Svi smo manje ili više u filozofiji - nema čovjeka koji se nikada ni o čemu nije zapitao, koji nikada nije pokušao da pronađe odgovor i koji, pritom nije osjetio čuđenje pred teškoćom postavljenog pitanja ili, pak sumnju u ponuđene mu odgovore, u sopstveno znanje. Neki su dovoljno hrabri, dovoljno strpljivi i do kraja ostaju vjerni filozofiji, dok joj drugi, pak osjetivši sopstvenu nemoć, nestrpljenje, nepovjerljivost prema sebi samom, okreću leđa i posvećuju sebe nekim drugim malim ciljevima ili, kako bi kazao danski Sokrat, zadovoljavaju se poluželjama i polumislima. Hartman će kazati da im „nestrpljenje u težnji za saznanjem ne dopušta da dopru do onog udubljavanja u probleme s kojima tek počinje njihovo razumijevanje. Oni hoće da počnu s kraja. Ne znaju da time već na prvom koraku isključuju sebe iz filozofije“. No, da li je uopšte moguće potpuno „isključiti sebe iz filozofije“? Ma koliko se trudili da od nje pobjegnemo, da zaobeđimo njen put, kao da nas život uvijek po nekoj nužnosti ka njoj vodi i kao da nam je, bilo u svakodnevnim praktičnim poslovima ili pak u teškim neplaniranim zagonetkama koje nam sam život postavlja, njena pomoć nužno potrebna...
Kada, zašto i, povrh svega, da li nam je uopše potrebna filozofija? Može li se bez filozofije? Čemu filozofija?
Treba se, dakle baviti filozofijom ili se oprostiti od života i otići odavde, jer sve je ostalo velika besmislica i naklapanje.
Moramo li filozofirati? Ako odgovorimo: da - onda je to da. Ako odgovorimo: ne - to je takođe da. Potrebno je filozofirati da bi se odgovorilo na pitanje moramo li filozofirati ili ne?
