Pripremila: S. Jovičić
Sudeći po nekim naučnim saznanjima i onome u šta smo se zahvaljujući brojnim filmovima iz prirode i sami mogli uveriti, životinje su rođene akrobate, sposobne za takve spektakularne vratolomije koje ne bi bili u stanju da izvedu ni vrhunski gimnastičari i cirkuski artisti.
Dok skaču s jednog drveta na drugo, veverice, lemuri i majmuni, mogu da savladaju razdaljine od nekoliko desetina metara i da pritom u vazduhu izvode smele okrete i bravure, a da nijednog trenutka ne izgube osećaj za ravnotežu i ne promaše granu za koju treba da se uhvate.
Vratolomije
Posebno je zanimljiv primer vilin konjica koji prilikom parenja obrazuju figuru u obliku srca i potpuno je neobjašnjivo kako pritom uspevaju da se održe u vazduhu. Tu su i bravurozne predstave delfina koji u grupama od dvoje ili troje iskaču iz vode, izvodeći pritom identične figure i pokrete na kojima bi im pozavideli i najveći olimpijski šampioni u sinhronizovanom plivanju.
Da ne govorimo o mačkama i pticama kojima je dovoljan i najmanji oslonac da bi se pretvorile u prave žonglere i artiste na trapezu. Iste ovakve akrobacije, ali u vazduhu, izvode beloglavi orlovi za vreme udvaranja, koje prethodi parenju. Mužjak i ženka se tada uhvate za kandže i vrtoglavo se okreću u vazduhu, uz opasnost da se strmoglave na zemlju.
Zahvaljujući brojnim istraživanjima i proučavanju životinja u njihovom prirodnom ambijentu, naučnici su uspeli da reše i ovu zagonetnu sposobnost pojedinih vrsta. Sisari koji žive na drveću, ili se dobro snalaze u ovom ambijentu, posebno lemuri, orangutani i druge vrste majmuna, veverice i razni pripadnici mačijeg roda, kao što su leopardi i domaće mačke, imaju veoma razvijenu inteligenciju pokreta. To znači da su usavršili sposobnost da nikada ne gube ravnotežu, da precizno proračunaju vreme kad treba da dohvate sledeću granu, da trenutno procene razdaljinu od neke prepreke, da razrade redosled pokreta u prostoru i da se obrću pri slobodnom padu kako bi se dočekali na noge.
Tumačenje
Prema objašnjenju italijanskog veterinara i etologa Roberta Markezinija koji se godinama bavio uporednim proučavanjem telesnih sposobnosti životinja i čoveka, mozak životinja kontroliše pokrete njihovog tela, kao što posle godina upornog vežbanja svojim pokretima upravljaju balerina ili cirkuski akrobata. Ustvari, čovek je telesnu inteligenciju nasledio od životinja koje žive na drveću, pre nego što je postao dvonožac i pre sedam miliona godina počeo da istražuje afričku savanu. To znači da svako od nas ko ima talenta za ples ili akrobatiku i obdaren je izrazito razvijenom telesnom inteligencijom, duguje ovu sposobnost genima nasleđenim od davnih predaka, koji su živeli u krošnjama drveća. Ove sposobnosti nasledili smo od gorila i šimpanzi, koji su pre nekoliko miliona godina morali da se suoče sa činjenicom da se grana u određenoj tački završava, a onda se treba vratiti natrag ili skočiti na drugu granu. Slično atletama, i životinje mogu da usavršavaju koordinaciju pokreta. Dovoljno je da jednom vide one najveštije kako izvode svoje veštine i ubrzo su u stanju da i sami to ponove. Tako se životinje, imitirajući jedna drugu zabavljaju, ali iz toga izvlače i neku korist.
Šimpanze su, na primer, naučile da izaberu neki tanak štap i da ga uvuku u mravinjak kako bi lovili termite koji se za njega uhvate. Na taj način svoj jelovnik bogate proteinima. Kao čovek, i majmuni i ptice su obdareni neuronima koji imaju funkciju ogledala, omogućuju učenje na osnovu podražavanja i po potrebi se odmah aktiviraju. Veoma značajni za proučavanje ljudskog ponašanja, ovi neuroni su prvo otkriveni kod makaki majmuna.
