stočarstvu. Razvoj Donjeg i Gornjeg Egipta postepeno kreće različitim putevima. Kad je reč o kulturama na jugu, kultura Nagade, koja se razvijala tokom celog IV milenijuma, najavila je po mnogim svojim aspektima, tinitski period.

Tinitska epoha

Ona počinje sa čuvenom Narmerovom pločom (oko 3.200 pre n.e.), koja govori o ujedinjenju kraljevstva i predstavlja svedočanstvo o postojanju pisma i navodnjavanja. Osnovni arhitektonski materijali (drvo,tska,rogoz) sačuvani su samo u tragovima. Prve tinitske palate i grobovi poznati su samo na osnovu crteža.
Čak i u vreme kada je kamen već bio u širokoj upotrebi, jo{ uvek se koriste elementi biljnog porekla.Već u ta davna vremena prisutne su osnovne karakteristike egipatske umetnosti, koja je u potpunosti usredsre|ena na svet bogova, zagrobni život i slavljenje
vladara.

Staro carstvo

Klasična egipatska umetnost doživljava vrhunac u vreme Starog carstva. Upotreba kamena postaje češća. Grobnica je večna kuća u kojoj pokojnik nalazi dekor koji mu je poznat iz ovozemaljskog života. Mastabe (privatne grobnice) mogu da dostignu velike dimenzije. Yoser i njegov genijalni arhitekta-dvorski upravitelj Imhotep stvaraju monumentalnu arhitekturu sa stepenastom piramidom i velikim kompleksom grobnica u Sakri. Svi stubovi su inspirisani biljnim svetom, tako da kapiteli podsećaju na palmino lišće, lotos ili papirus. Savršeno uspele piramide četvorougaone osnove u Gazi, iz vremena IV dinastije, predstavljaju, isto kao one u Sakri, jedan od elemenata grobljanskog kompleksa, koji se sastoji od dvorišta, zgrada u kojima su prinošene žrtve i pogrebnog hrama, opasanog bedemom sa pogrebnim barkama. Iako verno prikazuju model, dvorsko vajarstvo idealizuje vladara i nagla{ava njegovu uzvišenost.Vajar mora da ovekoveči pokojnika.

Srednje carstvo

Posle mračnog prelaznog perioda nastupa umetnička obnova. Nubijska tvr|ava i radovi u Fajumu svedoče o moćI faraona. Izgra|ene su impresivne gra|evine, poput Mentu-Hotepovog hrama u Deir el-Bahariju.Izdvajaju se dve vajarske škole: ona na severu, idealistička, inspiriše se delima Starog carstva: ona na jugu praktikuje grubi realizam, o čemu svedoči serija portreta faraona Sezostrisa III (Luvr i Kairski muzej) Humanizuje se i vajarstvo u privatnim radionicama, iako ostaje blisko delima nastalim za vreme Starog carstva, ali njegova funkcija nije više isključivo pogrebna. Reljef dostiže savršenstvo u beloj kapeli Seyostrisa i u Karnaku. Intenzivna sloboda, osećaj za slikovite detalje i suptilne boje karakteristčni su za slike u grobnicama u stenama (Beni-Hasan).

Novo carstvo

Arhitektura doživljava grandiozan zamah. Božiji hram poprima kolosalne proporcije i iza pilona se smenjuju tri osnovna dela: dvorište često opasano hodnicima sa stubama, jedna, a ponekad i dve velike hipostilne dvorane i svetilište u pravom smislu te reči, sa salom sa sunčevom barkom i statusom boga. Egipatski hram, božja kuća na Zemlji, nije otvoren za stanovništvo. Teba postaje prestonica i lokaliteti u Kornaku i Luksoru omogućavaju da se zamisli pobožnost i sjaj faraona, čija se arhiktetonska delatnost širi do Abu-Simbela. Način sahranjivanja kraljeva se menja: hram i pogrebna dvorana se razdvajaju, da bi tačan položaj groba ostao tajna. Kraljevi Novog carstva kopaju grobove zapadno od Tebe, u Dolini kraljeva, Dolini kraljica ili Dolini plemića, u dolinama u kojim dominira vrh u obliku prirodne piramide. Nastaju remek-dela pogrebne arhitekture: hram kraljice Hatšepsut u Deir-el Bahariju. pogrebni hram Ramzesa II(Rameseum) i hram Ramzesa III u Medinet Habuu.

Skulptura I slikarstvo

U vreme Amenofisa IV vajar raskida sa tradicijom, buni se i proteruje krajnju ljupkost. Opisuje realnost, prvo sa preterivanjem, a zatim istče zavodljivost svog modela (portreti Nefretiti, mladih princeza, ali i Ahnatonovi kolosi: muzeji u Kairu, Berlinu i Luvr). U ramesidskoj epohi umetnost teži da postane dosadna i troma.Saisko vajarstvo, koje teži arhaičnosti, okleva izme|u realizma i idealizma, a prvenstvo daje bronzi. Reljef,koji se vrlo brižljivo radi (dekoracija u finom krečnjaku u Ramozovom grobu u nekropoli u Tebi) sledi razvojni put kojim ide vajarstvo.Mnošavanje grobnica i loš kvalitet kamenih zidova dovode do sve češće upotrebe bojene dekoracije. Mitovi i simboli ostaju obavezni u kraljevskim grobnicama, dok sloboda vlada u privatnim grobnicama, u kojima obiluju scene iz svakodnevnog života.

Ptolomejska epoha

Arhitektonska ostvarenja, izuzetna i brojna (Edfu,Edna,Dendera,File), vezana su za inovacije, poput mamizija (hramova ro|enja), koji se podižu u okviru velikih hramova. U vajarstvu nema takvih uspeha, a grčka estetika lišava egpatskog umetnika originalnosti. Ona je još uvek prepoznatljiva na portretima iz Fojumai,pre svega, u širenju koptske umetnosti, koja će izvršiti izravan uticaj na vizantijsku umetnost.

ISTAKNUTI VLADARI

Dinastija Ramzes

Ramzes (egip.bog Ra ga stvorio).ime jedanestorice faraona iz XIX i XXdinstije. Ramzes I (oko 1314-1312 pre n. e.) osnivač XIX dinastije. RamzesII (1301-1235 pre n.e.) sin Seta i,jedan od najvećih vladara u istoriji Egipta.Da bi umanjio rastuću političku vlast tebanskog klera Amona i da bi se približio Siriji ugroženoj od Heta koji su spremali koaliciju protiv Egipta, premesto je svoju predstonicu u Pi-Ramzesu (Kantir,u blizini Tanisa), i značajno je jačao vojsku.Pete godine njegove vladavine odigrala se bitka sa Hetskim vladarom Muvatalijem,u Kvadesu na Orontu : najverovatnije je Ramzes II pobedio.Posto je umirio Kanahan , gde je Muvatali izazvao pobunu , krece na sever i ponovo pobe|uje neprijatelja. Muvatalijeva smrt 1295. dovodi do krize koja slabi hetsku drazavu. Asirci sve vise jačaju, tako da Ramzes II zaključuje ugovor o savezništvu sa novim hetskim kraljem Hatusilijem III.Tada se otvara era prosperiteta :Egipat postaje najbogatija zemlja istočnog Mediterana .To naručito potvrđuju gigantske građevine građene po zahtevu Ramzesa II: hipostalna sala u velikom hramu Amona-Ra u Karanaku, hram Abu-Simbel u Nubiji , i Rameseum .zagrobni hram u Tebi. Kraj vladavine obeležen je značajnim spoljnim dogadjaima: asirsko napredovanje u Mesopotamiji i ekspanzija"naroda sa mora"koji tragaju za novim zemljama, osnivaju savez i kre}u na jug. Sin i naslednik Ramzesa II, Mineptah, prvi put ih je potisnuo. Ramzes III (1198-1166 pre n.e.) prvi je faraon XX dinastije. Sa`uvao je Egipat od pokusaja invazije"naroda sa mora", ali je izgubio dobar deo poseda u Aziji. Unutrašnji problemi i zavere doveli su do kraja carstva.

Tutankhamon

Umro je kao mladić otpilike 1337.godine pre n.e.,mnogo rano da bi mogao zahvatiti političku sudbinu svoje zemlje. Pokopali su ga u najdivniji grob svih vremena. Bio je to Tutankhamon, faraon 18.dinastije. Kralj je počivao u trostrukom sarkofagu, od kojih onaj poslednji bio izrađen od čistog zlata , težak 1110kg. Njegova zlatna mrtvačka maska ukrasena plavom fajansom i drugim dragim kamenjem, spada među najveće dragocenosti naseg sveta.

Tutankhamonova grobnica

U grob je vladara otpratilo 2000 kipova, kola i dragulja, svedočanstava njegovog neizmernog bogastva. Sa njim je umrlo,počevsi od godine 1922, kada je otkrivač groba, Hauard Karter, polozio ruku na vrata mrtvačke jame u Dolini kraljeva, vise od dvadeset osoba koje su učestvovale u otkopavanju .Umrle su kroz nekoliko minuta pod misterioznim okolnostima koje su bile nedovoljno razjašnjene ili uopšte nisu razjašnjene, a u Kairu su se ugasila svetla.U tom času rodila se legenda o"faronovom proklestvu".Ubuduce su svi oni koji su imali posla sa mrtvim kraljem i njegovim blagom odlazili na posao sa jezom u srcu. Evo kako se otkriće grobnice odvijalo:

Tuthankhamonov grob nalazio se na nekom vrlo dubokom polozenom mestu u Dolini kraljeva.Peščane oluje i kiše zamele su ulaz. Neposredno iznad ulaza u grobnicu stajalo je nekoliko koliba onih radnika koji su bili zaposleni na iskopavanju .Ispod njih je 4.novembra 1922. otkriveno kameno stepenište, uklesano u stenu. Taj je dan značio početak jednog od najuzbudljivijih nalaza našeg veka. Sutradan je radnicima uspelo da odstrane hrpe krhotina zemlje i kamenja koje su ležale na stepeništu sto je vodilo u dubinu. Na podnožju dvanaeste stepenice pokazao se gornji deo zatvoren krečom premazanih i zaključanih vrata.Na tim su se vratima nalazili neosteceni pečati mrtvačkog grada, kraljev pečat sa šakalom i devet zaraobljenika, dokaz da je taj grob pripadao vrlo uglednoj osobi. Kasnije, kad su oslobo|ena čitava vrata, otkriveni su daljnji pečati s Tutankhamonovim imenom.

Hodnik iza vrata bio je od poda do tavana napunjen izlomljenim kamenjem. Na kraju hodnika nalazila su se druga vrata,slična prvima. Kad su kroz njih probušili rupu i povukli zapaljenu sveću i kada su uspeli zaviriti u prostoriju koja se nalazila iza tih vrata, promatračima je zastao dah: čitava je soba bila puna zlata.Zlato, kamo god bi skrenuo pogled,s neobičnim zivotinjama, kipovima i dragocenostima neizmerene vrednosti. Kad su otvorena poslednja zapečaćena vrata, kao da je čitav svet zadržao dah.Tu je stajala golema grobnica u obliku škrinje okovana zlatom i ukrašena zlatno modrom fajansom.Oko nje stajali su darovi mrtvima, na severnoj strani sedam magičnih vesala pomoću kojih je kralj mogao preći preko reka podzemnog sveta.U prvoj škrinji nalazila se druga, zlatna škrinja prekrivena mrtvačkim pokrovom.Pošto je ta škrinja otvorena, pokazala se treća, a u njoj četvrta škrinja. Kada su uzbuđeni arheolozi otvorili i tu poslednju škrinju, pokazao se žuti sarkofag od kamena netaknut, gotovo nadzemaljski.Čuvala ga je neka boginja rasirenih krila i ruku.U dubokoj ćutnji podignuta je 12 metrički tona teška ploča kamenog sarkofaga.Svetlo je palo na platnene ovoje, ispod kojih su ugledali, zlatan kip dječačkog kralja.



Kraljeva mumija izvanredno pažljivo je istražena, te je otkriveno, da je verovatno poginuo usled udarca u glavu, koje je izazvalo krvarenje u mozgu. Tutenkhamon ostaje okružen tajnama."O majko Nut",tako je zapisana poslednja molba osamnaestogodišnjeg kralja na sarkofagu,"rasiri svoja krila nada mnom kao neprolazne zvezde."Više od tri hiljade godina boginja je to činila čuvajući faraona pred pogledima sveta.

NAJZNAČAJNIJA BOŽANSTVA U EGIPTU


Bastet je bila boginja zastitnica.


Bes je bio zaastitnik trudnih zena.


Geb je bio Bog zemlje


Hapi, narucito znacajan bog jer je svake godine donosio poplave.


Hator je bila boginja zastitnica


Horus je bio bog neba.


Isis boginja zastitnica


Khepri je bi bog stvaraoc i bog rađanja


Neptus zastitnica mrtvih.


Nut je bila boginja neba ,cije je telo stvorilo krov nad nebom

[img][/img]
Osiris je bio bog mrtvih i vladaoc podzemnog sveta.


Pat je bio bog zastitnik zanatlija


Mat je bila boginja istine ,pravde i harmonije


Ra je bio bog sunca.Bio je najznačajniji bog starog Egipta.


Tavaret je bila boginja koja je stitila zene za vreme trudnoce i porodjaja


Nun je bio voda


Sesat je bila boginja pisma i merenja


Sobek je bio bog reke Nil.


Tefnut je bila boginja vlage(vode).


Tot je bio bog znanja i pisma.


Set je prestavljala sve sto prestavlja pretnju harmonije u Egiptu

Kao većina antičkih država i Egipćani su bili mnogobožci. U Starom Egiptu sveštenici su bili najmudriji i najučeniji i bili su u faraonovoj službi. I za same faraone mislilo se da su bogovi koji su sišli sa neba da bi vladali ljudima.

Ra


Ra je bilo glavno božanstvo u regiliji Starog Egipta. Ra je uglavnom identifikovan kao Sunce, a središte njegovog kulta je bio Heliopolis, što na grčkom znači "grad Sunca". Tokom kasnijeg perioda staroegipatske istorije, Ra je bio obuhvaćen u bogu Horusu, kao Ra-Horakti. Ra je gospodario nebom, zemljom i podzemnim svetom, a takođe je bio povezivan sa sokolom.

Geb


Geb (ili Keb, Seb), zemlja, bio je po opštem mišljenju sin Šua i Tefnut, a sa svojom sestrom bliznakinjom Nut činio je drugi božanski par. No katkada se govorilo da je otac Raa, sunca, i Tota, meseca, te su ga zvali „otac bogova”. Pre stvaranja sadašnjeg sveta Geb je bio čvrsto zagrljen s Nut. To se Rau nije sviđalo pa je naložio Šuu da ih razdvoji. Kad su se odvojili, stvoreni su prostor i svetlo.

Geb je bio zemlja, a njegovo telo, koje su prikazivali kako leži ispod Nut, poduprlo se na laktove savivši kolena pa je na površini zemlje stvorilo gore i doline. Zelene mrlje ili biljke što se u papirusima vide na njegovu telu simbolički su prikazivale njegov vid boga raslinja. Geba su katkada prikazivali kao gusku, „Veliku gakušu”, ili sa guskom na glavi jer se govorilo da u tom obliku nosi jaja iz kojih se izleže sunce kao ptica Bennu. U drugo doba prikazivali su ga kao „Nutina bika”. Geb i Nut bili su roditelji Ozirisa i Izide, Seta i Neftis.

Ponekad se govorilo da Ra ili Atum neposredno uručuju Gebu presto zemlje imenujući Nut za kraljicu neba. No uopšteno se mislilo da je Geb bio treći božanski kralj pošto je istisnuo svojega oca Šua.

Oluje i tama, koje su došle nakon toga kako je Geb preoteo presto i silovao svoju majku, trajale su devet dana, ali se tada razvedrilo, a Geb je bio priznat za kralja. Ipak je trpio zbog nezakonitog prisvajanja. Nakon sedamdeset i pet dana krenuo je na put da poseti različite delove svoga kraljevstva, a na istoku je čuo za veliku hrabrost svojega oca i kako je Šu ojačao stavivši na glavu zmiju ureus. Geb je odlučio da i na svoju glavu stavi zmiju te je posegnuo da otvori škrinju u kojoj je bila zmija, ali je zmija odmah izdahnula smrtonosan otrov; to je ubilo sve Gebove pratioce, a Geb je bio opečen te ga je mučila vrućica. Nikakav lek nije ga mogao izlečiti, pa su mu bogovi savetovali da se obrati na Raov aart. Aart u kamenom kovčegu stavljen je na Gebovu glavu, a temperatura je popustila. Nekoliko godina kasnije, kad su aart oprali u svetom jezeru blizu Het Nebesa, pretvorio se u krokodila Sebeka i hitro skliznuo u vodu.

Geb je sada želeo da vlada po božanskom poretku koji su uspostavili njegovi prethodnici te je ispitivao svoje savetnike o gradnji hramova, o ustanovljivanju noma i naselja, o izgradnji gradova i zidova i o radovima navodnjavanja što ih je izvršio njegov otac. Kad je naučio sve pojedinosti, Geb je izjavio da će ispraviti pustošenja do kojih je došlo za prošlih godina vladanja njegova oca baš kao što je Šu to nastojao u korist svoga oca Atuma. To je i učinio izgradivši još više gradova i uspostavljajući red i blagostanje. Kad je živio 1773 godine, Geb je odlučio da se povuče s položaja u korist Horusa i Seta. Međutim, zbog Setovog negodovanja - jer je želeo da baštini celu kraljevinu - došlo je do dugotrajne svađe.

Geb je preuzeo Totovo mesto kao glasnik i sudija u Raovu kraljevstvu. Katkad se govorilo da je Geb, a ne Ra, kao sudija koji je predsedavao raspravi o rešenju spora između Horusa i Seta dodelio presto Horusu. To je bila prva rasprava nakon što je Geb uzašao na nebo. Geb je bio i član Raove posade u sunčevom čamcu. Na uspomenu Gebova veštog vladanja na zemlji kraljevski presto bilo je poznato kao „Gebov presto”.

Oziris


Oziris je bio staroegipatski bog podzemlja. Ozirisa je ubio bog Set, koji je rastrgao njegov leš i razbacao delove po celom Egiptu. Boginja Izida, Ozirisova žena, i njegova sestra Neftis pronašle su delove i dale Ozirisu novi život, pa je on postao vladar podzemlja. Izida i Oziris su onda začeli Horusa. U egipatskom konceptu božanskog kraljevstva, kralj na samrti je postajao Oziris a novi kralj se identifikuje sa Horusom. Oziris je takođe predstavljao silu koja donosi život iz zemlje. Praznici u kojima se oživljavala njegova sudbina slavljeni su svake godine u gradovima širom Egipta.

Set


Set je egipatsko božanstvo koje se razvilo od totemskog praoca jednog egipatskog plemena, kasnije nome, da bi u svešteničkoj obradi počelo da personifikuje pustinju i sve u vezi sa njom (vetar, oluje, zegu, sušu). On je protivnik Horusa, vlada tamom i zla su njegova dela. U predinastičko doba postaje zaštitnik Gornjeg Egipta, pa se borba između Horusa i Seta uzima kao opis sukoba za ujedinjenje i dominaciju nad čitavom dolinom. Utelovljuje se u životinji sličnoj hrt koja živi u pustinji i na njenim rubovima. U hramovnim reljefima prikazivan je u ljudskom obliku sa glavom hrta. Dinastije Hiksa, koji su vladali donjim Egiptom od oko 1700 pne. kao strani osvajači poštovali su Seta kao svoje božanstvo.

Izida


Vrhovna boginja starog Egipata, ćerka Geba i Nute (zemlje i neba), sestra i supruga boga Ozirisa, mati boga Horusa. Ona je oličenje zemljive snage i istovremeno boginja meseca. Predstavlja se sa sunčevim koturom na glavi između dva kravlja roga. Njen kult se u svoje vreme bio proširio i na Heladu i Rim.

Anubis


Anubis je egipatski bog koji je rukovodio posmrtnim ceremonijama. Bio je predstavljen u obliku šakala, psa ili kao čovek sa glavom šakala. Postao je bog mrtvih i vodič duša na onu stranu zato što je pomogao Izidi da balsamuje Ozirisa.

Horus


Mit o Horusu Behdetskom potiče iz doba kada je Egipat bio još razjedinjen i podeljen na Gornji i Donji Egipat. Borbe za ujedinjenje opisuju se kao borbe između vojske Horusa i Seta. (Athumanunh skreće paznju da ove borbe nisu borbe Horusa sina Izidinog i Seta, već Hurosa ura (starijeg) i Seta. (Horus ur je brat Seta i Ozirisa, sin Nutin). Dakle, Horus je na čelu vojske Severnog (Donjeg) Egipta, a kult mu je razvijen u gradu Behdetu, a Set je na čelu vojske Južnog (Gornjeg) Egipta. Okolnosti pod kojima su se borbe vodile Athumanunhu nisu baš kristalno jasne, pa je on siguran da je pobeđivala na trenutak jedna, a onda opet druga strana. Horus se prikazuje u odeći faraona i kao najstariji sin boga Ra, Horus je dobri bog i gospodar Dvaju zemlji (Nebtaui). U tom mitu pobunjenike protiv Ra predvodi Set (opet oličenje zloće), a baš u tim mitovima Setova vojska sastoji se od ratnika u obličju strašnih krokodila, nilskih konja i zmija, koji su uopsteno i vekovni neprijatelji boga Ra. (Otuda i ona kasnija tvrdnja da su faraonovi neprijatelji zapravo i neprijatelji boga Ra) Dalje u mitu Athumanunh je pronašao i trenutke kada Horus, sin Izidin, zapravo pomaže svom ujaku Horusu Behdetskom u strašnim borbama s vojskom vodenog haosa, a onda opet u mitu o borbi Horusa, sina Izidinog i Seta oko prava na presto Ozirisov, Horus Behdetski svesrdno i otvoreno pomaže i na strani je svog nećaka mladog Horusa.

Prokletstvo faraona

Misteriozna umiranja i nesrece, koje su pratile otvaranje grobnice egipatskog faraona Tutankamona, dale su povoda novinarima i piscima da stvore famu o prokletstvu faraona. Ima li u tome istine?

Gotovo svaki putnik po Egiptu , koji obilazi piramide u Gizi ili kraljevske grobove u Luksoru, mora da je cuo o tajanstvenom prokletstvu faraona, koje treba da sprijeci svako ometanje mira u kojem pocivaju mumije mrtvih kraljeva starog Egipta. I stvarno, vec su brojni pljackasi grobova, istrazivaci i arheolozi, nakon sto su otvorili na hiljade godina stare grobnice, umrli pod krajnje misterioznim okolnostima.
Najpoznatiji je, svakako, slucaj dvojice britanskih istrazivaca starina: Hauarda Kartera (Howard Carter) i lorda Dzordza Karnavona (George Carnavon), koji su 1922. godine dosli do upravo senzacionalnog otkrica. U cuvenoj Dolini kraljeva, poznatoj po brojnim kraljevskim grobnicama, u blizini staroegipatskog glavnog grada Tebe, Karter je pronasao jos zapecaceni ulaz u grobnicu legendarnog faraona Tutenkamona, koji je egipatskom imperijom vladao prije vise od tri hiljade godina, u vremenu izmedu 1336-1327. godine pr. n. e.

Pogrebna riznica
O svom senzacionalnom otkricu s odusevljenjem je javio svojoj meceni, lordu Karnavonu, koji je organizirao i finansirao ekspediciju. Dobivsi radosnu vijest, lord Karnavon se uputio u Egipat i uskoro je stigao na mjesto zbivanja. Za dvojicu engleskih istrazivaca i arheologa pronalazak neotvorene faraonske grobnice bio je veliki uspjeh u koji gotovo da nisu mogli povjerovati. Medutim, medu egipatskim radnicima i pomagacima, koji su vec ranije slusali o misterioznom prokletstvu faraona, nije bilo osobitog odusevljenja. Zbog toga su oni na otvaranje grobnice gledali sa izvjesnim podozrenjem.

Opijeni nevjerovatnim uspjehom, engleski istrazivaci nisu mnogo brinuli o tome. Sve te price o prokletstvima, oni su dozivljavali kao egipatska praznovjerja i i nisu im pridavali nikakav znacaj. Zbog toga su, odmah po dolasku lorda Karnavona iz Londona, odlucili da otvore teska spoljnja vrata kraljevske grobnice. Posao nije isao nikako lako, pogotovo sto je otvaranje grobnice i prodiranje u podzemne prostore, pratio niz razlicitih nesreca. Tako se dogodilo da je proslo i nekoliko mjeseci dok se, najzad, 26. novembra/studenog, Karter i Karnavon nisu nasli na zeljenom cilju - u samoj sredisnjoj prostoriji grobnice cuvenog faraona Tutenkamona.
Ono sto su nasli duboko ispod zemlje, u posljednjem faraonovom pocivalistu, bila je bajoslovna nagrada za sve njihove rizike i napore: grobnica je bila netaknuta i ne samo da je sarkofag sa mumijom glasovitog faraona bio neostecen, nego je i ogromno blago - zlato, drago kamenje i dragocijeni umjetnicki predmeti od neprocjenjive vrijedenosti – bilo netaknuto!

Zagonetna umiranja
No, radovanje clanova ekspedicije, na zalost, nije bilo dugog vijeka. Iskopavanja su bila jos u punom jeku kad se lord Karnavon iznenada tesko razbolio i - nekoliko mjeseci kasnije – umro. Lordova smrt se u pocetku objasnjavala njegovim nacetim zdravljem i velikim naporima koje je imao posljednjih mjeseci. Medutim, kada je zatim od iste zagonetne bolesti umro i prvi asistent engleskog arheologa, a onda jedan po jedan – i gotovo svi radnici-mjestani, koji su zajedno sa engleskim istrazivacima medu prvima usli u drevnu grobnicu - za mnoge je to bila potvrda da se obistinilo mracno prokletstvo faraona!
Naravno, misteriozna umiranja i nesrece, dale su povoda ondasnjim novinarima i piscima da se raspisu i da stvore svojevrsnu famu o smrtonosnom osvetnickom pohodu faraonovog duha i prokletstvu koje su sa sobom iz Doline kraljeva ponijeli u Europu svi oni koji su se drznuli da uznemire hiljadugodisnji mir Tutankamona.

Tek u novije vrijeme znanstvenicima je poslo za rukom da udu u trag zagonetnoj smrti iz faraonske grobnice. Bakteriolozi su, naime, na mumiji Tutenkamona otkrili spore mikroskopski malih gljivica. Ti su se avetinjski mikrobi razvili tokom hiljada godina u hermetickim grobnim komorama, a istrazivaci su ih onda u velikim kolicinama uskovitlali i udisali. Kako se pokazalo u komplikovanim eksperimentima, gljivicne su spore nalazile utociste u plucima clanova cuvene arheoloske ekspedicije gdje su postepeno izlucivale smrtonosne otrove i ubijale ih. Ali, nisu svi iz Karterove i Karnavonove ekspedicije umrli od zagonetne bolesti. Neki su zavrsili u saobracajnim udesima ili su sami digli ruku na sopstveni zivot. Kako sve to objasniti?!
I jos nesto, malo je vjerovatno da su faraoni u svoja posljednja pocivalista svjesno ostavljali ovu mikroskopsku ublacku zamku. Konacno, postavlja se kljucno pitanje: kako su uopste mogli znati nesto o postojanju ovih sicusnih izazivaca bolesti? Nisu, naravno. O njihovim neobicnim karakteristikama i njihovom izlucivanju smrtonosnih otrova bakteriolozi su nesto vise saznali tek zahvaljujuci najmodernijoj medicinskoj tehnici!