Piše Dipl. vet. Miloš Stanojević
Jedan od najvećih problema u komunikaciji sa psima (ali i sa ljudima) je u tome što većina nema pojma o tome šta pas misli, već smatra da je on negde na pola puta do pretvaranja u čoveka, i da mu mi samo pomažemo da se što lakše prilagodi ljudima, pa ko zna, možda jednog dana i progovori! Baš zato i treba jednom za svagda prihvatiti da pas ne želi da bude čovek. Da li je to u njegovim genima, ili je tokom nekoliko hiljada godina, gledajući ljude, shvatio da je bolje da ostane pas, ostaće enigma. On je i danas pas koji razmišlj na isti način kao i kada se priključio čoveku, i to treba poštovati.
U čoporu
U istoj je ravni i stara predrasuda da bi 'skitara' radije bila napolju ceo dan, nego da je zatvorimo unutra! Pogrešno. Pas je jako vezan za svoj čopor. Više voli da bude sa svojim čoporom nego bilo šta drugo. Ako ste vi napolju, i on bi napolje. Ako ste ušli u kuću, on smatra da mu je mesto u kući, opet pored vas. Čak, rado bi sa vama i na posao, ali to obično nije moguće. U tom slučaju, bitno je da li je pas u kući ili napolju.
Ukoliko isterate psa napolje, koji se unutra lepo ponašao, može se desiti da napolju laje, kopa i cvili, a vi se pitate zašto? Zato što je kuća glavno sedište, jazbina, sklonište čopora, zovite ga kako hoćete. Psi vole da budu blizu izvora mirisa čopora. I dok su neki psi srećni da provedu vreme napolju, dok je ostatak čopora na poslu, većina ima problema da shvati i prihvati „izbacivanje“ iz „jazbine“.
Moguće je i da pas koji tako ima pristup široj teritoriji ima potrebu da je brani, što može da stvori novu vrstu problema: mahnito lajanje na uljeze, itd. Skraćivanje teritorije koju pas „čuva“ može smanjiti pojavu ovakvog ponašanja.
Pravi kompromis bi bio da se omogući psu pristup ograničenom delu kuće i dvorišta. S jedne strane, on nema osećaj da je izbačen iz jazbine, a sa druge, nije opterećen velikom površinom koju mora da brani. Pas kome ne možete verovati unutra, i koji pravi nered napolju, verovatno je kao mali bio van boksa (kaveza) više nego što je trebalo.
Sa većinom pasa, ukoliko su kao štenci bili u boksu (što pomaže u prihvatanju kućnih pravila) sve do odrastanja (od 8 do 24 meseci starosti, zavisno od rase) možete da počnete sa odvikavanjem. Takvi psi, koji su navikli da provode vreme u boksu mirno, i koji su tako stvorili naviku, kasnije će provoditi vreme mirno bez obzira da li su ili nisu u boksu.
Na selu
Za život na selu postoji predubeđenje da je to ideal psećeg života. Ali, da li je to tako? Psi kojima je dozvoljeno da se kreću slobodno, mogu lako stradati od lovaca ili drugih seljaka, koji još nisu baš tako blagonakloni prema slobodnim – tuđim psima, posebno ako im se 'motaju' oko imanja ili stoke. 'Slobodni' psi mogu da se bore za teritoriju sa drugim psima. Mogu da ubijaju životinje, da se bore ili budu povređeni u borbi sa divljim životinjama, ili da od njih dobiju neku bolest, ili da ih udari auto na putu. Uz to, postaju sve agresivniji ukolko im je veći opseg teritorije koju pokrivaju. Sa sve dužim zadržavanjem napolju, zbog kontrolisanja granica, smanjivaće se njihova vezanost za vas kao vođu čopora. I ne zaboravite da će se ta zdrava i obesna životinja pariti nekontrolisano i praviti lutalice svuda okolo.
Zato mnogi ljudi greše kada životinje iz grada puste negde u seoskoj sredini, lažući same sebe da će psu tamo sigurno biti bolje. I hoće... ako ga neko od iznerviranih seljaka ne ubije ili otruje, ako ga neki čopor pasa ili pojedinac ne povredi u borbi toliko da ne može da ozdravi, ili ako jednostavno ne umre od gladi. Zato, ne obmanjujte sami sebe, selo nije ideal psećeg života.
Bez zlobe
Valja razjasniti i još jednu dilemu, da li pas kadaje ljut na čoveka pravi svakakve smicalice. Kao prvo, nepoželjno ponašanje postoji iz ugla čoveka, a ne iz ugla psa. Za njega, sasvim je normalno da kopa, laje, juri mačke, trči za točkovima automobila, valja se u đubretu, i sl. To ne znači da ne treba da kontrolišete takvo ponašanje, već da će to pas uraditi kad god mu se pruži prilika, ukoliko ga ne naučite nešto drugo.
Kad pas radi nešto što nam se ne sviđa, nije dovoljno da ga samo kaznimo. Potrebno je da shvatimo uzroke takvog ponašanja. Najčešće je u pitanju frustriranost zbog duge samoće, jer psi nisu samotnjaci, kao ni vukovi, iako ih bije taj glas. To su životinje udruženja – čopora, koji ispunjava sve njihove potrebe i za koji se oni bore do smrti. Ako takvu životinju ostavljate dugo samu, pa još i vezanu, ne možete ni zamisliti štetu koju ćete time izazvati. Da do ovog ne bi došlo, poželjno je da se pas redovno izvodi u šetnju i da se pritom posvetite njemu kako bi osetio da pripada čoporu koji vi vodite. Zato, nemojte da se opterećujete psećom zlobom, razlozi su uvek mnogo dublji.
Ima poprilično vlasnika koji kažu znamda je moj pas napravio nešto, kad god ima onaj 'izgled krivca'. Nema on pojma o tome da je uradio nešto loše. On samo zna da mu se na osnovu vašeg govora tela ne piše dobro. Razmislite sami, došli ste kući i videli prosutu korpu za đubre i razbacano đubre okolo. U trenutku vas preplavi adrenalin i vi ste spremni da eksplodirate, a pas to čita osećajući vaš novi miris. On ne zna o čemu se radi, ali pošto ste vi 'alfa mužjak', on rezonuje da mu je najbolje da se skupi i pokaže totalnu potčinjenost. Prići će izbegavajući kontakt očima, puzeći, okrećući se na leđa, otkrivajući stomak kao totalni znak predaje. Videvši to, vi pretpostavljate da je on svestan krivice, a on je samo uplašen i nema pojma šta se dešava, samo zna da je bolje da pokaže svoju vernost i privrženost u trenutku kada ste vi besni. Bitno je da znate da, ako pas ne shvata vaše izvore besa i ne može da ih predvidi, jer ne zna šta ih izaziva, prestaje da vam veruje, jer se ponašate besmisleno i nepredvidivo.
Zato je bitno da psa uhvatite u trenutku kad je pogrešio, kako biste tad mogli da mu objasnite koju stvar ne bi smeo da radi. U suprotnom, vaša vika nakon nekog vremena, psa zbunjuje, jer on ne razume jezik ljudi i nije mu jasno čemu ta buka kad on mirno sedi i čak vam pruža dokaze potpune vernosti i privrženosti. Tako kod psa gubite autoritet. A u stvari, treba da mu objasnite šta je pogrešio i to, samo u trenutku kada je to uradio. Naravno, kad god je to moguće treba mu objasniti šta je to što treba da uradi, jer na kraju krajeva, vi ste pametniji od njega.
Ukoliko radite unapred i predupredite loše ponašanje mirnim tonom i hvaljenjem, efekat će u odnosu na viku biti mnogo brži, a i psu će se više svideti, jer vaša pozitivna pažnja je usmerena na njega. Najbolje bi bilo da na psa uopšte ne vičete i ne pravite predstavu. Pokušajte, umesto toga, da shvatite šta pas radi i zašto, a onda na osnovu toga procenite način reagovanja.
Kavez nije bauk
Nije tačno da psi ne vole kaveze i da ih izbegavaju. Pas je nekad u prirodi živeo u jazbini. To je bilo njegovo mesto mira, sigurnosti i opuštanja. Tajna je u pravilnom korišćenju. Naime, treba ga koristiti kao mesto za odmor, posle obroka ili kao mesto za spavanje. Štene ne smete ostavljati duže od nekoliko sati jer će sigurno završiti svoje fiziološke potrebe unutra, a ni ono to ne želi. Za vaspitanje u kući to je prava stvar, a i za ostavljanje psa kad niste u kući, bar dok ne steknete poverenje u njega. Ovo nemojte shvatiti kao okrutnost, jer mnogo je bolje preduprediti razvijanje negativnih navika, s obzirom na to da nećemo biti prisutni kada nastane šteta, a svako naknadno kažnjavanje može izazvati samo još veće probleme. Samim tim što se nalazi u kavezu, manja je i teritorija koja treba da se brani, pa je i mogućnost stresa manja.
Još jedna pozitivna stvar je navikavanje psa na kavez tokom vožnje kolima, jer nikad ne možete biti sigurni sto posto kako
će pas reagovati u nekoj situaciji, a na ovaj način štitite i njega i sebe.
