Saveti veterinara-mačke

Bucmaste mace


"Imam mačora koji ima četiri godine i prilično je bucmast. Meni je, naravno, to simpatično, međutim svesna sam da ima problem sa gojaznošću. Zanima me da li postoji neka dijeta kojom bi mogao da izgubi višak kilograma?"

Gojaznost je vrlo česta pojava kod životinja, naročito ako su sterilisane. Ukoliko se vaš mačak nepravilno hrani i nema dovoljno fizičke aktivnosti, a pretpostavljam da je to slučaj, višak kilograma je neminovan.

Naime, vremenom se mast nagomilava pod kožom i oko unutrašnjih organa, pa to može dovesti do brojnih oboljenja kao što su šećerna bolest, kardiovaskularni problemi, bolesti jetre..

Stoga je neophodno da svog ljubimca odvedete kod veterinara koji će izvršiti neophodne analize i prepisati mu poseban režim ishrane, čime će problem viška kilograma biti uspešno rešen. Najčešće se gojaznim mačkama daje specijalizovana medicinska hrana što za cilj ima smanjenje telesne težine.

Ona se daje nekoliko puta dnevno u kombinaciji sa svežom vodom, a kako bi se postigao željeni efekat ne preporučuje se dodavanje druge hrane.

Česte povrede nogu

Među mnogim nedaćama koje muče mačke, posebno mesto zauzimaju problemi s nogama. Uzroci su mnogobrojni, a proizilaze iz poremećaja koji postoji u mozgu, kičmi ili nekom drugom organu. Problemi se javljaju i ukoliko je bolest zahvatila samu nogu i tada je reč o artritisu, od koga obolevaju mačke u poodmaklim godinama, a treći i najčešći razlog su razne vrste povreda.

Simptomi

Po izmenjenom načinu hoda ili vidljivoj povredi, lako ćete utvrditi da s nogom (ili nogama) mačke nešto nije u redu. Bez obzira na to da li uočavate povredu ili ne, obavezno se obratite veterinaru.

Povrede su vidljive na pojedinim delovima noge, ali i čitav ekstremitet može biti manje ili više zahvaćen ozledom. Poreklo povreda je raznoliko i od toga zavisi lečenje.
Jastučići na šapama posebno su izloženi raznim povredama, ako mačka nagazi na nešto, bude ozleđena u tučama, ili zadobije opekotine ili promrzline. Opekotine kod mačaka nastaju tako što ona neoprezno pređe preko neke pregrejane površine (limeni krov izložen suncu, pregrejana ploča na šporetu i slično), a promrzline dobije ukoliko suviše dugo boravi na snegu i ledu.

Povrede na ostalim delovima noge mogu poticati od tuče sa drugim mačkama, naročito među mužjacima, od napada pasa, raznih prevoznih sredstava pod koja mačka podleti, ili od neočekivanih padova s velike visine. Prilikom ovakvih povreda, mogu biti zahvaćena samo meko tkiva, ali i kosti.

Lečenje

Ako povreda zahteva složeniju intervenciju, stavljanje zavoja ili imobilizaciju pomoću gipsa ili metalne šine, javiće se i problemi zbog ponašanja mačke jer je sklona da liže svoje povrede i na taj način može skinuti zavoje i terapiju. Dobro rešenje u toj prilici je takozvana viktorijanska kragna, koja se stavlja mački oko vrata. Na taj način, mačka nije sputana dok se kreće i uzima hranu, a kragna je jednostavno sprečava da liže problematične delove tela sem oko usta. Dok mačka bude nosila viktorijansku kragnu, preuzmite brigu o njenoj dlaci jer maca voli da bude negovana.

Ukoliko je povreda noge ozbiljnija, pa je potrebna imobilizacija, gips, šina ili neko drugo sredstvo, situacija se komplikuje jer je mačku praktično nemoguće zadržati u stanju mirovanja. Ako su u pitanju veoma ozbiljne povrede, maca će kretanjem, uključujući i hodanje, prouzrokovati dodatne probleme i neprekidno ometati lečenje i zarastanje rana. U tom slučaju, najbolje je da mačku poverite veterinarskoj ambulanti koja “pacijente“ drži u kavezima, pruža im neophodnu negu i brigu i, što je najvažnije, onemogućava im kretanje dok povreda ne zaceli. Preporučuje se da ne odlazite u posetu mački jer će je to samo uznemiriti.

Dešava se da povrede kod mačaka budu izuzetno ozbiljne, naročito kad su u pitanju prelomi. Ako su kosti smrskane, operacija je nemoguća i jedino preostaje amputacija. U tom slučaju ne treba tugovati jer dosadašnja iskustva veterinara i vlasnika mačke pokazuju da se životinja vrlo brzo snađe na tri noge i to ne utiče na njenu spretnost, niti raspoloženje.



Zov

Sunčanica


Vlasnici kućnih ljubimaca moraju imati na umu da krznate životinje bez mogućnosti znojenja preko cele površine tela (nasuprot ljudima) podnose neuporedivo teže visoke temperature. Često možemo videti vlasnike pasa ili mačaka kako se na plaži igraju sa njima. Mačka (pas) najčešće toliko uživa u društvu i igri sa svojim gazdom da i ne pomišlja na opasnost koja vreba od pregrevanja. Do izvesne mere će hlađenje preko usta i jezika funkcionisati baš kako treba. Na žalost, kao i kod čoveka, prelazak te tanane granice sunčanice nastupa naglo. Životinja koja dobije toplotni udar vrlo lako može uginuti ukoliko ne dođe do brze i odgovarajuće reakcije. Veterinarska pomoć je neophodna a u međuvremenu ljubimca treba sasvim pokvasiti i umotati mokrom tkaninom.

Vozite kolima svoju mačku ili psa isključivo po umerenom vremenu ili ako već morate po vrelom vremenu onda neka budu svi prozori otvoreni, i pre nego uvedete životinju u auto dobro izluftirajte i ohladite unutrašnjost auta otvaranjem svih vrata desetak minuta ukoliko je auto stajao na vrelom suncu. Ostavljanje kućnih ljubimaca na kratko u automobilu na suncu vrlo lako može biti uzrok toplotnog udara. I pored otvorenih prozora automobila temperatura u unutrašnjosti može porasti preko 10 stepeni celzijusa za manje od 5 minuta. Ovakve temperaturne promene predstavljaju pravi šok za termoregulacioni sistem i čoveka a još više za krznate životinje. Opasnost predstavljaju čak i uobičajne rekreacione ture, šetnje, trčanje, vožnja bicikla i sl. Bez obzira na termine koje inače koristite za ove aktivnosti pomerite ih u rane jutarnje i kasne večernje časove ili se jednostavno rekreirajte bez svog krznatog prijatelja. Osetljivije životinje mogu čak dobiti i opekotine od hodanja po vrelom asvaltu.

Ako dođe do opekotina njih mora sanirati veterinar pre svega zbog pravilne dijagnoze stepena tj. ozbiljnosti oštećenja tkiva. Pse i mačke koji imaju svetlu pigmentaciju vrha njuške [crvene boje] i svetle uši pre izlaganja suncu treba zaštititi losionom za sunčanje sa visokim zaštitnim faktorom. Imajte na umu da su psima mnogi instinkti oslabili usled lagodnog života pored čoveka. To nama ljudima samo povećava odgovornost za njihovo zdravlje. Mačke, koje daleko više brinu o sebi nego psi, ređe imaju ovakvih zdravstvenih problema. Ipak, ni one nisu imune na boravak u zatvorenom automobilu parkiranom na suncu. Nihova mala tela čak su i osetljivija na sunce nego što je to slučaj kod pasa [kraće mogu idržati ekstremne uslove]. Kada nisu zatvorene mačke će vrlo dobro znati da pravilno regulišu telesnu temperaturu i dužinu izlaganja sunčevim zracima. Ukoliko vaša mačka previše voli da se sunča nije loše da joj taj užitak ograničite vremenski i da joj jasno pokažete činiju sa svežom vodom kako opijena suncem ne bi slučajno zaboravila da mora piti.

Opasnost od sunčanice možete smanjiti tako što ćete se pridržavati nekih opštih pravila: Nikada ne ostavljajte kućne ljubimce u automobilu po toplom vremenu. Uvek im obezbedite neograničene količine sveže vode za piće. Kada se sunčate, svog ljubimca obavezno sklonite u hladovinu [čak iako on želi da bude pored vas]. Posebnu pažnju obratite na kućne ljubimce koji imaju disajnih problema. Oni po vrelim danima ne treba uopšte da budu na suncu. U naročito rizičnu grupu spadaju i štenci. Ako primetite da životinja ima problema sa disanjem, povećajte cirkulaciju vazduha u prostoru u kome se nalazi, pokvasite joj dlaku velikom količinom vode [napromer poprskajte je baštinskim crevom sa malim lazom]. Proverite boju desni. Ukoliko je plavičasta vreme je za uzbunu. Plave desni su znak nedostatka kiseonika.

Odmah pozovite pomoć ili krenite kod veterinara. Transport se ne sme obavljati u lošim uslovima [visoka temperatura u vozilu, nedostatak vazduha/vode]. Ako je životinja u besvesnom stanju postavite je na mesto sa jakom cirkulacijom vazduha i izvadite joj jezik kako bi se povećao protok ka plućima. Ako se životinja opire nemojte je prisiljavati jer će dodatni stres samo pogoršati stanje. Budite umereni kada je u pitanju i vaše lično izlaganje sunčevim zracima. Budite bar podjednako obazrivi kada su u pitanju vaši krzneni kućni prijatelji.

Kokcidioza

Kokcidioza je infekcija mačke sa jednoćelijskim organizmom kokcidijom. Kokcidija je parazit mikroskopske veličine i živi u ćelijama sluzokože creva. Svrstana je u grupu protozooa. Ona jeste parazit ali nije glista. Pošto živi u crevnom traktu životinje ponekad je uzrok prolivu ali najčešće je uzrok kombinovan: gliste i kokcidije zajedno.

Oocista, jedan od razvojnih oblika kokcidije sa stolicom izlazi napolje u spoljnu sredinu iz životinje. Ostaje u spoljnoj sredini sa mogućnošćo da sporulira to jest produži sebi vreme infektivnosti. Mačka unosi u sebe ovaj razvojni oblik jedući inficiranu hranu (na primer lovinu kao što je miš ili slično ) ili ližući se ako se kontaminirala dlaka sa zaraženim materijalom.

Infekcija sa kokcidijom je česta pojava u velikim grupama životinja (na primer uzgajivačnica, veliko leglo) i kod mladih jedinki. Proces od infekcije do simptoma može biti kratak čak i nekoliko sati ali najčešće je potrebno 7-10 dana do pojave simptoma. Kada mačka unese u sebe oocistu razvoj parazita se završava u domaćinu (u ovom slučaju u mački). Većina inficiranih mačaka sa kokcidijom nema proliv ili neke druge kliničke simptome. Kada jaja (oocist) se nađu u stolici prilikom koprološkog pregleda, a životinja nema proliv, njihov nalaz je nebitan jer su prolaznog karaktera. Ali kod jedinki koje imaju izražene simptome (česti vodeni prolivi sa bolovima u stomaku, povraćanjem i dehidracijom) nalaz kokcidija je itekako važan. Dijagnoza se postavlja koprološkim pregledom iz uzorka stolice. Oociste su manje veličine od jaja raznih crevnih parazita zato pregled mora biti izrazito pažljiv. Neke kokcidijalne infekcije mogu se dokazati i analizom krvi.

Tretman infekcije sa kokcidijama traje 10-14 dana sa antibioticima. Najčešće se koristi antibiotik tipa sulfapreparata. Tretman neće svaku jedinku izlečiti ali će proliv prestati što je i najbitnije u održavanju životno bitnih funkcija. Ako sulfapreparati ne daju efekat na raspolaganju su i lekovi drugog tipa. Kod bolesnih jedinki potporna terapija u vidu rehidracije i vitaminizacije je neophodno a čak ponekad i dijetirana ishrana.

Reinfekcija mačaka je česta, posebno ako je moguć kontakt sa inficiranom materijom (npr. ako mačka izlazi napolje). U toku tretmana obavezno uradite dezinfekciju mačjeg toaleta.

Većina kokcidija koja se nađu kod mačaka nema efekata na ljude. Ali neke vrste kokcidija mogu biti potencijalno infektivni i za ljude. Kriptosporum kao jedna vrsta kokcidija nađena kod pasa i mačaka može biti preneta i na ljude. Ovaj parazit može biti i u vodi za piće, posebno u većim gradovima. Druga vrsta kokcidija, više poznata među nama je toksoplazma. Ponekad mogu i mačke biti prenosioci ove protozooe, ali češće se nalazi na neopranom povrću i u nekim vrstama mesa. Ove dve vrste protozoa zdravstveni rizik su za ljude koji imaju problem sa imunitetom (oboleli od AIDS-a, korisnici imunosupresivnih lekova, pacijenti sa tumorom, stariji pacijenti). Adekvatno održavanje higijene smanjuje rizik od infekcije. Praznite redovno mačji toalet, ponekad uradite dezinfekciju istog, menjajte redovno posip, perite ruke redovno.

Besnilo

Besnilo

Besnoća je akutna, kontagiozna zarazna bolest od koje mogu oboleti sve toplokrvne životinje i čovek. Ptice obolevaju retko. Jednom kada se jave simptomi, bolest je bez izuzetka fatalna. Rezervoari bolesti mogu biti i domaće i divlje životinje, a glavnim rezervoarom besnoće u Evropi smatra se lisica, dok je za ljude glavni vektor bolesti - pas. Virus besnoće napada centralni nervni sistem i izaziva diseminirani negnojni polioencefalomijelitis. Postoji i profesionalna sklonost pa se besnoćom češće zaražavaju ljudi koji su u bliskom kontaktu sa životinjama. Najčešći izvor zaraze za ljude su psi, mačke, lisice, glodari, šišmiši, a ređe konji, krave ili druge vrste sisara.

Uzročnik

Rabies virus pripada redu mononegavirales virusima sa nesegmentnim RNA genomom. Virus je vrlo pleomorfan. Unutar ove grupe, virusi sa izgledom poput "metka", klasifikovani su u porodicu rhabdoviridae, koja uključuje najmanje tri vrste životinjskih virusa: Lyssavirus, Ephemerovirus i Vesiculovirus. Rod Lyssavirus uključuje Rabies virus, Lagos virus šišmiša, Mokola virus, Duvenhage virus, Evropski virus šišmiša 1 i 2, i Australijski virus šišmiša. Genetskim istraživanjem može se zaključiti da je virus originalno potekao iz Evrope pa se proširio na Ameriku, Aziju i Afriku. Ljudi i životinje zaraze se najčešće slinom bolesne životinje, ugrizom, ali opisan je i inhalacioni put, pa zaražavanje preko sluznica nosa, oka, usta... Virus je izrazito neurotropan, te nakon ulaska u domaćina i razmnažanja u okolnom tkivu, virus najverovatnije pasivno ulazi u živce, te aksonima ili ekstraneuralnim tkivnim prostorima "putuje" do mozga. Jednom ugnježđen u intervertebralnim spinalnim ganglijima, infekcija centralnog nervnog sistema ne može se prevenirati niti amputacijom zahvaćenog uda. Kičmena moždina inficira se preko dorzalnih nervnih korenova. Širenje virusa u drugim organima odvija se aktivnim umnažanjem virusa u Schwanovim stanicama i aksonima perifernih nerava. Organi bliži centralnom nervnom sistemu budu brže i jače zahvaćeni. Ekstraneuralno virus se umnaža u epitelnom tkivu žlezda slinovnica i u kornei. Vezivanje virusa na žlezde slinovnice i agresivno ponašanje praćeno griženjem, koje je izazvano virusnim delovanjem na životinju - domaćina, maksimalno povećavaju šanse virusa da se prenese na novog domaćina.

Znakovi bolesti u mačaka i pasa

Bolest se može javiti nakon perioda inkubacije od 9 dana pa čak i do godinu dana. Zadnji zabeleženi slučaj u Velikoj Britaniji javio se nakon 6 meseci inkubacije, nakon što je životinja prošla 6-mesečnu karantinu. Inkubacijski period zavisi od mestu ulaska uzročnika u nerve. Što je mesto udaljenije od mozga, duži je put koji virus mora proći do mozga, pa je i period inkubacije duži. Uobičajeno trajanje inkubacije je 2-8 nedelja. Klinički znakovi javljaju se u trećem stadijumu bolesti : prodormalni, ekscitacijski i paralitički, te u dva oblika, agresivni i tihi, a mogući su i drugi atipični oblici. Bolest traje 1-7 dana a simptomi bolesti slični su u pasa i mačaka.

Prodormalni stadijum.

Na mestu ugriza, odnosno ulaska virusa obično se javlja iritacija i svarbež, koji se može pojačati i do samomutilacije. Javlja se blago povećanje temperature i blaži poremećaji svesti, temperamenta i ponašanja. Životinje postaju neobično plašljive, nemirne i neposlušne, skrivaju se, grizu neobične predmete ili grizu na prazno. Već se sada može opaziti pojačano slinjenje i otežano gutanje. Pupile postaju dilatirane, te se usporavaju i očni refleksi. Može doći i do promene glasa životinje. Ovaj stadijum traje 1 -3 dana.

Ekscitacijski stadijum

Počinje se javljati agresija, prestrašenost, skrivanje, inkordinacija, dezorjentacija, hiperestezija, hipersalivacija i fotofobija. Životinje često odlutaju od gazde i besciljno lutaju, često napadaju druge životinje i ljude. Javlja se pareza pojedinih živaca, glas je promukao, gutanje je jako otežano i pojačano slinjenje. Ovaj stadijum traje 1-2 dana.

Paralitički stadijum

Javljaju se paralize brojnih živaca, životinja je mirna, puno leži, javlja se paraliza larinksa koja otežava gutanje (nije toliko česta u mačaka), paraliza mišića donje vilice, jezika i očiju. Ubrzo nakon toga, javlja se nepokretnost trupa i udova, pa se životinja više ne može micati. Dolazi do prestanka disanja i kome. Smrt se javlja nakon 3-4 dana.

Tiha besnoća

Vrlo je važno spomenuti tzv. "tihi" oblik besnoće, kod kojeg izostaju prva dva stadijuma, prodormalni i agresivni. U početku bolesti je telesna temperatura bolesne životinje jako povećana a kasnije je snižena. Životinja ima preplašen pogled i jako slini. Smrt nastupa za 2-4 dana. Simptomi nisu više tako karakteristični, te mogu otežati dijagnosticiranje.

Atipični oblici

Mogu se javiti kao gastroeneteritis, odnosno upala želuca i creva a tek se pred smrt javlja paraliza. Mogući su i drugi atipični slučajevi.

Dijagnostika simptomatski

Klinička slika i anamneza su patognomonične. Problem mogu predstavljati tihi i atipični oblici bolesti pa se tačna dijagnoza postavlja post mortem.

Dijagnostika patoanatomski

U nalazu imamo neprirodan sadržaj želuca, zubi su skrhani, a sluznica usta erodirana. Sluznica želuca i creva upaljena je i prožeta erozijama, mehur je zbog paralize jako pun. Limfni čvorovi su jako povećani. Mozak je edematozan, punokrvan, a moždane vijuge slabo izražene. Žlezde slinovnice vlažne su i natečene.

Dijagnostika histološki

U ganglijskim stanicama nalazimo acidofilna, okrugla ili ovalna, oštro ograničena telašca, koje su uvek smeštene intracelularno. To su inkluzijska, tzv. Negrijeva telešca. Smatra se da su ta telešca odbrambeni mehanizmi stanica na navalu virusa. Nalazimo ih u delu mozga nazvanim Amonov rog, koji se nalazi u kaudalnoj trećini mozga. Nalaz Negrijevih telešaca je 100% potvrda dijagnoze, ali ta telešca ne nalazimo uvek, odnosno ne nalazimo ih u 25% biljojeda i 10-15% mesojeda.

Labaratorijski testovi

Standardni laboratorijski test za besnoću je direktna imunoflorescencija. Ovo je test koji je vrlo pouzdan i brz, pa se sprovodi dugi niz godina. Test se zasniva na činjenici da se u tkivima životinja (mozak) zaraženih besnoćom nalaze antigeni virusa. Najvažniji deo testa su florescentno označena anti-rabies antitela. Kada se ta označena antitela inkubiraju sa moždanim tkivom životinje kod koje se sumnja na besnoću, ona će se vezati na antigen, što se vidi kao fluorescencija pod posebnim mikroskopom. Ako antigena nema, antitela se ne vežu na ništa, te se postupkom ispiranja isperu, pa fluorescencija izostaje. Drugi testovi kojima se služimo u dokazivanju besnoće su RVK (reakcija vezivanja komplementa), elektronska mikroskopija, imunohistohemijski testovi (IHC), PCR (polimerase chain reaction) i drugi.

Terapija

Lečenje se ne sprovodi kod životinja.

Prevencija

Preventivne metode zaštite su jedine metode u suzbijanju besnoće. U svim razvijenim zemljama sveta besnoća se suzbija po zakonu, pa je i vakcinacija obavezna. Kod nas je obavezno prvi put vakcinisati štenad u dobi od 3 meseca starosti, a zatim svake godine u zakonski propisanom roku, koji traje od 1. Januara do 31. Marta. Svi vlasnici pasa koji svoje ljubimce ne vakcinišu do tog roka prekršajno odgovaraju. Vakcinisanje mačaka još nije zakonski obavezno ali preporuka je gotovo svih veterinara i zdravstvenih službi da se mačke koje izlaze iz kuće obavezno vakcinišu. Osim vakcinisanja, druge metode prevencije su karantin, edukovanje gradjanstva, higijena životinjskih namirnica i sl.

Simptomi mačijeg `plača`

Postoje mnogi uzroci koji mogu dovesti do preteranog lučenja suza kod mačaka, tako da im oči postaju suviše vodnjikave, ili da iz njih teku suze. To ne mora biti uvek povezano samo sa očima, pa zato, kad god uočite tu pojavu, obratite se veterinaru.

Iznenadna pojava preteranog lučenja suza može biti izazvana povredom (obično samo jedno oko), alergijskom reakcijom, prisustvom nekog stranog tela koje joj je upalo u oko, ili infekcijom gornjih disajnih puteva, baš kao što i ljudima suze oči kad su prehlađeni. Ako je u pitanju infekcija gornjih disajnih puteva, mačka će obično imati i preterano vlažan nos. U svakom slučaju treba da se obratite veterinaru da on utvrdi tačan uzrok. Isto tako, ako je u pitanju prisustvo stranog tela, ne pokušavajte, ni u kom slučaju da ga sami izvadite, jer zbog nestručne intervencije i nedostatka potrebnih instrumenata možete naneti mački dodatne povrede.

Ako je mačka postala bezvoljna, ako joj se ponašanje promenilo i odstupa od uobičajenog, onda je preterano lučenje suza vrlo verovatno jedna od pratećih pojava neke bolesti, pa je i tada neophodno da se što pre obratite veterinaru. Između ostalog, moguće je da mačka boluje od konjuktivitisa, čira, katarakte ili glaukoma. I u takvim slučajevima, najčešće je u pitanju jedno oko koje, osim toga što preterano suzi, može biti i zamućeno ili zahvaćeno crvenilom.
Konjuktivitis je najčešći problem, a najčešći uzrok je herpes, ponekad praćen i nekom dodatnom infekcijom. Za lečenje se preporučuju očne kapi i ispiranje očiju specijalnom tečnošću koju će prepisati veterinar i uputiti vas kako da je primenjujete.

Problemi sa očima kod mačke mogu biti i posledica šećerne bolesti. Moguće je da mačka ima i naslednu deformaciju suznih kanala, što se negativno odražava na normalno lučenje suza. U svakom slučaju, za sve probleme sa očima kod mačke treba se obratiti veterinaru, i to što pre.

Katarakta i skleroza

Ako su zenice zamućene, onda je najčešće u pitanju katarakta ili skleroza. Skleroza se javlja samo kod mačaka u poodmaklim godinama, pa ako to nije slučaj, verovatno je po sredi katarakta. Katarakta je nešto što može utvrditi jedino veterinar i ustanoviti da li je to možda prateća pojava neke dodatne bolesti. Katarakta se može i operisati, i to vrlo uspešno, ali ta operacija zahteva vrlo dugotrajnu i komplikovanu negu posle intervencije.

Dolazak mačića

U periodu kada nosi mladunce mačka je izuzetno osetljiva i zahteva posebnu pažnju i brigu. Da bi se sve odvijalo bez problema, vlasnik treba da poštuje određena pravila i da preduzme odgovarajuće mere predostrožnosti.

Poznato je da oplođenje kod mačke predstavlja mnogo manji problem nego kod kuje, jer sam čin parenja izaziva ovulaciju. Ako u vreme teranja pobegne od kuće, postoji velika verovatnoća da će ostati u drugom stanju, što nije uvek poželjno, naročito ako je reč o rasnoj mački ili o učestalim trudnoćama. Zato vlasnik treba da poznaje seksualni ciklus mačaka, kako bi mogao da odredi najpovoljniji trenutak za parenje.

Doba plodnosti

Prva teranja kod mačaka obično se javljaju između šestog i devetog meseca starosti, ali neke rase, kao što su sijamke, sazrevaju ranije i mogu biti polno zrele već sa četiri meseca. Mačka je podložna sezonskim teranjima. U sezoni parenja koja otprilike traje od marta do septembra, mačka prolazi kroz nekoliko perioda teranja u trajanju od pet do šezdeset dana. Čim dani okraćaju, seksualna aktivnost opada da bi u toku zime prestala.

Mačka nosi mladunce oko dva meseca, a trudnoću možemo utvrditi opipavanjem stomaka ili snimanjem pomoću ultrazvuka, počevši od treće nedelje. Rentgenski snimak je pouzdan tek posle četrdeset dana trudnoće. Krajem prvog meseca stomak mačke postaje zaobljeniji i počinju da se razvijaju dojke.
Tokom trudnoće treba poštovati tri osnovna pravila koja, pre svega, podrazumevaju čišćenje mačke od spoljnih i unutrašnjih parazita. Nedelju dana pre porođaja treba je očisititi od buva, a odmah posle parenja i nedelju dana pre nego što se omaci od glista, jer ih kroz zid materice i preko mleka može preneti na mačiće.
U ovom periodu treba joj obezbediti i odgovarajuću i povećanu ishranu, počevši od prvog meseca trudnoće, a zatim u periodu dojenja. Valja imati na umu da pojedini lekovi mogu biti otrovni za plod i izazvati spontani pobačaj. Zato se pre davanja leka treba posavetovati s veterinarom.

Mala pripomoć

Pri kraju trudnoće, izvesni znaci mogu upozoriti vlasnika da se približava porođaj. Nekoliko dana ranije mačka počinje da traži mesto gde može da se izoluje i da napravi “gnezdo”. Uoči samog porođaja često odbija da jede, a 3-12 časova pre porođaja pojavljuje se beličasti sekret.
Porođaj počinje kontrakcijama, a posle 10-30 minuta mačka izbacuje plodovu vodu iz prve kese. Zatim počinje da izlazi prvo mače, kome se obično prvo pojavljuje glava. Rađa se obavijeno ovojnicom, koju mačka odmah cepa. Istovremeno preseca i pupčanu vrpcu, a zatim počinje da ga liže. Ostali mačići rađaju se u više ili manje pravilnim razmacima i treba ih odmah staviti da sisaju.

U najčešće komplikacije pri porođaju spadaju izostanak kontrakcija materice i nepravilan položaj mačeta. U prvom slučaju kontrakcije možemo izazvati određenim lekovima, a ako ni to ne pomogne, mora se primeniti carski rez. Ako mače krene da izlazi u bočnom položaju ili zatkom (zadnjicom), može se zaglaviti i tada je neophodna pomoć veterinara. Ipak, porođaj se u najvećem broju slučajeva odvija bez problema.

Dovoljno je da neko od ukućana bude prisutan i ako zatreba priskoči u pomoć tako što će mače osloboditi ovojnice ako majka to nije učinila, ili preseći pupčanu vrpcu i njen završetak dezinfikovati betadinom ili tinkturom joda. Ako mače ne diše, treba ga snažno istrljati komadom čiste tkanine. Isto tako važno je proveriti da li su svi mačići pronašli dojku i u protivnom im pomoći da je nađu. Pošto tek rođeni mačići nisu u stanju da regulišu telesnu temperaturu, u prostoriji gde borave treba održavati temperaturtu od oko 25 stepeni C i izbegavati promaju.

Pobačaj

Spontani pobačaj je najveća komplikacija koja se može pojaviti tokom trudnoće. Može biti izazvan bakterijskom ili virusnom infekcijom, prisustvom parazita, trovanjem lekovima ili nekom drugom supstancom, ali i nekom bolešću mačke, kao što je smanjena aktivnost tiroidne žlezde ili dijabetes, što izaziva velike hormonalne promene. Pobačaj se manifestuje krvarenjem ili braonkastim sekretom i predstavlja čestu komplikaciju kod mačaka koje u sebi nose neke viruse, kao što je virus leukoze.

FeLV - Feline leukemia virus


FeLV spada u porodicu retrovirusa i jedan je od najvažnijih uzročnika zaraznih bolesti mačaka. U istu porodicu spada i virus mačje imunodeficijencije - FIV. FeLV je kontagiozan, ali izuzetno osetljiv na spoljnje uticaje (temperatura, sušenje), pa je za prenos bolesti potreban dugotrajan bliski kontakt. Izlučuje se slinom i suzama a verovatno i urinom i fekalijama. Najčešći način prenosa je preko sline i to lizanjem, grizenjem, zajedničkim posuđem. FeLV se prenosi i transfuzijom krvi pa je neophodno da se svi davaoci testiraju na FeLV. Uobičajena sredstva za čišćenje virus ubijaju vrlo brzo.

Klinički znakovi



FeLV izaziva veći broj kliničkih simptoma degenerativnih ili zaraznih bolesti, kao što su anemija, bolesti jetre, bolesti creva, bolesti reproduktivnog sistema, te može izazvati maligne promene na pr. limfosarkom i leukemiju. Mnoge mačke pate od imunodeficijencije, a posledično tome i drugih bolesti, čija klinička slika zavisi o zahvaćenom organu ili organskom sistemu, što u praksi znači da svaka dugotrajna hronična bolest izaziva sumnju na FeLV. Te su životinje imunokompromitovane, te su osetljive i na veći broj drugih infektivnih bolesti, pa često boluju od hroničnih respiratornih infekcija, hroničnog stomatitisa i gingivitisa, zaraznog peritonitisa i raznih drugih poremećaja.

Četri su moguća ishoda nakon kontakta sa virusom:

* oko 30% mačaka razvije imunitet i bolest se povlači. Ove mačke postaju prirodno imune neodređeni period vremena.u oko 40% mačaka virus bude uspešan i razvije kliničku bolest, a mačke postaju permanentno inficirane, te izlučuju virus.
* u oko 30% slučajeva virus se "sakrije" u koštanu srž do otprilike 30 meseci. Ove životinje takođe ne razvija imunitet, ali ne budu odmah perzistentno inficirane. Sa vremenom ove životinje ili prebole bolest ili postanu stalno inficirane.
* u nekih mačaka, u otprilike 5-10%, može se razviti latentna infekcija, kod kojih se virus verovatno "skriva" u koštanoj srži, no one retko postaju zarazne i velika je verovatnoća da neće razviti bolest.

Mačke pozitivne na FeLV mogu živeti nekoliko godina do nekoliko meseci. U puno slučajeva eutanazija nije jedino rešenje, jer se uz dobru saradnju veterinara i vlasnika može životinji omogućiti kvalitetan život. Važno je da se takva mačka drži izolovano, i to ne samo jer predstavlja izvor zaraze za druge mačke, već da se onemogući prenos drugih zaraznih bolesti na FeLV pozitivnu mačku obzirom da je imunološki sistem poremećen. Mlade životinje, posebno one do 4 meseci starosti, vrlo su osetljive na FeLV, jer nemaju u potpunosti razvijen imunološki sistem.

Dijagnostika

Za dokazivanje FeL virusa, danas postoje dva najčešća tipa testova : ELISA (enzyme-linked immunosorbent assay), koji predstavlja screening test (može se nabaviti u obliku kitova, te je tako pogodan za brzo testiranje na terenu) i IFA (immunofluorescence assay, tzv. Hardy-test) koji predstavlja "potvrdni" test i obavlja se u referentnim laboratorijima. Oba testa detektiraju proteinsku komponentu samog virusa, ili slobodnog u serumu i telesnim izlučevinama (ELISA) ili vezanog u belim krvnim stanicama (IFA). IFA pozitivne životinje ostaju pozitivne do kraja života, jer pozitivan IFA test znači da je virus zahvatio koštanu srž, dok ELISA pozitivne mačke ne moraju postati infektivne, jer taj test obuhvata viruse i u primarnoj viremiji, dok virus još nije ušao u koštanu srž, kada imunološki sistem još ima mogućnost eliminisati virus iz organizma. Negativni FeLV testovi ne znače da životinja nije nikad bila u kontaktu sa virusom, odnosno da nije razvila imunitet, s obzirom da se ovim testovima dokazuje prisutnost samog antigena, a ne antitela. Preporuka je da se na FeLV testiraju sve mačke, jer ovaj virus izaziva bolesti i smrti u mačaka više nego bilo koja druga bolest ili stanje. Testiranje valja sprovoditi bez obzira ne vakcinaciju. Testiranje treba izvrštiti IFA metodom, ali obavezno dva puta u razmaku od 3 meseca obzirom da je moguće da u ranim stadijumima bolesti životinja bude IFA negativna. Isto tako, preporučuje se da se u kući ne uvodi mačka bez tromesečnog perioda čekanja, u kojem ta životinja mora biti dva puta IFA negativna.

Terapija

Osnova lečenja je izolacija mačke od drugih životinja, odnosno drugih zaraznih bolesti. Od velike važnosti je i kvalitetna prehrana, redukcija stresa, redovna dehelmintizacija i vakcinacija protiv drugih zaraznih bolesti i promptno lečenje bilo kakvih simptoma čim se oni jave. Od lekova se mogu primenjivati antivirusni lekovi (kao na pr. AZT), no oni izazivaju niz ozbiljnih nus-pojava, pa je tako njihova primena sumnjiva, ali preporučuje se primena imunostimulansa, kao što je na pr. interferon. Postoje eksperimentalni protokoli koji kombinuju AZT sa imunostimulansima (Interferon, Propionbacterium acnes). Moguća je i primena kortizona (Prednisolon), jer oni smanjuju broj abnormalnih limfocita u cirkulaciji, osim toga Prednisolon direktno deluje na stanice nekih tumora (na pr. limfosarkoma). Kod primene kortizona od izuzetne je važnosti znati da oni deluju supresivno na imunološki sistem, te da su takve životinje izuzetno osetljive na druge infekcije. Specifični karcinomi vezani uz FeLV imaju svoj protokol lečenja, no u slučajevima takvih karcinoma preživljavanje je vrlo slabo.

Prevencija

Danas postoji veći broj vakcina za FeLV. Proizvode se kao monovalentne ili polivalentne vakcine (kombinacija FeLV sa drugim zaraznim bolestima). U vakcini se koristi inaktivirani ("mrtav") celi virus ili virusni protein odgovoran za stvaranje imunološkog odgovora. U proseku, vakcina štiti u 80-90% slučajeva. Za sve vakcine preporučeno je dvokratno davanje u razmaku od 2-4 nedelje. Vakcinom počinjemo u dobi od 8-9 nedelje starosti. Preporučuje se i godišnja revakcinacija, tzv. "booster" vakcinacija.

Feline Immunodeficiency virus (FIV)

FIV spada u Retroviruse, porodicu lentivirusa (ili tzv. "sporih virusa"), u istu porodicu u koju spadaju virusi koji izazivaju progresivnu pneumoniju ovaca, infekcioznu anemiju konja, artritis-encefalitis u koza, te AIDS u ljudi. Iako je virus po građi sličan virusu HIV-a (Human immunodeficiency virus), on je visoko specifičan na vrstu i zaraza ljudi FIV-om nije moguća. Izvan živog organizma virus je vrlo nestabilan i ne preživljava duže od nekoliko sati u većini slučaja pa tako ne postoji strah da bi se nova životinja mogla zaraziti preko nameštaja, posuda za hranjenje, ležajeva, igračaka i sl.


Mačke zaražene FIV-om mogu se naći širom naše planete, ali učestalost je različita od zemlje do zemlje i zavisi od broja testiranih mačaka. U SAD-u ima približno 1.5 - 3% zdravih mačaka zaraženih FIV-om i do 15% onih koji pokazuju kliničke znakove bolesti. Najčešće su zaražene mačke lutalice, posebno one agresivne, dok one životinje koje se drže isključivo u kući imaju malo šanse da budu zaražene. Primarni način prenosa su rane. Uobičajen, neagresivni kontakt između mačaka, čini se, nije efikasan način prenosa virusa. Vrlo retko, virus se može preneti sa mačke na mačiće tokom omacivanja u porodu ili putem mleka. Seksualni kontakt, čini se, nije primarni način prenosa FIV-a.

Razvoj bolesti

Nakon početne infekcije, virus se prenosi do područnih limfnih čvorova, gdje se može umnožiti u bielim krvnim zrncima, T-limfocitima. Virus se tada prenosi do svih limfnih čvorova u telu, uzrokujući njihovo generalno povećanje. Ako limfni čvorovi nisu preterano povećani, ovo stanje obično prolazi nezapaženo od strane vlasnika. Kroz neko vreme, verovatno nedelja ili meseci, životinja može razviti povišenu telesnu temperaturu i pad belih krvnih zrnaca. Može se razviti i anemija, naročito u kasnijim fazama bolesti. Stalno zaražene mačke mogu se činiti zdravima kroz niz godina. Na kraju, počinju se javljati simptomi imnodeficijencije, kako se smanjuje sposobnost organizma da se brani od infekcija. Tada, oni uzročnici (bakterije, gljivice, drugi virusi…) koji u zdravih mačaka ne izazivaju nikakve simptome, mogu u životinja sa oslabljenim imunološkim sistemom izazvati vrlo teška oboljenja. Ove sekundarne infekcije odgovorne su za većinu kliničkih znakova povezanih sa FIV-om i glavni su uzrok smrti FIV pozitivnih mačaka.

Simptomi


Česti simptomi koji se javljaju kao posledica sindroma imunodeficijencije su slab kvalitet krzna, stalna povišena telesna temperatura i gubitak apetita. U oko 50% mačaka zaraženih FIV-om javlja se gingivitis (upala zubnog mesa) i stomatitis (upala usne šupljine), a često su prisutne hronične ili rekurentne infekcije kože, mokraćnog mehura, gornjih disajnih puteva, hronični prolivi, upale oka, te polagan ali progresivan gubitak telesne težine. Javlja se i povećan rizik od razvoja određenih tipova raka, pobačaji, neurološki poremećaji. Kod nekih FIV pozitivnih mačaka mogu se smjenjivati periodi bolesti sa periodima relativnog zdravlja.

Dijagnoza

Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, kliničkih znakova i rezultata testa na FIV kod kojeg dokazujemo antitela u krvnom serumu. "Pozitivan" test, odnosno prisutnost antitela na FIV ukazuje na to da je mačka zaražena FIV-om, verovatno za celi život, te tako može preneti virus na druge mačke. Kod testa sa neodređenim rezultatom, preporučuje se test ponoviti kroz 8 do 12 nedelja, jer se tek u tom vremenskom razdoblju, a nekad i duže, stvara dovoljan broj antitela koji se mogu dokazati testiranjem. Mačići do 12 odnosno 16 nedelja starosti, mogu rezultirati pozitivno na FIV zbog pasivnog imuniteta dobivenog od majke. U retkim situacijama neki od ovih mačića postanu zaraženi, te se iz tog razloga preporučuje ponovno testiranje u dobi od 6-8 meseci da bi se odredio njihov tačan infektivni status. Vlasnici FIV pozitivnih mačaka posebnu pažnju trebali bi posvetiti zaštiti od infektivnih agenata koji mogu izazvati tešku bolest i smrt u imunokompromitiranih životinja. Zaražene mačke trebalo bi držati striktno u kući i podalje od drugih mačaka, ne samo da bi zaštitili svoju mačku, već da se spreči dalje širenje FIV-a.

Terapija

Za kontrolu bakterijskih i gljivičnih infekcija koristimo antimikrobnu terapiju, koja je dugotrajna te se mora ponavljati svaki put kad se pojave znakovi bolesti. Često je potrebna potporna terapija koja uključuje infuziju, transfuziju, te visoko kalorične dodatke hrani. U nekim slučajevima indicirana je upotreba kortikosteroida i drugih anti-upalnih lekova da bi se kontrolisao gingivitis i stomatitis. Anabolični steroidi mogu pomoći u borbi protiv gubitka težine ali sve su ove mere samo pomoćne i ne koriste u borbi protiv virusa. Postoje lekovi koji modifikuju imunološki sistem i tako pomažu u borbi protiv samog virusa ali ni ti lekovi ne uništavaju virus u potpunosti, već ga samo potiskuju.

Preventivna zaštita

Vakcina za FIV postoji, iako pretpostavljam da kod nas još nije dostupna. Zato, najbolja zaštita mačke od FIV-a, je sprečavanje kontakata između bolesne i zdrave životinje, naročito kontakata sa agresivnijim mačkama lutalicama.

Prognoza

Jednom kada je FIV pozitivna mačka izolovana, teško je odrediti očekivanu dužinu života. Ako se još nisu pojavili znakovi bolesti kao posledica infekcije FIV-om , kao što je stalna povišena telesna temperatura ili stalan gubitak telesne težine, može se očekivati da će takva mačka poživeti mesece, pa čak i godine u dobrom zdravlju. Kao jedan od glavnih pokazatelja imunološkog statusa uzima se odnos CD4+ prema CD8+ limfocita. Što je odnos niži, prognoza je lošija.

Mačke i kućne hemikalije


Uobičajeno je mišljenje da su kućne mačke potpuno bezbedne i zaštićene, ali je i netačno, jer ih i tu često vrebaju opasnosti, pre svega od raznih hemijskih sredstava koja svakodnevno koristimo - za održavanje čistoće, zatim za uništavanje insekata, kao i lekova koje neoprezno ostavljamo na nekom mestu gde mačka može da ih dohvati.

Pokušajmo za trenutak da se prisetimo svega što uradimo tokom dana, kao što je brisanje poda krpom natopljenom deterdžentom, pranje lavaboa ili kade nekim sredstvom koje sadrži škodljive supstance, prskanje prostorija sprejom protiv insekata, stavljanje sredstava protiv moljaca u ormane...

Posledice neopreznosti

Ponekad je dovoljno da ostavimo otvorenu bocu sa deterdžentom, da nedovoljno isperemo tek opranu površinu poda ili lavaboa, da zaboravimo da zatvorimo vrata ormana pa da mački pružimo mogućnost da dođe u kontakt sa nekom škodljivom supstancom koja ako je onjuši, poliže ili proguta, može kod nje izazvati opasne posledice.

Jedan od najčešćih oblika trovanja mačaka je takozvano indirektno trovanje. Životinja dođe u kontakt sa određenom supstancom, pokuša da je odstrani jezikom sa kože i dlake, automatski je proguta i otruje se. Posebno su opasna sredstva za uništavanje glodara, kao i ona koja koristimo da bismo istrebili puževe u vrtovima.

Ne smemo zaboraviti ni antifriz za automobile koji je slatkastog ukusa i može mačku dovesti u iskušenje da ga proguta. Veoma je opasno ostaviti otvorenu bocu sa ovom tečnošću koja kod mačke može izazvati akutan i neizlečiv oblik insuficijencije bubrega.

Jedan vid trovanja mačaka u kućnim uslovima odnosi se i na lekove, koje ljudi koriste. Postoje tri mogućnosti da životinja unese u organizam škodljive sastojke. Može namerno ili slučajno progutati neki lek koji smo zaboravili da sklonimo van njenog domašaja. Možemo joj sami dati pilule, ne znajući da joj mogu naškoditi. Isto tako, izvesni medikamenti koje je preporučio veterinar mogu kod nje izazvati neželjene efekte.

Dejstvo lekova

Često se događa da mačka zavuče njušku u otvorenu fijoku, da skoči na sto ili komodu, pa ako tamo nađe kutiju s lekovima, neće odoleti iskušenju da lizne ili proguta neku pilulu. Krivicu u ovom slučaju treba pripisati nepažnji vlasnika koji treba da vodi računa da lekove drži van domašaja dece i životinja, što je uostalom naznačeno i na samom pakovanju.

Kad je reč o neželjenom dejstvu nekog leka koji je inače predviđen za životinjsku upotrebu, poznato je da izvesni sastojci u medikamentima mogu izazvati različite reakcije u vidu alergija i drugih nuspojava. Mada se to retko događa, treba na vreme obavestiti veterinara koji će nas posavetovati šta da u tom slučaju preduzmemo. Ponekad vlasnik pogreši, jer nije dobro shvatio način davanja leka i pravilno doziranje. Zato uvek treba pažljivo slušati dok veterinar objašnjava način primene nekog leka i detaljno pročitati uputstvo na pakovanju.

Saveti veterinara

Vlasnici često leče životinje na svoju ruku, bez prethodne konsultacije s veterinarom. Nepromišljeno davanje lekova životinjama, naročito onih koji su predviđeni za ljudsku upotrebu, često prouzrokuje manje ili više ozbiljne probleme. Zbog toga je neophodno da se pre upotrebe leka uvek posavetujemo s veterinarom, koji će nam reći šta u određenom slučaju možemo da primenimo za lečenje, a šta kod mačke može izazvati probleme.



Zov