Akvaristika

Morski konjić




Morski konjići i morska šila (porodica Syngnathidae) životinje su mora i okeana. Imaju nesvakidašnji izgled i, premda ih ima i u svakoj ihtiološkoj slikovnici, neupućeni misle da oni nisu ribe već neka čudna stvorenja na prelazu između morskih zmija i ko zna čega.

Ljubitelji morske akvaristike znaju da ih je teško održati u životu: neophodna je apotekarska higijena u akvarijumu, a s obzirom na to da im je usni otvor neverovatno mali, hranjenje zahteva izvanredno strpljenje odgajivača. Mada se prevashodno radi o stanovnicima slanih voda, jedna vrsta šila Doryichthys deokhatoides, je slatkovodna riba, pogodna za uobičajene kućne akavarijume. Živi u jugoistočnoj Aziji, uključujući i ostrva Sumatru i Borneo. Odatle je uvoze u SAD i zemlje zapadne Evrope. Pošto se ova riba ne razmnožava van svojih prirodnih staništa, veliki broj udruženja za zaštitu živog sveta već godinama podnosi žalbe protiv neplanskog izlovljavanja ove dragocene vrste.

Doryichthys deokhatoides ima veoma tanko zmijoliko telo, oblika šila, dužine do 13 cm i u predelu trbuha širine oko 6 mm. Izdužena usta, oblika cevčice, završavaju se vrlo malim otvorom. Kao sve singnatide, i slatkovodno šilo opire se vodenoj struji na dva načina: tankim i dugačkim repom, koji se može obaviti oko stabla vodene biljke i pomoću dobro razvijenih grudnih peraja, a ravnotežu održava zahvaljujući fleksibilnim zracima skoro neuočljivog leđnog peraja, kojim neprestano treperi. Ostale peraje ne postoje.

Neobično razmnožavanje svih sigmatida odavno je poznato: ženke polažu jajašca u naročite kanale smeštene u trbuhu mužjaka, gde se razvijaju do izleganja. Kada se završi inkubacija ikre, mužjak ,,rađa” potomstvo – u stvari, potpuno razvijene ribice napuštaju očevu kesu.
U slatkovodnom akvarijumu Doryichthysa deokhatoidesa možemo gajiti sa drugim miroljubivim i donekle sporim ribama (na primer gupijima ili platijima), jer im odgovara voda neutralne reakcije i tvrdoće do 15 dGH. Naročito će im prijati gusto posađeno vodeno bilje sa uskim trakastim listovima i tankim uspravnim stablikama (na primer Vallisneria). Neophodna je pokretna živa hrana (ciklopsi, dafnija i artemija), koju ove ribe bukvalno usisavaju.

Aksolotl



Aksolotl (Axolotl) ili Ambystoma mexicanum je vrlo interesantna i lepa životinja, koja se ubraja u najstarija živa bića na zemlji. Smatra se da postoji već 350 miliona godina. Ambystoma mexicanum ili axolotl u prirodi se može naći samo u jezeru Xochimilco u Meksiku.

Po obliku mnogo podseća na punoglavca. Ima krupne oči sa kapcima. Noge su mu dobro razvijene i na prednjma ima 4, a na zadnjim 5 prstiju. Rep je s bokova spljošten i ima repno peraje. Trajno zadržava krupne perajaste škrge. Ako napusti vodu, izgubi spoljne škrge, a rep mu postane vretenast. Tako se preobražava u kopnenu životinju. Međutim, zbog slabog delovanja štitne žlezde u prirodi se redovno ne preobražava u odrastao oblik.

Aksolotl ili Ambistoma mexicanum, na izgled dva različita stvorenja u stvari predstavljaju različite stadijume iste životinje. Međutim, aksolotl ili Ambystoma mexicanum je salamander koji ima jednu neobičnu osobinu - neoteny, što znači da on svoj razvoj skoro zaustavlja u larvenom nivou u kome postaje i polno zreo, sposoban za razmnožavanje. Ovo nije jedinstven slučaj. Tako, na primer, i čovečija ribica ima istu osobinu. Iako se slučajevi preobražaja u odraslog salamandera dešavaju retko oni postoje. Na proebražaj utiču ekološki i genetski faktori. U funkcijama štitne žlezde aksolotla primećen je nizak sadržaj joda, u jezerima gde žive. Ako se u vodu ili hranu doda tireoidin (preparat na bazi lučenja štitne žlezde), aksolotl će početi postepeno da gubi škrge, da mu iščezava plivajuća opna na repu, a na tamnoj koži pojavljuju se svetle mrlje. Posle kratkog vremena, na kopno izlazi novo stvorenje, spolja podsećajući na salamandera, i to je meksička ambistoma.

Prilikom probražaja škrge im iščezavaju, dok se pluća razvijaju sa sposobnošću za udisanjem vazduha direktno iz atmosfere. Oči im se šire, postaju ispupčene i razvijaju se očni kapci. I oblik tela trpi promene. Glava postaje više zaobljena. Koža se menja brzo i drastično, pa novi izgled bude pun pega, zbog kojih su pojedini i dobili naziv tigrasti salamanderi. Tako na primer, braon aksolotli teže braon ili crnoj boji, sa zlatnim, žutim ili belim pegama. Beli aksolotli zadržavaju ovu boju. Ako držite probražene aksolotle ili tigraste salamandere, potrebno je da imate akvaterarijum sa suvim i vlažnim delom u odnosu pola-pola. Ovakvo čuvanje omogućava da u istom staništu držite i larveni i odrastao oblik.

Vrlo su zastupljeni u istraživačkim laboratorijama, ali i kao interesantni kućni ljubimci. Kao ljubimci uobičajeno se drže u Americi, Velikoj Britaniji, Australiji i Japanu, gde se prodaju pod imenom wooper looper. Životni vek u akvarijumu je oko 16 godina, a u prirodi i do 25 godina. Dužina aksolotla u akvariju je oko 25 cm, a težina 300 g.
Aksolotli nisu zahtevni u pogledu prilagođavanja na život u akvarijumu. Mogu se koristiti i mali akvarijumi, ako ih držite pojedinačno, ili srednji veličine 30 - 40 litara po paru. Ako želite da držiti veći broj jedinki, koje će se i razmnožavati, poželjno je da oformite veći akvarijum. Minimalna veličina akvarijuma za oko 5 do 6 jedinki je 200 litara (100x40x50 cm). Visina vode u akvarijumu treba da je oko 15 cm. U većem akvarijumu se može planirati dodavanje pregrade, koja omogućava odvajanje parova za razmnožavanje i smeštaj mladih u drugom delu. Razlog za odvajanje je izbegavanje mogućnosti pojave kanibalizma. Iako akvarijum za aksolotle ne zahteva obavezno provetravanje i filtriranje vode, bolje je da se ove funkcije uspostave jer postojanje neke minimalne cirkulacije vode može samo da obezbedi bolje uslove za njihov život. Osvetljenje za akvarijum nije potrebno. Ako se postavi, treba da je slabije, jer je aksolotl mnogo aktivniji pri slabijoj svetlosti.

Biljke u akvarijumu su poželjne, ali treba voditi računa da budu veće i sa jačim korenom, jer ih aksolotl može iščupati. Biljke je poželjno saditi u sredini akvarijuma, zato što aksolotli vole da plivaju duž zidova. Pošto aksolotl voli malo tamnija mesta u akvarijumu, sa mnogo biljaka, jama, stena i panjeva, potrebno je obezbediti i odgovarajuću dekoraciju. Kao dekoracija mogu se iskoristiti i veštačke biljke, plastične cevi ili kameni aranžmani u vidu pećina. Sve ovo daje aksolotlima osećaj sigurnosti, a ambijent za njihovo držanje čini prirodnijim.

Što se tiče podloge, bolje je da je ima, ali ne treba da bude mnogo sitna, da je aksolotol ne bi gutao sa hranom. Najbolje je koristiti šljunak krupnije granulacije (1 do 3 mm i krupnije).

Temperatura vode u akvarijumu treba da bude u opsegu od 12 do 23 stepeni C, a optimalno je od 16-18 C. Može izdržati temperaturu i do 25 stepeni C, dok veća može biti pogubna. U letnjim mesecima se preporučuje rashlađivanje ugradnjom ventilatora, za šta se mogu iskoristiti kompjuterski kuleri. Kad je u pitanju kiselost vode, prihvatljivo je da ima pH od 6.5-8.0, a optimalno 7.0-7.6. Aksolotli ne podnose veliku koncentraciju nitrata i amonijaka, pa je potrebna i povremena promena dela vode u akvarijumu.

Mogu se držati i u vrtnim jezerima, minimalne dubine 1,6 m pri čemu dolaskom zime nastupaju problemi zbog temperature. Najniža temperatura na kojoj mogu preživeti kreće se od dva do 10 stepeni C. Pri ovoj temperaturi aksolotli prelaze u hibernaciju ili zimski san.
Postoji veliki broj različitih varijeteta aksolotla, prema boji, kao što su: sivi, braon, beli, zlatni albino, beli albino, plavi pa čak i crni, što u akvarijumu može delovati vrlo lepo.

Nimbochromis venustus



Nimbochromis venustus, veliki malawijski ,,žirafa’’- ciklid, prvi put je opisan od strane ihtiologa Boulenger-a 1908. god, kao Haplochromis Venustus. 1989. (godina velike revizije roda Haplochromis) ga doktori Eccles i Trewavas reklasifikuju u Nimbochromis genus.

U jezeru Malawi obitava u peskovitim oblastima; nalazi se gotovo svuda na dubinama vecim od 15m, gde mladj ciklida formira ogromna jata – to i ne čudi ako se zna da je venustus, poput svog bliskog rođaka Nimbochromis livingstoni-a, nemilosrdni predator – piscivor. Nakon što ugleda svoj plen, ovaj ciklid se lagano spušta na pesak u blizini mete (gotovo nikad bokom, kako to obično radi livingstoni), i u tom položaju, gotovo bez ikakvih pokreta dočekuje novu porciju bogatu proteinima, a da ništa ne prepušta slučaju potvrđuje i njegova fascinantna moć kamufliranja (od lokalnog stanovništva se za ovog ciklida najčešće može čuti izraz ,,kaligono’’, negde i ,,kalingo’’, engl. ’’sleeper’’ – spavalica, pospanac; zbog mirnoće u kojoj je u stanju dugo da očekuje svoj plen). Čim se meta približi dovoljno da su joj šanse za beg svedene na minimum, venustus je jednim hitrim pokretom lovi svojim snažnim čeljustima. Neki izvori tu njegovu uspešnost u lovu, sem uigranim mehanizmom, tumače i njegovom žutom bojom koja na mladj ciklida ima gotovo hipnotizerski efekat – kako god, svi se slažu u jednom: njegovo telo prošarano mrljama vizuelno se odlično uklapa u habitat koji nastanjuje i koji ga hrani...

Ženke i mladi primerci, kao i subdominantni mužjaci, mahom su žućkaste ili zlatne boje prošarane velikim smeđim-braonkastim mrljama nepravilnih oblika; dominantni mužjaci imaju atraktivnu metalik plavu glavu i žut ili narandžast ,,preliv’’ od početka leđnog peraja prema čeljustima. Kod mužjaka je takođe i gornja polovina leđnog peraja izuzetno žute boje, a od ženki se, kao uostalom i većina Haplochromisa, razlikuju i po bogatijim i špicastijim perajima, kao i po prisustvu krupne lažne ikre na analnom. Njihova boja, u nekim manjim granicama, može da varira, najčešće u zavisnosti od starosne dobi odraslih mužjaka.

Mužjak u idealnim akvarijumskim uslovima može da naraste i čitavih 25cm, ženka oko 17, a ovakvim ribetinama svakako treba obezbediti akvarijum ne kraći od 200cm, minimalne zapremine 600L – fin sitan pesak i tek po koji veći obliji kamen, koji u doba mresta dobro posluže kao ,,orijentir’’, sasvim su dovoljna dekoracija. U takvom akvarijumu najbolje ih je udružiti sa ostalim džinovima jezera Malawi – možete krenuti i sa grupom od nekoliko mladih primeraka; u slučaju da nabavljate već odrasle ribe, pre se odlučite za jednog mužjaka i minimum 2-3 ženke (ako u svom velikom akvarijumu želite ipak više od jednog lepotana, obavezno povećavajte broj ženki srazmerno broju mužjaka) – sve ovo navodim zbog toga što u vezi sa njihovom agresivnošću u akvarijumima ima mnogo oprečnih mišljenja, od toga da nisu previše agresivni, osim u vreme mresta, do toga da ne daju mira nikome, čak ni svojim ženkama koje nisu spremne na mrest u vreme kad se mreste s jednom, što neretko za posledicu ima i smrtan ishod. Sve u svemu, minimum 2-3 ženke po mužjaku, adekvatno društvo u vidu robusnijih nem’buna ciklida, dovoljno dug akvarijum valjano uređen – to je ono što svakako treba imati u vidu. Ako se u obzir uzme i neko opšte pravilo koje nem’bune opisuje kao mnogo manje imune na oscilacije u kvalitetu vode od npr. m’buna ciklida (što opet ne znači da ove možete odgajati u žabokrečini), dobra filtracija, voda bogata kiseonikom i redovne zamene dela vode se podrazumevaju kod ovih snažnih i brzih plivača!

Osim toga, iako se primarno hrane ribljom mlađi, u njihovim stomacima ima mesta i za zoo-plankton, ostatke školjki i puževa kojim su se gostili drugi ciklidi, čak i za delove listova Valisnerije (do ovoga se došlo seciranjem i pražnjenjem sadržaja creva venustusa – očigledno je u pitanju bila njegova znatiželja...) – onda vam je jasno da je ova grdosija pravi gurman i u akvarijumu. Listiće, granule i stikove namenjene američkim i afričkim mesožderima, smrznute račiće, mlađ živorotki, čak i spirulinu u svim oblicima – sve će on to rado i obilno jesti!

Ako ispunite sve ove uslove, i dočekate da vam venustusi stari najmanje godinu-godinu i po narastu minimum 12-15cm, onda je pravo vreme da malo ozbiljnije počnete da razmišljate o njihovom mrestu. Sasvim je moguće da nekoliko prvih ne budu uspešni – to i ne čudi ako se njihov mrest najčešće poredi s mrestom C. moorii-a. S obzirom na to da i venustusi svoju ikru oplođavaju na otvorenom, da bi je ženka naknadno pokupila, bilo bi poželjno da im u akvarijumu obezbedite i neku položenu stenu veće ravne površine udaljenu ili zaklonjenu od jačih strujanja vode. Kod odraslih primeraka mrestovi su bogati – čak 60-120 jajašaca. U zavisnosti od temperature vode, mladj će nakon 15-20 dana biti spremna za prinudno napuštanje majčinih usta, i tada će već uveliko po svojoj obojenosti podsećati na majku. Nekoliko prvih dana možete ih hraniti smrznutim ciklopsima ili sl. mada i ne morate – odlično će napredovati i od usitnjene suve hrane kojom hranite odrasle. A prvih nekoliko meseci njihovog života zaista se odlikuju impozantno brzim rastom – kao iz vode...

Živorodne štukice

Pri pominjanju ribica živorotki uglavnom se misli na gupije, platije, molije i mačonosce, dakle one iz porodice Poeciliidae (pecilide), koje žive na američkim kontinentima. Manje poznate vrste tih ribica (ne polažu jajašca) žive u tropskim područjima Azije i zbog štukolikog oblika tela i glave zovu ih živorodnim štukicama. Ne treba ih mešati sa sličnom Belonesox belizanus, koja je pecilid iz Srednje Amerike. Šteta što se naši akvaristi teško odlučuju da gaje ove ribice, koje su u svetu vrlo popularne, pa su veoma retke na našem tržištu.

Karakteristike

Malajska polukljunašica Dermogenys pusillus (VAN HASSELT, 1823.) živi u slanim i poluslanim vodama Malajskog poluostrva, Tajlanda, Jave, Sumatre, Kalimantana i Singapura. Njeno veoma dugačko, vretenasto telo skoro je bezbojno, sa sedefastim odsjajem. Donja vilica dvostruko je duža od gornje i obe formiraju dug i špicast ,,kljun“ (otuda ime polukljunašica). Oči su joj krupne i podsećaju na crno-belo dugme. Leđno i podrepno peraje, sa narandžastim ili crvenim paležima, pomereni su daleko pozadi i zauzimaju poslednju četvrtinu tela. Repno peraje mužjaka ima strelast oblik.
Ženke su duge 7 cm, a mužjaci ne prelaze 5, 5 cm i imaju tzv. andropodijum (polni organ smešten ispred podrepnog peraja), nastao spajanjem zraka podrepnog peraja. Slabije su pokretni od gonopodijuma američkih živorotki.

Razmnožavanje

Nažalost, polukjlunašice se retko uspešno razmnožavaju u kućnim akvarijumima, i to je jedan od razloga njihove nepopularnosti. Ženke rađaju između 10 i 20 neobično krupnih ribica (dugih oko 7 mm). Sukcesivno razmnožavanje traje od 35 do 60 dana, pa mlađ odmah treba svrstati po veličini u posebne akvarijume; u protivnom, starije ribice će pojesti svoju braću i sestre. ,,Kljun“ se potpuno razvija u četvrtoj ili petoj nedelji života.

Podvrsta

Kad je reč o drugoj vrsti ribica iz iste porodice, primećuju se neznatne razlike koje se tiču veličine i detalja. Nomorhamphus liemi liemi (Vogt, 1978) obitava u Južnom Sulavesiju (na Celebesu). Telo mužjaka je boje bele kafe ili maslinastozeleno, dok su ženke blede i gotovo neugledne. Na donjoj vilici mužjaci imaju kožni izraštaj tamnoplave boje koji je povijen unazad, poput drške kišobrana, i deluje neprirodno. Njegova uloga verovatno je da nadraži polni otvor ženke jer je andropodijum kraći i manje pokretljiv od gonopodijuma pecilida, pa su šanse da se ženka oplodi manje. Peraja su narandžasta ili jarkocrvena, s tamnim obrubom. Leđno i podrepno peraje mužjaka imaju sedefastoplav odsjaj, a grudna su naročito široka: budući da su uzdignuta i raširena, podsećaju na leptirova krila. Podvrsta N. liemi snijdersi ima crna peraja.

Uslovi

Ovo su živahne ribice koje žive u malim jatima tik uz površinu vode. Vrlo su proždrljive (odrasla ženka koja nosi mlade može pojesti i do četrdeset drozofila). Ne treba ih držati s tetrama, zebricama, danijima, ribicama koje će joj pred nosom uzeti hranu s površine vode. I ova vrsta je miroljubiva prema drugim žiteljima akvarijuma. Ženke (9 cm) su duže od mužjaka (6 cm) koji su međusobno veoma svadljivi.
Akvarijum za mlađ mora da ima dosta mesta za skrivanje, kao i rešetku na dnu (ne preporučuje se smeštanje ženke u kotilicu). Gestacioni period traje od 6 do 8 nedelja, pa već krajem pete nedelje treba izdvojiti skotne ženke. Najčešće se rađa desetak ribica. Njih što pre treba odvojiti od majke i gajiti u posebnim akvarijumima - jaslicama.

Akvarijum

Obe vrste štukica treba držati u dobro pokrivenim akvarijumima. Kad je reč o malajskim polukljunašicama, zapremina akvarijuma mora biti najmanje 40 litara (za mužjaka i dve, tri ženke), a nivo vode ne viši od 20 cm. Za drugu vrstu štukice zapremina akvarijuma treba da bude najmanje 60 litara (za mužjaka i dve, tri ženke), a nivo vode do 30 cm. Poželjno je zasaditi dosta biljaka, naročito površinskih (Riccia, Cabomba, Myriophyllum...) Ove ribice bolje je gajiti u zasebnom (vrsnom) akvarijumu jer im smetaju halapljivi sustanari zbog kojih ne mogu da dođu do hrane. .
Ž
ivorodne štukice traže veoma bistru i dobro aerisanu vodu slabe turbulencije. Malajske polukljunašice vole meku vodu (oko 10 dGH, omekšanu kišnicom ili demineralizovanom vodom) i neutralne reakcije (pH 7). Drugoj vrsti takođe prija meka voda (5-12 dGH), pH 7-7,5, u koju se po potrebi dodaje gvožđe. Temperaturne vrednosti vode za polukljunašice su od 24 – 28 stepeni C, dok drugoj vrsti više prija voda ne toplija od 25 stepeni Celzijusovih. Ako nisu naviknute na slatku vodu, treba dodati 1 do 2 kašičice morske soli na 10 litara vode.

Ukoliko želite da razmnožavate N. liemi liemi, neophodno je da voda u kojoj će biti mlađ bude meka (do 5 dGH) i blago kisela (do 6,5 pH)

Ishrana

Iako su ove ribice miroljubive prema drugim žiteljima akvarijuma, to se ne odnosi na ratoborne mužjake koji su i prema ženkama vrlo nasrtljivi, pa su primorane da potraže spas iskakanjem iz akvarijuma! Hranu uzimaju gotovo isključivo s površine vode, strpljivo čekajući u zasedi, skriveni među listićima plutajućeg bilja. Mlađ obe vrste u početku se hrani artemijom, a kasnije dafnijom i ciklopsima. Odrasle ribice prihvataju raznovrsnu sporotonuću suvu hranu, ali kad je reč o N. liemi liemi, prioritet treba dati živoj hrani, naročito drozofilama i larvama komaraca.

Metriaclima estherae



Ova veoma popularna m'buna je dobila ime po Esther Grant,supruzi Stuart Granta,exportera ciklida sa jezera Malawi.Veoma je popularna zbog svog atraktivnog koloriteta.Nalazi se uglavnom na lokalitetu Minos reef u jezeru Malawi.

Srećemo uglavnom3.varijeteta ove vrste:1.-Mužjak je plave boje,ženka narandžaste(blue-red);2.M.je roze-bele boje sa crvenkastim tačkicama,ženka narandžaste(red-red);3.-I m. i ž. su narandžaste boje,sa crno-smeđim “flekama” po telu(OB-orange blotch).Herbivor je,ishrana uglavnom na biljnoj bazi uz dodatak spiruline,mada nije mnogo zahtevna vrsta.

Poligamna ustonoša,trebalo bi držati minimum 1.mužjaka i 3+ženki.Spada u nešto agresivnije vrste,mužjak naraste do 12.cm,a ženke 8-10 cm.Društvo u aq. treba da joj prave druge m'bune,ne treba ih spajati sa ne-m'buna ciklidima jezera Malawi. Uz dobre uslove,mrest sigurno neće izostati,a može da iznese i do 30-tak malih ribica.

Trihogasteri



Trihogasteri su vrlo zastupljene akvarijumske ribice. Postoji mnogo varijeteta osnovne forme Trichogaster trichopterus koja je prvi put opisana 1770. godine. Njihova postojbina je u rejonu Indokine, gde žive u stajaćim vodama i sporotekućim rečicama. Po samom imenu, mesečevi ili snežni gurami vidi se da je reč o varijetetu potpuno bele boje sa providnim perajima.

Karakteristike

Mesečev gurami (na latinskom Trichogaster microlepis), pripada familiji Belontiidae. Poreklom je iz Kambodže i s Tajlanda, a u Evropu je prvi put uvezen 1951. godine. Ima blistavo srebrno-plavkasto telo, a na glavi krupne oči i mala usta, blago okrenuta naviše. U prirodi naraste do 20 cm, u akvarijumu manje (12 do 15 cm). Ovo je miroljubiva i plašljiva riba koja u slučaju opasnosti beži u gusto rastinje. U zajedničkim akvarijumima dobro se slaže s većinom ribica i vreme provodi u gornjim i srednjim slojevima vode. Poželjno je držati ih u grupama, a ne kao pojedinačne i usamljene primerke u akvarijumu. Odrasli mužjaci su agresivni prema konkurenciji, pa i prema drugim labirintovkama. S vremena na vreme izlaze na površinu vode gde udišu atmosferski vazduh. Akvarijum treba da ima poklopac kako bi vazduh iznad površine vode bio topao, jer hladan utiče na zdravlje ribice. Prija im vode od 24 do 26 stepeni i pH 6 do 7.5. Podrazumeva se filtracija, kao i nedeljna promena do trećine akvarijumske vode.

Parametri

Kad je reč o mrestu, neizostavan je mrestilišni akvarijum, ne manji od 100 litara, u kome ne mora biti podloge. Na površini treba da budu plivajuće biljke (Piscia, ricia) koje mužjak koristi pri pravljenju gnezda. Prednju stranu akvarijuma treba dobro pokriti da se ribice ne bi uznemiravale. Parametri vode za mrest su: temperatura od 26 do 30 stepeni C, pH 6-7, tvrdoća 4-10 stepeni, a nivo vode oko 12 cm. U akvarijum se smešta mužjak sa više ženki. U gnezdo koje je napravio mužjak ženka polaže od 100 do 5000 komada ikre. Posle bacanja ikre ženku treba udaljiti jer brigu o potomstvu preuzima mužjak. Mlađ propliva i počne da se hrani za otprilike dva dana. Tada se i mužjak mora udaljiti. Uključuje se slaba aeracija, nivo vode se snižava na 5 do 10 cm i održava do formiranja labirinta koji omogućava udisanje atmosferskog vazduha. U akvarijumu u kome se nalazi mlađ jednom nedeljno treba promeniti 50 odsto vode novom koja je odstojala i ima istu temperaturu. Kako mladi budu rasli, potrebno je sortirati ih i odvajati prema veličini da ne bi došlo do kanibalizma.

Dekoracija

Akvarijum treba da bude dobro osvetljen, bogat biljkama i da u njemu ima slobodnog prostora za plivanje. Intenzitet osvetljenja se umanjuje plivajućim biljkama. Za četiri mesečeva guramija potreban je akvarijum od bar 100 litara koji treba dekorisati komadom pripremljenog drveta u obliku panja, a podloga neka bude tamnije boje. Tada lepota mesečevih guramija još više dolazi do izražaja.

Ishrana

Mesečev gurami nije zahtevan kad je hrana u pitanju, te mu treba ponuditi i sirovu i suvu hranu za ribice. Vodite računa o količini jer mogu da se prejedu.

Metriaclima sp. "Membe deep"



Ova veoma atraktivna m’buna se u prirodi nalazi na vrlo uskom lokalitetu istočnoafričkog jezera Malawi,oko ostrva Likoma,između tačaka Membe point i Maingano.Iako ova vrsta spada u rod Metriaclima,koje su uglavnom krupnije i robustnije građe,ubrajamo je u tzv. dwarf(patuljaste) m'bune,jer u normalnim okolnostima ne prelazi 7-8 cm.

Mužjak ove vrste je veoma sličan mužjaku vrste Ps. Polit.Odlikuje ga divna svetloplavo-presijavajuća boja tela,sa crnom glavom i maskom,a crna boja se nastavlja preko prsa i donjeg dela stomaka.Ovo poslednje čini i osnovnu razliku između ove vrste i ps. polita,kao i crno obrubljeno leđno peraje,kakvo nema polit.Ono što je takođe zanimljivo,je da su u stanju da za bukvalno sekundu promene boju iz navedene karakteristične u tamno teget-sivu boju,što je posledica stresa(kada su npr.lovljeni ili proganjani od drugih,dominantnih mužjaka),što ih prilično «utapa» u tamnu boju okoline na dubini na kojoj žive i predstavlja odbrambeni mehanizam.Ženka je takođe veoma lepa,odlikuje je neka mešavina krem-žute-braonkasto-sive boje,a najsličnija joj je ženka M.msobo «lundo» (var. «heteropictus»).M.membe deep spada u triling varijeteta «msobo»,gde još ubrajamo varijetete «Magunga»(koji je i najrasprostanjeniji) i «Lundo».

Sve u svemu,vrlo atraktivna vrsta,a po mnogima je i u dobroj meri lepša od sličnog joj ps.polita.

U prirodi,nalazi se na pomenutim lokalitetima i to u vrlo ograničenom broju,uglavnom na većim dubinama od većine mbuna ciklida (30-45 m.).Zato,lov ove vrste u divljini i distribucija je vrlo restriktivna,jer boravi na navedenim dubinama u malom broju i prilično je plašljiva,pa spada u raritete i cena divlje ulovljenih primeraka na zapadnom tržištu dostiže i 40-50 EUR!!!Naziv «deep» je dobila zbog dubine na kojoj živi.Boja oba pola im pomaže da se lakše «pronađu» u vreme parenja,jer žive u uslovima oskudnijeg svetla.Zato,preporučujem da se i u aq. uslovima za pozadinu odabere tamnija varijanta,jer će one tada zasijati punim sjajem.Dominantni mužjaci su prilično agresivni i srčano brane svoju teritoriju,gde se hrane po «aufwuchs» sistemu(struganje algi sa stena) i gde vabe ženke koje su spremne za mrest.Ženke i subdominantni mužjaci često zalaze i u otvorenije vode,gde se hrane i fito i zooplanktonom,što im obezbeđuje preko potrebnu energiju koju gube mrestom i nošenjem potomstva u ustima,jer za to vreme one ne jedu i uglavnom se skrivaju po kamenim prolazima i pećinicama.Mlade ribe su do početka polnog sazrevanja (oko 4 cm) identičnog koloriteta kao i ženke,a kasnije mužjaci počinju da se «prljaju»,tj.prelaze postepeno u karakterističnu boju.

U aq.uslovima,trebalo bi da im obezbedimo okruženje kao i za ostale mbuna ciklide,tj.peskovito dno sa dosta kamenih prolaza i pećinica,gde će mužjaci zauzeti i iskopati svoje teritorije (markere),braniti ih od drugih riba i vabiti ženke spremne za mrest.Preporučena litraža je oko 300 lit.,jer iako mala rastom,prilično je agresivna i srčana.Poželjno je i blago prigušeno osvetljenje,jer će se tada one osećati prijatnije,a što je i približnije njihovom prirodnom okruženju.Ženku bi trebalo isti dan po obavljenom mrestu izdvojiti u poseban,manji aq. Sa prigušenim svetlom i kamenim pećinicama,gde neće biti uznemiravana,jer nakon obavljenog mresta ona i dalje,za sve vreme nošenje potomstva u ustima,ispušta određene feromone koji podstiču mužjake da je i dalje napadaju i proganjaju,što za posledicu može imati koban ishod!Inače,i ženke su prilično agresivne i ja ih zovem «tihe ubice»,jer kad kod neke od njih osete nemoć(npr.kad nosi potomstvo),one nemilosrdno nasrću na nju dok je ne ubiju,što se dešava za prilično kratko vreme.Naravno,ishranu im moramo obezbediti na biljnoj bazi,uz visok % spiruline.Inače,postoji i linija koja iako važi za hibrida,dosta je raširena u hobiju.Uglavnom su dosta krupniji od «pravih» membe deep,a ženke su neke oranž-crvenkaste boje,što je rezultat hibridizacije,ali mi se ovde nećemo baviti ovim.

Moja iskustva-smatram da iako vrlo «pipava» za držanje,agresivna i spada u mbune koje se teže mreste i razmnožavaju,ova vrsta spada u sam vrh mojih favorita mbuna i predstavlja za mene pravi izazov!U mom jatu «divljaka»,uvezenih iz DE,prva ženka je «pronela» tek nakon oko godinu dana od dolaska,bez obzira na kvalitetne uslove koje sam im pružio!!!Nikada nemaju extremno mnogo mlađi u leglu(6-10,retko do 15 krupnijih malaca),ali su zato majke veoma brižne.Mužjaci se u principu ne tolerišu,ali subdom.mužjaka uvek spašava gore navedena brza transformacija boje i vešto sakrivanje između kamenja.Takođe,treba paziti da se ne prehrane.Kako bi ženka bezbolnije iznela dugo očekivane mlade,ja sam umesto nje iz aq.privremeno vadio preostala 3.primerka(2.m i 1.ž),a nju sam ostavljao u istom aq. do 14 dana,nakon čega su «ceđeni»malci i vraćani u aq. svi primerci.Kad već dobijemo malce,gajenje nije previše teško i oni uz dobre uslove vrlo lepo napreduju.Iako svakako nisu za totalne početnike i vrsta su koja u svakom slučaju ne dozvoljava «opuštanje»,toplo ih preporučujem svakome ko želi da uživa u prelepom koloritetu,vrlo zanimljivom ponašanju,kao i onimakoji žele da se oprobaju sa ovom malo zahtevnijom vrstom mbuna ciklida.

Melanochromis interruptus



Ova vrsta se u prirodi može naći u jugoistočnom delu Čizmulu ostrva Malawi jezera.Dostiže dužinu do 10 cm. Obožava manje peskovita dna sa dosta kamenja.
Ishrana se u prirodi svodi na alge koje skida sa kamenja.U akvarijumskim uslovima se može hraniti i hranom životinjskog porekla, ali u umerenim količinama uz obavezno dodavanje tableta spiruline.

Mužjaci su teget plave boje prošarani sa nekoliko horizontalnih svetlo-plavih linija duž bokova. Ženka zadržava boju mlađi narandžasto-žutu boju.

Mužjaci su veoma agresivni-naročito prema mužjacima iste vrste, pa se stoga ne preporučuje da se u manjim akvarijumima drži više od jednog mužjaka.

Akvarijum treba biti najmanje 350 l. sa što većom dužinom dna (najmanje 150cm).

Roditelji su veoma požrtvovani. Za vreme mresta mogu položiti i do 60 ikri od kojih će se izleći 90% mladih.Za vreme nošenja ikre ženke traže skrivene i mirne kutke gde će moći povremeno da puste mlađ iz usta, pa je stoga neophodno akvarijum urediti sa što više skrovitih mesta i pećina gde će se mlađ nakon napuštanja majčinih usta skrivati.

Labidochromis sp. “Hongi”




Još uvek ne u potpunosti definisana vrsta (sp.) čijem se nazivu roda, očekivano, pripisuje lokalitet – Hongi (od Hongi Island). „Red Top Kimpuma”, „Hongi-Red Top” i „Hongi Super Red top” nisu ništa drugo do sinonimni nazivi iste ove vrste, s tim što na ovom mestu treba napomenuti da se poslednji najčešće odnosi na uzgajivačku formu koja se, istina, odlikuje izuzetnom bojom, ali je ona nažalost kratkog veka (,,ispira” se).

Lab. sp. ,,Hongi” u prirodi obitava uz istočnu obalu u tanzanijskom delu jezera Malawi, od Liuli-a na krajnjem severu do Undu Reef na jugu. Najatraktivniji primerci plivaju oko ostrva Hongi i Lundo. U svom prirodnom staništu, mužjaci se odlikuju pojačanom teritorijalnošću, a ishrana ukazuje na to da su pretežni herbivori.
Koloritet ovih riba u mnogome zavisi od njihovog raspoloženja. Mužjaci su gotovo uvek znatno atraktivniji od ženki – iako boja njihovog leđnog peraja može varirati od žute do narandžaste i crvenkaste, uvek je intenzivnija nego kod ženki, a istom su takođe ,,preliveni” i njihovi čelo, njuškica i brada, kao i podbradak čak do iza škržnih poklopaca. Njihova osnovna boja podseća na boju jorgovana (prljavo plava ljubičastog preliva), a tamne vertikalne pruge protežu im se duž bokova, s tim što iste često i izostanu, u zavisnosti od raspoloženja i okolnosti.

Najčešće su intenzivnije obojene prve dve-tri, i to na svojim ,,počecima” (uz leđno peraje), dok se u vreme mresta sve jasno ističu na osnovnoj boji koja znatno posvetli. Sem na analnom peraju, kod mužjaka su i na kraju leđnog peraja prisutni ,,delovi” lažne ikre. Subdominantni mužjaci su braonkaste boje sa narandžastim ili žutim prelivima.Ženke su takođe braonkaste boje, s tim što u vreme mresta znaju znatno da posvetle i tada im se ističu i tamnije pruge, poput onih kod mužjaka. Kod mužjaka su trbušna peraja jasne žute boje sa tamnom štraftom od tela ka vrhu, dok kod ženki taj crni obod duž prednje ivice trbušnih peraja ima i kao sneg belu ivicu. Mladi primerci podsećaju na ženke i subdominantne mužjake, ali su kod kvalitetnih linija mužjačići skloni transformacijama već na dužini od 3cm (posvetljenje osnovne boje u nebo plavu, isticanje štrafti i crvenkasto leđno peraje).
Ovoj vrsti odgovaraju akvarijumi uređeni tipično za m’buna ciklide. Mnoštvo kamenja, fin pesak i dužina ne manja od 1m, ali i veća ako imate nameru da u istom akvarijumu opstane više od jednog mužjaka. U svakom slučaju, odnos 3 i vise – 1, u korist ženki, obezbediće primarni uslov za njihovo udruživanje u zajednicu.

Sasvim će se lepo uklopiti u bilo koju klasičnu m’buna kombinaciju, tim pre što im je, iako predstavnici roda Labidochromis, neophodna pretežno biljna ishrana.
Mrest ovih riba, uz obezbeđivanje nekog pretpostavljenog minimuma uslova, zaista nije problem, a isti će se uvek odigrati u ,,šupljini” između dva kamena ili tik uz neki pojedinačni marker gde će muzjak, nanošenjem peska, zaštiti i slobodnu stranu ukoliko ista nije obezbeđena nekom barijerom (stranica akvarijuma, pozadina i sl.). Ženka može izneti i do 30-ak mladih, u zavisnosti od zrelosti, učestalosti mrestova i ishrane. Noseće ženke bivaju agresivnije, kako prema drugim ženkama svoje vrste, tako i prema pripadnicima drugih vrsta u akvarijumu, a o agresivnosti ove vrste dovoljno govori i to što će početi da se ,,kljuckaju” već na dužini od 1,5-2cm, što je istovremeno i fascinantan i komičan prizor.

U akvarijumu im treba obezbediti kvalitetnu suvu hranu pretežno biljne osnove, tj. spirulinu u svim dostupnim oblicima. Nisu previše sklone prejedanju i bloatu.

Pseudotropheus socolof



Karakteriše ga izrazito svetlo-plava boja,koja je nešto manjeg intenziteta kod ženke.Nalazi se najčešće oko lokaliteta Mara rocks,gde živi i najpoznatiji varijetet(crno obrubljena peraja).To je monomorfna vrsta.U prirodi poraste oko 8.cm,dok su aq.zabeleženi primerci i od 16.cm.Nije preterano agresivna vsta,sem u vreme mresta.Spada u herbivore.Mužjak je intenzivnije obojen,leđno peraje mu se završava “u špic” i ima više lažnih ikri.Zrela ženka može da iznese i preko 30.malih.Potrebno je uraditi okruženje sa dosta prolaza i pećina.Poligamna ustonoša je i na jednog m.moramo držati 3+ ženki.Zbog svog koloriteta,lakog držanja i ne velike agresivnosti je vrlo popularan.

Potice iz jezera Malawi ili Nyasa. Otkrio ga je Johnson 1974. godine, u zemlji odakle potice nazivaju ga Pindani. Naraste do 10 centimetara (muzjaci) dok su zenke nesto manje.

Spada u grupu manjih ciklida, pa se zbog svoje velicine mogu cuvati u manjim akvarijumima, za razliku od vecine svojih srodnika. Akvarijum treba da ima dosta kamenog supstrata, koji ce obezbediti teritorijalnu podelu izmedju clanova kolonije ovih ribica. Pored teritorijalne podele, kamenje u akvarijumu pruza dobru podlogu za mrest ovih ribica. Velicina akvarijuma za drzanje ovih ribica je oko 80 litara za jednu manju koloniju.U svom stanistu se srecu duz Mozambicke obale, juzno od Likoma island svo do Tumbi pointa.


- Crvena boja predstavlja nalaziste ove ribice

Srece se u srednje dubokoj vodi i hrani se algama koje skida sa kamenja. Na osnovu toga je potrebno ponuditi im odgovarajucu hranu. Prihvatice sve vrste ponudjene hrane, samo treba voditi racuna da ona sadrzi visok procenat proteina biljnog porekla (hrana bogata spirulinom-alga). Parametri vode su isti kao kod svih *Mbuna ciklida.
Tvrdoca: 15-18 dH
Kiselost: 7,5-8,5 pH
Temperatura: 22-28 stepeni celzijusa


Ps. socolofi za vreme mresta

*Mbuna na jeziku domorodaca i stanovnika drzava koje okruzuju jezero znaci kamena riba. Sama rec opisuje zivot ove ribe koji je usko vezan za kamen (na kom one pronalaze hranu, mreste se, traze zaklon...)
*Nyasa a jeziku domorodaca i stanovnika drzava koje okruzuju jezero znaci Velika voda. Znacenje reci je veoma jasno jer ono predstavlja veliku povrsinu vode koje jezero ima.

Protomelas cf. virgatus (Likoma)



Vrstu je 1935.god. opisala dr Trewavas kao Haplochromis virgatus, da bi 1989. posle čuvene revizije bila svrstana u genus Protomelas. Ad Konings ga i sam iste godine naziva P.virgatusom, ali posebnim naglaskom na činjenici da, u zavisnosti od mesta na kom obitava, može jako da liči na P.taeniolatus-a ili P.fenestratus-a, ostavlja sebi prostora za ono što ce uraditi u jednom od svojih poslednjih izdanja – sumnju u pripadnost ovog ciklida pomenutoj vrsti potvrdjuje ovim “cf.” u njegovom nazivu (cf. od engl. reci “confer”, sto znači “prisvojiti”, “dodeliti”), čime ističe da za vrstu, iako je nedovoljno opisana, misli da je navedena, ali da ipak u to nije i siguran.

Ako se uzme u obzir još i to da Likoma varijetet zbog svoje plave glave, crvenih prošaranih peraja i žutih preliva na bokovima podseća i na Protomelas sp. Steveni (Taiwan reef), iako ženke i mladi primerci nemaju one jasno definisane tamne “tufne” preko horizontalnih linija na srebrnkastoj podlozi, ne preostaje vam nista drugo nego da se prilikom kupovine ovog ciklida oslonite jedino na sud i pouzdanost trgovca, jer nikako drugačije i ne možete biti sigurni šta ste zapravo kupili (osim ako ne kupujete odrasle primerke)...

Protomelas cf. virgatus je miran ciklid koji u prirodi, u zonama bogatim algama, obitava zajedno sa spomenutim P.taeniolatusom i m’bunama, što nam dovoljno govori o izgledu akvarijuma adekvatnog za njihov uzgoj – isti ne bi trebalo da je manji od 400 l (mužjak može da naraste i više od 15cm, ženka obično 2/3 nj. dužine), sa uredjenjem sličnim onom za m’bune i nešto više slobodnog prostora za plivanje. U literaturi se često može pronaći i podatak da P.cf. virgatus u akvarijumu zahteva izuzetno čistu vodu, što bih ja mogao da potkrepim svojim zapažanjem da mužjak, inače “nestalne” full obojenosti (koju stiče tek nakon druge godine), već 4.-og, 5.-og dana nakon promene vode gubi svaku zainteresovanost da vas istom fascinira, da bi nakon ponovne promene zablistao u svoj svojoj lepoti. Kako je vec predočeno, P.cf.virgatus je herbivor kome u akvarijumu valja ponuditi kvalitetnu suvu hranu na biljnoj osnovi, uz obavezan dodatak spiruline.

U literaturi nema nekih posebnih detalja u vezi sa mrestom ovog ciklida, sem onih koji važe za rod u celosti – da bi do njega došlo potrebne su ribe ne mladje od 1,5-2 god. (često i starije), isti se odigrava najčešće u blizini nekog većeg kamena, i u to vreme, inače miroljubiv ciklid, postaje za nijansu agresivniji; ženka nosi 30-ak i više mladunaca... Sve ovo ja svakako ne mogu potvrditi kada je mrest P.cf.virgatus-a u pitanju, jer me, ni nakon više od 3 god. njihovog uzgajanja, nisu obradovali nijednim uspešnim. Ako je suditi po tome što je na internetu jako teško pronaći fotografije malih riba, izmrešćenih u akvarijumu, ovo pre dodje kao pravilo, a ne izuzetak. Verovatno zahvaljujuci i tome, P.cf.virgatus spada u grupu relativno skupljih Malawi ciklida.

Placidochromis sp. ''Phenochilus Tanzania''



Placidochromis Phenochilus Tanzania je lepa,zanimljiva,nezahtevajuca riba. Muzjaci su prelepi teget sa kontrastom bele mrlje metalik,dajuci im jedinstveno ime zbog izgleda oni se jos nazivaju i Zvezda Safir Ciklid.

Boja ribe se intezivira sa godinama,svaki muzjak izgleda drugacije u odnosu na drugog muzjaka,zenke su manje,i daleko manje imaju boja ,zenke su srebrne sa lepim ili crnim ili plavim sjajem.muzjaci u prirodi rastu do maksimalih 25cm,dok zenke rastu maksimalno do 15cm,u aqvarijumskim uslovima mogu da dostignu velicine muzjaci do 20cm a zenke do 13cm. Za ovu vrstu ciklida najbolje je imati aqvarijum duzine minimalno 140cm,dok visina nije od neke velike vaznosti ali najbolje bi bilo da je visina do 60cm.

Staniste ove ribe je jezero Malawi izmedju Makonde i Lupingu.U glavnom se krece u priobalnom delu jezera i moze se videti na dubinama do 25metara. Placidochromis Phenochilus Tanzania ne predstavlja problem po pitanju nege jer je jako otporna ribica,najbolje je aqvarijum ukrasiti sa nekoliko stena i sitnijim peskom. Po prirodi je jako miran ciklid i druzeljubiv sa ostalim ciklidima.

Ishrana je mesovita hrana je biljnog sastava koju jede a najbolje ga je hraniti pahuljicama-stics,i kuglice. Mrescenje Placidochromis Phenochilus Tanzania je prilicno jednostavno,riba ce poceti sa mrescenjem vec na velicini od 10cm.Riba ce iskopati jamu u pesku u kojoj ce se i izmrestiti. Zenke su odlicni roditelji i svoje male ce cuvati u ustima 3 nedelje nakon cega ih ispustaju. Temperatura koja je za njih najidealnija je 26C.

Nimbochromis venustus



Nimbochromis venustus, veliki malawijski ,,žirafa’’- ciklid, prvi put je opisan od strane ihtiologa Boulenger-a 1908. god, kao Haplochromis Venustus. 1989. (godina velike revizije roda Haplochromis) ga doktori Eccles i Trewavas reklasifikuju u Nimbochromis genus.

U jezeru Malawi obitava u peskovitim oblastima; nalazi se gotovo svuda na dubinama vecim od 15m, gde mladj ciklida formira ogromna jata – to i ne čudi ako se zna da je venustus, poput svog bliskog rođaka Nimbochromis livingstoni-a, nemilosrdni predator – piscivor. Nakon što ugleda svoj plen, ovaj ciklid se lagano spušta na pesak u blizini mete (gotovo nikad bokom, kako to obično radi livingstoni), i u tom položaju, gotovo bez ikakvih pokreta dočekuje novu porciju bogatu proteinima, a da ništa ne prepušta slučaju potvrđuje i njegova fascinantna moć kamufliranja (od lokalnog stanovništva se za ovog ciklida najčešće može čuti izraz ,,kaligono’’, negde i ,,kalingo’’, engl. ’’sleeper’’ – spavalica, pospanac; zbog mirnoće u kojoj je u stanju dugo da očekuje svoj plen). Čim se meta približi dovoljno da su joj šanse za beg svedene na minimum, venustus je jednim hitrim pokretom lovi svojim snažnim čeljustima. Neki izvori tu njegovu uspešnost u lovu, sem uigranim mehanizmom, tumače i njegovom žutom bojom koja na mladj ciklida ima gotovo hipnotizerski efekat – kako god, svi se slažu u jednom: njegovo telo prošarano mrljama vizuelno se odlično uklapa u habitat koji nastanjuje i koji ga hrani...

Ženke i mladi primerci, kao i subdominantni mužjaci, mahom su žućkaste ili zlatne boje prošarane velikim smeđim-braonkastim mrljama nepravilnih oblika; dominantni mužjaci imaju atraktivnu metalik plavu glavu i žut ili narandžast ,,preliv’’ od početka leđnog peraja prema čeljustima. Kod mužjaka je takođe i gornja polovina leđnog peraja izuzetno žute boje, a od ženki se, kao uostalom i većina Haplochromisa, razlikuju i po bogatijim i špicastijim perajima, kao i po prisustvu krupne lažne ikre na analnom. Njihova boja, u nekim manjim granicama, može da varira, najčešće u zavisnosti od starosne dobi odraslih mužjaka.

Mužjak u idealnim akvarijumskim uslovima može da naraste i čitavih 25cm, ženka oko 17, a ovakvim ribetinama svakako treba obezbediti akvarijum ne kraći od 200cm, minimalne zapremine 600L – fin sitan pesak i tek po koji veći obliji kamen, koji u doba mresta dobro posluže kao ,,orijentir’’, sasvim su dovoljna dekoracija. U takvom akvarijumu najbolje ih je udružiti sa ostalim džinovima jezera Malawi – možete krenuti i sa grupom od nekoliko mladih primeraka; u slučaju da nabavljate već odrasle ribe, pre se odlučite za jednog mužjaka i minimum 2-3 ženke (ako u svom velikom akvarijumu želite ipak više od jednog lepotana, obavezno povećavajte broj ženki srazmerno broju mužjaka) – sve ovo navodim zbog toga što u vezi sa njihovom agresivnošću u akvarijumima ima mnogo oprečnih mišljenja, od toga da nisu previše agresivni, osim u vreme mresta, do toga da ne daju mira nikome, čak ni svojim ženkama koje nisu spremne na mrest u vreme kad se mreste s jednom, što neretko za posledicu ima i smrtan ishod. Sve u svemu, minimum 2-3 ženke po mužjaku, adekvatno društvo u vidu robusnijih nem’buna ciklida, dovoljno dug akvarijum valjano uređen – to je ono što svakako treba imati u vidu. Ako se u obzir uzme i neko opšte pravilo koje nem’bune opisuje kao mnogo manje imune na oscilacije u kvalitetu vode od npr. m’buna ciklida (što opet ne znači da ove možete odgajati u žabokrečini), dobra filtracija, voda bogata kiseonikom i redovne zamene dela vode se podrazumevaju kod ovih snažnih i brzih plivača!

Osim toga, iako se primarno hrane ribljom mlađi, u njihovim stomacima ima mesta i za zoo-plankton, ostatke školjki i puževa kojim su se gostili drugi ciklidi, čak i za delove listova Valisnerije (do ovoga se došlo seciranjem i pražnjenjem sadržaja creva venustusa – očigledno je u pitanju bila njegova znatiželja...) – onda vam je jasno da je ova grdosija pravi gurman i u akvarijumu. Listiće, granule i stikove namenjene američkim i afričkim mesožderima, smrznute račiće, mlađ živorotki, čak i spirulinu u svim oblicima – sve će on to rado i obilno jesti!

Ako ispunite sve ove uslove, i dočekate da vam venustusi stari najmanje godinu-godinu i po narastu minimum 12-15cm, onda je pravo vreme da malo ozbiljnije počnete da razmišljate o njihovom mrestu. Sasvim je moguće da nekoliko prvih ne budu uspešni – to i ne čudi ako se njihov mrest najčešće poredi s mrestom C. moorii-a. S obzirom na to da i venustusi svoju ikru oplođavaju na otvorenom, da bi je ženka naknadno pokupila, bilo bi poželjno da im u akvarijumu obezbedite i neku položenu stenu veće ravne površine udaljenu ili zaklonjenu od jačih strujanja vode. Kod odraslih primeraka mrestovi su bogati – čak 60-120 jajašaca. U zavisnosti od temperature vode, mladj će nakon 15-20 dana biti spremna za prinudno napuštanje majčinih usta, i tada će već uveliko po svojoj obojenosti podsećati na majku. Nekoliko prvih dana možete ih hraniti smrznutim ciklopsima ili sl. mada i ne morate – odlično će napredovati i od usitnjene suve hrane kojom hranite odrasle. A prvih nekoliko meseci njihovog života zaista se odlikuju impozantno brzim rastom – kao iz vode...

Metriaclima estherae



Ova veoma popularna m'buna je dobila ime po Esther Grant,supruzi Stuart Granta,exportera ciklida sa jezera Malawi.Veoma je popularna zbog svog atraktivnog koloriteta.Nalazi se uglavnom na lokalitetu Minos reef u jezeru Malawi.

Srećemo uglavnom3.varijeteta ove vrste:1.-Mužjak je plave boje,ženka narandžaste(blue-red);2.M.je roze-bele boje sa crvenkastim tačkicama,ženka narandžaste(red-red);3.-I m. i ž. su narandžaste boje,sa crno-smeđim “flekama” po telu(OB-orange blotch).Herbivor je,ishrana uglavnom na biljnoj bazi uz dodatak spiruline,mada nije mnogo zahtevna vrsta.

Poligamna ustonoša,trebalo bi držati minimum 1.mužjaka i 3+ženki.Spada u nešto agresivnije vrste,mužjak naraste do 12.cm,a ženke 8-10 cm.Društvo u aq. treba da joj prave druge m'bune,ne treba ih spajati sa ne-m'buna ciklidima jezera Malawi.

Uz dobre uslove,mrest sigurno neće izostati,a može da iznese i do 30-tak malih ribica.

Skalari (Pterophyllum scalare)



Razlika medju polovima: muzjak je nesto veci od zenke,ali taj znak je veoma ne pouzdan. Pol mozemo odredjenije odrediti tek prilikom parenja na osnovu genitalne papile (muzjakova je siljatija od zenkine).

Skalar zivi u slivu reke Amazona i u prirodi poraste do 18 cm u duzinu i 30 cm u visinu.

Skalar je jedna od najrasirenijih riba nasih slatkovodnih akvarijuma. To je jos uvek vrlo trazena riba koju nalazimo u svakoj prodavnici riba. Sa svojim visokim perajima, elegantnim oblikom tela i gracioznim nacinom plivanja predstavlja nesto posebno u raznolikom ribljem svetu. U slivu reke Amazona ova riba zivi na mestima gde je dosta biljaka, zbog cega joj je i prilagodjen oblik tela.

Skalar je spor ali solidan plivac. Samo, kada ga uplasimo, ili ako ga ko prati, onda menja nacin plivanja i pliva veoma brzo, pa i nazad, neocekivano manja smer, zbog cega ga i brzi napadac ne moze uhvatiti. Ovako reagovanje, vezano sa strahom, za njih je cesto sudbonosno, jer narocito u malim akvarijumima se brzo ranjavaju u glavu. Moramo biti pazljivi i pri ugljucivanju i iskljucivanju svetlosti, zbog cega je potrebno da imamo odgovarajuci prekidac. Ove ribe se mogu brzo uplasiti od senke i potresa akvarijuma.

Iz roda Pterophyllum poznajemo jos i perajastog skalara (Pterophyllum altum) koji se od skalara razlikuje po velicini. Poznat je veliki broj po boji razlicitih skalara (dimni, crni, zuti, slajerasti, itd). Svi ovi oblici su mnogo osetljiviji od osnovnih vrsta.

Zbog svoje visine skalar zahteva veci akvarijum zapremine vece od 100l i minimalne visine 50 cm. U akvarijumu su potrebne visoke biljke kao npr. Vallisneria gigantea, a za poboljsanje pozadine dodajemo jos korenje i okruglo kamenje. Temperatura vode treba da bude od 24-26C, srednje tvrda (10-15 dH), vrednost pH oko 7. U akvarijumu moramo orediti provetravanje i filtriranje. Delimicna zamena vode (1/3 svakih 14 dana) povecava dobar osecaj ribe.

Sklaru je potrebna veoma raznolika hrana, koja uglavnom treba da bude ziva, kao npr. larve komaraca, a moze biti i suva. Ribe , koje sluze za razmnozavanje, potrebno je hraniti zivom hranom (larve komaraca, tubifiksi, velike vodene buve).

Mirne i neplasljive ribe mozemo naseliti zajedno sa skalarima, jer na ove uticu pomirljivo. Brzi i dobri plivaci uznemiravaju skalare i oduzimaju im hranu. Vrste mrenica, a narocito sumatranka ne spadaju u akvarijum sa skalarima, jer one skalara cupaju za peraja i uznemiravaju ga. Zbog toga moramo paziti da ih ne pustamo u takvo drustvo, jer bi se sklonile u ugao i polako propadale.

Prve skalare su u Evropu preneli 1909. god. i odmah zatim postigle prve uspehe u razmnozavanju. Cesto se desava da jedan par, koji zivi medju ostalim skalarima, pocne cistiti list i na njega odlagati jaja. Medjutim, ovde ne smemo ocekivati podmlatka. Bolje je da takav par preselimo u poseban akvarijum koji ne sme da bude manji od 80 litara. Akvarijum na sredini zasadimo Echinodorusom , a na dno pospemo samo pesak. Izvesni odgajivaci upotrebljavaju, umesto pravih, plasticne biljke, koje moraju imati glatku povrsinu, jer riba polaze ikrusamo na takvoj povrsini. U akvarijumu za mrescenje treba da bude stalna temperatura vode od 27 do 28' C, a tvrdoca 15 dH i neutralna (pH 7).

Odmah, posto par preselimo u akvarijum za mrescenje, izabere list ili predmet gde ce odlagati ikru i pocinje sa ciscenjem. Kod zenke se vec odmah zapaza dobro vidljivi zadnji deo jajovoda, a kod muzijaka se opaza papila koja je manje uocljiva nego kod zenke. Na ociscenoj podlozi zenka polozi 300 do 500 lepljivih ikri koje muzijak odmah oplodi. Posle mrescenja oba roditelja brinu o potomstvu, jer neoplodjena i plensiva jaja odstranjuju i neprestano perajima dovode svezu vodu. Na temperaturi od 20' C izlegu se mlade ribice posle 40 do 50 sati i stvaraju gomilicu koju roditelji neprestano prenose na drugo mesto. Posle sedam do osam dana ribice proplivaju, a roditelji ih vode po bazenu. Tada ih pocinjemo hraniti artemiom. U pocetku male ribice nisu slicne roditeljima, ali kasnije dobijaju njihov oblik i izgled.

Izvesni odgajivaci tvrde da je moguce postici dobre rezultate somo kod takvog nacina gajenja, gde uzimamo list na koji su roditelji odlozili ikru i stavimo ga u manji akvarijum (10l). Taj akvarijum treba dobro provetravati i dodavati sredstva protiv plesni. To su utvrdili mnogi akvariati, jer obicno roditeljski par pozdere jaja ili male ribice. Ribe to rade zbog toga sto su uznemirene, jer im stalno smetamo i plasimo ih. Ovim nacinom razmnozavanja se sluze akvariski koji se bave prodajom riba, a akvaristi obozavaoci trebali bi da se bave gajenjem kao sto se to odvija u prirodi. U prirodi se pokazalo da skoro sve ribe paze na svoje potomstvo, a ako to ne rade, onda ih je bolje odstraniti, jer bi se ta negativna osobina mogla preneti na potomstvo.
Slajerski skalari su slabi plivaci, pa ih druge ribe, koje su sa njima u akvarijumu, uvek ostave bez hrane. Takodje i razne podvrste po boji su mnogo osetljivije od svojih vrsnjakinja prvobitne boje i rastu mnogo sporije, sto se moze opaziti vec u ranoj mladosti.

Skalari, koje dobijamo u prodavnicama su, uglavnom, odomaceni i odgajeni u nasim akvarijumima. Zbog toga moramo ove ribe odrzavati takve, kao sto su bile prvobitno, i ukrstati ih sa skalarima ulovljenim u prirodi.