Vukovi

Вук или сиви вук (Canis lupus) је холарктичка врста, рода Canis, сродник домаћег пса.
Особине

Величина и маса вукова варирају, услед велике површине ареала и насељавања различитих станишта.

Највећи вукови (живе у шумским подручјима Летоније, Белорусије, Аљаске и Канаде) досежу дужину тела (од врха њушке до почетка репа) до 160 cm, а реп је дугачак још до 52 cm. У раменима је висок око 80 cm а могу досећи тежину до 80 kg.
Најмањи вукови живе на Блиском истоку и на Арабијском полуострву. Дужина тела им је око 80 cm, тежина 20 kg а реп је дуг око 29 cm.
Женке су око 2 до 12% мање од мужјака и 20 до 25% лакше од њих.
Распрострањеност

До почетка развитка пољопривреде и сточарства вук је био најраспрострањенија звијер на земљи. Био је распрострањен у цијелој Европи и Азији све до северне Африке као у северној Америци. У великим деловима тог некада дивовског подручја распрострањености, а нарочито у западној Европи и северној Америци, људи су га готово искоренили. У источној Европи, на Балкану, у Канади, Сибиру, Монголији и у мањој мери у Ирану још постоје веће међусобно повезане популације вукова. У осталим дијеловима ареала, вук се среће још само у малим, међусобно изолованим популацијама које обухватају и мање од 100 животиња.
Животни простор

Вукови живе у великом броју најразличитијих места. Захваљујући својој великој прилагодљивости, успевају да живе и у леденим подручјима Гренланда и Арктика, као и у пустињама Северне Америке и Централне Азије. Већина вукова настањује травната подручја и шуме. Данас је познат пре свега као шумска животиња, али то је последица чињенице да га је човек врло давно потиснуо с отворених подручја.
Начин живота

Понашање и социјална организација
Иако се у дивљини може доћи до сусрета са усамљеном јединком вука, нормалан социјални живот вукова одвија се у чопору. Вучји чопор се у правилу састоји од родитељског пара и њихових потомака, дакле, реч је о породици. Вукови (за разлику од домаћих паса) полно сазревају тек с две године и до тог вријемена остају с родитељима. Прошлогодишњи младунци помажу родитељима у подизању млађе генерације. У нормалним околностима, у јесен се вучји чопор састоји од родитељског пара, њихових прошлогодишњих, као и младунаца из те године. С достизањем полне зрелости, млади вукови по правилу напуштају територију својих родитеља и крећу у потрагу за властитим. Родитељи се зову алфа-пар и доминантнији су у односу на свој подмладак, па стога нема борби око доминације. Једино се млади вукови такмиче око позиције бета вукова. Они који не успеју да достигну овај ранг постају омега-вукови, на најнижем положају. До парења између сродника никад не долази, чак и кад не постоји други сексуални партнер. При томе, мужјак је тај који одбија парење.
Раздобље скотности је око шездесет дана, а у једном леглу је у правилу између троје и седам (понекад се догоди и четрнаест) младунаца. Вукови у дивљини обично живе 8 до 9 година.

Исхрана
Основу вучје хране чине велики биљоједи, при томе лови ону врсту која је најчешћа у подручју на којем живи. На северним деловима територије на којем су распрострањени претежно лове у чопору собове, ирвасе, срне или неку другу дивљач из породице јелена. У њихову ловину у Источној Европи спадају и дивље свиње. Редовно лове и мале глодаре као што су зечеви, кунић, кртице,пацови и мишеви. У случају несташице дивљачи, вукови ће јести и стрвину и отпатке, као и лубенице, краставце и диње.
Витамине и неопходне елементе за развој организма вукови не добијају искључиво хранећи се биљоједима, него и сами једу биљну храну. У врло квалитетну храну за вукове убраја се разно бобичасто воће, као и листови неког биља и траве.
Огромна и неутољива прождрљивост вукова спада у подручје бајки и легенди. Према актуелним истраживањима, годишња потреба једног вука за храном креће се између 500 и 800 kg по појединцу. У просеку, вук једе око 2 kg дневно, али се при томе мора узети у обзир и дужа раздобља у којима вук не успева да улови ништа. Занимљиво је то да, вук може појести одједном и до 10 kg меса, али он је веома сналажљив и уместо да све то лепо свари, он део тог меса поврати и закопа га као залиху. Млади вукови често лове и једу инсекте.

Вук у митовима и књижевности

Двојаки карактер односа људи према вуку који је био истовремено поштован али је и уливао страх, одразио се у многим митовима, бајкама и баснама као и књижевним делима. У ту групу спадају и веровања у вукодлаке. У многим културама, међу осталим нека северноамеричка индијанска племена као и Туркмени и Монголи, вук се сматра тотемом.
Узбеци и Хуни сматрали су да њихов народ потиче од вука, а стари Турци су вучицу сматрали својом прамајком.
Према римској митологији Ромула и Рема дојила је вучица. Слично веровање је постојало и у Словачкој, а и Киру, оснивачицу Персијског царства је, према веровању, отхранила вучица.
У књижевности се вук појављује у баснама, као код Езопа и бајкама, као у Црвенкапи браће Грим.
У савременој књижевности познате су приче о вуковима Радјарда Киплинга (Књига о џунгли) и Џек Лондона (Зов дивљине, Бели очњак). У делу Хермана Хеса Степски вук он се појављује као симбол усамљеника.
У српској народној митологији се сматра митским претком Срба и зооморфним обликом Дажбога (који је у каснијој народној традицији постао Хроми Даба), кога Чајкановић сматра за врховног српског бога.

Однос човека према вуку
Припитомљавање
Велики број народа који су живели од лова су у вуку видели равноправног или чак надмоћног конкурента чијој су се спретности и издржљивости дивили и припитомљавали их. Имена која су честа у Средњој Европи а у основи имају назив „вук“ (Wolf, Wolfgang, Wolfhard) подсећају на поштовање према вуковима присутно у културама народа ловаца. Осим тога, сматрало се да одређени делови вучјег тела имају и лековита својства.
Вук као човеков непријатељ
Насупрот наведеном, у тзв. староседелачким културама се вук сматрао непријатељем који убија корисне животиње. Од средњег века па све до раног раздобља новог времена је однос човека према вуку бивао све више одређен страховима и зазирањем према вуку. Велико ширење насеља и пољопривредних површина и држање стоке на отвореном, као и нарочито, све до 19. века раширена, шумска испаша говеда, оваца, свиња и коња, доводила је до великих губитака тих животиња од вукова. Иако су сигурно многи извештаји о губицима била мало претерана, ипак су губици сигурно изазвали и пси-скитнице. Овој конкуренцији око хране између човека и вука, убрзо се придружила и конкуренција у лову.
Овакав однос према вуку довео је у западној и средњој Европи до немилосрдних прогона, чији је циљ био, независно о могућим последицама, потпуна елиминација вукова. Вук је тако, између осталог, протеран у Великој Британији (задњи вук убијен 1743.), Данској (1772) и Немачкој (1904). У јужној и источној Европи је постојала пуно већа толеранција према вуку (као и другим великим зверима). И ту је, након значајнијих штета, одлучено да се прогоне вукови, али њихов циљ никада није био уништење целе популације.
Напади на човека
Док су губици стоке који се приписују вуковима засновани на чињеницама, напади на човека никада нису доказани. Сигурни докази да је здрави вук напао човека никада нису подстакнути, нити у Северној Америци, нити у Европи.
Угроженост и заштита
У доба кад је вук у већем делу Европе био већ искорењен(19. век), живео је у Мађарској, Галицији, Хрватској, Словенији, Босни, Србији, Румунији, Пољској, Русији и Скандинавији.
У деловима света где још живи, вукове и данас активно прогоне. Међутим, јаче је сазнање да вук не представља опасност ни по човека, а ни по пољопривреду. Прихвата се да у оквиру заштите средине треба заштитити и вука као саставни дио фауне.
У Европи је вук заштићен с три међудржавна договора:
Вашингтонским споразумом о заштити врста (CITES, Convention on International Trade in Endangered Species of Wild Fauna and Flora)
Бернском конвенцијом и
ФФХ-смерницама (Fauna-Flora-Habitat-Ricthlinie).
Сва три документа предвиђају заштиту и забрану трговине живим вуковима као и деловима њиховог тела, тако и заштиту њихове животне средине те садрже и обавезу да земље које су потписници на одговарајући начин то питање реше и својим националним законодавством.