Pas i čovek

Može se govoriti o vrlo staroj Ijubavnoj priči između psa i čoveka. Verovatno su se u saradnji između ta dva lovca postepeno stvarale veze i moguće je da je tip društvene organizacije čopora olakšavao sjedinjavanje koje se malo-pomalo ostvarivalo. Život psa u čoporu danas je sasvim marginalan i većina pasa živi sa čovekom, najčešće u prisnoj porodičnoj atmosferi. A nas će upravo zanimati promene u ponašanju izazvane tom situacijom.

Porodica-čopor

I čovek i pas su društvene životinje i njihova zajednica podrazumeva stvaranje hijerarhijskog sistema koji uključuje što manje situacija za koje ne postoji ritual za utvrdjivanje zahtevanog ponašanja. Čovek je sklon da istražuje oblike sve suptilnijih veza izmedju jedinki. Otuda odnose u radu, u porodici, ne diktiraju više odnosi silom nametnute dominacije jednog od protagonista; bilo bi čak neuputno u društvenom pogledu da onaj koji "legalno" dominira to odveć jasno stavlja do znanja (tada bi se moglo govonti o zloupotrebi autoriteta). U tom slučaju, kada postoji interakcija izmedju dve jedinke, upravo će suptilnost jezika i intonacija kodirati informacije koje se tiču hijerarhijskog položaja svakog od njih. Kod psa, takva organizacija osudjena je na propast, zato što nema značajne razlike izmedju načina na koji on analizira društvene informacije u čoporu ili u Ijudskoj porodici. Životinja uočava dominaciju ponašanja koja odgovaraju jasnim situacijama i za njega značajnim, kao što su jelo, korišćenje prostora, mogućnost privlačenja pažnje jedinki ženskog pola kuja ili žena. Mogu se opisati dva tipa organizacije čovek pas. S jedne strane, grupe nazvane "hedonističkim" (hedonizam, sisitem zasnovan na zadovoljstvu), zato što se agresivnost tu nikada neposredno ne ispoljava, već samo u vidu rituala pretnje, s druge strane, "agonističke" grupe (od reči agonista, "kojl uzrokuje pokret") u kojima se agresivnost izražava u vidu fizičkih napada. Kod prvih, vlasnik potvrdjuje svoju dominaciju vizuelnom i auditivnom igrom kanala za komunikaciju, dok kod drugih, fizičko suprotstavljanje, sa svom riskantnošću koju može imati po životinju, predstavlja jedino sredstvo za očuvanje položaja vodje. U stvari, agonističke grupe nisu tako brojne, s obzirom da većina vlasnika s odbojnošću gleda na primenu sile.

Komunikacija izmedju čoveka i psa

Popularno rečeno pas je životinja kojoj nedostaje samo govor. Ta razumna konstatacija je zanimljiva. Iako pas nema sposobinost govora on poseduje skoro sve ostalo. I upravo će se na tom "ostalom" graditi komunikacija. Kad govorimo, mi ne upotrebljavamo samo reči. Sadržaj našeg govora uveliko je uslovljen elementima koji nisu verbalne prirode. Ton, mimika lica, prečnik zenica, kretnje tela (položaji i ritmika njihovih povezivanja), odeća i pomoćni pribor, igraju bar podjednako važnu ulogu kao i reči. Tako je i sa psom jer će njegov govor biti u potpunosti sastavljen od gestova i intonacija. Izgovorene reči biće zvučni signali koje će pas spajati sa odredjenom situacijom, sa ponašanjem koje treba usvojiti. Tako na primer, kad pas sedne na zahtev vlasnika, on ne izvršava naredjenje zato što mu je rečeno "sedi", već stoga što je vlasnik tom zvuku pripojio pokrete što navodi na pokret koji treba izvršiti, i zato što je nagradio psa kad je ovaj odgovorio na željeni način. Čin udružen sa rečima može odgovarati situaciji koja za psa ima neko hijerarhijsko značenje i podrazumeva njegovo potčinjavanje. Otuda upravo oni signali vlasnika koji nisu verbalne prirode pojačavaju poruku ili je poništavaju. Zamislimo da se pas mužjak popeo na fotelju koju njegov gazda obično čuva za sebe. Pas je prepoznao to sedište kao važno kontrolno mesto da bi se sačuvao dominantni hijerarhijski položaj. Kada vlasnik naredi psu da sidje, on od njega zahteva da mu prepusti bitnu zonu u porodičnoj hijerarhiji. Ako on to učini ne pitajući se da li će pas poslušati, intonacija njegovog glasa, njegov pogled, položaj njegovog tela (lako nagnuto napred) pokazuju psu da se čovek zaista oseća dominantnim. U protivnom, ako on ishod sučeljavanja smatra neizvesnim, intonacija njegovog glasa, njegovo lice i telo otkrivaju njegovu dilemu. To psa navodi da pokuša da pripreti svom gazdi kako bi zauzeo viši hijerarhijski položaj. Takva situacija brzo se može pretvoriti u dramu ukoliko nedostatak ubedljivosti kod čoveka ustupi mesto strahu od režanja psa i ovaj počne da se smatra dominantnim. Ovde se vidi koliko bitnu ulogu igra komunikacija u uspostavljanju hijerarhije unutar porodice-čopora. Uskladjenost dveju poruka (verbalne i one koja to nije) obezbedjuje efikasnost prenošenja informacije. Često, nedovoljno poznavanje smisla ove ili one reakcije psa navodi vlasnika da prenese nepovezane informacije. Takav je slučaj sa čovekom koji gubi dah pozivajući psa, a ovaj nastavlja da se udaljava. Za vlasnika je prirodno da se pas vrati kada ga pozove. Medjutim, ovo je pogrešno, jer pas se "ne odaziva na svoje ime", on se ne poistovećuje sa tim zvukom koji je za njega samo znak kontakta sa gazdom. Da bi pozvao svog psa koji se slobodno kreće, čovek treba da bude veoma privlačan, u svakom slučaju privlačniji od drugih pasa ili igračaka kojima je pas do tada bio obuzet. Na žalost, ukoliko se pas nerado vraća, vlasnik počinje da se nervira, postaje veoma nestrpljiv, njegovo lice već podseća na kaznu koju će pas dobiti pri povratku, što životinju nagoni da ostane tamo gde je, ili čak da se udalji. Taj primer, kao i toliki drugi, ilustruje složenost artikulacije informacija koje se kreću od čoveka ka psu preko vizuelnog i auditivnog kanala. Jedan dodatni fenomen obogatiće te različite signale sklonost ka asimilaciji. Društveni sisari imaju zajedničke položaje i mimiku, ali njihov smisao i njihova funkcija se ponekad razilaze. Ista je stvar sa čovekom i psom, što će i jednog i drugog navesti da izmene organizaciju svojih različitih položaja kako bi po obliku i funkciji bili sličniji položajima one druge vrste. Tako zapažamo držanje psa koje je veoma blisko čovekovom. To je slučaj sa držanjem prilikom poziva na igru koje se ogleda u tome da se prednji deo tela podigne prema nosu sagovonika i praviti se da ga dodirujemo. Kod pasa koji žive u tesnoj zajednici sa čovekom, utvrdjuje se da, malo-pomalo, pas počinje da pokazuje jastučiće na šapama da bi dobio neki predmet ili hranu. Smatra se da, kod čoveka, ispružiti ruku sa dlanom nagore predstavlja pokret traženja. Zahvaljujući čovekovom odgovoru kada je pas prvi put izveo taj pokret, pas je izmenio ritual svoje vrste da bi bolje komunicirao sa čovekom. Isto tako, vlasnici brzo nauče da spuste svoj gornji deo tela i da se tapšu po listovima da bi svog psa pozvali na igru. Ti fenomeni komunikacije postoje i na nivou njuha. Mi ih još ne poznajemo naročito dobro, ali znamo da čovek ispušta feromone koji su hemijski bliski onima kod psa i ovaj bi ih mogao prepoznati.

Život sa čovekom

Socijalazacija u prisustvu čoveka može poprimiti više aspekata. Najpre se postavlja problem uzajamnog prožimanja. Štene uči da prepoznaje vrstu kojoj pripada izmedju 3. i 8. sedmice. Medjutim, može se dogoditi da štene u tom periodu dospe u neku porodicu. 0 njemu će se starati druga majka koja pripada ljudskom rodu; ono će, dakle, Ijudsku vrstu doživeti kao svoju vrstu. To je tačno samo ukoliko štene nema redovan kontakt sa drugim psima. Ukoliko postoji redovan kontakt sa čovekom i odraslim psima, čini se da će se on radije prikloniti svojoj vrsti.

Ostati gazda u svojoj kući

Obezbeđivanje vašeg dominantnog položaja u odnosu na svog psa nipošto ne iziskuje da mu se suprotstavite u dvoboju. Dovoljno je da poštujete sledeće savete.

Obroci

Pas jede posle svojih gospodara i obavezno ništa ne dobija od njih za vreme njihovog obroka.

Teritorija

Spava na mestu koje ste mu odredili. To nije ni prolazno mesto (hodnik, odmorište na stepeništu), niti soba. Kad počini grešku, vi ga tamo šaljete bez agresivnosti, ali ne dopuštajući odbijanje.

Milovanje

Kad je reč o mužjaku, njegova gospodarica mora prestati da ga mazi počev od faze adolescencije i odgurnuće ga u slucaju da bude suviše nasrtljiv. Kad je u pitanju ženka, gospodar valja da pazi da ne odgovara suviše na njene pokušaje da mu se približi u periodu parenja, pa čak i da je otera u njen ćošak.

Komunikacija

Komunicirajte pokazujući da ste dominantni. Znajte, što više pitanja budete sebi postavljali o tome kako će pas reagovari na vaše naredbe, to ćete više podrivati svoj autoritet. Da bi pas osetio da ste dominantni, morate usvojiti ton glasa koji odaje čvrstinu, koristiti kratke reči (što više budete govorili, što više razmišljate, to ćete i sebi postajati sve manje ubedljivi). Telo treba da vam bude nagnuto napred, u pravcu psa, zabačenih ramena i isturenih grudi. U psa treba gledati tako što ćete oči upravljati na njegova ledja, a ne u oči, sto bi odgovaralo izazovu na dvoboj.

Ne gledajte ga u oči!


Jedna od bitnih stvari u kontaktu sa psom je i sam prilazak. Naročito treba obratiti pažnju kad su u pitanju nepoznati psi na lancu, iza ograde, u nekom objektu sa životinjama koje čuvaju, u odgajivačnici ili skloništu. Psi reaguju drugačije kad su sami i nezaštićeni u odnosu na one koji se nalaze na poznatoj teritoriji i misle da su zaštićeni ili brojno nadmoćni.

Pravilan pristup
Pošto ne znate karakter psa koji je ispred vas, ne možete pretpostaviti ni kako će reagovati. Na primer, uplašen pas na lancu će kidisati na vas, pokušače bukom ili keženjem da ostavi utisak, ali se neće previše približiti. Ako priđe, učiniće to sa strane kako bi dohvatio vašu nogu ili nogavicu, jer u tom slučaju može da pobegne. Ako otresito viknete, verovatno će se skloniti, mada može nastaviti da vas napada, pa ćete morati oštrije da se branite. Potom možete očekivati da vas ostavi na miru, ali će biti u blizini, gledati vas ispod oka, ne direktno ako vidi da mu uzvraćate pogled, i potmulo će režati.
Ako je u pitanju hrabar pas, svestan svoje snage, očekujte da odmah uzurpira vaš prostor ukoliko je na povodniku, jer ga dodatno ohrabruje prisustvo vlasnika. Ako psa gledate u oči, to je kao da ga pitate postoji li neko jači od vas, a pošto on misli da jeste, treba mu pokazati ko je gazda.
Zato ako prilazite nepoznatom psu, naročito u nekom od gorenavedenih slučajeva, ne činite to direktno, već se okrenite bočno i ne uspostavljajte kontakt očima. Budite mirni i opušteni, ne pričajte mnogo i ne mašite previše rukama, bar dok se i pas ne opusti u vašem prisustvu.

Pas na povodniku
S druge strane, neki psi su prijateljski raspoloženi te im ljudi stalno prilaze. I u ovom slučaju postoji pogrešan i ispravan pristup. Zamislite da vas neko oduševljeno grli i ushićeno priča, a ne znate razlog takvom ponašanju! Ako mislite da psi to vole, varate se! Ima hladnokrvnih pasa koji su navikli na takve izlive emocija, i stoički ih podnose, ali ima i onih koji se uzjogune, počnu da skaču i pokušavaju da pobegnu. Ovo će postati problem ako se vlasnik trudio da vaspita ljubimca da ne skače na ljude, a onda naiđe na nekoga ko ohrabruje psa da se tako ponaša. Takav pristup zbunjuje psa koga su doskoro obučavali da nešto ne radi, a onda mu se dozvoljava, da baš to čini, čak ga i ohrabruju.
Kako prići lepo vaspitanom psu na povodniku, koji ne beži od ljudi i ne gleda ispod oka, već pokušava mirno da vas onjuši kako biste se upoznali? Ne pokazujte ushićenje, već mirno dopustite psu da vas onjuši, ili čučnite ispred njega kako biste bili u istoj visini. Činite to sa strane, kako pas ne bi osećao izazov. Ne morate pružati ruku radi kontakta jer vas je njegovo čulo mirisa već obradilo. Grljenje ne dolazi u obzir jer pas to razume kao uzurpaciju prostora, pa će pokušati da se izvuče iz zagrljaja. Mirno razgovarajte sa vlasnikom ili pričajte psu neutralnim, opuštenim tonom. Tek kad vas bude znatiželjno onjušio, pomilujte ga po obrazu ili potapšite po grudima, ukoliko mu ne smeta. Najbolji pokazatelj da ste sve uradili kako treba jeste gubitak interesovanja koje je pas u početku pokazao, posle čega će se okrenuti svom vlasniku ili nastaviti da gleda svoja posla.

Zapamtite: direktan pogled u oči i kretanje pravo prema psu predstavljaju izazov. Manje hrabar pas će se povući (što se najčešće i dešava), ali pas željan izazova će vam stati na put. Posle toga, ili ćete se skloniti i priznati da je jači, ili ćete se sukobiti. Odlučite sami!

Ignorisanje
Najbolji kontakt sa psom postiže se kad je on slobodan. U tom slučaju nema dopunskih stimulansa kako bi se pravio važan i pri svakom kontaktu sa drugom jedinkom biće oprezan. Njegovi kasniji postupci će zavisiti od upoznavanja. Pristup je potpuno isti kao i u prethodnom slučaju. Važno je da budete opušteni. Pokažite psu kako vas uopšte ne interesuje i da samo želite da se upoznate, pa da nastavite svojim putem. Kad bude shvatio da ga ne izazivate i ne predstavljate opasnost po njega, opustiće se i možda ćete postati prijatelji.

Poštovanje
Opušteno i hladnokrvno priđite vlasniku psa, započnite razgovor i zatražite dozvolu da se upoznate sa njegovim ljubimcem. Ako posle toga čučnete i postupite kako treba, pas će osetiti vaše poštovanje i dozvoliti da se zbližite.

Dipl. vet. Miloš STANOJEVIĆ